Lečenje lekovitim biljem, otrovno bilje i opasne alternativne metode lečenja

Lekovito bilje deluje ali zna često da bude i toksično ili korozivno. Treba voditi računa o štetnim efektima lečenja biljem

 

 

LEČENJE LEKOVITIM BILJEM

 

“I pokaza mi reku vode života, bistru kao kristal, koja izviraše iz prestola Božjega i jagnjetova. Nasred trga gradskog, na dvema rečnim obalama beše drvo života, koje radja dvanaest rodova, dajući svakoga meseca svoj rod, a lišće je od drveta za isceljivanje naroda.”

 

Dok je apostol Jovan posmatrao ovaj veličanstveni prizor Nebeskog grada, iskazao je večnu nadu da biljke mogu da izleče sve čovekove bolesti. Iako je ovo bila “nebeska biljna materija” čiji je izvor efikasnosti bila sama Božja sila, on je mogao da opiše ono što vidi jedino rečima koje su on i ljudi njegovog vremena mogli da razumeju.

Anali lekarske prakse su prepuni koncepta lečenja travama. Još od pradavnih vremena dolaze do nas priče o uspehu ovih terapija. Čak i u drevnoj prozi je Vergilije opisivao kako se divokoze izleče od uboda strele, jer instinktivno traže da pojedu biljku jasenak (Origanum dictatamnam).

Ebersov papirus koji datira iz perioda 1500 godina pre naše ere, detaljno opisuje brojno bilje koje se koristi u medicinske svrhe. Postoji mogućnost da je Mojsije izučavao ovu terapiju dok se u Egiptu školovao da postane vladar, sveštenik i lekar. Čuveni engleski travar Džon Parkinson dokumentovao je 3800 lekovitih biljki u svom iscrpnom delu Theatrum Botanicum napisanom 1640. Iz ove opšte medicinske osnove razvila su se dva glavna pravca u medicini. Alopatija je nastala kroz upotrebu trava koje imaju drugačije ili suprotno dejstvo u odnosu na simptome bolesti koja se leči. Na primer, čaj od vrbove kore se koristi za snižavanje visoke telesne temperature. Doza se povećava sve dok se ne postigne traženi efekat.

Homeopatija je krenula u suprotnom smeru. Izabrala bi se trava koja bi izazivala iste efekte kao i simptom koji se leči. Ukoliko bi osoba patila od mučnine, prepisivalo bi se sredstvo koje bi izazivalo mučninu. Doza bi se umanjivala uzastopnim razblaživanjem, čime bi se uzimalo sve manje i manje leka sve dok ne bi preostala samo “energija”.

Iako alopatija, ili uobičajena današnja medicinska praksa na zapadu razvija “posao sa lekovima” daleko izvan dopuštenih granica i vrlo često ne obrazuje pacijente u oblastima očuvanja zdravlja, ona barem sledi prirodne zakone fiziologije umesto mističke koncepte “energije” u homeopatiji. Lekari koji pokušavaju da dokažu svoje predrasude ili da prodaju svoje proizvode nikada nisu dublje razmatrali činjenice o funkcionisanju tela. Za razliku od njih, naučnici proučavaju funkcionisanje tela zarad čistog saznanja. Ove rezultate ponovo proveravaju drugi istraživači i potvrdjuju u raznim laboratorijama. Te
informacije mogu koristiti savesni lekari u cilju davanja dobre terapije ili preventivnog zdravstvenog plana. Lekovito bilje predstavlja osnovu za mnoge farmaceutske preparate.

Digitalis, aspirin i neki analgetici imaju poreklo u herbologiji. Velike farmaceutske kompanije poseduju timove naučnika koji proučavaju narodne lekove u potrazi za dobrom terapijom. Sve supstance u biljkama su složene grupe hemijskih agensa. Oni ne samo da nisu “jednostavni”, kako često tvrde poklonici zdrave ishrane, nego su i mnogo složeniji od jednog farmaceutskog preparata.

“… Osušeni list biljke Digitalis purpurea L. odavno se koristi u lečenju opakog srčanog oboljenja.. On sadrži oko trideset različitih glikozida koji poseduju izvesna kardiotonična svojstva.”

Svaki glikozid ima sopstveni efekat, vreme, kao i trajanje dejstva. Travari često tvrde da je dejstvo celog lista ili korena veće od združenog efekta zasebno uzetih sastojaka. Ovo tvrdjenje krši sve fizičke zakone i ima prizvuk natprirodnog misticizma ili “pojačavanja energije”.

I pored toga, trave su korisne u lečenju bolesti. Ovu činjenicu potvrdjuju mnoga pokolenja koja su uspešno koristila lekovito bilje. Mora se uložiti veliki trud da se otkrije koji biljni “lekovi” mogu doneti najviše poboljšanja i najmanje neželjenih dejstava na čoveka.

U ovom kontekstu, postoje trenuci kada trave ili “biljna terapija” mogu biti dragoceni saveznici u zdravom životu. Što je zdraviji način našeg života, to će nam reñe trebati akutna intervencija biljnih lekova i terapija. Kada koristimo biljne lekove, bilo bi mudro poznavati hemiju i farmakologiju bilja koje se koristi. Nažalost, veliki deo podataka o travama je ili zastareo ili nikada nije testiran. Što je još gore, neki od tih podataka su preuzimani iz okultnih izvora. Tako “travara-astrologa” Nikolasa Kalpepera (Nicholas Culpepper) sa velikim oduševljenjem prihvataju deca iz “doba vodolije” ili “novog doba (nju ejdža)”. Razlog za ovakvu prihvaćenost je očigledan. Njegova astrološka objašnjenja kako deluju trave dobro se uklapaju sa razmišljanjima nju ejdžera. Zajedno sa okultnim uticajem dolaze i fizički opasne informacije. Kako Kalpeper smatra, Djurdjevak (Convallaria majalis L.) nije otrovna biljka. Medjutim, istraživanja ukazuju na to da on sadrži najtoksičniji postojeći srčani glikozid.

Mnoge mešavine trava kod američkih Indijanaca su napravljene tokom stanja transa sa “Velikim duhom”. Druge mešavine se baziraju na mističnom kineskom sistemu balansiranja “energija” jina i janga. Amerikanka Elizabet Belhaus (Elizabeth Bellhouse), tvrdi da ju je poveo “duhovni vodič” da stvori terapiju koju je nazvala “vita florum”. Služeći se svojim “intuitivnim umom”, dobila je uputstvo da uzme odredjene vrste trava i cveća i da ih pomeša u lek. Biljke je potom trebalo staviti iznad vode i izložiti sunčevoj svetlosti kako bi se prenelo “isceljujuće zračenje” na vodu. Ova terapija, kako je ona tvrdila, “isceljuje telo, jer predstavlja harmonizujući agens koji otvara put psihološkom i duhovnom rastu”.

Bahove “cvetne lekove” napravio je dr Bah (Bach) početkom 20. veka. Na njega je veliki uticaj imao dr Haneman, osnivač homeopatije, tako da je on napustio zvaničnu medicinu i prešao na homeopatsko lečenje. Sam je priznao da je potom napustio i potragu za naučnim opravdanjem terapija koje koristi i počeo da se služi svojom “intuitivnom veštinom”. Ovom metodom je otkrio da može da oseća dejstvo cvetnih biljaka ako im samo primakne ruku. Tako izabran cvet bi potom stavljao u vodu i izlagao sunčevoj svetlosti tri sata ili ga blago prokuvao u vodi. Taj ekstrakt bi potom koristio najčešće za emotivna stanja kao što su panika, strah, usamljenost, depresija i nedostatak samopouzdanja. Kome još treba Bog ako će “cvetna voda” uraditi isto? Jedan od lekova
koje je napravio bi čak pomogao i u savladjivanju “preterane brižnosti” za dobrobit drugih ljudi.

Mi možemo iskazati dva jasna principa u vezi sa lekovitim biljem. Prvo, ono može biti efikasno u slučajevima bolesti, ali ne bi trebalo da se koristi kao čaj za svaki dan. Bog je izobilno dao u voću, žitaricama, orašastim plodovima i povrću sve ono što je neophodno za svakodnevno održavanje dobrog zdravlja. Drugo, treba prepisivati pojedinačno bilje, a ne višestruke mešavine sumnjivog porekla.

Jedan biblijski religiozni autor iz 19. veka je napisao:

“Postoje mnoge jednostavne lekovite trave koje bi naši lekari, ako bi naučili koja je njihova vrednost, mogli da koriste umesto lekova i to vrlo efikasno. Mnogo puta su me pitali za savet šta treba uraditi u slučajevima bolesti ili povreda, ja bih spomenuo neke od ovih jednostavnih sredstava i veoma su se dobro pokazala.”

“Gospod je dao odredjeno jednostavno livadsko bilje koje je ponekad korisno; i kada bi svaka porodica znala kako da iskoristi ove trave u slučaju bolesti, mnogo patnje bi bilo sprečeno i ne bi ni trebalo zvati lekara. Ove starinske i jednostavne trave bi, ako se mudro koriste, izlečile mnoge bolesnike koji bi umrli ako bi bili lečeni lekovima.”

Religiozni ljudi ne bi trebalo da koriste lekove za koje znaju da će ostaviti za sobom štetne posledice po organizam, čak i ako pružaju trenutno olakšanje. Svaki otrovan preparat u biljnom i mineralnom carstvu će, ako se unese u organizam, ostaviti strašne posledice i odraziti se na jetru i pluća, dovodeći do opšteg poremećaja sistema.

“Otrovni preparati” se svakako ne proizvode samo u farmaceutskoj industriji. Pelen sadrži toksičnu supstancu koja se zove tujon. Tujon izaziva grčeve kod pacova, a na ljudski mozak utiče na istom mestu i na sličan način kao i marihuana. Pelen je bio sastojak nekih alkoholnih pića dok nije zakonom zabranjen u mnogim evropskim državama. Pod uticajem jednog ovakvog alkoholnog pića je i slikar Vinsent van Gog odsekao sebi uvo i poslao ga svojoj prijateljici.

Vinobojka (američki kermes) se preporučuje za skoro sve bolesti, jer sadrži veoma toksičnu mešavinu saponina koja se zove fitolakatoksin. “Zbog unošenja vinobojke i njenih bobica ili lišća u organizam, umirala su deca, a odrasli su dospevali u bolnice zbog gastroenteritisa, niskog krvnog pritiska i usporenog disanja”.

Glavna aktivna supstanca severnoameričkih biljaka čeparal (eng. chaparral, lat. Larrea divaricata) i “masnog drveta” (eng. greasewood, iz roda Sarcobatus) je nordi-hidro-gua-jaretična kiselina (NDGA), snažan antioksidans, za koji se smatralo da deluje protiv raka. I on je znatno toksičan i izaziva povrede u
mezenteričnim limfnim čvorovima i bubrezima eksperimentalnih životinja.

Terapija lekovitim biljem?

Svakako da, ali uz istu predostrožnost koju bismo imali sa bilo kojom drugom supstancom ili lekom koji unosimo u telo.