Šta je to vera? Šta je to duhovni Uskrs?

Imati utvrdjenu veru u Isusa Hrista Spasitelja znači duhovni Uskrs palog čoveka

 

Ko ne veruje u Sina Božijeg? Ne samo onaj ko Ga otvoreno i odlučno odbacuje, nego i onaj ko sebe naziva hrišćaninom, ali vodi grešan život i juri za telesnim nasladama; onaj kome je bog ‐ stomak; onaj kome je bog ‐ srebro i zlato; onaj kome je bog ‐ zemaljska slava; onaj ko zemaljsku mudrost, neprijateljsku Bogu, smatra za boga.

Bez odbacivanja samog [starog] sebe čovek nije sposoban za veru; njegov pali razum suprotstavlja se veri i drsko traži od Boga objašnjenje za Njegova dela i dokaze za istine koje On otkriva čoveku. Palo srce hoće da živi palim životom, čijem umrtvljenju stremi vera; telo i krv, bez obzira na to što im možda već sledećeg časa predstoji odlazak u grob, takođe hoće da žive svojim životom, životom propadljivosti i greha.

•

Vera je prirodno svojstvo ljudske duše koje je u nju posadio milosrdni Bog prilikom njenog stvaranja.

•

Mrtva vera i priznavanje Hrista samo nevoljnim intelektualnim ubeđenjem može da pripada i demonima! Takva vera poslužiće vernom samo za još veću osudu na sudu Hristovom. Prođi se, šta hoćeš od nas, Isuse, Nazarećanine? vapio je nečisti duh Gospodu, Došao si da nas pogubiš? Znam te ko si, Svetac Božiji (Mk. 1,24). Vera u Jevanđelje treba da bude živa: treba verovati umom i srcem, ispovedati veru ustima, izražavati je i dokazivati životom.

•

Pravoslavna vera u Hrista, zapečaćena Svetom Tajnom Krštenja, i sama je dovoljna za spasenje, bez dela, kada čovek nema vremena da ih savrši, jer Hristos zamenjuje čoveka, a zasluge Hristove ‐ ljudska dobra dela.

No, ako zemaljski život potraje, dela su obavezno potrebna.

• U dogmatima je ‐ Bogoslovlje predato od strane Samog Boga. U odbacivanju dogmata je bogohuljenje, koje se naziva neverovanjem; u iskrivljavanju dogmata je ‐ bogohuljenje, koje se zove jeres.

Kada se um koji još nije očišćen pokajanjem, koji još bludi u mračnoj oblasti pada, koji još nije prosvetljen i vođen Duhom Svetim, usudi da sam od sebe, sopstvenim slabim silama, iz mraka gordosti, rasuđuje o Bogu, onda on neizostavno pada u zabludu. Takva zabluda je bogohuljenje. O Bogu možemo da znamo samo ono što nam je On po Svome velikom milosrđu otkrio.

Svetim Tajnama hrišćanske Crkve verni hrišćanin se dovodi do sjedinjenja sa Božanstvom, u čemu je stvarno spasenje, pečat vere delom vere, i odatle ‐ primanje zaloga večnih blaga.

•

Istinska živa vera, samo ako je čovek ispoveda ustima, pruža mu spasenje. Ona je donela spasenje razbojniku na krstu; putem pokajanja donela je spasenje mnogim grešnicima u poslednjim predsmrtnim trenucima njihovog života.

•

Shodno važnosti vere za delo spasenja, i gresi protiv nje imaju posebnu težinu na vagi pravednog suda Božijeg; svi su oni smrtni, to jest sa njima je povezana smrt duše i prati ih večna pogibija i večna muka u adskim bezdanima.

Smrtni greh je ‐ neverovanje: on odbacuje jedino sredstvo za spasenje veru u Hrista.

Smrtni greh je ‐ odricanje od Hrista: onoga ko se odriče, on lišava žive vere u Hrista, koja se pokazuje i sadržana je u usmenom ispovedanju.

Smrtni greh je ‐ jeres: on u sebi sadrži bogohuljenje, i onoga ko je njime zaražen čini tuđim istinskoj veri u Hrista.

Smrtni greh je ‐ očajanje: on predstavlja odbacivanje delatne, žive vere u Hrista.

Iscelenje od svih ovih smrtnih grehova je ‐ sveta, istinska, živa vera u Hrista.

•

Oni koji su se obogatili živom verom u Hrista, kao okriljeni preleću preko svih nevolja i svih teških okolnosti. Oduševljeni verom u svesilnog Boga, oni u naporu ne vide napor, u bolestima se ne osećaju bolesno. Za jedinog delatnika u vaseljeni oni smatraju Boga, Koga su učinili svojim kroz živu veru u Njega.

•

Onima koji Ga ljube On (Gospod) šalje nevolje, a odmah za njima ‐ utehe. To što nevolje bivaju zamenjene utehama, a utehe nevoljama, rađa veru u Boga i smrt za svet. Vera uzima čoveka za ruku i postavlja ga pred Boga. Takav čovek se uzdiže iznad sveta: pod njegovim nogama je mračni haos sumnji, neverovanja, zabluda i izveštačenih i ujedno sujetnih umovanja, baš kao što su pod nogama onoga ko se popeo na vrh visoke gore oblaci, litice, provalije i vodopadi koji šume i skakuću po stenama.

•

Neke jevanđelske zapovesti nas uče da postupamo bogougodno; druge nas uče da se kod uticaja spolja držimo bogougodno. Teže je izučiti ovo drugo nego prvo; ali i prvo će biti na zadovoljavajući način shvaćeno onda kada duša izuči i prihvati drugo. Neophodno je uveriti se da Bog upravlja sudbinom sveta i svakog čoveka. Iskustvo života brzo će potvrditi i utvrditi ovo učenje Jevanđelja. Rezultati prihvatanja ovog učenja verom jesu ‐ smirena pokornost Bogu, udaljavanje uznemirenja, duševni mir i velika hrabrost. Ko na taj način prima učenje Jevanđelja, taj će dobiti štit vere o koji će moći da pogasi sve ognjene strele nečastivoga (Ef. 6,16). Ovu veru Sveti Oci nazivaju delatnom, za razliku od dogmatske. Ona se u čoveku pojavljuje usled ispunjavanja jevanđelskih zapovesti, raste u meri njihovog ispunjavanja, a vene i propada u meri u kojoj se one zanemaruju, i u svoje vreme se, osenjena blagodaću, preobražava u živu veru, ispunjavajući hrišćanina duhovnom snagom kojom sveti Božiji pobediše carstva, činiše pravdu, dobiše obećanja, zatvoriše usta lavovima, ugasiše silu ognjenu, utekoše od oštrice mača, od nemoćnih postadoše jaki, behu silni u ratu, poraziše vojske tuđinske (Jevr. 11,33‐34).

•

Smatra se da je jedan od glavnih kvaliteta vojskovođe u bitkama ovoga sveta to da ne pada duhom kod svakog preokretanja sreće, nego je nepokolebiv, kao kamenog srca, i u svojoj čvrstini donosi najrazumnije i najkorisnije odluke, dovodeći tom čvrstinom u nedoumicu svoje neprijatelje, slabeći njihovu drskost i nadahnjujući hrabrošću sopstvenu vojsku. Ovakav karakter vojskovođe biva razlog neobičnih uspeha, pa se iznenada čitav niz poraza i nesreća kruniše odlučujućim pobedama i slavljem. Takav treba da bude i um ‐ taj vođa u nevidljivoj borbi protiv greha. Ništa, nikakvo iskušenje koje dođe od ljudi ili demona, koje se pojavi iz pale prirode, ne treba da ga uznemiri. Izvor nepokolebivosti i snage neka bude vera u Boga, Kome smo se posvetili na služenje i Koji je ‐ svemoguć. Malodušnost i smušenost rađaju se od neverovanja; no, čim podvižnik pribegne veri ‐ malodušnost i smušenost iščezavaju kao noćna tama uoči svitanja sunca.

•

A iznad svega uzmite štit vere, o koji ćete moći da pogasite sve ognjene strele nečastivog (Ef. 6,16). Ove strele, to su različita dejstva demona u nama, koja pokreću slabosti naše pale prirode: raspaljivanje srca gnevom, razgorevanje pomisli i maštanja, porivi za osvetom, mnogobrojna i opterećujuća a uglavnom neostvariva i besmislena razmišljanja o suprotstavljanju neprijatelju, o pobedi nad njim i njegovom uniženju, kao i o omogućavanju sebi pouzdanog i potpuno bezbednog položaja. Onaj ko je zadobio veru, zadobio je Boga da ga pokreće na delanje i stao je iznad svih podvala, ne samo ljudskih nego i demonskih. Onaj ko je zadobio veru, dobija mogućnost da dosegne istinsku, čistu molitvu, koja nije oštećena nikakvim brigama o sebi, nikakvim strepnjama, nikakvim maštanjima i slikama koje uobrazilji podmeću lukavi duhovi zlobe.

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV – ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA