Sveti Sergije Radonješki žitije – ruski svetitelj koji je obnovio monaštvo

 

SVETI SERGIJE RADONJEŠKI ČUDOTVORAC – žitije svetitelja

Ruski Svetitelj Sveti Sergije Radonješki je veliki svetac, čudotvorac i pokrovitelj monaha. Tropar Svetom Sergiju Radonješkom

Sveti Sergej Radonješki, rodjen 3. maj 1314 — 25. septembar 1392 godine

 

ŽITIJE PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG SERGIJA RADONjEŠKOG ČUDOTVORCA

PREPODOBNI i bogonosni otac naš Sergije rodio se u gradu Rostovu od pobožnih i uglednih roditelja — bojara Kirila i Marije. Još od utrobe matere Bog ga izabra na službu Sebi. Jednom mati njegova, bremenita njime, dođe po običaju svom u crkvu na svetu Liturgiju. Pred samo čitanje Svetog Evanđelja mladenac u utrobi njenoj gromko viknu, i glas njegov čuše svi što stajahu blizu matere njegove; isto tako za vreme Heruvimske pesme on po drugi put viknu; i kad sveštenik izgovori: “Svetinje svetima”, po treći put se ču glas mladenca iz utrobe materine.

Iz toga svi razumeše da će se na svet javiti veliki svetilnik svetu i služitelj Presvete Trojice. Jer kao što pred Majkom Božjom radosno zaigra u utrobi sveti Jovan Preteča, tako i ovaj mladenac zaigra pred Gospodom u svetom hramu Njegovom. Pri ovom čudu mater prepodobnoga obuze strah i užas; i svi koji čuše glas divljahu se veoma. Posle toga kada dođe vreme Marija rodi sina, i nadenuše mu ime Vartolomej. I od prvih dana svoga života mladenac se pokaza strogi isposnik: sredom i petkom nije sisao; a nije se doticao materinih sisa i u druge dane kada se dešavalo da ona jede meso. Primetivši to, Marija prestade jesti meso.

Kada Vartolomej navrši sedam godina, roditelji ga dadoše da se uči knjizi; zajedno sa njim učahu se i dva brata njegova, stariji Stefan i mlađi Petar. Dok se braća učahu lepo i pokazivahu velike uspehe, dotle Vartolomej daleko izostajaše za njima, jer je teško učio; iako se učitelj veoma usrdno trudio oko njega, ipak je on vrlo malo napredovao. Zato su ga roditelji grdili, učitelj kažnjavao, drugovi ismevali.

Međutim sve to beše po promislu Božjem, da bi dete dobilo razum za uspeh na knjizi ne od ljudi nego od Boga. Veoma ožalošćen zbog svoga neuspeha u učenju, Vartolomej se plameno i sa suzama moljaše Bogu da mu da napredak na knjizi; i Gospod usliši molitvu pobožnog deteta. Jednom otac posla Vartolomeja sa knjigama u polje; naviknut na poslušnost, on odmah krenu bez pogovora. Putem on naiđe na jednoga monaha starca, ili tačnije — na Bogom poslanog anđela u monaškom obličju, gde u dubravi stoji pod hrastom i vrši molitvu. Vartolomej mu priđe blizu, stade, i poklonivši mu se čekaše da završi molitvu. Po završetku molitve monah starac blagoslovi Vartolomeja, zagrli ga i upita šta želi. Vartolomej odgovori: „Svom dušom želim da se naučim knjizi, oče! Dali su me da se učim, ali mi učenje ne ide, i ja prosto ne znam šta da radim. Nego molim te, oče sveti, pomoli se Bogu za mene, da me On prosveti svetim molitvama tvojim.“

Monah ispuni Vartolomejevu molbu, satvori molitvu i blagoslovi Vartolomeja rekavši: „Evo, čedo moje, od sada ti Bog daruje da razumeš sve što zahtevaš, da bi mogao i drugima koristiti.“

Pri tome starac izvadi saeudić i dade Vartolomeju kao neku česticu od prosfore; naredi mu da je pojede, govoreći: „Uzmi, čedo, i pojedi; ovo ti se daje na znamenje blagodati Božje i radi razumevanja Svetoga Pisma. Ne gledaj na to što je ova čestica tako mala; velika će biti slast kada okusiš od nje.“

Posle toga starac htede da se udalji, ali obradovani dečak ga stade od sveg srca moliti da poseti dom njegovih roditelja. Vartolomejevi roditelji s velikom čašću sretoše gosta, jer poštovahu monahe. Oni mu predložiše hrane, ali starac odgovori da se najpre treba prihvatiti duhovne hrane. I kada se svi stadoše moliti, on naredi Vartolomeju da čita psalme. Vartolomej odgovori: „Ja ne umem, oče.“

Na to stari inok proročki izgovori: „Od sada ti Gospod daruje znanje pismenosti.“

I stvarno, Vartolomej tog časa stade tečno čitati psalme. Roditelji se silno udiviše tako brzoj promeni kod njihovog sina. Pri rastanku starac reče roditeljima Vartolomejevim: „Sin vaš biće veliki pred Bogom i ljudima; on će nekada postati obitalište Svetoga Duha i služitelj Presvete Trojice.„

Od toga vremena blaženi dečak bez ikakve teškoće čitaše knjige i razumevaše sve napisano u njima: jer mu Bog otvori um da razume Pismo (sr. Lk. 24, 45). I rastijaše Vartolomej godinama, i ujedno s tim razumom i vrlinama: jer ljubljaše post i uzdržanje, i od ranog detinjstva molitva mu beše slast duši. Zato on revnosno posećivaše hram Božji, ne propuštajući nijednu službu. Dečje igre on brižljivo izbegavaše; u veselju i osmehu svojih vršnjaka ne učestvovaše, jer je znao da „zli razgovori kvare dobre običaje“ (sr. 1 Kor. 15,33). Duboko svestan istine: „Početak je mudrosti strah Gospodnji“ (Ps. 110, 10), on se stalno trudio da se nauči toj mudrosti. Sa osobitom marljivošću i revnošću on je čitao Božanstvene i sveštene knjige. Pobožni dečak propisa sebi strogi post: sredom i petkom ništa jeo nije, a u ostale dane hranio se samo hlebom i vodom.

Iako se još nije nalazio u manastiru, on je vodio monaški život, tako da su se svi iznenađivali videći takvo uzdržanje i pobožnost u dečaka. Plašeći se za zdravlje svoga sina, majka ga je s početka odvraćala od tako surovog načina života. No Vartolomej je smireno odgovarao, svojoj majci: „Ne smetaj mi; dozvoli mi da vodim takav život; ne primoraj me na neposlušnost prema tebi.“ I majka prestade ometati dobru nameru svoga sina. I tako, ukroćujući uzdržanjem telo svoje, Vartolomej ne izlažaše iz volje roditeljima svojim; i idući iz sile u silu on rastijaše u čoveka savršena. Međutim, roditelji njegovi Kirilo i Marija preseliše se iz drevnog i slavnog grada Rostova u skromni gradić Radonješ, poznat i čak proslavljen kasnije imenom prepodobnog Sergija (Sveti Sergije Radonješki). Roditelji prepodobnoga silno osiromašiše od pljački i pustošenja Tatara koji u to vreme vladahu ruskom zemljom, a i od nameta i ugnjetavanja od strane namesnika moskovskoga kneza Jovana Daniloviča Kalite koji upravljahu Rostovom. Zajedno sa drugim Rostovljanima, Kirilo i Marija preseliše se u Radonješ, feudalni grad mlađeg Kalitinog sina Andreja, privučeni time što preseljenicima knez Andrej obeća razne povlastice i slobodu od ugnjetavanja. Vartolomej kome tada beše petnaest godina dođe takođe sa svojim roditeljima u Radonješ; a braća njegova behu se već poženili.

Kada napuni dvadeset godina Vartolomej stade moliti svoje roditelje da mu dadu blagoslov da se postriže u monaha, jer je odavno žudeo da se posveti Gospodu. No roditelji njegovi, iako monaški život stavljahu iznad svega, ipak moliše sina da pričeka neko vreme. I govorahu sinu: „Čedo, pričekaj malo! Ti vidiš, mi smo već stari, bolesni i u oskudici, i nema ko da nam posluži. Braća se tvoja oženiše; oni su zauzeti svojim brigama, a ti posluži nama, svojim roditeljima. Isprati nas do groba, pogrebi nas, pa onda ostvari svoju nameru, ispuni svoju želju.“ Vartolomej, poslušan i pun ljubavi sin, pokori se volji svojih roditelja i usrdno se staraše da ih uteši u starosti, da bi zaslužio njihove molitve i blagoslov. Na izvesno vreme pred smrt Kirilo i Marija primiše monaštvo u Pokrovsko-hoćkovom manastiru, koji se nalazi na pet kilometara od Radonješa. Tamo dođe i stariji brat Vartolomejev po imenu Stefan i stupi u monaštvo. Nakon malo vremena roditelji Vartolomejevi se jedan za drugim brzo i u miru prestaviše i biše pogrebeni u Hoćkovom manastiru. Posle smrti svojih roditelja braća provedoše tu četrdeset dana, uznoseći Gospodu usrdne molitve za upokojenje novoprestavljenih slugu Božjih. Kuću i svoj bedni imetak Kirilo i Marija ostaviše Vartolomeju. No on deo nasledstva potroši na pominjanje duša preminulih roditelja, na milostinju i hranjenje siromašnih, a ostalo predade mlađem bratu Petru. Za sebe on ništa ne uze, ništa ne zadrža, jer se nadao u Boga koji “daje hranu gladnima” (Ps. 145,7).

Čeznući za pustinjaštvom, Vartolomej moljaše starijeg brata Stefana da ostavi Hoćkov manastir i da idu radi podviga u pustinju. Stefan pristade i oni krenuše da traže pustinjsko mesto, podesno za pustinjački život. Dugo oni hodiše po okolnim šumama dok ne dođoše na mesto gde se sada vije manastir Presvete Trojice, proslavljen imenom prepodobnog Sergija Radonješkog. Tada se to mesto nazivalo Makovec, i bilo je pokriveno gustom, neprolaznom šumom. I naokolo na sve strane pružala se nadaleko šuma i pustinja; mimo tog mesta nije prolazio put i niko nije zalazio tuda; u blizini nije bilo ni sela, ni kuća, ni ikakvih naselja ljudskih; samo su zverovi boravili tu. Braća se vatrenom molitvom obratiše Bogu, prizivajući blagoslov Božji na ovo mesto njihovog boravka i predajući sebe svetoj volji Božjoj. Načinivši kolibu oni se stadoše revnosno podvizavati i moliti Bogu. Zatim podigoše malenu crkvu i rešiše da je osvete i posvete Presvetoj Trojici: radi toga otputovaše u Moskvu i moliše mitropolita Teognosta za blagoslov da se crkva osveti. Mitropolit ih vrlo ljubazno primi i posla sa njima sveštenoslužitelja da osvete crkvu. Tako skromno bi položen osnov Sveto-Trojicke Sergijeve lavre.

Mladi podvižnik Vartolomej bi obuzet velikom radošću videći kako se njegova zavetna želja počinje ostvarivati. I on se sada sa još većom revnošću predade duhovnim podvizima. Ali njegov stariji brat Stefan ne beše oduševljen ovako pustim mestom, i u radovima slabu pomoć ukazivaše Vartolomeju, pa ubrzo ostavi mladog brata u pustoj šumi i pređe u moskovski Bogojavljenski manastir, gde se zbliži sa Aleksijem, potonjim mitropolitom Moskovskim.

Ostavši potpuno sam, Vartolomej se stade usrdnije pripremati za monaški život, jer beše rešio da postrig primi onda kada ojača u trudovima i podvizima i navikne sebe na strogo ispunjavanje monaških pravila. I u svoje vreme mladi pustinjak pozva kod sebe jednoga igumana, po imenu Mitrofana, koji ga i postriže u monaški čin u dvadeset trećoj godini života, na dan svetih mučenika Sergija i Vakha, zbog čega Vartolomeju i bi dato ime Sergije. Posle postriženja iguman Mitrofan odsluži svetu Liturgiju u crkvi Presvete Trojice i udostoji novog inoka pričešća svetih Hristovih Tajni; u to samo vreme crkva se ispuni neobičnim miomirom koji se širio čak i izvan hrama. Novopostriženi monah sedam dana boravljaše bezizlazno u crkvi. Iguman svakog dana služaše svetu Liturgiju i pričešćivaše ga svetim Telom i Krvlju Gospodnjom. Za sve to vreme hrana Sergiju beše prosfora, koju mu je svakog dana davao iguman. Dan i noć Sergije provođaše u molitvi i bogorazmišljanju, stalno slavoslovljaše veliko ime Gospodnje, pevaše psalme Davidove i pesme duhovne: on sav beše obuzet radošću, i duša mu goraše božanskim ognjem i pobožnom revnošću. Pošto provede sa Sergijem nekoliko dana, iguman Mitrofan mu reče: „Čedo, ja odlazim, a tebe predajem u ruke Božje; Gospod neka ti bude zaštitnik i čuvar.“

Pritom izreče i ovako proročanstvo: „Gospod će na ovom mestu ustrojiti obitelj veliku i slavnu.“ I satvorivši molitvu iguman otputova.

Ostavši sam, prepodobni Sergije se usrdno podvizavaše, umrtvljujući telo postom, bdenjem i raznovrsnim poslovima; i provođaše vreme u neprekidnoj, danonoćnoj molitvi i u marljivom čitanju Svetoga Pisma. Zimi, kada je zemlja pucala od mraza, on imađaše na sebi samo jednu rasu i trpljaše, kao da je bestelesan. No đavoli, ne podnoseći takve podvige njegove, navališe na njega, e da bi ga oterali sa tog mesta. Stoga se ponekad pojavljivahu u obliku zverova, ponekad u obliku zmija, jurišajući svirepo na njega. A on ih odgonjaše molitvom kao oružjem, i hrabrošću svojom strašilišta njihova kidaše kao paučinu. Jednom noću, kada se podvižnik moljaše u crkvi, na njega napade čitava vojska demona besno urlajući: „odlazi, inače ćeš zlom smrću poginuti!“ I kad govorahu, ogroman plamen suktaše im iz usta. I još prećahu da će mu do temelja razoriti crkvu i keliju, a njega samog ubiti. Ali on, naoružan molitvama i časnim krstom, najuri demonsku vojsku, i bez ikakvog straha produži pevati i slaviti Boga.

Drugi put, kada mladi pustinjak čitaše noću pravilo, odjednom se prolomi tutnjava iz šume, i ogromno mnoštvo demona opkoli keliju prepodobnog Sergija, i preteći mu vikahu: „Ta, odlazi odavde! Što si došao u ovu nepristupačnu šumu? Šta tu tražiš? Ne nadaj se da ćeš i nadalje živeti ovde; sam vidiš, ovo je mesto pusto i neprohodno! Zar se ne bojiš umreti od gladi ili poginuti od ruku razbojnika?“ No, uzalud behu ove pretnje, one ne mogahu uplašiti prepodobnog: on se samo pomoli Gospodu, i odmah iščeze demonska rulja.

Posle ovakvih javljanja demona, za podvižnika ne behu strašne divlje zveri: pored njegove usamljene kelije protrčavahu čopori gladnih vukova i gubljahu se u šumskom čestaru, ili prilažahu prepodobnome i kao njušahu ga; a navraćahu tuda i medvedi. No sila molitve spasavaše pustinjaka. Jednom prilikom prepodobni Sergije spazi pred svojom kelijom medveda, pa videći da je veoma gladan, sažali se na medveda, iznese mu komad hleba i položi na panj. Od toga vremena medved stade često dolaziti keliji prepodobnoga, očekujući uobičajenu milostinju, i nije odlazio dok je ne bi dobio; prepodobni radosno deljaše sa njim hleb, a često mu je davao i poslednje parče. I divlja zver u toku cele godine svakodnevno pohađaše pustinjaka.

Gospod ne ostavljaše Svoga ugodnika u pustinji: On beše sa njim u svima njegovim nevoljama i iskušenjima, pomagaše mu, sokoljaše ga i krepljaše. Međutim glas o neobičnom pustinožitelju — podvižniku poče se širiti. Pre drugih doznadoše za njega bogobojažljivi monasi, i stadoše dolaziti u Radonješku pustinju po jedan, po dvoje ili po troje, moleći prepodobnog Sergija da ih primi za svoje sažitelje i sapodvižnike. Prepodobni ih odvraćaše, ukazujući im na teškoće pustinjačkog života. I govoraše im: „Vi niste u stanju živeti na ovom mestu i ne možete nositi pustinjski podvig: glad, žeđ, jade, teškoće, oskudicu i nemaštinu.“ A kada bi ovi uporno molili podvižnika da ih ne odbacuje, i on video njihovu čvrstu rešenost da se podvizavaju u pustinji, on ih je onda pozivao na trpljenje: „Sada spremite srca svoja ne na hranu, ne na piće, ne na spokojstvo i bezbrižnost, nego na trpljenje, da biste mogli podnositi svako iskušenje i svaki trud; pripremite se na post, na podvige duhovne i mnoge nevolje.“

Od toga vremena prepodobni Sergije stade se podvizavati ne kao usamljenik već zajedno sa bratijom, koja se starala da ga podražava u podvizima. Ubrzo se u Radonješkoj pustinji sabra dvanaest ljudi, i taj se broj dugo menjao nije. Ako bi ko od bratije umro, na njegovo mesto dolazio je drugi. Bratija načiniše dvanaest kelija. Prepodobni Sergije sa bratijom ogradi hram i kelije drvenim plotom sa jednim vratima, na kojima postaviše vratara. Tako niče manastir koji blagodaću Božjom postoji dosad.

Skroman i ubog beše tada izgled Trojicke lavre. Tiho i mirno prohođaše podvižnički život pustinjaka; svakodnevno se oni sabirahu u svoju malenu crkvu i uznošahu svoje usrdne molitve Gospodu: služila se polunoćnica, jutrenje, časovi, večernje i povečerja, a za vršenje svete Liturgije pozivali su sveštenika iz najbližih sela. Posle nekog vremena k prepodobnom Sergiju u novoosnovanu obitelj dođe i sveštenomonah Mitrofan koji beše postrigao prepodobnog Sergija za monaha; bratija ga s radošću primi, i on bi jednodušno od svih izabran za igumana. Monasi se radovahu što se sada sveta Liturgija mogla služiti češće nego ranije. Ali iguman Mitrofan požive u obitelji oko godinu dana, pa preminu. Tada bratija stadoše moliti prepodobnoga Sergija da on primi sveštenički čin i bude im iguman. Prepodobni to odbi: hteo je da se ugleda na Gospoda i da svima bude sluga. Svojim rukama sagradio je tri ili četiri kelije; na svojim ramenima nosio je u dva vedra vodu sa izvora pod gorom i ostavljao kod kelije svakoga brata; sekao je drva, pekao hleb, šio odeću, gotovio jelo, i smireno obavljao druge poslove. Svoje trudove veliki podvižnik sjedinjavao je sa molitvom, postom i bdenjem: hranio se samo hlebom i vodom, i to u maloj količini; svaku noć provodio je u molitvi i bdenju, samo je na kratko vreme pribegavao snu. I za divno čudo, tako surovo življenje ni najmanje ne oslabi podvižnikovo zdravlje; ugušujući grehovne ustanke tela, takvo življenje kao da je ukrepljavalo njegovo telo i pridavalo mu sile za nove, još veće podvige. Svojim uzdržanjem, smirenjem i pobožnim životom prepodobni Sergije pružaše primer svoj bratiji u obitelji. I svi se monasi truđahu svom snagom svojom da ga podražavaju; kako on, tako i oni prebivahu u postu, molitvi i neprestanim trudovima: čas su šili odeću, čas prepisivali knjige, čas obrađivali male gradine svoje i obavljali druge slične poslove. U manastiru beše savršena jednakost, ali prepodobni stajaše iznad svih; on beše prvi podvižnik u svojoj obitelji, ili bolje reći — prvi i poslednji, jer su se mnogi u njegovo vreme i kasnije podvizavali tu, ali se niko nije mogao uporediti sa njim.

Međutim u manastiru se svakim danom sve jače osećala potreba za igumanom i jerejem. Pozivati u manastir sveštenike nije uvek bilo moguće, a i bratiji je bio potreban rukovoditelj sa igumanskom vlašću. Lica dostojnijeg za to nije bilo od osnivača obitelji, ali prepodobni Sergije se plašio igumanstva; želeo je on da bude u manastiru ne starešina nego poslednji inok. Naposletku se podvižnici Radonješke pustinje dogovoriše i rešiše da prepodobnog Sergija izaberu za igumana, pa svi zajedno odoše k njemu i rekoše: „Oče, mi ne možemo živeti bez igumana; želimo da nama ti budeš nastavnik i rukovoditelj; mi hoćemo da dolazimo k tebi s pokajanjem i da, otkrivajući svaki dan pred tobom sve pomisli, dobijamo od tebe razrešenje naših grehova. Služi u nas svetu Liturgiju, da bismo se iz česnih ruku tvojih pričešćivali Božanskim Tajnama.“

Prepodobni Sergije odlučno odbi, ovako govoreći: „Braćo moja, na igumanstvo nikada pomislio nisam; duša moja želi jedno: da okončam dane svoje kao prost monah. Ne primoravajte vi mene. Najbolje je da sve to prepustimo Bogu; neka nam On sam otkrije volju Svoju, pa ćemo tada uvideti šta nam valja raditi.“ Međutim monasi i nadalje neodstupno moljahu prepodobnog, i govorahu: „Ako ti nećeš da se brineš o našim dušama i da nam budeš pastir, onda nam izmoli igumana od vladike. U protivnom slučaju, svi ćemo mi biti prinuđeni da ostavimo ovo mesto i pogazimo zavet koji smo dali; tada ništa neće preostati nego da lutamo kao ovce bez pastira.“

Bratija je i posle toga ne jedanput dolazila prepodobnome i molila ga da primi igumanstvo, i pretili mu još upornije da će ostaviti manastir i otići u svet iz pustinje, svu odgovornost za to pred Bogom bacajući na prepodobnog. Takvim pretnjama oni najzad primoraše prepodobnog Sergija da se primi igumanske dužnosti u svojoj obitelji. Sa dva starca prepodobni otputova u Perejaslavlj Zaljeski kod Atanasija, episkopa Bolinskog, pošto je ovaj, zbog odlaska svetog Aleksija mitropolita u Carigrad, vodio tada poslove mitropolije. Vladika s ljubavlju primi podvižnika, o kome je davno bio čuo, i dugo razgovaraše s njim o spasenju duše. Po završetku razgovora prepodobni Sergije se smireno pokloni episkopu Atanasiju, moleći od njega igumana za svoju obitelj. Na njegovu molbu vladika odgovori: „Odsada ti budi otac i iguman bratiji, tobom sabranoj u novoj obitelji Životvorne Trojice.“

I preosvećeni vladika postavi prepodobnog Sergija najpre za jerođakona, zatim ga rukopoloži za jeromonaha. Prepun straha Božjeg i umilenja, prepodobni otac Sergije sa najvećom pobožnošću i bogobojažljivošću odsluži prvu svetu Liturgiju, posle koje i bi postavljen za igumana. Vladika Atanasije izgovori dugu pouku novopostavljenom igumanu, i reče mu: „Čedo, ti si sada primio veliki čin sveštenstva; znaj dakle da si, po zapovesti velikog apostola dužan slabosti slabih nositi i ne sebi ugađati (Rm. 15,1); sećaj se i ovih reči njegovih: Nosite bremena jedan drugoga, i tako ćete ispuniti zakon Hristov (Gal. 6,2).“

Celivavši i blagoslovivši prepodobnoga, vladika ga otpusti s mirom u obitelj Presvete Trojice. Pustinožitelji s likovanjem dočekaše igumana — svoga nastavnika i oca, i pokloniše mu se sa sinovskom ljubavlju. Radovaše se i iguman gledajući svoja duhovna čeda. Ušavši u crkvu on se obrati Gospodu sa usrdnom molitvom da ga Gospod blagoslovi i nispošlje mu svesilnu pomoć Svoju u novoj, teškoj dužnosti. Posle molitve prepodobni se obrati bratiji sa poukom: podsticaše ih da ne malaksavaju u podvizima, tražaše njihovu saradnju i snishodljivost prema njemu, i po prvi put ih blagoslovi svojim igumanskim blagoslovom. Pouka njegova beše prosta i ne sa mnogo reči, ali svojom jasnoćom i ubedljivošću ona se zanavek ukoreni u srcima bratije. Uostalom, prepodobni nije toliko uticao na bratiju rečju koliko samim svojim životom, svojim dobrim primerom.

Postavši iguman, prepodobni otac naš Sergije ne samo da ne izmeni svoje pređašnje podvige, nego sa još većom revnošću ispunjavaše sva monaška pravila, stalno noseći u srcu svom Spasiteljeve reči: „Koji hoće da bude stariji među vama, neka bude svima sluga“ (Mk. 10,44).

On svakodnevno služaše svetu Liturgiju, i uvek sam spremaše za nju prosfore: svojim rukama je tucao i mleo pšenicu, sejao brašno, mesio i zakvašivao testo, i sam ih pekao. Pečenje prosfore beše naročito omiljen posao prepodobnoga: nikome drugome on nije prepuštao taj posao, iako su mnogi od bratije želeli da uzmu na sebe to dosta teško poslušanje. Osim toga on je sam vario koljivo i pravio sveće za bogosluženje. U crkvu je dolazio prvi, stajao pravo, ne dozvoljavajući sebi ni da se nasloni na zid ni da sedne; iz crkve je izlazio poslednji. Neumorno i s ljubavlju poučavao je bratiju. U svojim podvizima prepodobni Sergije se ugledaše na starodrevne ustrojitelje monaštva, čija je žitija čitao sa velikim usrđem. Nazidavajući se kazivanjima o svetim podvižnicima, prepodobni se divio kako njihovom ravnoangelnom življenju i pobedi nad zlim dusima, tako i njihovom služenju nevoljnim ljudima u svetu. On se moljaše Presvetoj Trojici da i njega udostoji da ide stopama svetih muževa, koji su hranili prosjake, pomagali udovice, siročad i sve nevoljne, i koji su dobili od Gospoda dar isceljivati bolne, vaskrsavati mrtve, pomagati putnike na suvu i na moru.

Posle izvesnog vremena đavoli, ne podnoseći vrlinski život svetiteljev, ponovo ustadoše na njega. Pretvarajući se u zmije ili u zverove, oni ulažahu k njemu u keliju, ili ga opkoljavahu u šumi kad je sekao drva, i truđahu se da mu misao odvrate od molitve i bogomislija. Tada se blaženi obraćao sa molitvom Gospodu i molio da ga izbavi đavoljeg napadanja, i đavoli su odmah sa svojim prividima iščezavali kao dim. Od toga vremena Bog darova Svome ugodniku takvu vlast nad nečistim dusima da se oni nisu usuđivali ni da mu se približe.

Dugo vremena bratije beše u manastiru dvanaest duša. No glas o prepodobnom širio se po okolini. I dođe iz Smolenska neki arhimandrit po imenu Simon. Odrekavši se visokog položaja, Simon sa dubokim smirenjem moljaše prepodobnog da ga primi kao prostog monaha. Veoma potresen takvom molbom, prepodobni ga s ljubavlju primi. Arhimandrit Simon predade prepodobnom i veliki imetak što beše doneo kao dar na ustrojstvo manastira. Tim darom prepodobni, uz pomoć Božju, podiže prostranu drvenu crkvu u ime Životvorne Trojice, proširi manastir i dovede u red njegove zgrade: kelije bratije behu postavljene u vidu četvorougaonika oko crkve, tako da je crkva stajala u sredini i videla se sa svih strana. I prepodobni s bratijom svojom življaše angelski kao na Nebu, dan i noć slavosloveći Boga.

Tada se u obitelj prepodobnog Sergija vrati iz Moskovskog Bogojavljenskog manastira njegov mlađi brat Stefan. On dovede sa sobom svog mlađeg sina, dvanaestogodišnjeg Jovana, i predade ga prepodobnom da ga postriže u monaštvo. Prepodobni se udivi takvoj veri svoga brata, ispuni mu želju i postriže Jovana dečaka za monaha davši mu ime Teodor. Izmlada vaspitan ocem u pobožnosti, pošćenju i čistoti, Teodor se pod rukovodstvom svoga strica utvrđivaše u monaškim podvizima. Od toga vremena mnogi sa raznih strana, i izdaleka, stadoše se okupljati oko prepodobnog oca Sergija, da pod rukovodstvom slavnog podvižnika spasavaju duše svoje. Sveti iguman s ljubavlju primaše sve koji mu dolažahu, i stare i mlade, i bogate i siromašne, ali znajući tegobe monaškog života on ih ne postrigavaše brzo. Obično je naređivao te su došljaka oblačili u dugačku odeću od crnog sukna i određivao mu je izvesno poslušanje da obavlja zajedno sa ostalim monasima. Tako je postupao zato, da bi novodošavši mogao upoznati sav manastirski ustav; tek nakon dugog ispitivanja prepodobni otac bi ga postrigao u monaštvo, oblačio u mantiju i davao kamilavku; a savršenije sapodvižnike svoje udostojavao je shime.

Primajući monahe posle marljivog iskušeništva, sveti otac je i posle toga budno pratio njihov život. Tako, on je strogo zabranjivao bratiji da posle povečerja izlaze iz svojih kelija ili da razgovaraju; svaki je dužan bio boraviti u svojoj keliji, baveći se rukodeljem ili molitvom. Kasno uveče, naročito za vreme dugih noći, neumorni i revnosni iguman je, posle kelijske molitve, obilazio kelije i kroz prozorčiće gledao čime se ko bavi. Ako bi zatekao monaha gde vrši molitvu ili se zanima rukodeljem ili čita dušespasonosne knjige, onda je s radošću uznosio za njega molitve Bogu da ga Gospol potkrepi. Ako bi pak čuo nedozvoljeni razgovor ili primetio da se neko bavi kakvom ništarijom, on bi zakucao na vrata ili prozor, i odlazio dalje. Sutradan je prizivao k sebi takvog brata, stupao s njim u razgovor, i izdaleka, tiho i krotko navodio ga da prizna svoju krivicu. Poslušan monah bi priznao, iskao oproštaj, i otac Sergije mu je s roditeljskom ljubavlju praštao; a na nepokornog, koji ne bi priznao svoju krivicu, on je nalagao epitimiju. Tako se prepodobni Sergije brinuo o poverenom mu stadu; tako je umeo on da spaja krotost sa strogošću, i bio pravi pastir a ne najamnik.

U prvo vreme svoga postojanja obitelj prepodobnog oca našeg Sergija beše vrlo siromašna; podvižnici njeni često nisu imali ni ono što je najpotrebnije. Udaljena od naselja, odsečena od celoga sveta skoro neprohodnom šumom, ova obitelj je retko dobijala pomoć od mirskih ljudi. Često bratija nisu imali vina za vršenje božanstvene Liturgije, i oni su bivali prinuđeni da sebe lišavaju ove duhovne utehe; često nisu imali pšenice za prosfore ili tamjana za kađenje ili voska za sveće ili zejtina za kandila; u takvom stučaju monasi su zapaljivali luč i pri takvoj svetlosti vršili bogosluženja u crkvi. No u bedno osvetljenom hramu oni sami gorahu i plamtijahu ljubavlju k Bogu jače od najlučezarnijih sveća. Život monaha beše prost i jednostavan, prosto beše i sve što ih je okružavalo i što su upotrebljavali; ali ta prostota beše veličanstvena: sasudi za svetu Tajnu Pričešća behu od drveta, crkvene odežde — od prostog grubog platna, bogoslužbene knjige — pisane na tankoj brezovoj kori. Ponekad monasi ove svete obitelji, u kojoj tada još ne beše opštežiće, oskudevahu u hrani. Tako se dogodi jednom da bratija tri dana ostadoše bez hrane, i behu u velikoj nevolji. A ustav manastirski zabranjivaše monasima da izlaze iz manastira i prose hleba od mirjana, nego da svu nadu polažu na Boga koji hrani svako stvorenje i da od Njega ištu sa verom ono što je potrebno. Pritešnjeni glađu, bratija počeše roptati na igumana, govoreći: „Dokle ćeš nam zabranjivati da idemo i prosimo od mirjana ono što nam je potrebno? Evo, mi ćemo trpeti još ovu noć, a sutra ćemo izaći odavde da ne pomremo od gladi.“

A sveti Sergije ih tešaše pričajući im žitija svetih otaca, kako oni Gospoda radi podnošahu mnoge nevolje, i glad, i žeđ, i nagotovanje; i podsećaše ih na reči Hristove: „Pogledajte na ptice nebeske kako ne seju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice; pa Otac vaš nebeski hrani ih „(Mt. 6,26). A kada On hrani ptice, ne može li nas prehraniti? Eto, sad je vreme trpljenja, a mi se pokazujemo netrpeljivi, ne hoteći da podnesemo kratkotrajne nevolje. A da smo ih s blagodarnošću primili, to bi nam bilo na veliku korist; jer se u ognju iskušenja zlato očišćuje. I proreče svetitelj govoreći: „Ova oskudica nas zadesi na kratko vreme; a koliko sutra imaćemo svega u izobilju.“

I zbi se svetiteljevo proročanstvo: sutradan bi doneseno od nekog nepoznatog čoveka mnoštvo svežih, tek ispečenih hlebova, i mnogo ribe, i drugih raznih jestiva. Oni što donesoše rekoše: „Jedan hristoljubac posla ovo avi Sergiju i bratiji što su s njim.“ Bratija moljahu donosioca da se i oni s njima prihvate malo, ali oni ne htedoše, rekavši da im je naređeno da se odmah vrate natrag. I oni hitno odoše iz manastira. A bratija, videći izobilje donesene hrane, razumeše da ih Gospod poseti milošću Svojom, i blagodareći Boga ustrojiše trpezu. I donesena hrana potraja bratiji na mnogo dana. A prepodobni reče bratiji u pouku: „Gledajte, braćo, i divite se kako Gospod Promislitelj izobilno nagrađuje trpljenje, i ne zaboravlja ovo sveto mesto i sluge Svoje što žive u njemu i služe Mu dan i noć. I navodeći reči svetog apostola Pavla: Kad imamo hranu i odeću, ovim da budemo zadovoljni“ (1 Tm. 6,8), sveti otac savetovaše bratiju da se ne brinu o prolaznim stvarima nego da se uzdaju u Boga Promislitelja.

Nakon petnaest godina od osnivanja Radonješkog manastira, u blizini njegovoj stadoše se naseljavati seljaci. Oni su nesmetano sekli šumu, gradili kuće i staje, krčili polja i sejali žitarice. Ogromna prostranstva šume oni pretvoriše u čista polja, i time pustinja izgubi u mnogome svoj pustinjski izgled. Novi susedi manastira usrdno pohađahu ovu svetinju, u izobilju donošahu razne namirnice, te na taj način u obitelji prepodobnog Sergija zanavek nestade oskudice.

Treba se setiti i toga da se prepodobni otac naš Sergije pri dolasku svom u pustinju beše nastanio na bezvodnom mestu; a on to učini podviga radi: da bi donoseći vodu izdaleka, što više zamarao telo svoje. Ali, pošto se obrazova manastir i umnoži bratija, to nastade velika potreba za mnogo više vode. I neki od bratije, noseći izdaleka toliko vode, počeše roptati na prepodobnoga oca i govoriti mu: „Zašto si se tako nepametno nastanio na ovom mestu? Zašto si ovde osnovao obitelj kada u blizini nema vode?“

A prepodobni smireno odgovaraše: „Braćo, ja sam hteo da na ovom mestu sam usamljenički molitveno tihujem i življujem, ali pošto Bogu bi ugodno da se ovde podigne toliki manastir, to je On moćan da nam daruje i potrebnu vodu, samo ne malaksavajte duhom i molite se sa verom. Jer kada On u pustinji izvede iz kamena vodu za nepokorni narod jevrejski, utoliko pre neće ostaviti vas koji Mu usrdno služite.“

Posle toga prepodobni uze sa sobom jednog od bratije i tajno siđe u čestar pod manastirom, gde nikada nije bilo tekuće vode. Našavši u jednoj jami malo kišne vode svetitelj prekloni kolena i stade se moliti usrdno: „Bože, Oče Gospoda našega Isusa Hrista, usliši nas u času ovom i pokaži slavu Svoju: kao što u pustinji preko Mojsija čudodejstvova snažna deonica Tvoja istočivši vodu iz kamena, tako i ovde pokaži silu Svoju, — Tvorče neba i zemlje, daruj nam vodu na ovom mestu, i neka razumeju svi da Ti blagonaklono slušaš one koji Ti se mole i uznose slavu Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i kroza sve vekove. Amin.„

Na ove reči iznenada izbi obilan izvor, koji i danas postoji, uvek bogat vodom za sve manastirske potrebe. Ovim čudom bratija bi silno poražena: roptanje nezadovoljnika ustupi mesto osećanju strahopoštovanja prema svetom igumanu. Monasi čak stadoše ovaj izvor nazivati “Sergijevim”. No smirenom podvižniku proslavljanje od ljudi padaše teško, i on reče: „Braćo, nisam vam ja dao vodu, nego je sam Gospod posla nama nedostojnima. Stoga nemojte izvor nazivati mojim imenom.“ Otada bratija prestadoše nazivati izvor “Sergajevim”. I od ove vode bivahu, i bivaju, mnoga isceljenja onima koji je piju sa verom.

Prepodobni otac naš Sergije činjaše i druga razna čudesa. Tako jednom on vaskrse mrtvaca. To se dogodi na sledeći način. Jedan seljanin iz okoline manastira imađaše veliku ljubav za oca Sergija. Njegov jedinac sin teško se razbole, i on ga odnese ocu Sergiju radi isceljenja. No kada uđe u keliju prepodobnog oca i moljaše ga da mu isceli sina, sin njegov umre. Izgubivši svaku nadu otac stade gorko plakati, i govoraše svetom Sergiju: „Avaj meni, čoveče Božji! Ja dođoh k tebi sa čvrstim uverenjem da ćeš mi pomoći. Teško meni, šta sad da radim?“ Tako tugujući i kukajući on izađe da spremi što treba za pogreb sina. A prepodobni Sergije, videvši žalost i kukanje ucveljenog oca, sažali se na njega, i satvorivši molitvu vaskrse dečaka. Seljanin se ubrzo vrati sa mrtvačkim sandukom. A svetitelj mu reče: „Ti se bez razloga podaješ tuzi: tvoj sin nije umro nego je živ.“

No ovaj čovek, pošto svojim očima beše video kako umre njegov sin, ne hte da veruje svetiteljevim rečima već priđe i ugleda svoga sina stvarno živa. Udivljen, on stade blagodariti prepodobnog za vaskrsenje sina. A na to mu sveti čudotvorac odgovaraše: „Ti varaš sebe i sam ne znaš šta govoriš. Kada si ti nosio dečaka ovamo, on od silne zime iznemože, a ti pomisli da je umro; sada se on u toploj keliji zagreja, a tebi izgleda da je vaskrsao.“

Međutim seljanin i dalje tvrđaše da je sin njegov vaskrsao na svetiteljeve molitve. Tada mu prepodobni otac Sergije zapreti da nikome ne govori o tome, dodavši: „Budeš li pričao o tome, bićeš kažnjen i potpuno ćeš se lišiti sina“. Seljanin se onda sa živim i zdravim sinom veoma radostan vrati doma, proslavljajući Boga i Njegovog ugodnika Sergija. Za ovo čudo saznade jedan od učenika prepodobnoga, koji i ispriča to. Glas o čudesima prepodobnoga oca Sergija stade se brzo širiti, i k njemu počeše dovoziti bolesnike ne samo iz okolnih naselja nego i iz dalekih mesta. Tako jednom dovezoše sa obala Volge čuvenog čoveka u kome beše nečisti duh. Ovaj čovek je silno patio: čas je ujedao sebe, čas bio sebe, čas bežao od sviju; deset ljudi nisu bili u stanju da ga zadrže. Rođaci ovog besomučnika, čuvši za oca Sergija, rešiše da ga odvedu k njemu. Ali tu je bilo potrebno mnogo napora. Kada bolesnika dovezoše blizu manastira, on sa nekom neobičnom silom pokida železne okove i stade tako gromoglasno vikati da mu se glas čuo u manastiru. Prepodobni Sergije odsluži molepstvije za bolesnika; u to vreme paćenik se stade unekoliko smirivati; njega čak i u manastir uvedoše; a kada mu prepodobni otac pristupi sa krstom i stade ga osenjivati njime, besomučenik se s divljim krikom baci u vodu, koja se nadaleko beše nakupila posle kiše. No kada ga prepodobni oseni svetim krstom, on se oseti potpuno zdravim i pamet mu se povrati. Upitan, zašto se bacio u vodu, isceljeni odgovori: „Kada me privedoše prepodobnome, i on me stade osenjivati časnim krstom, ja ugledah veliki plamen koji izlažaše od krsta, i ja, misleći da će me taj oganj sažeći, jurnuh u vodu.“ Posle toga isceljeni besomučnik provede nekoliko dana u manastiru, slaveći milosrđe Božje i blagodareći svetog ugodnika Božjeg za svoje isceljenje.

I mnoga druga čudesa bivahu na molitve prepodobnoga: slepi progledahu, hromi prohođahu, gubavi se čišćahu; jednom rečju, svi koji s verom dolažahu k svetitelju dobijahu telesno isceljenje ma od kakvih bolesti patili; no pored toga dobijahu i duhovne koristi za dušu ovoju, te se tako dvostruko isceljeni vraćahu kućama svojim. Zbog toga svi poštovahu i slavljahu prepodobnog Sergija, i sve ih više i više dolažaše iz raznih gradova i mesta, da vide svetog podvižnika i da se naslade poukom njegovom; mnogi monasi napuštahu svoje manastire i dolažahu u njegovu obitelj, želeći da se podvizavaju pod njegovim rukovodstvom i da žive zajedno s njim. I kneževi i bojari i prosti ljudi hitahu k blaženom ocu, jer ga svi veoma uvažavahu kao jednog od drevnih svetih otaca ili kao jednog od proroka.

No iako uvažavan i slavljen od sviju, prepodobni Sergije nije davao ništa na ljudsku slavu: neumorno se i nadalje trudio i služio svima kao primer najveće smirenosti. Nije on voleo meke i lepe haljine; stalno je nosio odeću od grube tkanine, koju je svojim rukama šio. Jednom u manastiru nestade dobrog sukna, a beše ostao jedan komad vrlo rđavog sukna i tako neukusno obojenog, da ga niko od bratije nije hteo uzeti za sebe. No prepodobni ga uze i saši sebi odeću od njega, i nošaše je sve dok se ne pokida.

Uopšte, sveti Sergije stalno je nosio staru i grubu odeću, te ga zbog toga mnogi nisu mogli raspoznavati i smatrali su ga za manastirskog slugu. Jedan seljak iz veoma dalekog kraja, slušajući mnogo o svetom Sergiju, zažele da ga vidi. I došavši u manastir prepodobnoga, on stade raspitivati gde je svetitelj. Rekoše mu da je svetitelj u gradini i tamo kopa. Ovaj ode u gradinu i vide. svetitelja u hudoj, poderanoj i punoj zakrpa odeći gde kopa zemlju; i pomisli u sebi da su mu se podsmevali oni koji su ga uputili ovome starcu, jer on očekivaše da vidi svetitelja u velikoj slavi i časti. Stoga se on vrati u manastir i ponovo stade raspitivati: „Gde je Sergije? Pokažite mi ga, jer dođoh iz daleka da ga vidim.“ A monasi mu odgovarahu: „Starac koga si video, to je prepodobni otac naš.“

Kada pak svetitelj izađe iz gradine, seljak ga vide, i zgadivši se na njega okrenu glavu svoju od njega, i ne hte ni da pogleda na blaženoga; i negodovaše u sebi govoreći: „O, koliko truda podnesoh uzalud! Ja dođoh da vidim velikog proroka, i očekivah da ga ugledam u velikoj slavi i časti; a gle, ja vidim jednog bednog i ništavnog starca.“ Međutim svetitelj, videvši pomisli njegove, bi mu veoma blagodaran: jer kao što se gordi raduje pohvalama i počastima, tako se smireni raduje nipodaštavanjima i sramoćenjima. I on pozvavši k sebi ovog seljanina postavi mu trpezu, i s ljubavlju ga ugosti, pa mu reče: „Ne tuguj, čoveče, jer koga želiš da vidiš, ubrzo ćeš videti.“

Tek što svetitelj to reče, stiže glasnik sa vešću da u manastir evo dolazi knez. Sveti Sergije ustade i izađe u susret knezu koji nailažaše sa velikom svitom svojom. Ugledavši prepodobnog Sergija knez mu se izdaleka pokloni do zemlje, smireno ištući blagoslov od njega. Svetitelj blagoslovi kneza, i uvede ga u obitelj sa čašću koja mu dolikuje. I pošto sedoše njih dvojica, starac i knez, i razgovarahu, svi ostali im predstojahu. A onaj seljanin, odgurnut daleko od strane kneževih slugu, ne mogaše, iako se silno trudio, ni da ugleda starca koga se ranije gnušao. Tada on tiho upita jednog od predsvojećih velikaša: „Gospodine, ko je onaj starac što sedi sa knezom?“ Ovaj mu odgovori: „To je sveti Sergije Radonješki“. Seljanin onda stade koriti sebe i grditi što ne verova onima koji mu rekoše za starca da je to sveti Sergije Radonješki i što mu ne ukaza potrebno poštovanje. A kada knez ode iz obitelji on brzo priđe prepodobnome, i stideći se da mu pogleda u lice pripade k nogama njegovim moleći ga da mu oprosti što iz neznanja sagreši. Svetitelj ga s ljubavlju uteši, govoreći: „Ne tuguj, čedo, jer ti si jedini rekao istinu o meni, govoreći da sam ništa; a svi se ostali sablazniše, smatrajući da sam veliki.“ Pošto porazgovara sa seljaninom, on ga blagoslovi i otpusti doma. I ovaj ode sa velikom verom prema svetitelju; i pošto provede neko vreme u svetu, on ponovo dođe u manastir i primi monaški postrig: tako ga je silno potresla smirenost velikog podvižnika i dušu mu izmenila.

Jednom blaženi kasno uveče, po svom običaju, vršeći molitveno pravilo i usrdno se moleći Bogu za svoje učenike, ču glas koji ga viknu: “Sergije!” On se udivi ovoj neobičnoj noćnoj pojavi, satvori molitvu, pa otvori prozorče od kelije želeći da vidi ko ga to zove. I gle, on ugleda veliku svetlost s neba, koja sijanjem svojim učini noć tu svetlijom od dana. I dođe mu po drugi put glas, govoreći: „Sergije! Ti se moliš za čeda svoja, i moljenje je tvoje uslišeno: pogledaj i vidi broj monaha koji se sabiraju pod tvoje rukovodstvo u ime Presvete Trojice.“

Obazrevši se svetitelj ugleda veliko mnoštvo prekrasnih ptica, koje su ne samo u manastir nego i oko manastira priletale i neiskazano umilno pevale angelske pesme. I opet se ču glas koji govoraše: „Kao ove ptice, tako će se umnožiti broj tvojih učenika; i posle tebe neće se umanjiti, i tako će čudesno i različito biti ukrašeni vrlinama oni koji budu išli stopama tvojim.“

Gledajući to, svetitelj se divljaše ovom divnom viđenju, pa želeći da se još neko zajedno s njim raduje ovome viđenju, on gromko viknu gore spomenutog Simona, koji je živeo bliže od ostalih. Udivivši se ovom neobičnom pozivanju starčevom, Simon brzo dođe k njemu, ali se ne udostoji videti celo viđenje, već vide samo jedan deo one nebeske svetlosti. Prepodobni mu onda ispriča sve što vide i što ču, i obojica se radovahu zajedno, proslavljajući Boga.

Uskoro posle toga k prepodobnom Sergiju dođoše iz Carigrada izaslanici svjatjejšeg patrijarha Filoteja i predadoše mu od patrijarha blagoslov i darove: krst, paraman i shimu; i sledeće pismo: “Milošću Božjom arhiepiskop Konstantinova grada, vaseljenski patrijarh gospodin Filotej sinu i saslužitelju naše smernosti o Duhu Svetom blagodat i mir i naš blagoslov! Slušasmo za tvoje veoma vrlinsko življenje po Bogu, i mi uzveličasmo i proslavismo Boga. Ali vam nedostaje još jedno, i to najglavnije: nemate opštežiće. Ti znaš, prepodobni, da i sam bogoroditelj prorok David, koji sve obuhvataše svojim razumom, ništa ne uzmože tako pohvaliti kao ovo: Gle, kako je divno i krasno, kad sva braća žive zajedno! (Ps. 132, 1). Stoga vam i mi dajemo dobri savet — da ustrojite opštežiće; i neka bude s vama milost Božja i naš blagoslov”.

Dobivši ovu patrijarhovu poslanicu prepodobni otide k blaženom mitropolitu Aleksiju, pokaza mu gramatu patrijarhovu i upita ga: „Sveti vladiko, kako ti naređuješ?“ Sveti Aleksije mu odgovori: „Prepodobni oče, Bog koji proslavlja one koji Njega slave udostoji te tolikih blaga, te glas o tebi i životu tvome dostiže i u daleke zemlje, da ti i sam veliki vaseljenski patrijarh savetuje ono što je na korist, to ti i ja isto savetujem i pohvaljujem.“

Od toga vremena prepodobni Sergije ustanovi u svojoj obitelji opštežiće i naredi bratiji da strogo drže opštežićni ustav: da niko ništa ne stiče za sebe, da ništa ne naziva svojim, nego da im po zapovestima Svetih Otaca sve bude zajedničko. No zabranivši monasima privatnu svojinu, prepodobni ne beše sklon da skuplja bogatstvo ni za opštu korist manastira. Sve suvišno sveti podvižnik upotrebljavaše na dobrotvorna dela: na milostinju ništima ili na pomaganje siromašnim mirjanima koji su dolazili u manastir. Sa uvećavanjem priloga manastiru od strane hristoljubivih mirjana, uvećavao je milostivni iguman dobrotvornu delatnost manastira: putnici su zbrinjavani, siromašni hranjeni, bolesni negovani. Knezovi i vojvode svraćali su sa odredima vojske, i svi dobijali hranu i piće od gostoprimnog podvižnika.

Ipak u Radonješskoj obitelji ubrzo izbi nered — pobuna protiv svetog igumana Sergija Radonješkog. Bratija koja sa onakvom upornošću primoraše prepodobnoga da se primi igumanske vlasti, sada postadoše nezadovoljni, verovatno, zbog strogosti opštežića. Rođeni brat prepodobnoga Stefan, ne tuđ duhu vlastoljublja, beše na čelu pobunjenika i uvredi svetitelja u crkvi za večernjim bogosluženjem. Krotki podvižnik ništa ne reče uvrediocu. On pravo iz crkve, ne svrativši ni u svoju keliju, kasno po noći tajno napusti manastir i krenu u pustinju. Prešavši oko tridestak kilometara on naiđe na jedno vrlo zgodno mesto blizu reke Kiržač, i tu se nastani. A bratija, videvši da ih je otac napustio, nađoše se u velikoj nevolji i pometnji, kao ovce bez pastira, i počeše ga brižno tražiti na sve strane. I posle nekog vremena pronađoše ga, i sa suzama ga moljahu da se vrati u manastir, ali on ne hte, pretpostavljajući usamljeništvo i molitveno tihovanje. Tada mnogi od učenika njegovih ostaviše lavru i pređoše k njemu u pustinju, i svetitelj osnova novi manastir u ime Blagovesti Presvete Bogorodice. Monasi pak koji ostadoše u lavri, pošto ne mogahu ni živeti bez svoga oca prepodobnog Sergija niti ga umoliti da se vrati k njima, otidoše k preosvećenom mitropolitu Aleksiju i moliše ga da on naredi prepodobnom Sergiju da se vrati u manastir Presvete Trojice. Sveti Aleksije posla k prepodobnome dva arhimandrita moleći ga da ispuni molbu bratije i obraduje ih svojim povratkom k njima, da se monasi svete obitelji njime osnovane ne bi razišli, nemajući pastira, i da sveto mesto ne bi zapustelo. Prepodobni Sergije, pošto nije mogao ne poslušati arhijereja, vrati se u lavru — svoje prvo boravište, gde ga bratija dočeka sa prevelikom radošću. A u Kiržačkom manastiru prepodobni postavi za igumana svog učenika Romana.

Sveti Stefan, episkop Permski,  koji gajaše veliku ljubav prema prepodobnom, putovaše jednom iz svoje eparhije u Moskvu putem koji je prolazio na osam kilometara daleko od manastira prepodobnog Sergija. Pošto je mnogo žurio u grad, episkop Stefan nije mogao svratiti u manastir, imajući nameru da to učini pri povratku. No kada beše prema manastiru on zastade, očita: “Dostojno jest”, i satvorivši uobičajenu molitvu pokloni se prepodobnom Sergiju rekavši: „Mir tebi, duhovni brate.“ A u to vreme blaženi Sergije Radonješki sa bratijom bejaše za trpezom; no razumevši duhom episkopovo poklonjenje, on tog časa ustade sa trpeze, pa postojavši malo i satvorivši molitvu takođe se pokloni episkopu i reče: „Raduj se i ti, pastiru Hristova stada, i mir Božji neka bude s tobom.“ Bratija se začudiše ovom neobičnom postupku prepodobnoga, a neki razumeše da se prepodobni udostoji viđenja. Posle pak obeda monasi stadoše raspitivati prepodobnoga šta se to desilo, i on im reče: „Onoga časa episkop Stefan koji putuje u Moskvu, zaustavi se prema našem manastiru, pokloni se Presvetoj Trojici i blagoslovi nas grešne.“ Kasnije neki od učenika njegovih raspitaše se i utvrdiše da je bilo tačno sve onako kako im je prepodobni rekao. I divljahu se daru prozorljivosti, kojim Bog obdari oca njihova.

Obitelj prepodobnoga cvetaše vrlo vrlinskim ljudima; mnogi od njih biše uzeti za igumane po drugim manastirima, a neki biše postavljeni za episkope. I svi oni uspevahu u vrlinama, vođeni i rukovođeni svojim velikim učiteljem, iskusnim u vršenju zapovesti Gospodnjih — prepodobnim Sergijem, koji beše primer stadu svome, vodeći ravnoangelni život. Među učenicima prepodobnoga beše jedan po imenu Isakije; on je želeo da se posveti podvigu bezmolvija, podvigu usamljeničkog molitvenog tihovanja, i stoga je često molio prepodobnog oca našeg Sergija za blagoslov na ovaj veliki podvig. Jednom premudri pastir u odgovor na njegovu molbu reče: „Ako ti, čedo, želiš da bezmolstvuješ, da usamljenički molitveno tihuješ, ja ću sutra dati blagoslov na to.“

Sutradan, po završetku božanstvene Liturgije, prepodobni Sergije ga oseni časnim krstom i reče: „Gospod neka ti ispuni želju!“ U tom trenutku on vidi gde neobičan plamen izlazi iz ruke prepodobnoga i okružava njega, Isakija; od toga vremena on prebivaše u mučanju, i samo jednom čudesna pojava razdreši mu usta.

Živeći angelskim životom na zemlji, prepodobni otac naš Sergije, iako u telu, udostoji se opštenja sa svetim bestelesnim anđelima. Jednom sveti iguman služaše božanstvenu Liturgiju sa svojim bratom Stefanom i bratancem Teodorom. U crkvi pored ostalih bejaše i Isakije molčalnik. Sveti Sergije Radonješki, kao i uvek, vršaše veliku tajnu sa strahom i bogobojažljivošću. Odjednom Isakije ugleda u oltaru četvrtog čoveka koji sijaše neobičnom svetlošću i na sebi imađaše vrlo blistave odežde; na malom vhodu sa Evanđeljem nebeski saslužitelj stupaše za prepodobnim, lice mu sijaše kao sunce, te je prosto bilo nemoguće gledati u njega. Čudna pojava zaprepasti Isakija, i on otvori usta i upita oca Makarija koji stajaše pored njega: „Kako divan prizor, oče! Ko je ovaj neobični čovek?“ Makarije takođe bi udostojen viđenja; zapanjen i poražen njime, on odgovori: „Ne znam, brate; i ja se sam užasavam gledajući ovako divnu pojavu. Sem ako neki sveštenoslužitelj nije došao sa knezom Vladimirom.“

Knez Vladimir Andrejevič  u to vreme beše u crkvi. Starci upitaše jednoga iz njegove svite, nije li s knezom došao sveštenik; ovaj odgovori da sveštenika nije bilo s njima. Tada inocima bi jasno, da sa prepodobnim Sergijem saslužuje anđeo Božji. Po završetku Liturgije oni pristupiše prepodobnome i upitaše ga o tome. Podvižnik isprva ne hte da im otkriva tajnu. „Kakvu ste neobičnu pojavu videli, čeda moja? Služili Liturgiju Stefan, Teodor i ja grešni; više nikoga nije bilo.“ A kada učenici produžiše da ga uporno mole, on im najzad reče: „Čeda moja, kada vam je sam Gospod Bog otkrio, mogu li onda ja sakriti to? Onaj koga ste videli, bio je anđeo Gospodnji; ne samo danas, nego uvek kada ja nedostojni služim svetu Liturgiju on, po Božjem blagovolenju, služi zajedno sa mnom. No vi, dok sam ja živ, nemojte nikome govoriti što ste videli.“

Među učenicima prepodobnog Sergija bejaše jedan po imenu Andronik, rodom iz Rostova kao i sam prepodobni. Još u mladim godinama on dođe u manastir Životvorne Trojice i bi primljen za monaha. Tu se on podvizavao mnogo godina, ukrasi sebe vrlinama i podnese mnoge trudove; zato prepodobni i ljubljaše silno svog revnosnog učenika. Andronik imađaše želju da podigne svoj manastir i zavede u njemu opštežiće. I želja mu se ispuni. U to vreme mitropolitom Moskovskim beše sveti Aleksije; priono prijateljstvo i bratska ljubav vezivahu svetog mitropolita sa blaženim Sergijem; oni često vođahu duge dušekorisne razgovore; sveti mitropolit je mnogo puta pitao za savet prepodobnog igumana. Jednom, pri poseti manastiru, sveti Aleksije reče prepodobnom Sergiju: „Vozljubljeni, hoću da te zamolim za jedno dobro, i mislim da ćeš iz ljubavi prema meni ispuniti moju molbu.“ A starac odgovori arhijereju: „Vladiko sveti, svi smo mi u tvojoj vlasti; za tebe nema smetnji.“ Tada mitropolit reče: „Ja hoću, ako Bog pomogne, da podignem manastir. Pri našoj plovidbi iz Carigrada, na moru se podiže silna bura, tako da umalo ne izgibosmo. Svi se počeše moliti Bogu, pa i ja Ga stadoh moliti da nas izbavi od sigurne smrti. Tada ja dadoh zavet da ću podići hram onome svetitelju, u čiji nam dan Gospod podari da se iskrcamo na obalu. Tog časa bura prestade, tišina nastade, i mi stigosmo na obalu 16. avgusta. Sada ja želim da ispunim svoj zavet — da podignem crkvu u čast Nerukotvornog lika Gospoda našeg Isusa Hrista i da pri njoj ustrojim opštežićni manastir. Zato te molim, daj mi vozljubljenog učenika tvog Andronika.“ Prepodobni rado ispuni mitropolitovu molbu. Sveti Aleksije otputova u Moskvu i tamo na obalama Jauze osnova manastir, a igumanstvo u njemu poveri Androniku. Nakon nekog vremena sam prepodobni Sergije dođe u novu obitelj; blagoslovi svoga učenika i reče: „Gospode, pogledaj s Neba na mesto ovo i poseti ga milošću Svojom.„

Isti mitropolit sveti Aleksije, iz zahvalnosti Gospodu što na njegove smirene molitve isceli tatarsku caricu Tajdulu, osnova drugi manastir u Moskvi — u spomen čuda svetog Arhistratiga Mihaila;  i za ovaj Čudovski manastir sveti mitropolit izmoli od prepodobnog oca Sergija nekoliko staraca.

Ime svetog Sergija vezano je sa osnivanjem i Simonovskog manastira u Moskvi. Bratanac svetog Sergija, Teodor, dugo je vreme prebivao u obitelji velikog podvižnika, živeći s njim u jednoj keliji i cvetajući vrlinama. Svi su se divili tome što Teodor nikada ništa nije skrivao od svoga nastavnika — igumana, već mu je ispovedao svaki pomisao. Kada postade sveštenomonah, on zažele da osnuje negde manastir, i tu želju svoju kaza prepodobnom Sergiju. No prepodobni isprva ne hte pustiti od sebe bratanca, želeći da mu posle sebe preda igumanstvo u Radonješkom manastiru. A kada za Teodora stade moliti veliki knez Dimitrije Joanovič, podvižnik pristade da ga pusti, a zajedno sa njim i one od bratije koji budu hteli poći sa njim. Verovatno uz pristanak velikoga kneza, Teodor izabra i mesto za novu obitelj u blizini Moskve, zvano “Simonovo”. Prepodobni Sergije dođe da razgleda izabrano mesto, nađe da je zgodno i dade svoj blagoslov za zidanje nove obitelji. Teodor sazida crkvu u ime Prečiste Vladičice naše Bogorodice, u čast njenog slavnog Rođenja; otvori pri crkvi manastir i zavede u njemu opštežiće.  Glas o vrlinskom životu Teodorovom stade se brzo širiti, i sa tim i broj monaha u njegovoj obitelji rasti. Sam prepodobni Sergije više puta je posećivao ovu obitelj i, po predanju, uzimao udela u poslovima bratije. Nakon izvesnog vremena Teodor bi postavljen za arhiepiokopa Rostovskog, i svojim vrlinama jarko sijaše kao veliki svetionik sve do svoje končine, 28. novembra 1394. godine.

Ne samo u Moskvi, nego i u mnogim drugim mestima nicali su manastiri, osnovani ili učenicima prepodobnog Sergija ili pak samim njim. Tako, veliki knez Dimitrije Joanovič, želeći da podigne manastir u Kolomni na mestu zvanom Golutvino, usrdno moli svetog Sergija da blagoslovi to mesto i da podigne crkvu. Dirnut takvom verom velikoga kneza i pokretan ljubavlju prema njemu, prepodobni se uputi peške u Kolomnu, takav je bio njegov običaj, blagoslovi to mesto i podiže crkvu u ime Bogojavljenja Gospodnja. Na molbu velikoga kneza on dade za novu obitelj jednoga od svojih učenika, sveštenomonaha Grigorija, čoveka bogobojažljiva i pobožna. Ubrzo i ta obitelj, u kojoj takođe bi zavedeno opštežiće, Božjom blagodaću, procveta u slavu Jednog, u Trojici slavljenog Boga.

Na molbu drugoga kneza, Vladimira Andrejeviča, prepodobni blagoslovi mesto u Serpuhovu za manastir u čast Začeća Presvete Bogorodice. U taj manastir, zvan Visocki, svetitelj posla za strojitelja, na upornu molbu kneževu, jednog od svojih najomiljenijih učenika Atanasija, izvrsnog znalca Svetog Pisma, koji se odlikovao neobičnom poslušnošću i drugim vrlinama i veoma iskusnog u prepisivanju knjiga. Tako je prepodobni Sergije blagosiljao mnoge obitelji i slao tuda svoje učenike. I duhovni sinovi njegovi, i sinovi sinova njegovih, kao zvezde su sijali i blistali na sve strane čudesnim životom svojim na korist svima.

Blaženi mitropolit Aleksije, pošto već beše iznemogao od starosti, i videvši da mu se približuje kraj, pozva k sebi prepodobnog Sergija, pa skinuvši sa svojih grudi zlatan arhijerejski krst, ukrašen dragim kamenjem, davaše ga prepodobnom. Ali prepodobni, poklonivši se smireno, reče: „Prosti mi, vladiko sveti, od mladosti ja ne bih zlatonosac, a tim pre u starosti želim da živim u siromaštvu.“ Na to mu sveti mitropolit reče: „Znam, vozljubljeni, da si tako radio; no sada pokaži poslušnost i primi blagoslov koji ti dajemo.“ I pri tim rečima on mu svojim rukama stavi krst oko vrata; pa mu onda poče govoriti: „Znaš li, prepodobni, zašto sam te pozvao i šta hoću da ti predložim? Eto, ja sam Bogom mi poverenu Rusku mitropoliju držao koliko Njemu bi ugodno; ali sada vidim da mi se približio kraj, samo ne znam dan smrti moje, i želim da za života svog nađem čoveka, koji bi posle mene mogao pasti Hristovo stado, i nikoga osim tebe ne nalazim. Meni je dobro poznato da, počevši od kneza pa do poslednjeg čoveka, svi žele tebe. Stoga, prepodobni, primi sada čin episkopski, a posle mog odlaska iz ovog sveta primićeš moj presto.“

Čuvši ove reči prepodobni, pošto je smatrao sebe nedostojnim takvoga čina, veoma se smuti, pa odgovori arhijereju: „Prosti mi, vladiko, to nikada biti ne može, jer ti hoćeš da mi natovariš breme koje je iznad mojih sila. Ta ko sam ja grešni i najgori od svih ljudi, da se drznem dotaći se takvoga čina!“ Blaženi mitropolit dugo ubeđivaše svetitelja, navodeći reči Svetoga Pisma, da bi ga privoleo na svoj predlog, ali se ljubitelj smirenosti nikako ne dade privoleti. Naposletku reče ovo: „Vladiko sveti, ako ne želiš da oteraš moju ništavnost iz ovih krajeva i da nikada ne čuješ za mene, onda mi nemoj više govoriti o tome, niti ikome drugome dopusti da mi se obraća sa takvim rečima, pošto niko ne može naći u meni pristanak na to.“ Videći da je svetitelj nesavitljiv, sveti mitropolit prestade da mu govori o tome: bojao se da prepodobni ne otputuje u neke daleke krajeve i pustinje, i Moskva se liši takvog svetila. No pošto ga uteši duhovnim rečima, on ga otpusti s mirom u manastir. Ne dugo posle toga sveti mitropolit Aleksije otputova iz ovog života, 12. februara 1378. godine. Tada svi uporno i usrdno moljahu blaženog Sergija da primi presto Ruske mitropolije. Ali on ostade neumoljiv i nepopustljiv. Nakon dvanaestogodišnje smutnje koja nastade posle prestavljenja svetog mitropolita Aleksija, na presto Moskovske mitropolije bi uzveden sveti Kiprijan.

U to vreme po dopuštenju Božjem bi za grehe naše najezda tatarskog hana Mamaja na Rusku zemlju. Veliki knez Dimitrije Joanovič stade se spremati za rat. Ali pre no što krenu u rat, on ode u manastir Presvete Trojice da od njegovog svetog igumana, prepodobnog Sergija Radonješkog, dobije blagoslov za svoj ratni pohod. Sveti Sergije Radonješki ga naoruža blagoslovom i molitvom, i izreče mu ovakvo proroštvo o pobedi: „Idi protiv varvara; ni najmanje ne sumnjaj, Bog će ti pomoći i ti ćeš pobediti neprijatelja i zdrav se vratiti.„

Veliki knez, uzdajući se u pomoć Božju i u molitve svetog ugodnika Božjeg Sergija, krenu sa vojskom u rat, i na Kulikovskom polju strahovito potuče neprijatelja 8. septembra 1380. godine, tako da se sam car Mamaj jedva spase bekstvom sa malom družinom. Međutim za sve vreme dok se vodila Kulikovska bitka prepodobni Sergije Radonješki, sabravši bratiju, stajaše s njima na molitvi i usrdno moljaše Gospoda da daruje pobedu pravoslavnom vojinstvu. Imajući dar prozorljivosti, sveti Sergije Radonješki jasno gledaše što se dešavalo na daljini kao da se dešava pred njegovim očima; i kaza bratiji o pobedi velikoga kneza Dimitrija nad Tatarima, pomenu po imenu mnoge pravoslavne vojnike koji padoše u boju, i učini pomen za njih. A sve mu to bi otkriveno od Boga. Veliki pak knez Dimitrije, po pobedonosnom povratku iz rata, dođe u manastir k prepodobnome i prinese mu veliku blagodarnost za pomoć koju mu ukaza svojim usrdnim molitvama k Bogu.

Prepodobnom ocu našem Sergiju mnogi se obraćahu, moleći ga za pomoć i zaštitu, i on je uvek pomagao nevoljne i štitio ugnjetavane i uboge. Nedaleko od manastira življaše jedan čovek tvrdica i nemilosrdan; on učini nepravdu svome siromašnom susedu: uze od njega svinju, zakla je, i ne hte mu je platiti. Oštećeni siromašak se požali prepodobnome i zamoli ga da mu pomogne. Prepodobni pozva kod sebe tog čoveka i reče mu: „Čedo, veruješ li da ima Boga? On je Sudija i pravednima i grešnima, Otac je siročadi i udovicama; On je gotov na odmazdu, i strašno je pasti u ruke Njegove. I kako to da se mi ne plašimo oduzimati tuđe, činiti nepravdu bližnjem i činiti svakovrsno zlo? Zar mi još nismo zadovoljni onim što nam On po Svojoj dobroti daje, nego se polakomljujemo na tuđe dobro? Kako možemo ne obraćati pažnju na Božju dugotrpeljivost? Zar mi ne vidimo kako oni što nepravdu čine osiromašuju, kuće njihove postaju puste i spomen o njima gubi se zanavek; i u onom svetu njih očekuje mučenje“.

I mnogo drugah pouka svetitelj izgovori ovom čoveku i naloži mu da siromašku plati svinju, dodavši: „Nikada ne ugnjetavaj sirotinju.“ I nemilosrdni čovek se raskaja, obeća da će se popraviti, isplatiti svinju svome susedu. Ali posle nešto vremena on promeni svoju nameru i ne isplati dug siromašku. No kad uđe u odaju gde ležaše meso od zaklane svinje on vide kako se svo meso ucrvljalo, iako je bila zima. Uplašen time on odmah isplati svinju siromašku, a meso baci kučićima.

Jednom doputova u Moskvu iz Carigrada neki episkop, koji beše mnogo slušao o svetom ugodniku Božjem, ali nije verovao tome. I mišljaše u sebi: „Zar se može u ovim krajevima pojaviti tako veliki svetilnik?“ Sa takim mislima on krenu u manastir da vidi starca. A kad se približi manastiru, njega obuze neki strah; i tek što kroči u manastir i ugleda svetitelja — on oslepe. Tada ga prepodobni uze za ruku i uvede u svoju keliju. Episkop mu sa suzama ispriča o svome neverju, i kajući se za svoj greh moljaše svetitelja da mu povrati vid. Smireni iguman se dotače njegovih očiju, i episkop tog trenutka progleda. Posle toga prepodobni stade krotko i blago razgovarati s njim, i govoraše da se ne treba gorditi; i episkop steče potpuno uverenje da je prepodobni Sergije zaista Božji čovek i da ga je Gospod udostojio videti zemnog anđela i nebesnog čoveka. I prepodobni sa doličnom češću isprati episkopa iz svog manastira, i episkop otputova slaveći Boga i Njegovog ugodnika Sergija.

Jednom noću blaženi otac stajaše pred ikonom Prečiste Bogomatere vršeći uobičajeno molitveno pravilo, i pogledajući na sveti lik Njen govoraše u molitvi: „Prečista Mati Hrista moga, zaštitnice i moćna pomoćnice roda ljudskog, budi posrednica za nas nedostojne, uvek se moleći Sinu Tvom i Bogu našem, da pogleda na ovo sveto mesto. Tebe, Mater slatkoga mi Hrista, prizivamo u pomoć mi sluge Tvoje, jer si Ti svima nada i pristanište spasenja.„

Tako se prepodobni moljaše; i pročitavši blagodarni kanon Prečistoj i akatist on sede da se malo odmori. Odjednom on reče svome učeniku Miheju: „Čedo, straži i bdi, jer ćemo sada imati čudesnu i strašnu posetu.“ Tek što prepodobni to reče, iznenada se ču glas koji govoraše: „Evo dolazi Prečista.“

Čuvši to, svetitelj brzo izađe iz kelije u predsoblje; i gle, svetlost velika, jača od sunčane, obasja svetitelja, i on odmah ugleda Prečistu sa dva apostola, Petrom i Jovanom, u neiskazanom sjaju. Ugledavši to, svetitelj pade ničice, jer ne mogaše podneti taj nepodnošljivi blesak. No Prečista svojim rukama dodirnu svetitelja i reče: „Ne plaši se izabraniče moj! Evo dođoh da te posetim, jer je uslišena molitva tvoja o učenicima tvojim. Nemoj tugovati više o obitelji svojoj: odsada će ona izobilovati u svemu ne samo za života tvoga na zemlji, nego i po odlasku tvome ka Gospodu. Ja nikada neću ostaviti obitelj tvoju, snabdevajući je onim što je potrebno čuvajući je i krileći je.„

Rekavši to, Prečista Bogomater postade nevidljiva, a svetitelj kao u vansebnosti uma beše sav obuzet strahom i trepetom  i kad malo posle dođe sebi, on ugleda svoga učenika gde od straha leži kao mrtav, i podiže ga. Tada Mihej poče praviti metanije starcu, govoreći: „Oče, Gospoda radi objasni mi ovu čudesnu pojavu što bi; umalo se duša moja ne razluči od tela mog zbog bleska pojave ove.“ No svetitelj beše obuzet velikom radošću, i lice mu sijaše od te neiskazane radosti, i on ne mogaše ništa drugo govoriti nego samo ovo: „Čedo, strpi se malo, jer i u meni sva duša trepti od čudesnog viđenja.“ I prepodobni stajaše neko vreme ćuteći i zadivljen. Onda reče svome učeniku: „Čedo, pozovi mi Isaka i Simona.“ Kada ovi dođoše svetitelj im ispriča sve po redu, kako vide Prečistu Bogorodicu sa apostolima, i šta mu Ona reče. Čuvši to oni se ispuniše velike radosti, i svi zajedno odslužiše moleban Bogorodici. Svetitelj pak svu tu noć provede bez sna, razmišljajući o milostivoj poseti Prečiste Vladičice.

Jednom prepodobni služaše svetu Liturgiju, a gore spomenuti učenik njegov Simon, čovek savršen po životu, beše tada eklesiarh . On vide gde po svetom prestolu kruži oganj, obasjavajući oltar i služaščeg oca Sergija, tako da svetitelj stajaše u ognju od glave do nogu. A kad nastade vreme pričešću, božanski oganj se podiže, i savivši se kao neko najtananije platno spusti se u svetu čašu, iz koje se i pričesti dostojni služitelj sveti Sergije. Pošto se pričesti, prepodobni se odmače od svetog prestola, i osetivši da se Simon udostojio viđenja, dozva ga i upita: „Čedo, od čega se tako uplašila duša tvoja?“ On odgovori: „Oče, ja videh čudesnu pojavu: videh blagodat Duha Svetoga koja deluje sa tobom.“ Tada mu prepodobni zabrani da nikome ne priča o tome: „Ne govori nikome što si video dok me Gospod ne pozove k Sebi.“ I oni obojica zablagodariše Gospodu na takvoj milosti.

Poživevši mnogo godina u velikom uzdržanju i trudovima, i učinivši mnoga čudesa, prepodobni otac naš Sergije Radonješki dostiže duboku starost: navrši sedamdeset osam godina. Providevši svoj odlazak k Bogu, on na šest meseci pre toga sazva k sebi bratiju i predade starešinstvo svome učeniku Nikonu, koji iako beše mlad po godinama, ali mu um cvetaše duhovnim iskustvom i mudrošću, i u celokupnom životu svom on podražavaše svog učitelja i nastavnika prepodobnog Sergija. Postavivši dakle Nikona za igumana, prepodobni se predade potpunom bezmolviju, potpunom molitvenom tihovanju, i stade se pripremati za odlazak iz ovog vremenskog života. Septembra meseca on se razbole, i osetivši svoj skorašnji odlazak k Bogu on pozva kod sebe bratiju i obrati im se poslednji put sa poukom. Pošto ih bogomudro posavetova i pouči, on se oprosti sa svima i blagoslovi ih sve. Naposletku im reče: „Ja odlazim k Bogu koji me poziva, i vas poveravam svemogućem Gospodu i Prečistoj Materi Njegovoj; neka vam Ona bude pribežište i odbrana od vražjih zamki i klopki.“

U poslednjim trenucima svoga zemaljskog života prepodobni se pričesti svetim Tajnama Hristovim. Zatim podigavši ruke svoje on sa molitvom predade Gospodu svetu dušu svoju. Čim svetitelj izdahnu, neiskazani miomir razli se po njegovoj keliji; lice mu beše svetlo i sijaše nebeskim blaženstvom. Bratija gorko oplakaše svoga učitelja i nastavnika, i česno telo njegovo pogreboše, položivši ga u crkvi Životvorne Trojice, sa desne strane.

Trideset godina posle prestavljenja prepodobnog Sergija Radonješkog biše otkrivene njegove svete mošti. I to na sledeći način. U blizini manastira življaše u to vreme jedan pobožan čovek; imajući veliku veru k svetome Sergiju on često dolažaše na njegov grob i usrdno se moljaše ugodniku Božjem. Jednom noću posle plamene molitve on zadrema, i tada mu se javi sveti Sergije Radonješki i reče: „Idi i upitaj igumana obitelji: zašto me tako dugo ostavljaju pod zemljom u sanduku, gde voda opkoljava moje telo?“

Probudivši se, ovaj se čovek ispuni straha, ali u isto vreme oseti i neobičnu radost u srcu svom; i odmah ispriča o viđenju učeniku prepodobnog Sergija Nikonu, tadašnjem igumanu. Nikon obavesti bratiju, i nastade veliko likovanje među monasima. Glas o skorom otkriću moštiju ugodnika Božjeg pronese se daleko, i mnogo se naroda steče u manastir. Kada otkopaše grob i otvoriše sanduk, odmah se divni miomir razli naokolo. Tada ugledaše divno čudo: ne samo svete mošti prepodobnog Sergija behu čitave i netljene, nego se trulež ne beše dotakla ni odeće njegove; sa obe strane sanduka videla se voda, ali ona nije dodirivala ni mošti prepodobnoga, ni haljine njegove. Videći to, svi se obradovaše i uznesoše hvalu Bogu koji proslavi Svoga ugodnika.

Sa velikim slavljem biše položene svete mošti prepodobnoga u novi kivot. Ovo obretenje moštiju prepodobnog Sergija Radonješkog bi 5. jula 1422. godine. Pri obretenju svetih moštiju dogodiše se mnoga isceljenja. No i nadalje od česnog kivota njegovog kao od izvora teku isceljenja svima koji sa verom pristupaju: jer kako za života svog na zemlji, tako i po prestavljenju svom, ovaj veliki čudotvorac čini velika i neizbrojna čudesa, u slavu Hrista Boga našega, kome čast i blagodarenje kroza sve vekove. Amin.

Od mnogobrojnih čudesa bogonosnog oca našeg Sergija koja su se desila posle njegovog prestavljenja pomenućemo nekoliko. U svetoj brizi o svojoj obitelji bogonosni podvižnik se posle svoga upokojenja više puta javljao nekima od bratije. Tako jednom monah Trojickog manastira, Ignjatije, bi udostojen ovakvog viđenja: sveti Sergije za vreme svenoćnog bdenija stoji u crkvi na svom mestu i sa ostalom bratijom učestvuje u crkvenom pojanju. Udivljen, Ignjatije odmah kaza o tome bratiji, i svi radosno zablagodariše Gospodu što im je darovao tako velikog molitvenika i pomoćnika.

U jesen 1408. godine, kada iguman beše učenik prepodobnoga, Nikon, k predelima Moskve stadoše se približavati Tatari pod vođstvom svirepoga Edigeja. Prepodobni Nikon je dugo molio Gospoda da sačuva obitelj Svoga ugodnika i zaštiti je od najezde groznih neprijatelja; pri tome je prizivao ime velikog osnivača obitelji — prepodobnog Sergija Radonješkog. Jednom noću posle molitve on prisede da odahne, i zadrema. Odjednom on vidi svetitelje Petra i Aleksija i sa njima Sergija Radonješkog koji mu reče: „Gospodnja je volja da inoplemenici zakače i ovo mesto; no ti, čedo, ne tuguj i ne smućuj se: obitelj neće opusteti nego će još više procvetati.“ Zatim, davši blagoslov, sveci postadoše nevidljivi. A prepodobni Nikon osvestivši se pohita vratima, no ona behu zaključana; on ih otvori i ugleda svetitelje kako odlaze od njegove kelije. Tada njemu postade jasno da to nije bio san već istinsko viđenje. Predskazanje prepodobnog Sergija brzo se ispuni: Tatari razrušiše manastir i spališe. No monasi, predupređeni na tako čudesan način, privremeno se skloniše iz manastira, a kada neprijatelji odstupiše od predela Moskve, Nikon Božjom pomoću i molitvama prepodobnog Sergija ponovo sazida manastir i podiže drveni hram u čast Presvete Trojice.

Za igumanstva istog prepodobnog Nikona jedan inok, sekući šumu za građenje kelije, silno povredi sebe sekirom po licu. Od velikog bola on ne mogade nastaviti posao i vrati se u svoju keliju; sumrak se hvatao, a iguman tada ne beše u manastiru. Odjednom inok ču kako neko zakuca na vrata od kelije i reče da je iguman; no inok, iznemogao od bola i gubitka krvi, ne beše u stanju da ustane i otvori vrata; utom se vrata sama otvoriše, divna svetlost najedared obasja svu keliju, i usred tog sjaja inok ugleda dva čoveka, jednog u arhijerejskom odjejanju. Paćenik stade misleno prositi blagoslov od došavših. Lučezarni starac pokazivaše arhijereju temelje kelije, a ovaj ih blagosiljaše. Tada bolesnik, na svoje najveće iznenađenje, oseti se potpuno zdrav. Iz toga on razumede da se udostojio videti svetitelja Aleksija i prepodobnoga Sergija. Tako se ova dva sveta muža, sjedinjeni prisno bratskom ljubavlju za života na zemlji, javljahu i po smrti.

Žitelj Moskve Simeon trgovac, rođen po predskazanju svetog Sergija, strahovito se razbole, te se ne mogaše ni pokrenuti, ni zaspati, ni jesti, već ležaše raslabljen na postelji svojoj. Pateći mnogo, on jednom noću stade prizivati u pomoć svetog Sergija Radonješkog: „Pomozi mi, prepodobni Sergije! izbavi me od bolesti! seti se: ti si za života svog bio tako milostiv prema mojim roditeljima i predskazao im moje rođenje; ne zaboravi me, ti vidiš kako mi je strahovito teško.“ Odjednom pred njega stadoše dva starca: jedan od njih bejaše Nikon; bolesnik ga odmah poznade, pošto je lično znao ovog svetitelja još za života njegova; a za drugog mu bi jasno da je to sam prepodobni Sergije. Divni starac oseni bolesnika krstom, pa onda reče Nikonu da uzme ikonu koja je stajala kraj postelje, a koju nekada sam Nikon beše poklonio Simeonu. Bolesniku se učini da mu se sva koža odvoji od tela; posle toga sveci postadoše nevidljivi. I u tom trenutku Simeon oseti da je potpuno ozdravio: podiže se na svojoj postelji, a da ga pritom niko ne pridrži; tada mu postade jasno da mu nije spala koža, već da ga je bolest napustila. I bi radost njegova velika; i ustavši, on se poče plameno moliti svetim čudotvorcima zbog svog čudesnog isceljenja.

Jednom o prazniku Presvete Trojice beše se po običaju steklo vrlo mnogo sveta u obitelj prepodobnoga. Među tim svetom beše i jedan jadni putnik bogomoljac koji pre sedam godina beše izgubio vid; on stajaše van crkve, dok je u crkvi teklo svečano bogosluženje; a njegov se vodič beše udaljio od njega na neko vreme. Slušajući crkveno pojanje slepac tugovaše što ne može da uđe i da se pokloni svetim moštima prepodobnoga. Ostavljen od vodiča, on stade gorko ridati. Odjednom njemu se javi brz na pomoć sveti Sergije Radonješki, uze ga za ruku, uvede ga u crkvu i privede kivotu; slepac se dotače kivota i odmah progleda. Mnoštvo ljudi biše svedoci tako slavnog čuda, i svi zablagodariše Bogu i proslaviše Njegovog ugodnika. Isceljeni pak čovek, u znak blagodarnosti ostade zauvek u obitelji prepodobnoga i pomagaše bratiji u radovima.

Pripadnimo i mi od sveg srca k raki čudotvornih moštiju prepodobnog i bogonosnog oca našeg Sergija i sa umilenjem zavapimo: „Prepodobni oče Sergije, moli Boga za nas!“ Na srdačnu veru on uvek milostivo odgovara čudotvornom ljubavlju, koja leči od svih neduga. Amin.

Tropar Svetom Sergiju Radonješkom Čudotvorcu- glas 4.

Иже добродетелей подвижник, яко истинный воин Христа Бога, на страсти вельми подвизался еси вжизни временней, в пениих, бдениих же и пощениих образ быв твоим учеником; темже и вселися в тя Пресвятый Дух, Егоже действием светло украшен еси. Но яко имея дерзновение ко Святей Троице, поминай стадо, еже собрал еси, мудре, и не забуди, якоже обещался еси, посе­щая чад твоих, Сергие преподобне, отче наш.