Crkveni praznik Silazak Svetog Duha na apostole (Duhovi) i Sveta Trojica

Danas se slavi Pedesetnica ili Silazak Svetog Duha na apostole u narod crkveni praznik poznat kao Duhovi

 

 

Sveta Trojica – Sveto trojstvo

Sveta Trojica ili Sveto Trojstvo (grč. Τριάδα, lat. Trinitas) je hrišćanska verska dogma utvrđena na crkvenim saborima iz 4. veka, po kojoj je jedan Bog u trima ličnostima (gr. ipostas): Oca, Sina i Svetog duha.

Iako se sama reč „trojstvo“ ne nalazi u Bibliji, verovanje u trojicu (trinitarizam, trojičnost), odlika je većine hrišćanskih crkava i smatra se „centralnom dogmom hrišćanske teologije“. U zapadnom hrišćanstvu preovlađuje mišljenje da je trojična doktrina rezultat dugotrajnog proučavanja Biblije od strane Crkve. Nasuprot tome, Pravoslavna crkva tvrdi da je dogma o Svetoj Trojici deo vere koju je primila usmenim putem od Isusa Hrista preko apostola, i da je kao takva oduvek bila deo vere Crkve.

Silazak Svetog Duha na apostole, Duhovi, Pedesetnica

Duhovi, trojice, trojčindan ili pedesetnica (grč. πεντηκοστή pentekostē – pedeseti dan) je hrišćanski praznik kojim se proslavlja silazak Svetog Duha na apostole u Jerusalimu, 50 dana nakon Hristovog Vaskrsenja. Odatle i izraz proslava pedesetnice, pentekoste itd.

Naziv Duhovi je doslovce preuzeto iz staroslovenskog, gde je to genitiv jednine, a zapravo se odnosi na Duha Svetog koji je jedan, a ne na više duhova kako se to odomaćilo u imenu koje ovaj praznik danas nosi.

Hrišćani ovaj praznik slave i kao dan „rođenja Crkve“ budući da Dela Apostolska donose da su apostoli puni Duha Svetoga govorili tako da su ih mogli razumeti ljudi svih naroda i jezika, a mnoštvo se „dalo krstiti te su primili Duha Svetoga“. Inače to je i jasno otvaranje spasonosnog poslanja Crkve prema svima a ne samo prema Jevrejima.

U hramove se unosi sveža zelena trava i cveće. Posle svete liturgije služi se večernje, na kome se kleči i pletu venci od trave i cveća. Ti venci se nose kući i stavljaju pored ikone i kandila na zid.

Ovaj praznik slave katolici, pravoslavci i mnoge druge hrišćanske crkve.

Sveti Duh

Sveti duh ili Duh sveti, u hrišćanstvu, treće je lice Svete Trojice, jedan od tri ipostasa Boga.

DUH SVETI (gr. πνεβμα, lat. Spiritus, duvanje, Duh Božiji – Jn. 4,24; 2. Kor. 3, 17): treće lice Svete Trojice, o Kome osmi član Simvola Vere kaže: „(Verujem) I u Duha Svetoga, Gospoda životvornoga, Koji od Oca ishodi, Koji se sa Ocem i Sinom zajedno poštuje i slavi, Koji je govorio kroz proroke“.

Pneumatološke (duhoborne) jeresi prvih vekova, nisu osporavale ličnost Duha Svetoga, nego Njegovo božanstvo i jednosuštnost sa Ocem.

Nasuprot ovim jeresima, Oci Crkve razjasnili su mnoge aspekte pravoslavne pneumatologije, polazeći od načela koje je postavio Sveti Atanasije, a po kojem, ako je Duh tvar, preko Njega ne učestvujemo u Bogu, odnosno u božanskoj prirodi.

a) Ishođenje (gr. εκπορευσις lat. procesio od procedo), kao dokaz Njegove sasuštastvenosti sa Ocem (v. ISHOĐENjE). Duh Sveti jeste jednosuštan sa Ocem i Sinom sa Kojima zajedno postoji pre vekova i sa Kojima zajedno deli istu božansku volju i energiju, a ima ličnu ipostas i delanje. On večno ishodi od Oca, ali se u vreme šalje od Sina: „A kada dođe Utješitelj, koga ću vam ja poslati od Oca, Duh Istine, koji od Oca ishodi, on će svjedočiti za mene“ (Jn. 15,26).

Duh ishodi od Oca po Svojoj egzistenciji, ali ima večno kretanje izlaženja od Oca ka Sinu. Svojim ishođenjem Duh sjedinjuje Oca i Sina, usavršava jedinstvo života i ljubavi između Oca i Sina. Sveti Jovan Damaskin veli da Duh ishodi od Oca i odmara se u Sinu, preko Kojega se daje i postaje poznat (Dogmatika, I, 7-11; str. 17,28,34). On se odmara u Sinu, sija kroz Sina i Sin Ga šalje (Jn. 1, 32-35). Zato se naziva ne samo Duh Oca, nego i Duh Sina. On kaže: „Duh Božiji jeste suštinska moć, koja postoji u ipostasi koja je samo njoj svojstvena, Koji ishodi od Oca i odmara se u Sinu i obznanjuje Ga. Ne može se odvojiti od Boga, u Kome postoji, niti od Logosa, Koga prati, niti se, pak, gubi u neegzistenciji, nego postoji suštastveno podobno Logosu. Duh Sveti jeste živ, slobodan, samopokretan, delotvoran, uvek želi dobro i u svakoj Njegovoj nameri moć se podudara sa voljom, bespočetan je i beskrajan. Nikad Otac nije bio bez Logosa niti je Logos bio bez Duha“ (Ibidem, str. 17).

b) Duh učestvuje u stvaranju i u celom domostroju Promisli i Spasenja. Za Svetog Grigorija Bogoslova, Duh je sa-Tvorac sa Sinom kako u Stvaranju tako i u Vaskrsenju (Beseda HLI na Pedesetnicu 14, R.O., 36,448). Sveti Vasilije Veliki govori o tri načina u kojima ipostasi Svete Trojice jesu uzroci stvaranja: Otac je početni uzrok svega stvorenoga, jer voljom Njegovom sve se stvara; Sin je delotvorni uzrok, jer kroz Njega dolazi sve što je stvoreno; a Duh je osvećujući uzrok, jer kroz Njega tvar dolazi do savršenstva (0 Duhu Svetome 16,38; R.O., 32,136). Duh Sveti učestvuje i u ovaploćenju Sina, koji se rodio po telu „od Duha Svetoga i Djeve Marije“ (Mt. 1,18,30). Duh se ne ovaploćuje, ali On ostaje na Sinu za svagda. Na Krštenju u Jordanu, Duh je sišao na Isusovo čovečanstvo da bi ga osvetio, iako On nije imao greha (Mt. 3,16), a od Pedesetnice poslat je u svet kao Duh Sina.

v) Svi Sveti Oci govore o posebnoj „ikonomiji“ Duha Svetoga (Dela 1,5) koju identifikuju sa osvećenjem u Hristu (Rim. 5,12-19; Gal. 4,19), zato što je On sam osvećenje. Sveti Kirilo Aleksandrijski naglašava posebnu ulogu Duha u ličnom pristupanju kroz božansku blagodat. Svaki osvećujući dar dolazi od Oca, kroz Sina u Svetome Duhu. Sjedinjujemo se sa Ocem kroz Sina u Duhu Svetome, ili Duh upečaćuje u dušu našu ikonu Sina. koji je ikona Oca. Duh ne zamenjuje Hrista, nego Ga donosi u nas, izobražava Ga u nama ili, jasnije, uobličava nas u Njemu. U Duhu postajemo saobrazni, to jest primamo obličje Svete Trojice, koje je sloboda u zajedici (Jn. 8, 32; 2. Kor. 3,17). Drugim rečima, oboženje je lično delo Duha (2. Petr. 1,4; Jn. 10,30).

Pravoslavlje je stavilo poseban naglasak na odlučujuću ulogu Svetoga Duha ne samo u činu osvećenja ličnosti, nego i u osvećenju tvorevine, kroz osvećujući život, kao i u harizmatičkom životu i organizovanju Crkve. Sveti Vasilije Veliki dokazuje da je struktura Crkve, naročito služenje, delo Duha, a Sveti Jovan Zlatousti tvrdi da „kad ne bi bilo Duha Svetoga, ne bi bilo ni pastira, ni učitelja u Crkvi“ (Beseda na Pedesetnicu 2, R.O., 50,463). Sveti Jovan Zlatousti veli da bez dolaska Duha Svetoga Crkva ne bi mogla postati (0 Sveštenstvu, VI, 10, str. 948). To je zbog toga što je sva priroda imala potrebu za osvećenjem Duha i što niko ne može da uđe u Carstvo Božije bez „rođenja odozgo“, dok stvarno ne primi novi život kroz Duha Svetoga: „Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije“ (Jn. 3,5). Crkva je osnovana na dan Pedesetnice kada je Duh Sveti, u vidu ognjenih jezika, sišao na Presvetu Djevu Mariju, Apostole i na sve one koji bejahu s njima (Dela 2,1; 1,13-14). Duh Sveti izvor je blagodati u Crkvi. On je sila Tajni i On osvećuje crkvene služitelje (Dela 20,28) kao „ikonome“ (pristave) Tajni Božijih (1. Kor. 4,1). Duh Sveti daje život jevanđelskim institucijama koje je Hristos osnovao (Dela 2,42), On čuva Crkvu da bude „jedna, saborna i apostolska“; On razdeljuje Crkvi harizme, blagodatne darove (1. Kor. 12,1-11), buduće darove i obećanja. Pečat Duha Svetoga jeste zalog nasleđa i buduće slave (Ef. 1, 13-14).

g) Duh Sveti jeste Duh Istine, to jest On Crkvi daje dar da čuva Istinu, vodi je i štiti od svake pogreške (Jn. 14,26). Duh Sveši koji poznaje dubine Božije (1. Kor. 2,10) nadahnuo je proroke pre Hrista i pisce starozavetnih i novozavetnih knjiga: „Jedan je Duh Sveti, Koji osvećuje i obožuje sve, Koji je govorio u Zako nu i prorocima, u Starom i Novom Zavetu“ (Sveti Kirilo Jerusalimski, Katiheza, XVII, 5, prev. D. Fećoru, str. 472). Oci vide ulogu Duha osobito u razumevanju i primeni Hristova Jevanđelja, od Pedesetnice pa sve do Njegovog Drugog dolaska. Patrijarh Fotije veli da Duh dopunjuje ono što je Hristos otkrio: „Ti si nam otkrio istinu delimično, a Utešitelj nas vodi do potpune istine“ (0 vođenju Duhom, R.O., 102,305-308). Načelno, tumačenje Tradicije kao dopune Pismu proističe iz učenja da Duh Sveti otkriva Crkvi nove, dublje smislove Hristova Jevanđelja, prenetoga preko apostolske didaskalije.

d) Sveti Jovan Jevanđelist, koji opširno govori o prirodi i delanju Duha Svetoga (gl. 16), podvlači posebnu Njegovu ulogu kao „Paraklita“, Utešitelja i zaštitnika. Duh je Onaj ko proslavlja Sina, dakle daje domostroju Sina njegovu eshatološku dimenziju. Od Pedesetnice, Crkva je zavisna od Duha Svetoga Koji je veže sa eshatološkim vekom. Duhom Svetim Crkva živi kako na istorijskoj tako i na eshatološkoj ravni. Prizivanjem Duha Svetoga Crkva se nalazi u tajni istorijskog kontinuiteta i diskontinuiteta, stavljajući svoj život pod „sud“ Duha Svetoga.