Molitva i čovek koji veruje u Boga ali mu se ne moli

On je čovek koji kaže da veruje u Boga ali mu se ne moli jer misli da molitva nije potrebna

 

Od polovine 19 veka svetom je zavladala moda istočnjačkih kultova i misterija iz Indije i Istoka. Ti kvazi duhovni pokreti su stvorili jednu veliku obmanu kod ljudi a to je da postoji samo odnos čovek – Bog i da je to dovoljno. Nema potrebe za sabornim okupljanjem vernika, nema potrebe za ličnom i zajedničkom molitvom, nema potrebe za Svetim tajnama i Svetim obredima koji ljude priblužuju Bogu.

Običan čovek nadahnut vešto smišljenim nju ejdž duhovnim obmanama i idejama gordo je umislio da su on i Bog na istoj ravni, i da on sa Bogom može da razgovara i komunicira bez posrednika, bez molitve i bez verske prakse. Kaže zaneseno moderni čovek pun sebe: „Ja i Bog se razumemo, nama ne treba posrednik, nikakva institucija, niti utvrdjeni put. Svako bira svoj put“. 

Vladika Nikolaj Velimirović odgovara čoveku koji mu piše i kaže da on veruje u Boga ali mu se ne moli. Šta kaže u odgovoru Sveti Vladika Nikolaj Velimirović zašto je NEOPHODNO moliti se Gospodu. 

 

 

Čovek koji veruje u Boga ali mu se ne moli i molitva vernikaTrudi se i jačaj veru u sebi. Vremenom ćeš osetiti potrebu za molitvom. Tvoja vera nije jaka, zato te još ne goni na molitvu.

Gledali smo nas nekoliko, kako mala voda pada na točak od vodenice. I točak je ležao nepomičan. U tom je nadošla voda, i točak se pokrenuo.

Vera je sila duhovna. Mala vera ne pokreće ni um na razmišljanje o Bogu ni srce na molitvu Bogu. Velika vera pokreće i um i srce i celu dušu čovekovu. Dokle god traje velika vera u čoveku, ona svojom silinom pokreće dušu njegovu prema Bogu.

Ti si, kažeš, pročitao reč Spasiteljevu: zna Otac vaš šta vama treba prije molitve vaše, pa si iz toga zaključio da molitva uopšte nije potrebna. Zaista zna Bog unapred sve šta nama treba, ali ipak On hoće da Mu se molimo. Zato je isti Spasitelj zapovedio da se molimo neprestano, i naučio nas kako da se molimo.

Lakše je ovo objasniti roditeljima nego li tebi, neženji. Gle, i roditelji znaju unapred šta treba deci, pa ipak zahtevaju od dece da ih mole. Jer znaju roditelji, da moljenje mekša i oblagorođava srce detinje; da ih čini poniznim, smernim, krotkim, poslušnim, milostivim i blagorodnim. Vidiš li koliko nebeskih varnica iskresava molitva iz srca čovečjega?

Pročitao sam, kako je neki putnik zastao pred jednom kućom ukraj puta. U toj kući radnici imađahu neko zborisanje. Na mah nasta tajac u kući. Radnici klekoše na molitvu. A jedan od njih izađe i poče hodati ispred kuće. Upita ga putnik, šta se to radi unutra?

– Ta, mole se Bogu. A mene je to stid, pa sam izašao. Putnik zaćuta, i čekaše.

– Koga ti čekaš? upita ga onaj radnik.

– Čekam, reče, da izađe nekog da ga pitam za put.

– Pa zašto ne pitaš mene? I ja ti mogu pokazati. Mahnu glavom putnik, pa mu odgovori:

– Kako bi mogao pokazati pravi put onaj ko se stidi Boga i svoje braće?

Ja mislim, kod tebe ne postoji stid od molitve, nego prosta nejačka vera. Neguj, dakle, neguj mladenca u sebi. Kad poraste do junaka, platiće ti stostruko tvoj trud. Junačka vera pokrenuće unutrašnji točak tvoga bića, i ti ćeš dobiti nov život.

Mir ti Božiji i blagoslov.

 

 

Vladika Nikolaj