Sveto Pričešće i otac Serafim. Koliko često se pričešćivati?

Sveto Pričešće i otac Serafim. 

Predavanje koje je održao otac Serafim (Petković) ne temu: Koliko često se pričešćivati

 

Koliko često se pričešćivati je vrlo aktuelna tema za sve vernike u Srbiji jer ima mnogo tumačenja i mišljenja, počev od pravoslavnih spisa, preko mišljenja sveštenika i monaha po manastirima, pa sve do samih vernika koji imaju neko svoje tumačenje. Zbog toga je predavanje oca Serafima Petkovića pod nazivom Sveto Pričešće izazvalo veliko interesovanje vernika i sala opštine Voždovac u Beogradu je 11 juna 2013 godine bila prepuna. I moja malenkost se sticajem okolnosti našla tamo, pa da prepričam najbitnije detalje predavanja, biće nekome na duhovnu korist. Izvinjavam se unapred što se neću držati redosleda predavanja jer je bilo sadržajno i dugo, već ću dati samo ključne pouke.

Ko je otac Serafim Petković iguman manastira Svete Trojice

Otac Serafim Petković, iguman manastira Svete Trojice u mestu Bjele vode kod Ljubovije je zanimljiva i harizmatična pojava. Vrlo je cenjen i poštovan u narodu, posebno u kraju duž Drine. Zbog prisustva Svetog Duha koji se oseća na liturgijama koje vodi otac Serafim i zbog mnogih drugih stvari manastir Svete Trojice je postalo poštovano mesto za poklonička putovanja. Sam otac Serafim Petković je korpulentna pojava i onoliko koliko znamo, njegovo monaštvo je potvrda čudnih puteva Božijih, s obzirom da se krstio tek sa 33 godine. Ali kako on sam reče, nakon krštenja se sedam dana osećao kao da je na nebu.

Živeo je kao mirjanin, zvao se Zlatko, imao decu i porodicu, bio je inžinjer, i početkom 90-ih emigrirao u inostranstvo. Tamo je radio i živeo, dok jednom prilikom nije otišao na Svetu Goru. Nakon tog putovanja i usled unutrašnjeg poziva za služenje Bogu i ljudima, rešio je da se zamonaši i primi na sebe dužnost Hristovog ratnika za spas duša nas mirjana. Od tada se moli za sve koji mu pomoć traže. S obzirom na njegovo moderno i svetovno obrazovanje, intelekt i široka iskustva sticana širom sveta zanimljiv je sagovornik kako za opšta tako i za duhovna pitanja.

Sveto Pričešće i koliko često se treba pričestiti

Sveto Pričešće je po samim Hristovim rečima iz Jevandjelja suštinski čin sjedinjenja ljudske duše sa Bogom, to je trenutak kada čovek postaje isto telo sa Bogom. Sveto Pričešće stoga ljudsku dušu oslobadja greha, jer greh ne može živeti u Božijem biću, i zato je Pričešće neophodno svakom verniku ako želi da duhovno napreduje, da spasi dušu i u krajnoj liniji da ima miran i Bogougodan život.

Nema pravoslavnom verniku spasenja duše bez Svete tajne pričešća. Sveto pričešće ako se valjano sprovodi verniku donosi blagodet Svetog Duha koja ga čini smirenijim, mudrijim i celovitijim čovekom. Kroz pričešće i revnosnu i pravilnu versku praksu osoba postaje razumnija, duhovnija i milosrdnija, stiče se dublje saznanje o životu i silama koji njime vladaju i učvršćuje se vera u Gospoda, jer se iskustveno doživljavaju pouke pravoslavne vere, dobija se potvrda iz prve ruke, iz samog života. Tada vernik počinje da živi životom vere. Ali stići do tog stanja nije moguće bez praćenja puta koji Crkva propisuje, niti se može samo umovanjem tamo stići, ni dobrom voljom, ni finim manirima, ni intelektualnim verovanjima, ni srčanim željama.

Po rečima oca Serafima kada god mu vernici dodju zbog nekih problema on ih prvo pita kada su se poslednji put pričestili i koliko često se pričešćuju. To je stoga što nas pričešće oslobadja greha i demonskih uticaja, donosi Božiju zaštitu i unosi mir u naš duh i život. Pričešće je svojevrsna Božija zaštita i štit protiv nevolja. Naravno, ako čovek nakon pričešća nastavi sa grešnim životom, zle sile se sa radošću i još žešće vraćaju. I zato je pričešće stalni duhovni proces i sve dublja potreba duše željne spasenja.

Zato je otac Serafim naveo kako i koliko često su se pričešća obavljala u prošlosti. U prvim godinama i vekovima hrišćanstva pričešća su bila svakodnevna, čak je to bilo toliko važno i strogo poštovano da su se vernici koji zakasne na Svetu Liturgiju odlučivali (isključivali) iz Crkve jer su ostali grešni. Vremenom su ljudi postajali sve manje revnosni i raslabljivali se pa je već u Srednjem veku bilo teško naći Crkve u kojima su se ljudi redovno pričešćivali više puta nedeljno. Danas se vernici retko pričešćuju, čekajući velike crkvene praznike, što je pogrešno, treba se što češće ispovedati i pričešćivati jer onda sve veća i veća duhovna sila nadahnjuje i ispunjava vernika. 

Sedam dana posta na vodi pred pričešće

Postavilo se pitanje od slušalaca zašto praksa pripreme za pričešće nije ujednačena u celoj Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, pa da li pred pričešće treba postiti sedam dana na vodi ili jedan dan. Otac Serafim je odgovorio rečima Svetog Save da bi najpoželjnije bilo da čovek posti 7 dana na vodi, a ako ne može, onda 6, a ako ni to ne može, onda 5 dana, a ako mu je i to puno, onda makar 4 dana, a ako ni to ne može onda 3 dana, pa ako mu je i to neizvodljivo onda 2 dana, i na kraju krajeva ako ni to ne može, onda makar jedan dan da posti na vodi pred pričešće.

Zaključak priče je da bi svako trebao da posti 7 dana na vodi pred pričešće, ako ima snage za takav podvig. Na žalost, ljudi su raslabljeni, postali su razmaženi i samo sebi ugadjaju, nemaju čvrstinu i volju za podvige. Svi bi lakšim putem i prečicom, ako može. Ne može. Ali za utehu je da nekako treba početi a vremenom kako vera bude rasla u čoveku tako će rasti i njegova revnost i odlučnost da se u veri podvizava. Što revnosniji bude biće i veća nagrada.

U tom smislu je bilo i pitanja vernika o pravednosti da neko posti na vodi nedelju dana a neko jedan dan, iz kojih se vidi da su neki vernici jaki i tvrdi u veri a neki i ne baš. Otac Serafim je inače na samom početku predavanja citirao pouke Prepodobnog Patrijarha Srpskog Pavla i njegove pouke o čestom pričešćivanju. Naveo je i da je sam Blaženopočivši Patrijarh Pavle svakodnevno pričešćivao svoju duhovnu decu, ne sve, već one koji su svojih duhovnim uzrastanjem zasluživali da se pričeste.

Ipak, otac Serafim je napomenuo da za sve pa i za često ili čak i svakodnevno pričešćivanje treba dobiti blagoslov duhovnika! Nije dušekorisno da vernici sami sebi odredjuju meru za broj pričesti, za to treba da se izmoli i dobije blagoslov.

Na pitanje da li je dovoljno da se samo 4 puta godišnje vernik pričesti, kako se veruje u narodu da treba, otac Serafim je odgovorio rečima Svetog Nikolaja Velimirovića koji je poručio srpskom rodu da se NAJMANJE četiri puta godišnje, za svaki veliki post, valja pričestiti! Znači, to je neki minimum, a ne dovoljnost. Treba se što češće pričešćivati.

Važna napomena: Na predavanju je pomenuto vrlo važno pitanje posta nakon pričešća. Naime, staro pravilo je bilo da se sedam dana nakon pričešća nastavi sa postom, kako bi se blagodat Božija što duže održala u čoveku. Nije nikako preporučljivo odmah nakon pričešća početi sa mrsom. Znači, nastavite post na vodi makar nekoliko dana i nakon pričešća dok ne očvrsnete u veri i podvigu da ga održite svih sedam dana.

 

Pričešće za vernike koji liturgijski poste

Za sve one vernike koji poštuju velike postove i poste sredu i petak, preporuka samog Patrijarha Srpskog Irineja je da se mogu pričestiti svake nedelje. Znači svaki vernik koji poštuje mrsne i posne dane i postove može se svake nedelje na liturgiji pričestiti. To je preporuka patrijarha Srpskog.

Bilo je jedno zanimljivo pitanje da li se u postu treba držati modernog vremena za post od 12 do 12 (0-24) ili vizantijskog vremena od 5 do 5 (17-17h), koje se praktikuje na Svetoj Gori. Tamo u Hilandaru novi dan počinje u 17 h, a ne od 24 h. I to budi sumnju kod revnosnih i ozbiljnih vernika šta je ispravno.

Držite se uobičajene prakse da dan posta počinje i završava se u 24 h.

Razna pravila za ispovest i pričešće

Vernici iz publike su pitali i donekle negodovali zašto svaka eparhija ima svoja pravila, pa čak i neki sveštenici. Neko im od sveštenih lica kaže posti sedam dana a neko im kaže posti tri dana ili jedan. Neki sveštenici ne obave pričešće do kraja već samo blagosiljaju i otpuste vernike, i tako redom. Koga slušati, sveštenike ili crkvene kanone?

Otac Serafim je na to pitanje odgovorio da su pravila tu zbog ljudi ali da nekada fizički nije moguće od strane sveštenika uraditi sve po kanonu kada se svi sete da se pričeste na neki veliki crkveni praznik i navale masovno na sveštenika. Zato vernici ne treba da se ljute oko toga već da se što češće ispovedaju, pa onda neće ni imati razlog za negodovanje.

Tu bih dodao nešto što otac Serafim nije rekao a verujem da bi tako poručio svim vernicima koji se bune oko svojih sveštenika koji ih nerviraju ili zbunjuju. Medju vernicima ima puno različitih ljudi i ćudi i mnogi od njih misle da su oni a ne sveštenici u pravu. Čak i da je to istina, gordo je osudjivati. Kako reče otac Serafim jednom agilnom verniku iz publike koji je osudjivao sveštenike i njihov rad: „Mala je razlika izmedju rasudjivanja i osudjivanja“ i ono što nije rekao a verujem da je mislio: „Slušaj svog duhovnika ma kako on grešio, jer ćeš kod poslušnost steći trpeljivost i smirenost. A ako tvoj sveštenik i greši, moli Boga da ga urazumi, nemoj ga ti osudjivati i prozivati da ne bude to tvoj greh“. No, Srbi kao narod tvrde glave i ega to teško prihvataju, teško im je da slušaju duhovnika.

Na pitanje kako to i zašto neki sveštenici odbijaju da pričeste vernike koji su na pokloničkom putovanju kada dodju u neki manastir ili sveto mesto, otac Serafim je odgovorio da je velika odgovornost na svešteniku koga će da pričesti. Nekada je bila praksa da sveštenik gleda koga će da pričesti a koga ne, i može da odbije da pričesti vernika ako je ovaj problematičan ili ga ne zna, ako je napravio neki smrtni greh ili jednostavno nevaljalo živi. Na svešteniku je greh ako pričesti nedostojnog.Zato sveštenik ima pravo da odbije da pričesti vernika.

Na primer, rumunski otac Kleopa je davao zabranu pričešća svima osobama na čitavih 50 godina koje su bile umešane u abortus – majka, babice, lekari, pomagači, jer je ubijanje deteta veliki smrtni greh i takve osobe nisu dostojne pričešća. Tema abortusa je ujedno i odgovor na pitanje zašto Srbi loše žive, i zašto im niko nije kriv spolja do oni sami iznutra, jer godišnje ima preko 150.000 abortusa u Srbiji, čitav jedan grad pun dece se ubije. Zbog toga je Srpska Pravoslavna Crkva izašla sa zahtevom državi da se zabrani abortus.

Jer kako onda pred licem Boga pravde da tražimo da nam Gospod nešto podari i pruži milost kada greh čedomorstva lebdi nad ovom zemljom i ljudima. Kako da nam bude bolje kada smo prihvatili laž iz Holivuda i sa Zapada da je sloboda i ljudsko pravo ubiti nevino dete u stomaku. Kako da ljudi koji ubijaju svoju decu, a Crkva je oduvek tvrdila a i medicina od skoro priznaje da je dete od prvog dana u stomaku živo i svesno, kako takvim ljudima dati miran i lep život?

Zato nama Srbima niko nije kriv spolja za loš život do mi sami i naša grešna dela koja umnožavamo.

Zašto je važno pričešće pred smrt

Sveto pričešće je kao što smo napomenuli ključni obred pravoslavne i hrišćanske vere. Kroz pričešće se oslobadjamo greha i naša se duša čisti. Nepokajani i neispovedjeni gresi idu sa nama kroz mitarstva i na Strašni sud. Gresi obaraju duše u pakao, zbog čega se lukavi stalno trudi da stalno i što više grešimo i da se što više udaljujemo od Crkve, ispovedi i pričešća, kako se ne bi čistili od greha i jačali u veri. Duša koja se redovno pričešćuje duhovno jača, manje greši i lakše se nosi sa iskušenjima, odbija greh i ponude lukavoga.

Dobra duša koja živi moralno i pošteno a ne ispoveda grehove i ne pričešćuje se, upada u prelast i obmane, najčešće u otpor prema Crkvi i Svetim tajnama, uobrazilju o posebnosti, jedinstvenosti, ličnom odnosu sa Bogom, verovanju da Crkva treba da bude modernija i savremenija, da su obredi i molitve istorijski prevazidjene i nepotrebne, da svako ima svoj put, da pričešće nije higijenski ispravno jer svi uzimaju iz iste kašičice, da se tako šire zaraze i slične besmislice. Tako lukavi obara i vara i dobre duše, jer oni ne prepoznaju zamku nečastivog i sumnje koje im ubacuje u dušu.

A duša koja se ispovedi pred samu smrt lako se uznosi na nebo. Ona je svetla i laka. Lice upokojenih sijaju mirom i radošću jer su našli mir Nebeski. Zato je potrebno svakoga, bio to bolesnik ili jednostavno osoba na umoru da se ispovedi i olakša svoju dušu.

Koliko često da se pričešćujem?

Pričesti se toliko često koliko možeš i koliko stigneš a sve po blagoslovu svog duhovnika koji će ti odrediti meru i broj, jer on poznaje stanje tvoje duše bolje nego ti. Svako blagosloveno pričešće ti je na duhovnu korist i tebe i tvoje porodice, unosiš Boga u svoje telo i dušu, unosiš Boga u svoj život.

Hvala oče Serafime! Bog vas blagoslovio!