Milanski edikt iz 313 godine – tekst  Milanskog edikta

Na današnji dan crkva slavi crkveni praznik Sveti Konstantin Veliki i carica Jelena. Konstantin Veliki je bio rimski i vizantijski car koji je doneo Milanski edikt 313 godine kojim je ozvaničio hrišćanstvo u okviru Rimske imperije.

Milanski edikt iz 313 godine Cara Konstantina Velikog – tekst Milanskog edikta:

.

„Razmatrajući već odavno da ne treba odbacivati slobodu vere, već da treba svakome prepustiti da se, po moći svoga razuma i volje, posveti božanskim stvarima prema sklonosti svakoga. Obratili smo se i hrišćanima da i oni čuvaju svoju veru i pobožnost.

Ali, pošto su očigledno mnoga i različita mišljenja bila dodata tom reskriptu, kojim se tim istim hrišćanima davala gore navedena mogućnost, dogodilo se da su neki od njih (hrišćana) bili ubrzo posle toga lišeni prava na zaštitu.

Kada smo ja, Konstantin Avgust, i ja Likinije Avgust, srećno stigli u Milano, i kada smo uzeli u razmatranje sve što je blagopolučno za napredak i ticalo se društva, među ostalim stvarima koje su nam izgledale da mogu biti korisne za sve u svakom pogledu, mi smo odlučili, iznad svega i na prvom mestu, da izdamo pravila koja osiguravaju poštovanje i uvažavanje Božanstva.

Odlučili smo, drugim rečima, da dozvolimo i hrišćanima i svima drugima slobodu izbora i da sleduju veri koju bi oni želeli, kao i bilo kojoj božanskoj ili nebeskoj stvari, da bi mogli i mi i svi oni koji su pod našom vlašću dobar i miran život voditi. Tako dakle, zdravim i pravilnim rasuđivanjem, odlučili smo da ne treba apsolutno nikome odbijati pravo (slobodu) da sleduje i izabere pobožnost i veru hrišćana, i da svakom bude data mogućnost (sloboda) da promišljeno pristupa onoj veri, koju on sam smatra da mu je korisna, tako da bi Božanstvo moglo da nam ispuni u svemu svoju zaštitu i dobročinstvo. Ovo nam beše po volji (odgovaralo nam je) da izdamo ovaj reskript, da tako napišemo da bi posle potpunog ukidanja postojećih propisa u našim prethodnim pismima poslanim Tvojoj Odanosti povodom hrišćana, bili ukinuti i oni koji bi izgledali sasvim nepravični i strani našoj blagosti, i da sada slobodno i jednostavno, svako od onih koji su se slobodno opredelili da drže hrišćansku pobožnost, da je drže bez ikakvog uznemiravanja.

Evo šta smo odlučili da objavimo u potpunosti tvojoj brižnosti, da bi ti znao da smo mi dali slobodnu mogućnost i bez prepreka malo pre pomenutim hrišćanima da praktikuju njihovu veru. Pošto tvoja odanost vidi da mi nudimo (hrišćanima) ovu slobodu bez ikakvih ograničenja, takođe vidi da i drugima, koji isto žele, slobodna je mogućnost da slede njihova ubeđenja i njihovu veru, što očigledno odgovara miru našeg vremena: prema tome, svako ima mogućnost da izabere i praktikuje veru koju hoće. To je od nas poteklo, jer nemamo nameru da ikome ograničimo (umanjimo) niti kult niti pobožnost. I, između ostalog, evo šta mi odlučujemo što se odnosi na hrišćane: njihova mesta na kojima su oni imali običaj da se ranije okupljaju, a povodom kojih je u jednom ranije poslanom pismu Tvojoj Odanosti bilo ustanovljeno jedno drugo pravilo koje je odgovaralo prethodnom vremenu da, ili da su ih (pomenuta mesta) kupili, bilo od nas, bilo od nekog drugog, neka ova mesta budu ustupljena pomenutim hrišćanima besplatno i bez zahtevanja bilo kakve nadoknade. A svaki nehat ili dvosmislica neka ostanu po strani. I ako su neki dobili ta mesta sada, neka ih vrate, što je brže moguće pomenutim hrišćanima. Tako ako su posednici takva njihova mesta kupili ili ih poklonom dobili u sadašnjosti i žale se našoj dobroti zbog nečega, neka se obrate sudu mesnog magistrata, kako bi im našom plemenitošću bila data nadoknada. Sva dobra moraju biti vraćena hrišćanskoj zajednici (telu hrišćana) tvojim staranjem bez ikakvog zakašnjenja i u potpunosti.

I pošto ovi hrišćani nemaju samo ona mesta u kojima su imali običaj da se okupljaju, već imaju i druga mesta, što je poznato, a koja ne pripadaju njima pojedinačno, nego dostojanstvu njihove zajednice, što će reći hrišćanskom društvu, ti ćeš narediti da sva njihova dobra po zakonu koji smo prethodno naveli, budu apsolutno vraćena, bez ikakvog osporavanja pomenutim hrišćanima, to jest njihovom telu i (svakoj) zajednici (saboru). Gore navedene odredbe moraju biti javno poštovane, tako da oni koji ih sprovedu ne dobiju naknadu, kao što smo malo pre rekli, a oni mogu da se nadaju naknadi za sebe prema vrlini naše dobrote.

U svemu tome, ti moraš posvetiti gore pomenutom telu hrišćana najveću moguću revnost, da bi naše naređenje bilo što je brže moguće ispunjeno, da bi u tom poslu našom blagonaklonošću bio postignut opšti i javni mir.

Ovom odredbom, kako je napred rečeno, sigurno će Božansko staranje za nas, koje smo mi već u mnogim stvarima iskusili, ostati čvrsto za sva vremena. I da bi reči našeg izloženog zakona i naše dobrote mogle biti stavljene na znanje svima, uputno je da ono što smo mi napisali bude objavljeno tvojim naređenjem i da date do znanja svima, tako da se o ovaj zakon naše dobrote niko ne može ogrešiti.“

Napomena za Milanski edikt

Hrišćanima, ali i svima ostalima, bez izuzetka, daje se i potvrđuje sloboda izbora i sledovanja vere… iz ovog dokumenta se vidi kako je veliki značaj i važnost pred rimskim državnim zakonima imala uopšte vera i religija kao takva.

Originalni dokument Milanski edikt koji su carevi Konstantin Veliki (+ 337) i Likinije (+ 324) izdali u februaru 313. godine u Milanu (Mediolanum), do danas nije sačuvan. Crkveni istoričar Jevsevije Kesarijski (+ oko 340) u svome delu Crkvena istorija, donosi nekoliko dokumenata koje je preveo sa latinskog jezika a kojima se reguliše odnos Države i hrišćanske Crkve.

Ono što danas imamo kao Milanski edikt kod Jevsevija Kesarijskog i Liktancija je ustvari Likinijev reskript koji je on obnarodovao 13. juna 313. godine na Istoku, u Nikomidiji. U tom reskriptu on se poziva na prethodni dogovor dvojice careva koji se dogodio na Zapadu, u Milanu.

Iz sadržaja teksta Milanskog edikta vidi se, pre svega da je i pre 313. godine na državnom nivou razmatrana mogućnost da Hrišćanstvo bude, pred rimskim državnim zakonima priznato za slobodnu i dozvoljenu veru. Čak su u tom pogledu bili i izdati određeni zakonski propisi. Međutim, nazire se činjenica da svi relevantni državni faktori nisu bili saglasni sa time da Hrišćanstvo dobije status slobodne i priznate vere. I posle donošenja tih zakona bilo je mnogo slučajeva „da su neki između njih (hrišćana) bili prognani i sprečavani da ispovedaju svoju veru“. S druge strane, iz ovog istog dokumenta se vidi kako je veliki značaj i važnost pred rimskim državnim zakonima imala vera i religija uopšte kao takva. Hrišćanima, ali i svima ostalima, bez izuzetka, daje se i potvrđuje sloboda izbora i sledovanja vere, jer je to, između ostalog korisno i za samu državu: „… na taj način nam Božanstvo (Bog) i nebeska moć mogu pomoći, nama i svima onima koji su pod našom vlašću“.

Što se pak tiče samih hrišćana, zakonodavci u Milanu svojom odlukom istovremeno uviđaju da su hrišćani do tada bili nepravedno progonjeni i materijalno oštećeni samo zato što su ispovedali, po državnim propisima, nedozvoljenu veru. Zato zakonodavac sada nastoji da te greške ispravi. Po Milanskom ediktu, hrišćani su, ne samo postali ravnopravni kao i svi drugi verujući ljudi, već se prema njima sada ispravljaju ranije učinjene nepravde. Naime, konfiskovanu i oduzetu imovinu, materijalna dobra u posedu hrišćana i njihovih zajednica, po ovom zakonu treba sada bezuslovno vratiti. Pre svega ovde se imaju u vidu, „njihova mesta, na kojima su se oni (hrišćani) imali običaj da se ranije okupljaju (na molitvu)“. Reč je o bogoslužbenim mestima, hramovima, odnosno crkvama i drugim objektima i mestima koja su imala funkciju hrama ili crkve, a koja su bila oduzeta, prodata, poklonjena ili pak na neki drugi način otuđena. Sada se zahteva od trenutnih vlasnika takvih mesta i imovine hrišćana uopšte, da besplatno i bez ikakve nadoknade, tu imovinu i posede vrate hrišćanima. Trenutnim pak vlasnicima će sama državna vlast preko mesnih sudova (magistrata) nadoknaditi štetu. Dalje se jasno pominje hrišćanska zajednica kao korporacija, odnosno uređena asocijacija, telo ili sabor hrišćana. Reč je dakle o postojanju Crkve kao organizovane institucije i zajednice, koja sem bogoslužbenih mesta crkava, poseduje u svom vlasništvu u imovinsko-pravnom pogledu, i druga materijalna dobra i nekretnine a koja su im, po ranije važećim zakonima oduzeta, odnosno bez ikakve nadoknade konfiskovana. Zakonodavac na kraju insistira da ovaj zakon bude do kraja ispoštovan i u delo sproveden, jer je, kako se dalje kaže, od opšteg interesa:

„… da bi naše naređenje bilo što je brže moguće ispunjeno, da bi u tom poslu našom blagonaklonošću bio postignut opšti i javni mir.“