Kosovske priče: Kad se carstva mijenjaju – arnaut i pop
Pripovetka i priča sa Kosova koju je napisao Grigorije Božović. Arnaut domaćin i pop pobratim
Kad se carstva mijenjaju
Kaljav i tučen celoga dana novembarskim nevremenom, stojaše u mraku pred ograđenom kulom Hadžića u Crkolezu pop Bunjak, nekako ravnodušno očekujući da mu se posle velike lupnjave i vike otvore, dotle vazda gostoljubive, arnautske vratnice. Uostalom, i pobratimske.
Ukraj njega ka oboru behu naperili svoje zapete puške dva vojna pabirka, inače dvoje odrpane kolašinske olako hrome zveradi, koje je taj nedostatak činio da lakše, još brže muški i bez razmišljanja ončas ispuste svoje duše, ako bi, po udesu, zaigrala glava njihova sveštenika.
— He!… dobro je ovo da vidimo — procedi pop družini kroz noćnu slotu — nejunaci su naši susjedi, kumovi i pobratimi kad se carstva mijenjaju! … Eto, ni na ovakvoj noći ne otvaraju. Vidite li čudo?!..
A noć, upravo još veče, odista bejaše strašno kao da je nastupio sudni čas. Pun mesec zapleo se u nalomljene crne tmine iznad Žlebova kao opsađeni junak, pa se gotovo ne miče, no samo s trenutka na trenut pokazuje svoju tužnu belinu, da bi se bole videla raskaljana drenica, njeni razriveni kolovozi i, pokraj njih, stravični tragovi malaksale vojske koja je odstupala na Čakor.
Mrtva jesenja kiša sa odvratnom lapavicom sipala je izjedna, podlo i nejunački, ujednačeno i ženski jogunasto kao da su je najmili neprijatelji za novce, pa je naročito pripremili i naučili da osvetu izvodi lagano, kako bi smrt ovoga koji odstupa bila teža, mučnija i kaljavija. Rekao bi da je beguncu presuđeno po zasluzi i neumitnoj kobi, da ne umire lepšom smrću. Kao da su se zdogovorili i tvrdo zatekli Austrijanci, Arnauti i mesec novembar. Da ovako prođe ovaj svima njima mrski begunac. Ni manje ni više, no kao da im je oteo bio po jedno prostrano vekovno carstvo, pravedno stečeno, ljudski vođeno a grubom najezdom oteto. Onako otprilike kao što su nekad otimali iznenađenim narodima mongolski bogaduri.
Mržnja, narasla kao neman, bejaše napunila i namračila ovu tešku noć. Za jedan željno očekivani konačan obračun vekova i rasa da bi se jednom znalo gde je ko i čije je što. Sa urvina Prokletija i Žljebova učestano odjekivahu brdske baterije, a unaokolo po Kosovu i Metohiji praskahu puščani plotuni. Znadijaše pop šta ovo znači. Tamo, zapadno, iznemogla vojska činila je poslednje napore da prodre u Vasojeviće. A ovamo na sever sve do veriga koje iviče opevano polje, navalili povlašćeni i obodreni razbojnici na pravoslavna sela, pa robe, grabe, pale i ubijaju.
Pop osluškivaše kako se vrsta plotun za plotunom, najpre po pograničnim selima njegova Kolašina prema Drenici, a zatim sve dublje ka Mitrovici i Vučitrnu. Kao da su se ljudi tvrdo odlučili da još ove noći istrebe ovo nedavno oslobođene raje …
— Dobro je i ovo da vidimo!.. Hej, pobratime, otvaraj noćas! — kliknu pop pa snažno opet zalupa puškom u vrata.
A prevario se bio grešni pop Bunjak i izostao u svojem selu iza vojske.
U Crepulji, na kraju Kolašina, držao se on pod Turcima na pušci i svojem jakom bratstvu. Osim toga najviđeniji okolni Arnauti bili su mu kumovi i pobratimi. Njima je on po oslobođenju činio velike usluge, braneći ih kao najrođenije. Oturio je bio oružje, išao Skromno kao da je nanovo postao raja, samo da ne bi uvredio ponos svojih nepitomih znanaca i suseda. Sa te njegove pažnje Arnauti su ga već slavili kraj svakoga ognjišta. Ratu je njegova zadruga dala sve što je imala: i ljude i zapregu i žito i opremu.
Kad se počelo odstupati reklo se da sveštenici ostanu, a Arnauti mu obećali svoje prijateljstvo. Ostao je da čuva kuću, verujuću u obećanja i osvajačevo hrišćanstvo. Naročito se pouzdao u svojega pobratima Hadžića iz Crkoleza, koji ima u kući više od dvadeset pušaka, koji je njegovom pomoću tako dobro prošao za trogodišnje naše vladavine i od kojega vazda strepi i drenica i Podgor. Istražiće se do žene čuvena kuća Hadžića a njega neće ostaviti, tvrdo je on verovao kad se na ovo odlučivao…
Međutim, on se brzo ožegao. Neprijateljski planinski pukovi nisu ga zatekli kod kuće. Skrajnuo se bio nadno sela kod svoje male, šumom ukrivene crkve sa ova dva mladića i iščekao da oni prođu, samo da ga nečastivi ne bi doveo u iskušenje da digne svoju vazda preku pušku. No kad je sutradan došao kući, video je pokor i sramotu.
Njegovo stanište, do juče veliko kao kakav dobar zaselak, porobljeno, popaljeno i nagrđeno. U kući ni pred kućom ništa nije ostalo. Što su mogli poneti n pognati, Nemci su obrisali: što nisu mogli ili im nije bilo po ukusu, izneli su i upropastili ognjem i kvarom kakav zemlja nije pamtila: bačve sa pićem i kace sa kupusom i zimskom ljutikom poizvaljane u dvorište, rasute i razdrobljene sekirama. Guber nije ostao, ženska košulja, da prostite, nije bila na plotu pošteđena!..
I nešto još crnje: deca sva prestravljena, mlađe žene obeščašćene i to od onih koji su pukove vodili kao putovođi a govorili našim jezikom. Smrklo se popu, pa pognao opet k crkvi, latio pušku i sa ovom dvojicom pojurio onako u neznan za tom vojskom. Dole na reci u opštinskoj sudnici zastao je gomilu umornih i iznemoglih Bavaraca. Poklao ih za tili časak kao jagnjad, pa svikao žene iz sela, te ih brzo zatrpali po potocima. A zatim pošao dalje da traži još ovakih zgoda. No kad je po susnežici na Rudniku video ogromne dobro uređene vojničke povorke došao je k sebi i video da se jedan čovek ne može tući s vojskama dveju carevina.
Zato je okrenuo desno podgorinom ka Crkolezu svojem pobratimu Hadžiću da mu ovaj nekako pomogne da se dohvati Žljebova i dođe do naše vojske.
No, eto, i ovde nekako čudo. Drežde ozebli i umorni. lupaju i viču. a niko se ne odzivlje. Izgleda da je tako suđeno. Nije šala kad se carstva menjaju, bolno pomislio pop, pa ponovo kliknuo:
— Hej, lipova beso, otvaraj noćas!..
U zlo doba glasnuše se sa kule domaćini, pa saznavši za namernika pobratima, posle duž ega savetovanja i oklevanja siđoše i podigoše bukovu zasovnicu sa teških dvokrilnih vratnica. Pop kroz mrak oseti da mu se ta vrata nikad hladnije nisu otvarala. On se seti, doduše zlovoljno i kao dockan, jedne stare kolašinske krilatice da je prosta glupost naturati ženi n Arnautinu svoje prijateljstvo, jer njih dvoje samo osvoj eni mogu to da shvate. Opet se on ispravi i bodro koraknu napred, nazvavši dobro veče na srpskom.
— Je li, pobratime, kod kuće pobratim-domaćin?
— Jeste.
— A hoće li goste, pobratime?
— Pa… hoće. Nema Druge. Zapovijedaj kad te je Bog donio… Samo te je Baca pozdravio da ideš dole u kuću kod čeljadi. Kula nam je puna. Sve su barjaktari, prvaci i kačaci…
— A ja što sam?.. Pristav, Ciganin, raja, prosjak?!.. Nijesam za vašu odaju?.. Ne mogu sjesti među vaše barjaktare ili kačake?.. A?.. E, Bog vas milovao, a da sam nešto ranije umro ne bih znao za ovo vaše junaštvo!.. Tako mi Boga, na kulu ću! — podviknuo pop ovo na arnautskom, pa mimo domaćine jurnu na vrata i uza stepenice na gornji boj.
Visoko popovo obličje u osvetljenoj prostranoj odaji odista za čas zbuni i goste i domaćina. U crnom, dugačkom do ispod pojasa, nezapučenom gunju, u crpim čakširama sa visokim zakaljanim čizmama, pod crnim ćulavom, retke brade i dugih tankih, maloruski opuštenih brkova, sa dva redenika oko pasa i brzometkom U ruci, pop činjaše sliku neviđenoga gorskoga viteza, vikla da se nikad i ni od čega ne straši.
Kula bejaše puna. Gosti večerali, pa se zadovoljno prućili po prostiraču s obe strane odžaka duž cele odaje, puše i ćute, a domaćin, Bac Hadžić, prekrstio noge s leve strane ognjišta i vodi mudri, arnautski razgovor.
— Dobro veče svima! — bodro pop progovori na arnautskom da bi kući učinio čast.
— Dobro si došao! — uzvrati mu domaćin i nasmejano, ali lukavo i namešteno, pođe mu na susret čak do vrata i zagrli ga po običaju.
Ali u isto vreme pop spazi dosle nezapamćeno čudo: niko mu od gostiju ne prihvati pozdrav, niti se pokrenu iz svoga položaja. Njega to štrecnu, pa namrgođeno pruži svoju pušku ne domaćinu no jednom drugu i naredi im da sednu tu kraj Vrata. Pa onda pođe k čelu odaje, k ognjištu i stade s desne strane gde je prvo počasno mesto, i gde se beše otegao jedan ogroman Arnautin. Pop se nadnese i vlastelinski ga premeri u svoj njegovoj ogromnoj dužini.
— Ustani, prijatelju!
— A? — odgovori mu ovaj najpre zbunjeno pa posle prezrivo.
— Šta „a“?.. Ustani, ustani! — osorno pop ponovi, pa ga tače iskaljanom čizmom. — Ustani da sjednem ja!.. Vidiš li da sam poslednji gost i dužan je svaki da mi učini počast!.. Ustani, jer nijesam Ciganin! E, Bog te milovao, zaboravio si na dobre stare običaje!..
— Šta govori ovaj gost? — zbunjeno promuca Arnautin još zbunjenijoj družini.
— To, da je to mesto moje, bre sokole! — odgovori mu sam pop. — O, Baco Hadžiću, tako ti obraza, kaži ovom čovjeku iz šume a tvojem gostu: je li kadgod tvoj pobratim i kum pop Bunjak i pod Turcima sjeo na drugo mjesto osim pokraj odžaka s desne strane?
— Nije, pobratime — nevoljno izusti domaćin, ne mogući da se drukčije izvuče iz nezgodnoga položaja.
— Eto vidiš!.. Ustani, pomakni se!.. Ako ti je došla Austrija, nije ti se vratio sultan: ako sam raja ja, raja si i ti, a pop sam i po svemu stariji od tebe — ustani!..
Arnautin se pomače i pop sede na njegovo mesto, pa pozva domaćinova sina da mu skine čizme. Onda podvi noge, uspravi se gospodarski, izvuče poslednju kutiju skupih državnih cigareta, uze jednu za sebe a drugu baci samo domaćinu i po običaju stade ga pitati za mir i za zdravlje u kući. Na goste i ne pogleda, jer ga je njihova neljubaznost strašno i naljutila i iznenadila.
Nisu Arnauti nikad tako postupali. Zato ga obuze bes, pa zbaci gunj i raširi se na prostiraču kao beg kao da njegova vojska opsađuje Beč. A domaćin se sasvim ušeprtljao i zbunio: hoće da sačuva zakone gostoprimstva, hoće da zadovolji arnautske goste, a dobro zna ćud svoga popa-pobratima. Vidi da je ovome duša došla u podgrlac, da ništa ne vidi, no hoće da izazivlje bilo i puška da pukne.
— Dajte, sinovi, po jednu kavu novim gostima! — reče najzad Bac Hadžić, koliko da zaturi trag svojoj zbunjenosti.
— Ne po jednu, pobratime, no koliko možemo! — dobaci mu pakosno pop.
— Koliko ti duša hoće — opet domaćin krto kroz zube.
— I večeru, pobratime!.. I to dobru!.. No prije svega ja sam pop i Srbin, a ti domaćin i sluga odžaka i obraza: rakije odmah da povratim dušu!..
— Koliko hoćeš samo da siđemo dole u kuću. Znaš, pobratime, ovi ljudi ne piju rakiju, možda će neko i klanjati, pa je nezgodno…
— A tebi nije kod mene bilo nezgodno da u velike poste jedeš na oči sve moje čeljadi debelu ovnovinu?.. Ovđe, ovđe hoću rakiju!.. I ovi moji ljudi da povrate dušu!.. Bilo da ti je muftija tu!.. U, pobratime, ne ukori se, što si se zbu– nio?!.. E, zaista ste vi Arnauti slabi ljudi: rekao bi čovjek da vam je Austrija već posadila na stolicu Skenderbega… Nijesam se nadao, nijesam nikad!..
Gosti kao da osetiše žaoku, pa se jedan za drugim počeše uspravljati i sedati, okrećući se popu kao da su tobože dosle spavali i tek sad ga primetili:
— Dobro došao, pope!
— Kako si, pope?
— Jeste li svi zdravo, pope? — ređali su se njihovi pozdravi sa bacanim mu cigaretama, dokle se pred njim ne načini čitava gomila.
Dođe i krčag rakije sa malom zakuskom od sira i luka. Pop na brzinu iskapi nekoliko čaša, ali nikako da savlada svoje prve utiske i svoje razočaranje. Njemu se izjedna činilo da nije dovoljno hrabar i da će ovi Arnauti opet misliti da je strašljiva kukavica i rajetin. Zato dreknu, na svoje drugove:
— Pijte!.. Što se se smrzli?.. Ako smo izgubili državu, povratićemo je opet. Pet stotina godina smo Turčinu robo– vali, pa možemo koji mjesec i Nijemcu…
— Koji mjesec?!.. — okrenu mu se s podsmehom sam domaćin.
— Boga ti jemca dajem da neće dugo biti!..
— Hajde more, nikad više!
— A zašto, pobratime?
— Zato što država i nije za vas…
— Nijesam to dosle znao… A šta je tebi Srbija učinila, pobratime?
— Svašta!.. Jednom su prošle kroz selo nekakve komite, svratile kod mene, zaklale mi četiri guske — nikad ih ne mogu zaboraviti! Drugi put su žandari nagnali mojega sina da odnese njihove marame da ih operu moje snahe. Treći put je baš tvoj stric Milenko došao i gotovo na silu od žena uzeo grebene za vunu, pa ih ni do danas nije vratio. Ne, ja te zulume nikad ne mogu zaboraviti!..
— Phi, pobratime! — zacereka se pop da se soba zatrese.
— Jeste, dok sam živ to ne mogu oprostiti!..
— Phi, pobratime, koliko si slab!.. E, bolji sam od tebe. Zaboravio sam i oprostio sve što mi je učinjeno za pet stotina godina… A ti pominješ guske i grebene!.. Vidiš, došao sam ti na prag da te zamolim da me prebaciš preko brda do naše vojske. Mislio sam da ćeš to rado učiniti. Ali sam se prevario. Ti bi želio da te kao rajetin molim iz avlije za milost. Da nasladiš dušu, pa da docnije namigneš nekom da me kao zalutalu psinu dotuče… E, nećeš, Božja vjera! Niti ću bježati!.. Evo sad idem natrag u moje planine, pa neka sudbina presudi između mene i tebe sa tvojim saveznicima!.. Obuvajte se, đeco, i čizme ovamo!.. A vi, gosti, oprostite na zanovijetanja jednoga porobljenoga krmskoga popa!..
Zabezeknuti Arnauti tek po njegovu izlasku pomisliše da bi ga trebalo stići i ubiti. Ali samrtno bled domaćin šapnu da za to ima dana unapredak. Jer njegove snahe, čijoj je deci pop kumovao, osećajući sav bol i sramotu za ovakav doček kuma i pobratima, zakloniše ga leđima i ostaše kod vratnica sve dotle dokle on ne umače kroz gustu tminu…