БАЛКАНСКА МЕЋАВА

 

 

Нисмо били ни травкa ни ветар

Нисмо дошли ни из паучине

Ни из слова

Псовка нам на уста пође

Може да се мери на метар

 

Дођу времена

Када се људи ћутањем воле

Да ли је икада постојао час

Кад није било ничега

У ваздуху и  у очима

И када речи боле

 

Из планине на пусту стазу сишао вук

Мећава звижди и носи

Цео живот убила ноћ

Уноси страх у дивљину

Све се узбунило

 

Кад нестанеш тамо

Тражиш у остацима мећаве траг душе

Тамо ваде дрво из шуме

Где се сузе радоснице брзо суше

Као да не знају да биљке имају срце

Тајну дрвета ослушни

Дрвосеча то не уме

 

 

Још се назире траг дивљачи из поспаног блата

Сенке нестају у сувој трави

Разлика је у јесени што за сунцем трага

Све док oблаке пресецају јата

Снегови се беле на балканској јави

 

Милан С. Косовић