Razgovor za posao

Predstavljanje kandidata za posao poslodavcu. Razgovor za posao koji se plaća životom

.

Pristajem. Pružam ruku, polažem svoju reč. Pristankom obećavam da ću biti svoj samo onoliko koliko Vi smatrate da je potrebno. Obećavam da ću, po Vašoj potrebi, biti Vaš uvek kada to od mene budete tražili. Trudiću se. Gledaću da budete zadovoljni; tada ću verovatno i ja biti zadovoljan. Moje zadovoljstvo ne mora da bude stvarno moje, u stvari, biće to samo moja spoljašnja manifestacija. Ali, jedino to je važno. Radiću sve što se od mene traži. Puno toga radiću nevoljno, kosiće se sa mojim principima, ali to nećete videti. Baš suprotno.

Poštovaću radno vreme. Neću razumeti zašto je postavljeno da bude od 7 do 17. Neću se buniti da ostajem i posle 17 i neću tražiti da mi platite to. To može loše uticati na Vaše zadovoljstvo, a zbog toga ću se i ja loše osećati.

Radiću i ono što nije moja struka. Tako ću Vam uštedeti neki novac, inače biste za te poslove morali nekoga da platite posebno. I zbog tih stvari bi trebalo da se osećam loše, ali verujte, nećete to moći da primetite. Gledaću da se što bolje pretvaram i uverim Vas da je sve u najboljem mogućem redu. To je osnov svega, taj red, osnov našeg odnosa, kompletne slike koju ćemo pružati okolini.

Grešiću, znam. Ali znam da ćete to razumeti, pošto će to biti greške iz najbolje moguće namere. To je cena mog neznanja. U tim situacijama jedino ću ja biti glup i smešan, sa Vama to neće imati nikakve veze. Udesiću sve tako da će se to ticati samo mene, sve ću učiniti da Vi to i ne saznate. Ako baš ponešto i morate saznati, prvo ćete čuti od mene. Garantujem.

Vrlo brzo ćete videti da niste pogrešili što ste mene odabrali.

Jednostavno, Vaša greška teorijski nije ni moguća. Sve je u meni i do mene. Bolje rečeno, ako ste dobro postupili, to je Vaša zasluga, ako sumnjate da niste dobro postupili, to je već moj deo u ovoj priči. Odagnaćemo sumnju istog trenutka kad se i pojavi.

Imate potpunu slobodu u načinu na koji ćete me predstavljati Vašim rođacima, prijateljima, poslovnim partnerima. Možete me slobodno i ignorisati, ako će to doprineti Vašem ugledu, poziciji i ponosu. Možete me u tim prilikama maksimalno naružiti. Sve je to, po mom shvatanju, sastavni deo mog posla i ovog našeg dogovora. I mada nigde nije zapisano, smatrajte da je to deo našeg džentlmenskog sporazuma.

Neću Vas masirati ukoliko, hipotetički, dođete u situaciju da baš na kraju svakog meseca nemate para da mi platite. Ne. To su potpuno prirodne situacije, verujte, ja računam sa tim. I ne samo ja, već i moja žena, deca. Kriza je, mora se živeti sa tim. Sigurno ću gunđati, ali ću to činiti u sebi i sve će se to zaboraviti kada stigne plata; smejaću se tim situacijama. Smejaću se naglas, dobro je da svoja pozitivna stanja i osećanja podelim sa Vama, bez obzira da li Vi znate odakle ona potiču. Na kraju krajeva, zašto bi Vas tako nešto i interesovalo. Bitna je suština, Vaše zadovoljstvo.

Ne znam, iskreno, smem li Vam reći kada neki zadatak ne umem da izvršim? Ako Vi smatrate da je to nedostojno, molim Vas da mi to kažete odmah, na početku. Možda je drsko što uopšte i postavljam ovo pitanje, možda ga odmah i zaboravimo, kao da ga nije ni bilo. Jesam vredan, ali sigurno je to nedovoljno. Uvek može bolje. Iskren sam. Sigurno ste već stekli takav utisak, iz samog ovog našeg razgovora. Jedino, ponekad, propustim po neki detalj da napomenem, neku sitnicu koja se meni učini kao sporedna. Ali, to je stvar moje nedovoljne inteligencije, pa i neurednosti. Verujte, tu nema ni trunke zle namere. I spreman sam da sve odmah popravim, ako treba i iz svog džepa. Vaše zadovoljstvo nema cenu. Bez njega nema ni mog zadovoljstva. Možda Vam se učini da sam sebična osoba, više puta sam spomenuo „moje zadovoljstvo“. Verovatno jesam sebičan. To bi trebalo da ide na dušu mojih roditelja, koji su me tako vaspitali. Eto, njihove propuste moram ja da plaćam. Nikako Vi, ili bilo ko drugi, jedino ja.

Odmor? Pa, koliko smatrate da treba. Ako ga moramo preskočiti, ni to neće biti smak sveta. Ne. Ima vremena za odmor, na meni je da se što bolje organizujem. To važi i za odmor. Sada, kada se dogovaramo, meni je najvažnije da i o tome razmišljamo, a oko same realizacije dogovorićemo se, onda kada za to bude vreme. Naravno, Vi ćete potpuno slobodno odrediti „to vreme“, nemam nikakvih posebnih očekivanja. Mogu Vam pričati lična shvatanja odmora, koja na neki način polaze od toga da je odmor, u krajnjoj liniji, nepotreban, pa čak i štetan, kada posao ide, kad je sve u zaletu, kada vas ponese energija sticanja dobiti i kapitala.

Izvinite na slobodi koju sam sebi dopustio da Vas gnjavim o tome. Voleo bih da znam ko mi je šef, ko me zadužuje sa poslom. Vi? Lično

Vi? Priznajem, sada me je pomalo strah. Već osećam početak treme kako me hvata. Pitam se da li ću biti u stanju, da li sam dovoljno dobar. Verujte, sve do ovog trenutka nisam imao problema sa hrabrošću, samouverenošću. Ali sada…

Mogu li, u početku, računati na Vašu pomoć? To bi mi mnogo značilo. Verujte mi na reč, to će Vam se vratiti višestruko. Ne, neću Vas nikako prekidati i ometati, videćete. Uvek ću se najaviti, dolaziću samo tada kada mi Vi to dopustite. Taman posla da Vam ja prekidam trenutke zadovoljstva.

Ne sećam se da li sam to pominjao do sada, ali verujte, biću Vam na raspolaganju 24 časa dnevno. Ne zbog Vas, to je moje shvatanje posla, to je moj odnos prema pažnji i časti koju ste mi ukazali i omogućili mi da doprinosim Vašem, i naravno, mom zadovoljstvu. Možda grešim, ali verujte, u bilo koje doba dana ili noći ja sam dostupan, spreman da reagujem, da dođem, da odem gde treba i završim sve šta treba. Dovoljno je samo da kažete i nakon toga možete biti bezbrižni. Smatrajte da je to završena stvar.

Umem da slušam. Da, i poslušan sam. Nikada nećete imati potrebu da me podsećate na ove moje reči, verujte. Nikada nećete morati dva puta da mi kažete jednu istu stvar. Ako se neka pravila u međuvremenu i promene, ništa zato. Na meni je da pratim pravila i sve u vezi sa tim. Ako nema pravila, tada ću slušati razum, logiku, sve samo da posao bude urađen dobro, na vreme, što jeftinije, a opet da nema zamerki.

Moram da priznam da mi ne prijaju situacije u kojima ću morati da primenjujem svoj razum i svoju logiku, brine me da li se ona podudara sa Vašim shvatanjima. U stvari, verujem da je to nemoguće, ništa se ne može podudarati sa perfekcijom i širinom vašeg bića, pozicije i značaja, tako da se brinem manjkavosti koje mogu proisteći iz ovih situacija. Šta mogu. Na moju dušu.

Uvek me možete otpustiti. Nije to ništa strašno. Vi meni dajete posao. To je ipak Vaše vlasništvo, Vaša privatna stvar. Kako mi ga nesebično dajete, tako ga u svako doba možete uzeti nazad. Ko bi tome mogao zameriti? To mi je isto kao i razgovor o visini plate. Bilo kakva plata je visoka. Tu nema sumnje. Ne može se novcem premeriti veličina Vašeg gesta da me uposlite. Koliko god da mi platite, uvek ja Vama ostajem dužan. Pa i ako me, ne daj Bože, otpustite, i tada sam Vaš dužnik, pošto me sprečavate u nastavljanju i nagomilavanju moga dugovanja Vama. To je toliko očigledno, da se ja nimalo ne brinem u vezi toga.

Kada bih mogao da počnem? Odmah. Ako Vi smatrate da ja odgovaram, mogu odmah da počnem, samo recite šta treba. Ne, ne moram da se presvlačim, ne postoji „prljav“ posao. Dovoljno će biti da zasučem rukave.

Brine Vas nešto? Recite slobodno. „Zadatak je pomalo neobičan“, kažete. Ne ustručavajte se, probajte me, slobodno. Bićete zadovoljni, garantujem Vam. Samo recite. „Vidite, dragi gospodine. Ja sam uspeo sebi da priznam jednu veliku stvar. Ja nisam dovoljno hrabar čovek, bez obzira šta vi znate o meni. Sigurno ste se naslušali svega i svačega, ali sve to nema veze sa onim što mene muči.

U ovoj koverti Vam je novac. Nismo o tome ništa konkretno razgovarali. Stavio sam hiljadu evra. He, kažu da je to vrednost „srpskog sna“. Vi ste Srbin, pretpostavljam. Pa i ako niste, to ne menja stvar, odavde ste, tako da je količina novca primerena svemu. Uzećete kovertu nakon što obavite posao.“

Poslodavac je otvorio fioku, iz nje izvadio revolver i položio ga na sto.

„Nemam hrabrosti da se ubijem. A moram. Ne mogu sada da Vam objašnjavam, duga je to priča. I sami ste rekli da se nećete interesovati za stvari za koje ja smatram da Vas se ne tiču. Tako da, uklapate se u moju predstavu o osobi koju ću da angažujem za ovaj posao. Treba da me ubijete i uzmete ovu kovertu kao nadoknadu za obavljen posao. Ja ću Vam reći kada da opalite iz pištolja. Imate obavezu da uradite nešto za šta Vas ja verovatno neću moći prekontrolisati, da pre nego što odete budete potpuno uvereni da nisam više živ. Inače, verujte, odete li, a ja preživim, obećavam Vam da ću Vas već nekako pronaći i eliminisati.

Posao će biti obavljen samo pod tim uslovom. Prihvatate?“

Delić sekunde tišine. Da li je ovo stvarno, da li je moguće? Ovo je neki test? Provera karaktera? Možda, neka idiotska skrivena kamera? „Navlaka“, što bi rekli klinci danas. On čeka moj odgovor. I ja čekam moj odgovor. Situacija, ni tamo ni vamo. Izlaz?

Ne. Gospodine, čin koji od mene očekujete nisam u stanju da izvršim, ne. Kako bih Vam time pričinio zadovoljstvo? Kako sebe da uverim da je sve u redu, da sam krvnik, ubica, zarad hiljadu evra…

„Gospodine, očekivao sam da Vam se iznos čini malim.“ Poslodavac je ponovo posegao za fiokom: „Evo, dodaćemo, neka Vas novac ne brine.“ Sada je na stolu bila vreća. „Ovde ima deset hiljada evra, to vam je prava zbirka „srpskih snova“, tu je neki, mali doduše, ali ipak nov auto i čitav niz fensi sitnica, zar ne?“

Niste me razumeli, nije u pitanju novac.

„Šta je u pitanju?“

Ja nemam san, nemam ni potrebu za njim. Imao sam, nekada davno, jako davno, još kao dete. Čim sam odrastao, napustio me je svaki san. Ja tražim posao, službu, takvu, u kojoj će moj poslodavac biti zadovoljan sa mnom. Ovaj posao mi to neće pružiti.

„Kako možete biti sigurni da Vaš poslodavac neće biti zadovoljan? Samo zato što će biti mrtav? Mislite da mrtav ne može biti zadovoljan? Verujte, grešite. Ja sam jedan od onih koji samo mrtvi mogu biti zadovoljni. Vi ste ipak previše sebični, gospodine. Vas brine to što nećete videti moje zadovoljstvo, što vas ono neće nahraniti. Videćete samo bolan grč, razjapljene oči i usta stranca, čućete krkljanje i samrtni ropac. Uostalom, neću Vas ubeđivati. Ponuđen k’o počašćen. Pred vratima ima još puno kandidata. Hvala Vam, gospodine. Možete ići. Siguran sam da se više nećemo videti.“

Da li ja stvarno nemam san? Da li sam iskren? Da li da odstrelim ovoga, uzmem kesu i odem.

Uhapsiće me, gospodine. Verovatno ne baš na vratima, ali robija mi ne gine. Dobiću novac, ali neću moći da ga potrošim. Možda me osude na doživotnu robiju.

„Da li Vi to nešto pokušavate da mi prigovorite? Pažljivo sam Vas slušao. Rekli ste da su sve „poteškoće“ koje se pojave u poslu Vaša stvar. Snađite se, izbegnite robiju. Nećete biti ni prvi, ni poslednji. Ovo Vam je takav posao, baš takav za kakav ste me do sada ubeđivali da ste sposobni. Sada Vam sve izgleda drugačije? Verujte, to sa mnom nema nikakve veze, a ni sa ovim poslom. Ponuda je na stolu, samo Vas molim, požurite, posao mora biti obavljen danas.“

Polako sam počeo da se pridižem.

„Kukavica!“ Nisam siguran da li je to uzviknuo on, poslodavac, ili sam viknuo sam na sebe. Bez obzira, to je istina. Ne smem. Ma koliko je to sve suludo, u stvari, ali je istina.

„Hvala Vam, gospodine, verujem da ste doneli ispravnu odluku. Mada nije ono što sam ja od Vas očekivao, ali verujem da ni Vama nije lako da nastavite da živite sa tim saznanjem da ste kukavica.“

Spustio sam se nazad na stolicu.

„Molim Vas samo da, kada izađete, pozovete sledećeg kandidata. Daj Bože da taj neće biti kukavica.“

Nisam još doneo odluku, gospodine.

„Varate se. U stvari, nastavljate sebe da zavaravate, što i nije tako strašno, ali to što sada bez smisla trošite moje dragoceno vreme, to već ne bi bilo u redu. Još jednom Vam se zahvaljujem i pozdravljam Vas.“

Ruka mi je krenula bojažljivo ka pištolju. Sve je počelo da se utišava, zamračuje. Čuo sam svoje srce. Hladan znoj. Hladan metal. Uskoro će preda mnom biti hladan mrtvac. Da li sam poludeo?

„Što se mene tiče, mi smo završili ovaj razgovor za posao. Vaša neodlučnost Vas je diskvalifikovala, meni je pomalo žao, verujte, u odnosu na kandidate pre Vas, u jednom trenutku sam se hteo opkladiti da ste Vi pravi, ali eto. Ništa od posla. Tako Vam je to, dragi moj gospodine, između propuštenih prilika sav prostor je ispunjen neprilikama. To Vam je sigurno dobro poznato. Samo idite, zbogom. Želim Vam više sreće prilikom nekog sledećeg zapošljavanja. Do viđenja.“

Do mene je dopirao njegov tekst, nekako čudesno sporo i tiho. Kao glas od Boga, iz nekih udaljenih visina. Sa toliko hladne mirnoće, nepodnošljive i na neki način razdražljive. Borio sam se sam sa sobom, sa svojom rukom, sa potrebom da ustanem i odem od ovog zlog čoveka. Od đavola. Isto onako nesvesno kako sam posegao za pištoljem, osetio sam kako vraćam ruku nazad i polako se pridižem. Da li treba da kažem „Do viđenja“, ili je to suvišno. Bolje da ništa ne govorim, dovoljno sam danas govorio. Sve što kažem, biće doprinos mom potonuću. Da li sam ja kukavica? Ima li nešto sporno u tome. Da li sam dobar, iako sam kukavica? Zašto nemam svoj san? Da li je to istina, ili ne smem sebi to da priznam, pošto sam, je l’ da, kukavica.

Najbolje bi bilo da se zahvalim ovom čoveku. Mada on priziva svoju smrt, meni je pomogao.

Hvala Vam, gospodine. Na Vašem vremenu i strpljenju.

„Da, daa, zbogom…“.

Stajao sam. Uzeo pištolj, prislonio sebi na slepoočnicu. Da li Vi verujete da sam ja kukavica, gospodine? Da li Vi stvarno u to verujete?

„Vi ste izuzetno velika kukavica, a sada pokazujete da ste i popriličan glupan, gospodine. Spustite taj pištolj na mesto sa kog ste ga uzeli.“

Zašto? Zašto Vam je neprijatno sada?

„Nije mi neprijatno, kvarite mi planove. Veoma ste sebični, gospodine, previše mislite na sebe i dokazujete se, potpuno ste zalutali na ovaj razgovor. Pogrešili ste, a sada umesto da prihvatite grešku, junačite se ovde, preda mnom, pravite predstavu. Idite, molim Vas, završili smo.“

Nismo završili. Dok ja ne kažem da je kraj. Uvredili ste me, rekli ste mi da sam kukavica. Očekujem da se izvinite za to, ili…

„Ili šta? Vi ni sami niste sigurni da li sam Vam ja rekao da ste kukavica, ili ste to sami pomislili, a sad još tražite da Vam se izvinim. Nemam ja razloga da se Vama izvinjavam, naprotiv. Izlazite napolje, čoveče.“

Spustio sam pištolj na sto, gotovo na isto mesto sa kog sam ga podigao. Okrenuo sam se ka vratima. Svetlo je počelo da se vraća. I zvuci. Otvorio sam vrata i jedva izgovorio „Sledeći“. Gledao sam u pod. Kroz pod.

Još jedan besmisleni pokušaj. Slom. Razočarenje. Ovaj put poniženje je bilo potpuno. Možda više nikad ne odem na razgovor za posao. Umoran sam. Želim samo da odem kući i zavučem se u hladan krevet. To mi jedino može pomoći.

Kako bi bilo dobro da zaspim. Da probam da sanjam. To bi sada bilo najbolje.  Još dva stepenika i biću na ulici. Zaskočiće me još više svetla i gotovo nepodnošljive buke, a samo želim krevet. U njemu ću napraviti san. Jedan potpuno običan, ljudski san. Ako mi se baš dopadne, gledaću da se ni ne budim. Biću sebičan. Biću samo svoj. Sebi dovoljan.

Na samom izlazu iz zgrade, učinilo mi se kao da sam čuo pucanj. Verovatno uobrazilja. Kao da je dopro sa nekog od gornjih spratova. Previše sam umoran, već umišljam. Možda sanjam, a da toga i nisam svestan. Opet, čini mi se da je to bio pucanj iz revolvera. Možda neki kandidat?

Idem trotoarom. S jedne strane prolazi me vrlo živi i dinamični saobraćaj velikog grada. S druge strane prolaze me granitni zidovi, fasade starih zgrada. Idem polako, bar tako mi se čini. To je od umora.

U susret mi jurcaju sirene. Kola obeležena plavim rotacijama. Ono je ipak bio pucanj. Izgleda da je posle mene ipak ušao kandidat koji nije kukavica. Ima i takvih. Ima tih sanjara srpskih snova.

Policijska kola projuriše. Odoše dalje, nisu ni zastali kod ulaza u zgradu u kojoj sam bio na razgovoru za posao. Ma da, ipak mi se samo učinilo. Mnogo sam umoran, priviđaju mi se neverovatne stvari. Samo da se strovalim u krevet.

U susret mi trče neki silni ljudi. Nose kamere, mikrofone, čudo nekih aparata. Guraju se međusobno, preskaču, silno žure. Ah, ta televizija, trgovci snovima. Pohlepni za vestima, skandalima, gaze po ljudima da namire svoju strast. Neki od njih ne bi ni trepnuli da su danas bili u mojoj koži.

Viču. „Brzo, brzooo, pucali su na premijera!“

 

Mikser