Na Gazimestanu – Milan Rakić pesnik i rodoljub

Čuvena rodoljubiva pesma Na Gazimestanu i tekst koju je ispevao srpski akademik, pesnik i diplomata Milan Rakić

 

 

NA GAZIMESTANU

Silni oklopnici, bez mane i straha,
Hladni ko vaš oklop i pogleda mrka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.

Zaljuljano carstvo survalo se s vama…
Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strašna i porazom slavna.

Kosovski junaci, zasluga je vaša
Što poslednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi.

Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.

Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
Danas, taj te voli, jer zna da si mati,
Jer pre nas ni polja ni krševi goli
Ne mogoše nikom svesnu ljubav dati!

I danas kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem!

 

. . .

Biografija Milana Rakića

 

Milan Rakić (Beograd, 30. septembar 1876 — Zagreb, 30. jun 1938) je bio srpski pesnik i akademik. Rođen je 30. septembra (18. septembra po julijanskom kalendaru) 1876. godine u Beogradu. Njegov otac bio je Mita Rakić, ministar finansija 1888. godine, a majka Ana je ćerka akademika Milana Đ. Milićevića. Sestra Ljubica je bila udata za Milana Grola. Bio je oženjen Milicom, ćerkom Ljubomira Kovačevića.

Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, a pravni fakultet u Parizu. Po povratku u Srbiju zaposlen je u Ministarstvu inostranih dela. Kao diplomata prvo je službovao u Prištini, Skadru i Solunu. U vreme Prvog svetskog rata bio je savetnik poslanstva u Bukureštu 1915. i Stokholmu 1917. godine, a krajem rata u Kopenhagenu. Od 1921. bio je poslanik u Sofiji, a od 1927. u Rimu. U diplomatskoj službi je bio skoro do smrti kao poslanik Kraljevine Jugoslavije u inostranstvu. Umro je u Zagrebu 30. juna 1938. godine.

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1922, a za redovnog 12. februara 1934.

Njemu u čast ustanovljena je pesnička nagrada Milan Rakić koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije.

Rakić se svojim prvim pesmama javio u „Srpskom književnom glasniku“ 1902. Potom je objavio dve zbirke pesama (1903. i 1912.), koje je i publika i književna kritika najoduševljenije pozdravila. Napisao je malo, svega oko pedeset pesama i dosta rano je prestao da piše.

Njegove malobrojne pesme odlikuju se najvišim umetničkim osobinama i predstavljaju vrhunac u izražaju one pesničke škole koju je osnovao Vojislav Ilić. Pored Šantića i Dučića, Rakić je treći veliki srpski pesnik današnjice. I on je pesničku veštinu učio na francuskim uzorima, ali ih nije podražavao, već je ostao nacionalan i individualan. On ne peva renesansne motive i blede princeze, već pravoslavne i narodne svetinje: Jefimiju, Simonidu (Simonida), napuštenu crkvu kraj Peći, Gazimestan (Na Gazimestanu) itd. On nije frivolno duhovit; savršenstvo njegova izraza nije sjajan verbalizam, već veština savladana do kraja, veština u obliku kad postaje prisna i spontana. On se naročito ističe kao versifikator. Usavršio je jedanaesterac upotrebom bogatih, zvučnih i neslućenih slikova, davši mu širok besednički ton, svečan i otmen, buran katkada, a miran i prisan najčešće. Njegov jezik je besprekorno čist i krepak, rečenica kristalno jasna, stil bez emfaze i bleska, umeren i lapidaran. „U pogledu tehnike, kazao je Skerlić, to je poslednja reč umetničkog savršenstva u srpskoj poeziji“.

Sa Šantićem, Rakić je najuspelije obnovio našu rodoljubivu poeziju, na sasvim originalan način, bez poze i šovinizma. Njegovo je rodoljublje otmeno i plemenito, prožeto diskretnošću i smerovima modernog mislioca.

Rakić ne peva radi lepote kao Dučić, već radi misli; on nije poklonik renesanse i Zapada, već bola i „naslade u patnji“. Uticaj francuskog simbolizma i dekadanse oseća se u njegovoj lirici samo u izražaju. I on se služi simbolima za iskazivanje svojih dubokih misli, kao što se služi simbolikom i u svojim rodoljubivim pesmama, ali je njegova filozofija života izraz naše rase, potpuno samonikla. Njegove misaone pesme su jasne iako duboke, jednostavne i pored rečitosti, prisne, tople i utešne iako prožete najsnažnijim pesimizmom. To su najbolje, najlepše pesme u srpskoj misaonoj lirici.