Beseda Svetog Justina Popovića Ćelijskog o Srbiji i Srbima

Beseda Svetog Justina Popovića na bdeniju uoči manastirske slave Svetog Arhanđela Mihaila 1966. godine u manastiru Ćelije

Ljudi se od Anđela razlikuju kao (zvezde od sunca, ali i čovek će postati) sunce u Carstvu Božjem. Biće sjajniji od sunca koje mi gledamo. Šta je to? Kako se to čovek pretvara u sunce? Kako se ti i ja, dok smo na zemlji još, eto, tamo pretvaramo u svetlost. Kako? Tako što je Gospod stvorio čoveka od svetlosti, od svetlosti i to Božanske svetlosti. „I stvori Bog čoveka po liku Svome“, piše u Svetoj Knjizi. Po liku Svome Bog stvara čoveka od svetlosti Svoje. Kakva tajna, kakva čast i kakva strahota! Čoveče, ti si slika Božja! Zemlja – ikonostas Božji, cela zemlja, čovek do čoveka, ikona do ikone. Cela vaseljena hram, sve što postoji služi Bogu. Sve je neprekidno bogosluženje. Gle, ljubičica raste, od nje miris, miris diže se k nebu, ka velikom crkvištu zemlje. Ptica peva i njen glas prelazi u hor bogosluženja zemaljskog. Trava raste, vode žubore, zemlja govori kroz bezbroj bića: životinje, ptice, ribe, sve je to Božji hor. Sve je bogosluženje. Takav je početak sveta. A završetak?

Čuli ste u današnjem Svetom Evanđelju. Anđelima svetlosti završava se ovaj svet. Spušta se zavesa i svi ljudi odlaze – kuda? Svi putevi svih svetova vode pred Presto Gospodnji. Strašni Sud… strašni sud! Šta se desilo sa ikonostasom Božjim na zemlji? Šta se desilo sa tim bogosluženjem koje su ljudi Bogu prinosili kao stvorenja Božija? Umuknula je zemlja, prestalo je služenje Bogu – i noć, strašna noć, spopala zemlju i sve žitelje njene. Mrak, tama greha, tama smrti, eto čoveče gde si. Eto gde je svetlost koju ti je Bog dao duši. Gde je ikona Božija u tvojoj duši? Šta si uradio sa njom, nesrećniče? Đavo došao i posejao kukolj, đavo došao i katranom greha premazao ikonu u tebi čoveče, ikonu Božiju. I ti postao ružan kao greh, postao ružan kao đavo. Noć, teška, gorka i otrovna noć legla na zemlju. Smrt, grobnica, cela se zemlja pretvorila u grobnicu, jer smrt caruje na zemlji.

Ljudi, šta sad? Kuda sad bez Boga? To je zabilja. Toj strašnoj i otrovnoj pomrčini – šta ostaje? Muka, samo muka. Najmudriji čovek u Starom Zavetu, car Solomon, piše o tome šta je ovaj svet: „Sve muka do muke“, veli on. „Sve je muka duhu ljudskome“! Gospode, kud god krenem u ovome svetu, ja se spotaknem o grob. O, ovaj svet, šta je ovaj svet? – Grob do groba, leš do leša. Đavo, neprijatelj Božiji dođe i ote život čoveku. Ote večni život. Čovek postade smrdljivi leš. Crvi – pokrivač su čoveku. Šta je telo tvoje, čoveče? – Crvljanik. Jesi li to očekivala, majko, kada si rađala decu? Jesi li to očekivao, oče, kada si hteo da imaš poroda u ovome svet? Da se sve to pretvori u crve, da proklija u crve, telo tvog deteta, avaj! Kakva strašna sudbina čovekova u ovome svetu!

Jer, ko to grehom caruje nad čovekom? Đavo, đavo grehom i smrću caruje nad rodom ljudskim, nad čovekom. I ovaj svet zaista je strašna, neotvorljiva smrdljiva grobnica. Sve je tako do Hrista. Sve je tako do Gospoda Isusa. Ti, spušten si u zemaljsku grobnicu. Avaj, Gospode oprosti, greh do greha, smrad do smrada, čovek do čoveka, leš do leša. A Ti, blagi Gospode, hodaš između leševa i trudiš se da ne nagaziš nijedno ljudsko biće. Tuguješ i plačeš nad čovekom, tuguješ i plačeš za rodom ljudskim, koji u ludilu svom smatra da je veoma mudar, koji živeći bez Boga smatra da je život bez Boga jedna mudrost. Kakva je grobnica postala Evropa! Lete po vasioni danas, a sve je mrtvo. Nigde nismo našli Boga, izjavljuje jedan od tih bezumnika. Da, nisi našao Boga, niti si Ga mogao naći, jer si nosio smrt sa sobom, lešino zemaljska! Jer je duša tvoja bez Boga pošla na onaj svet.

Šta si ti? Ko si ti? Večiti leš, večiti leš! Da, ti samo potvrđuješ reč, tešku i gorku reč, i tužnu reč, Gospoda Hrista, Koji je, propovedajući svoje Evanđelje rodu ljudskome, kazao među ljudima Mudrost Božansku. Kazao ljudima šta je čovek, da je čovek: Božija slika, Božja ikona; da čovek treba da pobedi smrt, da čovek treba da vaskrsne iz grobnice svoje; da polomi sve što je pakleno i da vaskrsne iz svih smrti. To Evanđelje, Gospode, kome? Ljudima, leševima. Veliki Gospod, gledajući ljude umrtvljene smrću i grehom i đavolom, tužno je rekao: „Ovo što vam ja govorim, reči moje, koji sluša te reči i ne izvršuje ih, on je kao ludi čovek koji zida kuću svoju (na pesku). Naiđoše vode, dunuše vetrovi i oboriše kuću sazidanu na pesku, na pesku ludih ljudskih želja. A drugi koji slušaju i izvršuju reči moje, to su kao mudar čovek koji sazida kuću svoju na kamenu, i udari dažd, udariše vetrovi i ne pade kuća ona. Jer beše stvorena na kamenu“.

Tako govori Njegovo Sveto Evanđelje.

Gle, Gospod je jedini od svih učitelja roda ljudskog svoju nauku, braćo, nazvao Evanđeljem. Evanđelje znači: blaga vest, blagovest. Gospode, a druge nauke, a ostala učenja u ovome svetu, svih ljudskih mudraca, filosofa, naučnika, šta je to, Gospode? – Gorka vest. To su te nauke ljudske – gorka vest. Zbog čega, Gospode? Zbog toga što nijedna nauka ljudska, nijedna filosofija ljudska, nijedna civilizacija ljudska, nijedna kultura ljudska ne može pobediti smrt, ne može čoveka da od leša smrdljivog načini Anđelom, da on zasija kao sunce u Carstvu Nebeskom. Nijedna filosofija, niko od ljudi to nije mogao učiniti. Jedini Gospod Hristos, Koji je vaskrsao iz mrtvih, pobedio smrt, otvorio Nebesa, čoveku dao Božanske sile da leš duše svoje i leš tela svog vaskrsne iz smrti, iz svih smrti. Da, to je dao Gospod Hristos čoveku i rodu ljudskom. Zato je Njegovo učenje Blaga vest, Blaga vest za svako ljudsko biće, za sav rod ljudski. Jedino Njegovo učenje, Njegovo sveto Evanđelje. I gle, Njegovo Sveto Evanđelje – to su dela Njegova. A najveće delo Njegovo u ovome svetu jeste Vaskrsenje Njegovo. Vaskrsenjem Gospod je pobedio smrt, rešio najteže pitanje čovečijeg života, rešio pitanje života i smrti.

Radi čega si ti, čoveče, u ovome svetu? Radi toga da budeš večno biće i u ovom i u onome svetu. Gospod te je stvorio kao ikonu Svoju, da sobom ukrasiš zemlju preko tvog ikonostasa, rode ljudski. I da ikone Božije uzlete iz zemaljskog sveta u Nebeski svet, da ukrase Nebeski svet pored Anđela i Arhanđela, da blistaju kao Sunce u Carstvu Božjem, Carstvu Nebeskom. Zbog toga je Gospod došao u ovaj svet, zbog toga je Gospod postao čovek: da vaskrsne čoveka, pobedi svaku smrt, svaki greh, svakog đavola, da čoveku osigura Život Večni. Zato je Njegovo Sveto Evanđelje jedina Blaga vest.

Kako je bedan čovek! Kako je smešan čovek koji ne veruje u Boga, pa trči od apoteke u apoteku, od lekara do lekara! Da osigura šta? – Život telu za godinu dve i pedeset, i onda? I onda da se telo njegovo pretvori u crvljanik. „Lud čovek kuću zida pa pesku, na pesku, pa udari oluja smrti i pade ona kuća strašno“ – kako veli Spasitelj u Evanđelju. Pade telo radi koga si robovo celog života na zemlji. Pade telo kome služi cela evropska i kultura i civilizacija. Pade sva Evropa u ludilu svome… „Telo sam, i samo telo“, objavljuje naivni mudraci Evrope. Avaj! Budite iskreni Evropljani, objavljuju najveći ludaci Evrope: „Telo sam i samo telo“… A šta to znači kada se prevede na naš praktični život? Pa to znači: ja sam blato i samo blato, ja sam crv i samo crvlje, ja sam grob, greh i samo greh. Čovek takav u ovome svetu – kakvo bezumlje! Kakvo bezumlje živeti bez Hrista u ovome svetu. Braćo moja, mi propovedamo Gospoda Hrista Božiju Silu i Božiju Premudrost. Silu jaču od svake smrti, Silu jaču od svakog đavola, silu jaču od svakog greha …

Mi ljudi, Gospode, i dalje, iako si Ti dve hiljade godina već na zemlji u Crkvi Tvojoj, mi neprekidno jurimo za nasladama tela, neprekidno se trudimo da osiguramo telu svome što bolji život na zemlji. O, ceo život naš jeste jelovnik i garderoba. Jelovnik i garderoba! Samo o jelu i odelu, Gospode; samo o telu, Gospode, mislimo. Gle, cela evropska kultura pretvorila se u fabriku toga. To poludeše ljudi da stvore – blagostanje zemaljsko, da stvore uživanja rodu ljudskome, čoveku, svakom čoveku A gle!’ Kako im se đavo smeje! Umesto radosti i slasti, ratovi plamte i bukte na sve strane. Bez Hrista hoće svet, bez Boga hoće svet. Gle, tamo požar rata; kreni dalje nekoliko kilometara – požar rata; kreni nekoliko kilometara drugih – sve sami požarevi rata! A oni propovedaju uživanja i slobodu i mir. Nema mira bez Boga. Veliki mudrac Sveti Grigorije Bogoslov rekao je veliku istinu: „Bolji je rat nego mir koji odvaja od Boga“.

To Svetitelj govori. Govori svu istinu Hristovu, govori blagovest Evanđelsku. .

Da, sve se poremetilo, sve izgubilo svoj poredak; sve se lokomotive survale, svi vagoni se ispreturali, lokomotive i vagoni evropske civilizacije i kulture koji su osvojili Afriku, Aziju – preturaju se. Narodi i narodi kolju se među sobom …

Mi nesrećni Srbi … Avaj, avaj! Nema sigurnosti, braćo i sestre, u životu bez Gospoda Isusa Hrista, dok On ne pobedi smrt u tebi i meni, dok ne pobedi greh, svaki greh i osigura život večni. Uzalud i meni i tebi, da neko pokloni celu ovu zemlju i kaže: evo, zemlju smo pretvorili u grudvu zlata, i mi ti je poklanjamo! Hajde živi! Postoji jedna priča, nebivala priča: jedan čovek u staro vreme pre Hrista, mnogo voleo zlato, i neki bog, odnosno đavo, učini to i dade mu silu da čega se god dotakne ono se pretvori u zlato. On se obradova, silno se obradova, kao i svaki srebroljubac. Poče on pipati kamenje – ono se pretvori u zlato; pa uze hlebac da utoli glad, a hlebac se pretvori u zlato. Šta sad? Zlato se ne može jesti, zlatom se telo ne može hraniti. Tako bezumnik umre u zlatu od gladi. Da, tako biva sa svakim hrišćaninom koji napusti Gospoda Hrista.

A mi Srbi? Mi u mantijama napustili smo Gospoda Hrista. Šta je ovo? Šta smo mi postali? Šta su postali naši monasi, naši sveštenici, naše vladike? Šta je Srbin postao? Naši profesori, našu učitelji, zaboravili na Gospoda Hrista, ne smeju da pomenu ime Njegovo, da se krste. Avaj! Sveti Savo, poseti nesrećnu zemlju Srpsku, poseti i krsti, ponovo krsti. Sveti Oče Savo, sa svima Srpskim Svetiteljima, pravi litije nevidljive, litije po Srpskoj zemlji, na kojoj litije nema. Gle, u ovoj zemlji devet miliona pravoslavnih Srba, da, ali po imenu samo. Svi Srpski Svetitelji, plačite za Srpskom zemljom, što više suza ronite pred Gospodom Hristom, plačite… Gle, hramovi tvoji, Sveti Oče Savo i Sveti Nemanjići i Sveta Srbijo Nebeska, hramovi po Srpskoj zemlji prazni su. Srbi se ne sećaju Gospoda. Ah! Na jedanput sve je napustilo Gospoda! Sve krenulo – kuda? Kuda? Srpska zemlja puna je mrtvih duša. Mrtvih duša, koje kupuju i prodaju kome hoće. Mrtvih duša kojim trguje svaki. Koliko mrtvih duša zbog raskola u nesrećnoj Srpskoj Crkvi! Moli se za raskol Sveti Savo, a raskol to znači stvorena je klanica srpskih duša …

Gospode pokaj, pokaj, pokaj Srpski rod! Jedino, Gospode, šta nama Srbima treba, danas, sutra i prekosutra i do Strašnoga Suda, to je: pokajanje, pokajanje, Gospode. To je jedini lek za nas nesrećne Srbe, koji se odrekosmo Tebe. Tebe naš život, naš sjaj, našu večnost, a to je Carstvo Nebesko, izdasmo. Avaj, radi čega?

Gospode oprosti, oprosti Gospode, oprosti i pomozi molitvama Svetitelja Save i Svetog Vladike Nikolaja. Amin.