Преподобни отац Врањски и Ћелијски – др Јустин Поповић

14. јун је у Календару Светих Србске православне цркве и васцеле Православне саборне цркве дан преподобног Јустина Поповића.

Ко је био др Јустин Поповић?

Др Јустин Поповић [1] – крштено име Благоје, по дану рођења – Врање, Благовести 1894 – + манастир Ћелије код Ваљева, Благовести 1979, мајка Анастасија, отац Спиридон – православни је теолог, философ, професор, есејист, песник, преводилац, испосник, исцелитељ.

Породица Поповић је у седам узастопних колена давала свештенике, све до његовог деде попа Алексе. И отац му је две године учио богословију. Као дечак, Благоје је често са родитељима боравио у Прохору Пчињском. Ту, у манастиру, присуствује и исцељењу своје мајке од тешке болести.

Основну школу је завршио у Врању. Школовање наставља у деветоразредној Богословији „Свети Сава“ у Београду (1905–1914) у коју се уписује са највишим оценама на пријемном испиту. Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Стеван Мокрањац.

Од младости се васпитава и учи на делу св. апостола Павла, св. Јустина Мученика Филозофа, св. Саве, Шекспира, Његоша, Достојевског и других великана, и од свога народа целог живота.

 У првом светском рату, 1915, повлачи се са српском војском до Скадра као болничар при Војној болници „Ћеле кула“ у Нишу. У Скадру се на дан Светог Василија Великог 1916. године замонашује и узима име св. Јустина Мученика и Философа –  из љубави према његовој филозофији по Христу и мучеништву за Христа (II век).

Обновљена кућа оца Јустина Поповића
Свеправославни центар „Преподобни Јустин Врањски и Ћелијски“
Благовести 1894–1979–2004.

Студије теологије започиње 1916. у Петрограду, под благословом патријарха србског Димитрија, наставља у Оксфорду, довршава у Атини. Из Петрограда иде у Оксфорд, јер се припрема револуција у Русији, из Оксфорда се, где се сам издржава на школовању, враћа 1919. године без дипломе: није му прихваћена дисертација Философија и религија Ф. М. Достојевског због завршног поглавља у коме критикује западни хуманизам и антропоцентризам. Није прихватио захтеве професора да своје ставове ублажи и измени, па је изнова полагао испите у Атини. У Атини остаје до 1921. године као стипендиста Светог синода Србске православне цркве. Од Гркиње, баке код које је становао, научио је више, како је говорио, него на целом Универзитету. На Атинском универзитету је 1926. године докторирао из православног светоотачког богословља, на грчком, на тему Проблем личности и сазнања по Светом Макарију Египатском.

Године 1920. рукоположен је у јерођакона, 1922. у јеромонаха.

Ни професорски пут др Јустина Поповића није раван. По повратку из Оксфорда, наставник је Богословије „Свети Сава“ која је из Београда премештена у Сремске Карловце. Професорски испит полаже 1927. године. У Сремским Карловцима, после Атине, где је опет професор, уређује и часопис „Хришћански живот“ који ће бити главни разлог за његово премештање у Призренску богословију (1927–1928). Из Карловачке богословије је удаљен и 1930. године. Са митрополитом Јосифом 1931. путује у православној мисији у силом поунијаћене прикарпатске крајеве у Чехословачкој. Не добија одмах посао по завршеној мисији. Професорским дужностима се враћа у Битољској богословији августа 1932, где остаје две школске године. Године 1934. изабран је за доцента на Богословском факултету у Београду за предмет Упоредно богословље. Касније је изабран за професора Догматике. Као ванредни професор, на Универзитету остаје до краја окупације земље.

Подржава богомољачки покрет св. владике Николаја Велимировића. У поробљеној Србији, 1944, ђацима и студентима држи запажена предавања о Светосављу. Учествује у писању Меморандума Србске цркве о страдању Срба у НДХ, који се припрема крајем 1942, односно почетком 1943. године. На захтев Равногорског савета, по Свесрбском светосавском конгресу генерала Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуба Михаиловића, у селу Ба под Сувобором 1944, пише текст о православном, светоотачком виђењу односа цркве и државе.

После другог светског рата, захваљујући патријарху србском Гаврилу (Дожићу), који се вратио из изгнанства, др Јустин Поповић није стрељан као „народни непријатељ“. Прогнан је са Београдског универзитета, без пензије, људских, верских и грађанских права, са још 200 србских професора. Једно време је провео у затвору. Живи у манастирима – Каленић, Овчар, Суково, Раваница, Ћелије. У манастир Ћелије стиже 28. маја 1948. на позив игуманије Саре у једном сусрету, Божијом Промисли, у Београду. Сестринство га прихвата као свога духовника.

Иако непрекидно узнемираван и саслушаван од комунистичких власти, и са ограниченим кретањем, благодарећи сестринству и доброти побожног народа, др Јустин Поповић успева да се посвети молитвено-богословском, научном и преводилачком раду. Одржава и везе са Руском православном црквом, са избеглим Русима се дружи до краја живота, одржава везе са апостолском и новом Грчком преко Грка који долазе у манастир. У манастир му тајно долазе универзитетски професори – теолози и други, психолози, лекари, писци, студенти, обични људи. Теолошку и филозофску литературу му достављају и  пријатељи из Европе и Америке. Прати савремена дешавања и у свету. Има и своје ученике. Међу њима су Амфилохије Радовић, Атанасије Јефтић, Артемије Радосављевић, Иринеј Буловић. На Богословском факултету предавао је патријарху Павлу. Духовни отац је и професору др Владети Јеротићу.

Др Јустин Поповић је један од утемељивача Србског философског друштва основаног на иницијативу философа и академика Бранислава-Бране Петронијевића (1938).

Знао је више језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски. Изванредан је познавалац свога, матерњег, србског језика. Обогатио је србски лексички фонд, поред стварања православне србске богословске терминологије.

Био је непопустљиви бранилац самосуштине и независности Србске православне цркве.

 Између два рата објављивао је своје радове и преводе у више од 20 часописа и других штампаних гласила. После Другог светског рата, свега 4 његова рада су објављена у отаџбини и два у емиграцији – у Америци и Немачкој.

У манастиру Ћелије остаје до упокојења у Господу на дан свога рођења, на Благовести 1979. године. Много народа га је испратило, и из света – Русије, Грчке, Француске, светогорски монаси посебно. Још за живота, за многе је био светитељ. На његовом гробу се и данас дешавају чуда.

Одлуком Светог архијерејског сабора Србске православне цркве 2. маја 2010. у Храму Светог Саве на Врачару, отац Јустин Поповић је канонизован у ред светитеља Србске православне цркве. 14. јун је у Календару Светих Србске православне цркве и васцеле Православне саборне цркве дан преподобног Јустина Поповића.

До скора је отац Јустин Поповић био познатији изван граница Србства (још од двадесетих година прошлога века), а један је од највећих у Православној саборној цркви. Данас је познат широм Планете.

Библиографија архимандрита др Јустина Поповића је обимна, садржи око 40 томова. Значајнија дела су му: Философија и религија Ф. М. Достојевског, Сремски Карловци 1923; Догматика православне цркве 1–3, 1932; О прогресу у воденици смрти, Битољ 1933; Основно богословље, Београд 1939; Достојевски о Европи и словенству, Београд 1940; Светосавље као философија живота, Минхен 1953; Философске урвине, Минхен, 1957; Живот Св. Саве и Св. Симеона, Минхен 1962; Човек и Богочовек, студије из православне теологије, Атина 1969, на грчком; Житија светих 1–12, 1972–1977;  Православна црква и екуменизам, Солун 1974, на грчком и српском, затим на руском и румунском; Пут богопознања, 1987; Догматика, трећа књига, Београд 1978, 830 страна.

  Извори: Писмо Епархије врањске, Врање 2004. – специјално издање поводом 25 година од упокојења оца Јустина Поповића, Сајт Епархије врањске и други, Отац Јустин Поповић – живот и дело, зборник са научног скупа, Врање 2011.

Занимљиво: Отац Јустин Поповић и писац Борисав Станковић рођени су у истом веку, у Врању, између два сокака. Данас су то Баба-Златина и Јустина Поповића улице, једна изнад друге, тесне, какве су и биле у оно време, оптерећене новом градњом. Неколико кућа је између њих.

Кућа Борисава Станковића сачувана је од планираног рушења 1964. захваљујући професорки српског језика и књижевности Вери Ценић (др Вера Ценић, научник и писац). Кућа Јустина Поповића је срушена те године. Обновљена је и освећена на Благовести 2004. Отада  је Свеправославни центар „Преподобни Јустин Врањски и Ћелијски“.

Породица Ценић данас живи у згради која челом гледа – а њихов стан цео – на Храм и која излази на обе улице: Баба Златину и Јустина Поповића. Први стан им је био у Боре Станковића улици. Бивају случајности, или их и нема?

Април 2011. Припремила Веселинка Стојковић