Sveti Justin Filozof i Mučenik

Ranohrišćanski filosof Sveti Justin Mučenik je ostavio najviše ranih hrišćanskih spisa

 

Sveti Justin Filozof (ili Justin Mučenik) (105 – 165) je ranohrišćanski filozof, teolog i mučenik. Bio je antički obrazovan, na sadržajima platonizma i stoicizma.

Rođen je oko 105. godine u Flavijevom Neapolju (Flavia Neapolis, ranije Sihem, danas Nablus), u Samari, Palestina. Justinov otac Priscus je imao latinsko ime, a deda Bahus grčko. Justin je kao mladić došao u Rim iz Male Azije da studira filozofiju i da spozna krajnju istinu.

U ranijoj fazi svog filozofskog istraživanja, Justin se bio „predao“ učitelju stoiku, u nadi da prevaziđe „obično“ ljudsko stanovište. Stoici su obećavali da čovek, ako proučava prirodu, može naučiti kako da svoj život, svaki događaj, prepreku ili okolnost, stavi u univerzalni kontekst, čime čoveku omogućava pristup u božansku sferu. Justin kaže da ga je obeshrabrilo što je njegov učitelj retko govorio o božanskoj sferi i sprečavao pitanja o tom predmetu. Zato je Justin prešao drugom učitelju, filozofu peripatetičaru. Posle nekoliko dana, kada je njegov učitelj zatražio platu za časove, Justin je, zgađen, prekinuo studije, zaključivši da „taj čovek uopšte nije filozof“. Ali, nije se predavao. Otišao je učitelju pitagorejcu, koji se ponudio da Justina nauči fizičkoj i mentalnoj disciplini koja će mu dušu uskladiti sa božanskom sferom. Kada je čuo da mora savladati astronomiju, matematiku i muziku pre nego što počne da „shvata šta čini život srećnim“, Justin je napustio i tog učitelja. Nakon silne potrage, Justin je najzad poverovao da je našao pravi put u učenju jednog sjajnog platoničara. Već je, kako kaže, učinio veliki korak ka prosvetljenju. Verovao je da će uskoro moći da uzdigne svoj duh i shvati božansko.

Ali, uskoro će se desiti nešto što će promeniti njegov život.

Sveti Justin Filozof je jednog dana otišao sa prijateljima u amfiteatar da posmatra gladijatorske borbe, održavane u čast carskih rođendana. Bio je zaprepašćen kad je usred arene ugledao grupu osuđenika koje su vodili divljim zverima. Smirena hrabrost kojoj su ovi ljudi čekali surovo javno pogubljenje zapanjila ga je, pogotovo kad je doznao da su to nepismeni ljudi, hrišćani, koje je rimski senator Takit nazvao „klasom ljudi omrznutom zbog sujeverja“. Justin Filozof je bio duboko potresen, jer je video kako skupina neobrazovanih ljudi postiže vrhunsko dostignuće dostupno filozofu. Ovo dostignuće jeste, po mišljenju Platona i stoika Zenon, čovekova sposobnost da smireno prihvati smrt. Dok je posmatrao, Justin Filozof je shvatio da prisustvuje natprirodnom događaju, čudu; i da su ti ljudi na neki način pronašli veliki, nepoznati izvor moći. Kao što je Justin saznao kasnije, njihovo zapanjujuće samopouzdanje je proisticalo iz ubeđenja da njihova muka i smrt ubrzavaju Božju pobedu nad snagama zla, ovaploćenim u rimskom sudu koji im je izrekao presudu, i takođe, u gledaocima kao što je sam Justin.

Nešto kasnije, šetajući poljem blizu mora, Justin je neočekivano naišao na starca koji je bio član dotične zajednice. Najpre je starac pitao Justina o njegovim studijama filozofije, ali umesto da bude zadivljen, kao što je Justin očekivao, starac mu je uputio izazov rekavši da mu filozofija nikad neće doneti prosvetljenje. Starac je tim pitanjem pogodio suštinu, jer Justin od filozofije nije tražio samo intelektualno razumevanje sveta. Razgovarajući sa starcem, Justin je uvideo da je naišao na proces čiju dubinu intelekt ne može shvatiti. Prema starčevim tvrdnjama, čovek mora primiti Božanski duh, silu daleko veću od naše razumske moći, silu koja „osvetljava duh“.

Stari hrišćanin je doveo u pitanje njegovu glavnu premisu – da ljudski duh može spoznati Boga sopstvenom snagom. Starac je izrazio Justinovu najveću bojazan: da on gubi vreme, da ljudski duh, bez obzira na obrazovanje i kapacitet, ne može dostići svoj cilj, ne može sam spoznati Boga.

Posle žučne rasprave sa starcem i velike unutrašnje borbe, Justin uviđa da su hrišćani pronašli pristup ogromnoj, Božanskoj sili, uvek prisutnoj sili koju su na zemlju doneli hrišćanski obredi kao što je, pre svega, krštenje. Pre nego što je otišao, starac je mladiću naložio:

„Da se moliš, iznad svega, da ti vratnice svetlosti budu otvorene; jer to učenje ne mogu svi shvatiti i razumeti, već samo čovek kome su Bog i njegov Hrist podarili mudrost.“

Justin nikada više nije video starca, ali je kasnije zapisao:

„Odmah se u mojoj duši upalio plamen, i obuze me ljubav prema prorocima i ljudima koji su prijatelji Hrista; i dok su mi njegove reči odzvanjale u glavi, uvideo sam da je jedino ta filozofija pouzdana i korisna.“

Uspostavljajući vezu sa drugim „prijateljima Hristovim“, Justin je i sam zatražio da postane kandidat za obred krštenja. Prešao je u hrišćanstvo u Efesu. Takođe je nastavio da podučava filozofiji, posebno u Rimu, gde je nastojao da pomoću filozofije Hristu privede obrazovane pagane.

. . .

Razgovor s Judejcem Trifonom

Dok sam jednoga jutra šetao stazama trema, srete me nepoznati čovek sa društvom i reče:

„Zdravo, filosofe!“

I to rekavši, okrete se, pa stade šetati sa mnom. S njim se okrenuše i njegovi prijatelji. A ja, otpozdravivši mu, rekoh:

„Šta vi, zapravo, želite?“

A on reče:

„Jedan korintski sokratovac u Argu me poučio da ne treba da prezirem ni izbegavam one koji nose takvu odeću, nego da im ukazujem svaku pažnju i družim se s njima, ne bi li iz toga druženja izvukao kakvu korist ili on ili ja; dobro je, naime, za obojicu, ma koji imao koristi. Stoga, kad god vidim nekog u takvoj odeći, rado mu priđem, pa sam sa istog razloga i tebi sada s radošću prišao, a ovi koji me prate nadaju se da će i sami šta korisno čuti od tebe.“

„Ko si ti, dobričino?“ – rekoh mu tako u šali. A on mi kratko reče svoje ime i poreklo: „Zovem se Trifon i po obrezanju sam Jevrejin. Pobegoh od rata koji se upravo vodi i boravim u Heladi, uglavnom u Korintu.“

„Pa zar se“, rekoh ja, “ iz filosofije da izvući tolika korist, kolika od tvoga zakonodavca i tvojih proroka?“

„Što da ne? Zar filosofi ne svode svako svoje razmatranje na Boga“, reče on, „i ne ispituju li stalno Njegovo jedinstvo i promisao? Nije li, zapravo, posao filosofije da istražuje o Božanstvu?“

„Da“, rekoh, „i mi tako mislimo. Ali većina ne mari zato je li jedan ili više bogova i brine li se za svakog od nas ili ne – kao da ta spoznaja ništa ne doprinosi blaženstvu. I nas nastoje ubediti da se Bog stara za sav svet i svaki rod i vrstu, ali ne i za mene, tebe i svakog pojedinačno; stoga mu se  i ne moramo moliti po svu noć i dan. Kakav im to ima cilj, nije teško dokučiti. Naime, oni koji tako razmišljaju, bez straha i slobodno uče, slede, čine i govore šta god hoće, niti se kazne bojeći, niti se kakvom dobru od Boga nadajući. Kako to? Kažu da će uvek biti isto i da ćemo i ja i ti opet živeti na isti način, ni bolji, ni lošiji. Drugi, opet, polazeći od stava daje duša besmrtna i bestelesna, smatraju da niti će biti kažnjena – jer bestelesno ne može trpeti – niti joj – pošto je besmrtna – išta više treba od Boga.“

On, prijatno se osmehnuvši, reče: „A kako ti razmišljaš o tome? Kakvo shvatanje imaš o Bogu? Koja je tvoja filosofija? Reci nam!“

„Kazaću ti“, rekoh, “ kako mi se čini.

Filosofija je, uistinu, najveće blago i u najvećoj kod Boga časti, ona nas jedina Njemu vodi i preporučuje, a oni koji su se njoj posvetili zaista su blaženi. Šta je filosofija i sa koga je razloga poslana ljudima, za mnoge je nepoznanica – inače ne bi  postojali i platoničari i stoičari i peripatetičari i pitagorovci – budući da je ovo znanje jedinstveno. A zbog čega je postalo mnogoglavo, reći ću ti.

Desilo se da su oni koji su se prvi prihvatili bavljenja filosofijom i zbog toga postali slavni, stekli sledbenike koji potom nisu ništa o istini istraživali nego su, zadivljeni njihovom postojanošću, uzdržljivošću i neobičnim izražavanjem, smatrali za istinu samo ono što je svaki od svoga učitelja naučio i predavši kasnije te i takve stvari svojim naslednicima, nadenu im ime koje ih je označavalo ocem toga učenja.

I ja, u početku, goreći od želje da i sam sretnem nekoga od njih, predadoh sebe  jednome stočaru. No pošto sam s njim proveo podosta vremena, a nikakvo novo saznanje o Bogu mi nije pružio – jer ni sam ga ne imaše niti govoraše da je takvo znanje potrebno – napustih ga i odoh kod drugog koji se nazivao prepatetičarem i bio, kako mi  se činilo, oštrouman. Ali, pošto me je prvih dana zadržao kod sebe, stade me zatim moliti da ga se prođem, jer nam druženje neće biti od koristi. Tako i njega, sa ovoga razloga, ostavim, ne stekavši utisak da je uopšte filosof. No kako mi je duša žudela da čuje ono što je osobeno i odabrano u filosofiji, dođoh kod jednog izuzetnog cenjenog pitagorovca, čoveka duboko uronulog u svoju mudrost. Kad se potom upustih u razgovor s njim, želeći da postanem njegov slušalac i učenik, on reče:

„Jesi li se upoznao sa muzikom, astronomijom i geometrijom? Misliš da ćeš uvideti išta od onoga što vodi blaženstvu, ako najpre ne naučiš ono što odvaja duše od stvari koje se osećaju čulima i učiniš je prijemčivom za stvari koje se dokučuju umom, tako da spoznaš ono što je samo po sebi izvrsno i samo po sebi dobro?“

Pošto me je uputio u mnoga ovakva učenja i rekao mi koliko su neophodna, otpusti me kad sam mu priznao da ništa ne znam. Stoga sam, što se i moglo očekivati, izgubivši nadu, bio nesrećan, tim pre što sam mislio da on nešto zna. I uviđajući koliko mi vremena valja utrošiti za ova učenja, teško sam podnosio dangubljenje. U toj učmalosti pade mi na um da se pridružim platoničarima – jer slava im beše izuzetno velika. I počeh da, kako sam najbolje mogao, provodim vreme s jednim mudrim čovekom koji je odskoro boravio u našem gradu a isticao se među platoničarima. Napredovao sam i svaki dan se uveliko usavršavao. I sasvim me obuze želja za poimanjem bestelesnih stvari i težnja za uviđanjem ideja dade mome umu krila, te sam posle kratkog vremena mislio da sam već postao mudar i u svojoj naivnosti se nadao da ću odmah spoznati Boga – jer to je cilj Platonove filosofije.

Nalazeći se u takvom raspoloženju, kad god sam pomislio da se ispunim mirom i povučem od ljudi, odlazio sam na jedno mesto nedaleko od mora. Kad sam jednom bio blizu toga mesta na kome sam, kad stignem, hteo da budem sam, jedan sedi starac, čiji izgled nije bio za potcenjivanje, jer je pokazivao blago i dostojanstveno ponašanje, na malom odstojanju me je pratio. Ja zastah, okrenuh se prema njemu i vrlo oštro ga pogledah. A on reče:

„Poznaješ li me?“

Ja odgovorih odrično.

„Pa zašto me“, reče, „tako gledaš?“

“Začuđen sam“, rekoh, „Što si se našao na istom mestu sa mnom, jer nisam mislio da ću ovde ikoga videti.“

On mi reče: „Brinem se za neke svoje ukućane; napustili su me, pa dolazim da i lično unaokolo osmatram neće li se odnekuda pojaviti. A šta ti tu radiš?“

„Prija mi“, rekoh, „da ovako provodim vreme, jer mi je nesputan razgovor sa samim sobom i ništa ti ne može odvratiti pažnju, te su ovakva mesta najpogodnija za druženje s umom.“

„Ti si, dakle“, reče, „ljubitelj uma, a nisi nikako ni ljubitelj dela ni ljubitelj reči, niti pokušavaš da budeš praktičar više nego sofista?“

„Koje bi dobro“, rekoh ja, „neko izvršio, važnije od ovoga – pokazati um koji upravlja svim i čvrsto se za njega vezavši i k njemu stremeći, posmatrati zablude drugih i njihova zanimanja, jer ništa zdravo ni Bogu drago ne čine. A bez filosofije i ispravnog raymišljanja niko ne može biti razborit. Stoga svaki čovek treba da se bavi filosofijom i smatra je najvažnijim i najčasnijim poslom a ostale poslove drugorazrednim i trećerazrednim, primerenim i dostojnim prihvatanja ako su  vezani za filosofiju, a prostim i niskim ako su je lišeni i ako je oni koji se njima bave ne slede.“

„Dakle, filosofija pruža blaženstvo“, reče on, upadajući mi u reč.

„Upravo tako“, rekoh ja, „i jedino ona.“

„Šta je, zapravo, filosofija“, reče, „i kakvo je blaženstvo koje ona pruža, kaži mi ukoliko te nešto ne sprečava da kažeš.“

„Filosofija je“, rekoh ja, „znanje o biću i spoznaja istine, a blaženstvo nagrada za ovo znanje i mudrost.“

„A šta nazivaš Bogom?“, reče.

„Ono Što stalno ima ista svojstva i što je uzrok postojanja svih drugih – to je Bog.“

Tako mu odgovorih a on, sa uživanjem me slušajući, ovako me opet upita:

„Nije li znanje zajedničko ime za različite delatnosti? Jer, u svim veštinama, onaj koji zna neku od njih naziva se znalcem, podjednako i u vojnoj i u kormilarskoj i u lekarskoj. No nije tako i u božanskim i u ljudskim delatnostima. Postoji li neka veština koja pruža saznanje i ljudskih i božanskih stvari, a zatim spoznaju njihovog božanstva i pravednosti?“

„Svakako“, rekoh.

„Zar na isti način spoznajemo čoveka i Boga, kao i muziku, aritmetiku i astronomiju ili neku drugu takvu veštinu?“

„Nikako“, rekoh.

„Nisi mi baš pravilno odgovorio“, reče on, „jer neke od veština nam se usađuju učenjem ili vežbom, a neke nam pružaju znanje gledanjem. Ako bi ti neko kazao da u Indiji postoji životinja po prirodi ne kao sve druge, već ovakva ili onakva, mnogolika i raznolika, ne samo da to ne bi znao pre nego bi je video, nego ne bi o tome mogao ništa ni da kažeš, ukoliko ne bi čuo od nekoga ko ju je video?“

„Ne naravno“, rekoh.

„Kako, onda“, reče, „filosofi o Bogu ispravno razmišljaju ili išta istinito govore, kad nemaju znanje o Njemu niti su ga ikada videli li čuli?“

„Ali, oče“, rekoh ja, „nije im Božanstvo, kao druga živa bića, očima vidivo, nego samo umom dokučivo, kako kaže Platon, a ja mu verujem.“

„Ima li“, reče, „naš um takvu i toliku moć koja biće ne spoznaje opažanjem ili ljudski um može da vidi Boga kada nije nadahnut Svetim Duhom?“

„Platon kaže“, rekoh ja, „da je oko uma upravo takvo i za to nam dano da možemo, kad nam je bistro, videti samo ono biće. To je oko uzrok svega što opažamo umom, nema boje, nema oblika, nema veličine, niti ičeg od onoga što se vidi. A nešto, kaže, baš takvo, što je s one strane svakog bivstva, ni izrecivo, ni iskazivo, ali jedino izvrsno i dobro, iznenada se rađa u blagorodnim dušama kroz srodnost i žudnju za gledanjem.“

„Kakva je“, reče, „naša srodnost sa Bogom? Je li duša božanska i besmrtna i deo samog carskog uma, te kao što on gleda Boga, tako je i nama moguće da svojim umom dokučimo Božanstvo i na osnovu toga postignemo blaženstvo?“

„Sasvim tako“, rekoh.

„Izlaze li iz njega sve duše svih živih bića“, ili su ljudske ovakve a konjske i magareće onakve?“

„Ne, nego su u svemu iste“, odgovorih.

„Vide li“, reče, „ili ikad videše Boga konji i magarci?“

„Ne“, rekoh, „a ni mnogo od ljudi – sem onoga ko je proveo život u pravednosti, očišćen pravdom i svakom drugom vrlinom.“

„On, dakle, ne vidi“, reče, „preko srodnosti niti što ima um, nego zato što je mudar i pravedan?“

„Da“, rekoh, „i zato što ima ono čime se Bog spoznaje.“

„Da li koze ili ovce nanose sebi ikakvu nepravdu?“

„Nikakvu nikome“, rekoh ja.

„Dakle, po tvome mišljenju“, reče, „i te životinje mogu videti „Boga“?“

„Ne, jer imaju telo koje je takvo da im predstavlja smetnju.“

„Ako bi ove životinje progovorile“, upade on, „znaj dobro da bi s punim pravom ismejavale naša tela. No, ostavimo to sad po strani i prihvatimo da je tako kako ti kažeš. Ovo mi reci: vidi li duša „Boga“ dok je u telu ili kad se odvoji od njega?“

„Još dok je u ljudskom obličju“, rekoh, „ima moć da to postigne umom, no naročito kad se oslobodi tela i postane samostalna, postiže ono za čime je sve vreme žudela.“

„A seća li se toga kad se ponovo nađe u čoveku?“

„Ne čini mi se“, rekoh.

„Kakva je, onda, korist onima koji su videli ili šta više ima onaj koji je video od onoga koji nije, ako se ne seća da je to video?“

„Ne umem kazati“, rekoh ja.

„A šta trpe one „duše“  koje su osuđene kao nedostojne toga viđenja?“, reče.

„Zatočene su u telo neke od zveri i to im je kazna.“

„A znaju li da su sa toga razloga u tim telima i da je to zbog nekog greha?“

„Ne mislim.“

„Onda, kako izgleda, nemaju baš nikakve koristi od kazne. Čak, rekao bih, i nisu kažnjene, ako nisu svesne kazne.“

„Ne, zacelo.“

„Dakle, duše niti vide Boga, niti se sele u druga tela, jer bi znale da su tako kažnjene i bojale se potom i sasvim slučajnog greha. Ali slažem se“, reče, „da mogu spoznati da postoji Bog i da su pravednost i pobožnost izvrsne.“

„Pravo zboriš“, rekoh.

„Dakle, ti filosofi o ovim stvarima ništa ne znaju, jer ne mogu da kažu šta je duša?“

„Ne izgleda mi tako.“

„I ne treba reći da je ona besmrtna jer, ako je besmrtna, onda je, jasno, i nerođena?“

„Nerođena je i besmrtna po onima koji se nazivaju platoničarima.“

„Ti kažeš da je i kozmos nerođen?“

„Ima ih koji tako govore, no ja se, ipak, ne slažem sa njima.“

„Pravo činiš. Koji je, naime, razlog za mišljenje da telo – koje je tako čvrsto, otporno, složeno, promenljivo, propada i svaki se dan rađa – nema izvesnog početka? Ako je kozmos rođen, neminovno je da se i duše rađaju i da se nigde odmah ne nalaze, budući da su zbog ljudi i drugih bića nastale, ako ćeš uopšte kazati da su nastale sasvim samostalne i ne sa sopstvenim telima.“

„To mi izgleda ispravno.“

„Dakle, nisu besmrtne?“

„Ne, pošto nam se čini daje kozmos rođen.“

„Ali ja ne kažem da sve duše umiru – jer to bi, zaista, bila sreća za zle. Ustvari, „duše“ pobožnih ostaju na boljim mestima, a nepravednih i rđavih na gorim, čekajući vreme suda. Tako jedne, pokazavši se dostojnim Boga, više ne umiru, a druge bivaju kažnjene, dokle Bog hoće da postoje i budu kažnjene.“

„Nije li to što kažeš poput onoga što Platon u Timeju napominje za kozmos, kad kaže da je propadljiv zato što je nastao, no da po Božjoj volji niti će biti od smrtne sudbine oslobođen niti joj prepušten. Ne čini li ti se da to isto može da se govori i o duši i o svemu uopšte? Jer, ono što postoji ili što će ikada postojati iza Boga ima propadljivu prirodu i takvo je da se može i izbrisati i više ne postojati. Jedino je Bog nerođen i nepropadljiv i zbog toga i jeste Bog, a sve ostalo iza njega je rođeno i propadljivo. Zbog toga duše umiru i bivaju kažnjene pošto, da su nerođene, ne bi grešile, ni bi bile nerazborom ispunjene, ni plašile se pa ponovo hrabre postajale, ni dobrovoljno prelazile u svinje, zmije, pse, niti bi ih pravda na to primoravala – da su nerođene. Jer, da je nerođeno slučajno, jednako ili isto onome što je rođeno, ne bi se po snazi, ni po vrednosti mogla dati prednost jednom nad drugim. Stoga nema mnogo stvari koje su nerođene. A da među njima postoji neka razlika, ne možeš otkriti tragajući za uzrokom te razlike, već neprestano usmeravajući misao ka beskonačnom, jednom ćeš se, posle naprezanja, zaustaviti na Onome što je jedino nerođeno i reći da je Ono uzrok svega. Je li to, „rekoh“, izmaklo Platonu i Pitagori?“ – ti mudri ljudi behu za nas poput zida i tvrđave filosofije.

„Ništa me se“, reče, „ne tiče mišljenje Platonovo, Pitagorino ili ma koga o tome. Ovo je istina i odavde je možeš saznati. Duša je, zacelo, živa, odnosno ima život. Ako je, dakle, živa, može i još nešto osim sebe učiniti živim, kao što pokret može pokrenuti i još nešto osim sebe. A da duša živi, niko ne odriče. Ako, pak, živi, ne živi zato što je živa, već zato što ima udela u životu. No ono što je sudeonik nečega, razlikuje se od onoga čiji je sudeonik. Duša ima udela u životu kad Bog hoće da živi. Tako će, jednom, kada On ne bude hteo da živi, i ostati bez toga udela. Jer, to nije njeno svojstvo, kao ni to da telo bude uvek zajedno sa dušom, nego kad ovaj sklad mora da se razbije, duša ostavlja telo i čovek prestaje da postoji. Tako i kad duša mora da prestane da postoji, napušta je duh života i duša više ne postoji, nego i  sama ponovo odlazi onamo odakle je uzeta.“

„Kakvog učitelja“, rekoh, „neko još može uzeti ili odakle korist crpeti, ako ni u ovome nije istina?“

„Postojali su, pre mnogo vremena, izvesni ljudi, puno stariji od svih koji se smatraju filosofima i, uz to, blaženiji, pravedniji i Bogu dragi, koji, nadahnuti Svetim Duhom, otkriše budućnost koja se sada događa. Nazivaju ih prorocima. Oni su jedini i videli i ljudima iskazali istinu, a da se ni pred kim nisu ni ustegli, ni uplašili, niti bili slavoljubljem zavedeni, nego su rekli samo ono što su čuli i videli Duhom Svetim ispunjeni. Njihovi spisi još i sada postoje i onaj ko uzme da ih čita dobija iz njih veoma mnogo korisnih saznanja i o počecima i svršecima stvari i o onome što filosof treba da zna – ako im poveruje. Svoje reči nisu dokazivali – jer su iznad svakog dokaza, a oni, kao svedoci istine, dostojni poverenja. Ono, pak, što se dogodilo i što se događa, primorava nas da se složimo sa onim što su rekli. Doduše, i zbog podviga koje su činili, pravo je verovati im, pošto su slavili Tvorca, Boga i Oca svega, i najavljivali „dolazak“ od Njega Hrista, Njegovog Sina. A oni lažni proroci, ispunjeni prevarnim i nečistim duhom, niti čuda učiniše, niti čine, već pokušavaju da – radi zastrašivanja ljudi – čine i slave duhove obmane i demone. No, pre svega,  moli se da ti se otvore vrata svetlosti, jer to nije svima vidljivo ni pojmljivo – ako im ne udeli Bog i Njegov Hristos.“

Kad on to i mnogo drugoga reče – o čemu sada nije trenutak da govorim – ode, podstakavši me na istraživanje toga. Više ga ne videh. No u duši mi se odmah  razgoreo oganj i obuzela me ljubav prema prorocima i onim ljudima koji su Hristovi prijatelji. Razmišljajući u sebi o njegovim rečima, nalazio sam daje jedino ta filosofija sigurna i korisna. Tako sam i zbog toga, eto, ja filosof. A hteo bih i da svi koji su poželeli isto što i ja ne budu udaljeni od Spasiteljevih reči. Jer one u sebi imaju zastrašujuću snagu i dovoljne su da privuku pažnju onih koji su skrenuli sa pravog puta, a onima koji  su im se posvetili pružaju najugodnije spokojstvo. Ako se, dakle, iole brineš o sebi, ako tražiš spasenje, ako si poslušan Bogu i pošto ti stvar nije strana, možeš da, upoznavši Hrista Božijega i postavši savršen, stekneš blaženstvo.“

Kako je to, najdraži, rekoh, oni što behu uz Trifona prasnuše u smeh, a on, osmehnuvši se, reče:

„Odobravam ostalo i raduje me tvoja revnost oko Božanstva, no bolje je bilo da si se i dalje bavio Platonovom ili čijom drugom filosofijom koja razvija postojanost, uzdržljivost i razboritost, nego što si potpao pod uticaj lažnih reči i postao sledbenik krajnje nedostojnih ljudi. Jer, ostaneš li  u nekadašnjem filosofskom opredeljenju i čestito živiš, gajićeš nadu u bolju sudbinu, a napustiš li Boga i pouzdaš se u čoveka, kakvo ćeš spasenje očekivati? Ako, dakle, hoćeš da me poslušaš – jer te već smatram za prijatelja – najpre se obreži, potom obrati pažnju na običaje koji se drže za Sabat, praznike i Božje mladine i, jednostavno, čini sve što je napisano u Zakonu, pa ćeš, verovatno, zadobiti milost od Boga. A Hristos, ako se i rodio i negde postoji nepoznat je i niti sam sebe zna niti kakvu moć ima, dok Ilija ne dođe, pomaže Ga i svima pokaže. A vi, prihvativši krivu vest, izmisliste sebi nekakvoga Hrista i zbog njega sada nesmotreno propadate.“

„Opraštam ti“, rekoh, „i ne zameram, čoveče, jer ne znaš šta govoriš, nego slušajući učitelje koji ne razumeju Pisma i nagađajući „istinu“, pričaš šta ti padne na pamet. No ako hoćeš da prihvatiš učenje o Njemu – jer se nismo prevarili, niti prestali da Ga priznajemo, iako nas ljudi obasipaju klevetama, a najstrašniji tiranin nas primorava da Ga se odreknemo – pokazaću ti, kad si već tu, da ne poverovasmo praznim pričama ni rečima bez dokaza, no onima koje su Duhom Božjim ispunjene, pucaju od jedrine i cvetaju blagodaću.“

Oni koji behu s njim opet prasnuše u smeh i digoše nepriličnu viku. Ja ustah i htedoh da idem, ali me on uhvati za ogrtač i reče dame neće pustiti pre nego ispunim što sam obećao.

„Onda“, rekoh,“neka tvoji drugovi ne budu toliko bučni i ne ponašaju se tako nedolično nego, ako hoće, neka me sa mirom saslušaju, a ako imaju kakvog prečeg posla, neka idu. Mi, pak, povukavši se negde, predahnimo, pa okončajmo raspravu.“

Trifonu se, takođe, učini da je tako najbolje da postupimo pa, složivši se, krenusmo ka sredini šetališta pod tremom. Dvojica od onih koji behu s njim, nasmejavši se i narugavši našoj revnosti, napustiše nas. A kad se nađosmo na onome mestu gde na obe strane behu kamena sedišta, oni koji behu sa Trifonom, sevši na drugu, počeše da među sobom ćeretaju, pošto jedan od njih zapodenu priču o ratu koji se vodio u Judeji.