Najbolja pomoć drugima je da ih pustite da kažu šta hoće

Ernesto Siroli (Ernesto Sirolli): Hoćete da pomognete nekome? Ćutite i slušajte!

 

Kada većina dobronamernih humanitarnih radnika čuje za problem za koji misli da može da nađe rešenje, bace se na posao. To je, po Ernestu Siroliju, naivno. U ovom zabavnom i strastvenom govoru, on smatra da je prvi korak da poslušate ljude kojima želite da pomognete i da se uskladite sa njihovim preduzetničkim duhom. Njegov savet o tome šta funkcioniše je pomoć svakom preduzetniku.

 

Pomoć koju niste tražili

 

Sve što radim, radim profesionalno – moj život – je formiralo sedam godina koje sam u mladosti proveo radeći u Africi. Od 1971. do 1977. – Izgledam mlado, ali nisam – (Smeh) – Radio sam u Zambiji, Keniji, Obali Slonovače, Alžiru, Somaliji, na projektima tehničke saradnje sa afričkim državama.

Radio sam za italijansku nevladinu organizaciju i svaki projekat koji smo počeli u Africi je propao. Bio sam izbezumljen. Sa 21 godinom sam mislio da smo mi, Italijani, dobri ljudi i da činimo dobro u Africi. Umesto toga, sve što smo dotakli, smo i uništili.

Naš prvi projekat, onaj koji me je inspirisao za moju prvu knjigu, „Talasi iz Zambezija“, je bio projekat u kom smo mi, Italijani, odlučili da naučimo zambijski narod kako da uzgaja hranu. I tako dođosmo sa italijanskim semenjem u južnu Zambiju u jednu veličanstvenu dolinu, niz reku Zambezi, i učismo lokalno stanovništvo kako da gaji italijanski paradajz i tikvice i… Naravno, lokalno stanovništvo nije nimalo zanimalo da radi tako nešto, tako da smo im platili da dođu i rade, i ponekad su čak i dolazili. (Smeh) Bili smo začuđeni kako to da lokalno stanovništvo, u tako plodnoj dolini nema nikakvu poljoprivredu. Ali umesto da ih pitamo kako to da ne sade ništa, mi smo jednostavno rekli: „Hvala bogu što smo tu.“ (Smeh) „Taman u poslednjem trenutku da bismo spasili zambijski narod od gladi.“

I naravno, sve je u Africi predivno raslo. Imali smo taj predivni paradajz. U Italiji, paradajz može da poraste do ove veličine. U Zambiji, do ove. I nismo mogli da verujemo i govorili smo Zambijcima: „Pogledajte kako je poljoprivreda jednostavna.“ Kad je paradajz postao zreo i crven, preko noći je negde oko 200 nilskih konja izašlo iz reke i sve pojelo. (Smeh)

I onda smo rekli Zambijcima: „O, bože, nilski konji!“

I Zambijci su rekli: „Da, zato se mi ovde ne bavimo poljoprivredom.“ (Smeh)

„Zašto nam niste rekli?“ – „Nikad nas niste pitali.“

Mislio sam da smo samo mi Italijani zabrljali po Africi, ali onda sam video šta rade Amerikanci, šta rade Englezi, šta rade Francuzi i nakon što sam video šta oni rade, postao sam prilično ponosan na naš projekat u Zambiji. Jer, vidite, mi smo bar nahranili nilske konje.

Trebalo bi da vidite otpatke – (Aplauz) – Trebalo bi da vidite otpatke koje smo ostavili bezazlenom afričkom narodu. Ako hoćete da pročitate knjigu, pročitajte „Mrtvu pomoć“ od Dambize Mojo, zambijske ekonomistkinje. Knjiga je izašla 2009. Mi zapadni donatori smo dali afričkom kontinentu dva biliona američkih dolara u poslednjih 50 godina. Neću da vam govorim o tome koliku je štetu naneo taj novac. Dovoljno je da pročitate njenu knigu. Pročitajte šta kaže Afrikanka o šteti koju smo naneli.

Mi zapadnjaci smo imperijalisti, kolonijalisti, misionari i postoje samo dva načina na koja se odnosimo prema narodima: ili ih patronizujemo ili se prema njima odnosimo paternalistički. Obe reči vuku koren iz latinskog „pater“, što znači „otac“. Ali su značenja različita. Paternalistički se ponašam ako tretiram nekog ko je iz drugačije kulture kao da je moje dete. „Mnogo te volim“. Patronizujem ako tretiram sve iz drugačije kulture kao da su moje sluge. Zato bele ljude u Africi zovu „bvana“, gazda.

Ošamarila me je knjiga „Malo je lepo“, koju je napisao Šumaher, koji kaže, najvažnije od svega u ekonomskom razvoju je, da ako ljudi ne žele da im pomognete, treba da ih pustite na miru. To bi trebalo da bude prvi princip pomoći. Prvi princip pomoći je poštovanje. Jutros je gospodin koji je otvorio ovu konferenciju stavio štap na pod i rekao: „Možemo li – možete li da zamislite grad koji nije neokolonijalan?“

Kad sam imao 27 godina, odlučio sam da samo odgovaram ljudima, i izmislio sam sistem nazvan Olakšavanje preduzetništva, u kome nikad ništa ne počinjete, nikog ne motivišete, već postajete sluga lokalne strasti, sluga lokalnih ljudi koji sanjaju o tome da postanu bolji ljudi. Znači šta radite – ućutite. Nikad ne dolazite ni u jednu sredinu sa idejama i sednete i slušate lokalne ljude. Mi ne radimo iz kancelarija. Nalazimo se u kafiću. Nalazimo se u pabu. Nemamo nikakvu infrastrukturu. I šta radimo – postajemo prijatelji i saznajemo šta bi te osobe htele da urade.

Najvažnija od svega je strast. Možete nekome da date ideju. Ali ako ta osoba to ne želi da uradi, šta ćete vi uraditi? Strast koju osoba ima za svoj sopstveni razvoj je najvažnija od svega. Strast koju čovek ima za svoj sopstveni lični razvoj je najvažnija od svega. I tada im pomažemo da pronađu znanje, jer niko na svetu ne može da uspe sam. Osoba sa idejom možda nema znanja, ali znanje je dostižno.

Tako sam pre mnogo godina došao na ovu ideju: Zašto ne bismo, jednom, umesto da dođemo u neku zajednicu i da kažemo ljudima šta da rade, zašto ne bismo, bar jednom, poslušali njih? Ali ne u mesnim sastancima.

Dozvolite mi da vam odam tajnu. Postoji jedan problem sa mesnim sastancima. Preduzetnici nikad ne dolaze i nikad vam neće reći, na javnom sastanku, šta žele da rade sa svojim novcem, kakve su prilike pronašli. Tako da planiranje ima tu slepu tačku. Najpametnije ljude u vašoj zajednici vi čak i ne poznajete, jer oni ne dolaze na vaše javne sastanke.

Mi radimo jedan na jedan, a da biste radili jedan na jedan, morate da stvorite socijalnu infrastrukturu koja ne postoji. Morate da izmislite novu profesiju. Ta profesija je porodični lekar za preduzeća, porodični lekar za poslovanje, koji seda uz vas u vašoj kući, za vašim kuhinjskim stolom, u kafiću i pomaže vam da pronađete izvore da biste pretvorili vašu strast u vaš način zarade.

Počeo sam to kao pokušaj u Esperanci, u Zapadnoj Australiji. Radio sam tada na svom doktoratu, u pokušaju da se udaljim od tog patronističkog sranja u kom mi dolazimo i kažemo vam šta da radite. I to što sam uradio u Esperanci te prve godine bilo je jednostavno šetanje po ulicama i u tri dana sam imao svog prvog klijenta i pomogao sam tom prvom momku koji je dimio ribu u garaži, bio je Maor i pomogao sam mu da proda restoranu u Pertu, da se organizuje i tada su ribari došli kod mene i rekli: „Jesi li ti taj koji je pomogao Maoru? Možeš li da pomogneš i nama?“ I pomogao sam toj petorici ribara da zajedno rade i da ne daju svoju predivnu tunjevinu fabrici za preradu u Albaniju za 60 centi po kilogramu, već smo pronašli način da odvezemo ribu za suši u Japan za 15 dolara po kilogramu i onda su poljoprivrednici došli do mene i rekli: „Hej, njima si pomogao. Možeš li da pomogneš i nama?“ U godinu dana sam imao 27 tekućih projekata i vlada je došla da me vidi i rekla: „Kako to uspevaš?“ Kako uspevaš – ?“ A ja sam rekao: „Radim nešto vrlo, vrlo, vrlo teško. Ćutim i slušam njih.“ (Smeh)

I tako – (Aplauz) – I tako je vlada rekla: „Uradi to opet.“ (Smeh) Uradili smo to u 300 zajednica širom sveta. Pomogli smo da se započne 40.000 preduzeća. Postoji čitava nova generacija preduzetnika koji umiru od usamljenosti.

Piter Draker, jedan od najvećih savetnika za menadžment u istoriji, umro je u svojoj 96. godini, pre nekoliko godina. Piter Draker je bio profesor filozofije koji se uključio u poslovanje, i evo šta Piter Draker kaže: „Planiranje je zapravo nekompatibilno sa preduzetničkim društvom i ekonomijom.“ Planiranje je poljubac smrti za preduzetništvo.

I tako sada izgrađujete Krajstčerč, a da ne znate šta najpametniji ljudi u Krajstčerču žele da urade sa svojim novcem i svojom energijom. Morate da naučite kako da ti ljudi dođu do vas i pričaju sa vama. Morate da im ponudite poverljivost, privatnost, morate da budete fantastični u pomaganju i u tom slučaju će doći, doći će u gomilama. U zajednici od 10.000 ljudi imamo 200 klijenata. Da li možete da zamislite zajednicu od 400.000 ljudi, svu tu inteligenciju i strast? Kojoj prezentaciji ste najviše aplaudirali jutros? Lokalnim, strastvenim stanovnicima. Njima ste aplaudirali.

Ono što hoću da kažem je da je preduzetništvo tamo gde jeste. Mi se nalazimo na kraju prve industrijske revolucije – neobnovljiva fosilna goriva, proizvodnja – iznenada, imamo sisteme koji nisu održivi. Motor sa unutrašnjim sagorevanjem nije održiv. Freon za konzervaciju stvari nije održiv. To što moramo da tražimo je kako da hranimo, lečimo, prevozimo, komuniciramo, za sedam milijardi ljudi na održiv način. Ne postoji tehnologija koja bi to uradila. Ko će da izmisli tehnologiju za zelenu revoluciju? Univerziteti? Zaboravite! Vlade? Zaboravite! Biće to preduzetnici i oni sada rade na tome.

Postoji divna priča koju sam pročitao u futurističkom časopisu pre mnogo, mnogo godina. Bila jednom grupa stručnjaka koja je pozvana da raspravlja o budućnosti grada Njujorka 1860. godine. I tako 1860., skupila se ta grupa ljudi i razmišljali su o tome šta će se dogoditi gradu Njujorku u sledećih 100 godina i zaključak je bio jednoglasan: Njujork neće da postoji za 100 godina. Zašto? Jer su oni pogledali grafikone i rekli: ako stanovništvo nastavi da raste ovom stopom, za prevoz građana Njujorka biće potrebno šest miliona konja i balega koju bi šest miliona konja proizvelo bi bila nerešiv problem. Već tada su se davili u balegi. (Smeh) Tako su 1860. imali viziju te prljave tehnologije kako guši život u Njujorku.

I šta se desilo? Četrdeset godina kasnije, 1900. godine, u Sjedinjenim Američkim Državama je bila 1001 fabrika za proizvodnju automobila – 1001. Ideja za traženjem nove tehnologije je potpuno prevagnula i nastajale su male, sićušne fabrike u zabitima. Dirborn, Mičigen. Henri Ford.

Međutim, postoji tajna uspeha poslovanja sa preduzetnicima. Prvo, morate im ponuditi poverljivost. U protivnom neće doći da razgovaraju sa vama. Osim toga im morate ponuditi potpunu, posvećenu, strasnu uslugu. I morate im odati tajnu preduzetništva. I najmanja kompanija i najveća kompanija, mora da bude sposobna da savršeno obavi tri stvari: proizvod koji želite da prodate mora da bude fantastičan, morate da imate fantastičan marketing i morate da imate strašan finansijski menadžment. I pogodite šta? Nikad nećete sresti jednog jedinog čoveka na svetu koji može da proizvodi, da prodaje i da se bavi novcem. Ne postoji. Takva osoba još nije rođena. Obavili smo istraživanje i proučili smo 100 svetski poznatih kompanija – Karnegi, Vestinghaus, Edison, Ford i nove kompanije, Gugl, Jahu. Postoji samo jedna stvar koja je za sve uspešne svetske kompanije zajednička, samo jedna: nijednu nije pokrenula jedna osoba. Sada predajemo preduzetništvo šesnaestogodišnjacima u Nortamberlendu, a čas počinjemo dajući im prve dve stranice autobiografije Ričarda Brensona, a zadatak za šesnaestogodišnjake je da podvuku, u prve dve stranice autobiografije Ričarda Brensona, koliko je puta Ričard upotrebio reč „ja“ i koliko je puta upotrebio reč „mi“. Nijednom reč „ja“, a reč „mi“ 32 puta. Nije bio sam kada je počeo. Niko nije sam pokrenuo kompaniju. Niko. Tako možemo da stvorimo zajednicu u kojoj imamo pomagače koji dolaze iz malih poslovnih pozadina, sede u kafiću, u baru i postaju vaši predani ortaci koji će učiniti za vas ono što je neko učinio za ovog gospodina koji govori o ovom epu, neko ko će da vas upita: „Šta ti treba? Šta možeš da uradiš? Ok, je l’ možeš da prodaš? Da li znaš sa novcem?“ „Oh ne, ne mogu to da uradim.“ – „Je l’ hoćeš da ti nađem nekoga?“ Mi aktiviramo zajednice. Imamo grupe volontera koji podržavaju Olakšavanje preduzetništva da bi vam pomogli da pronađete izvore i ljude i otkrili smo da je čudo inteligencije lokalnih ljudi takvo da možete da promenite kulturu i ekonomiju te zajednice hvatajući strast, energiju i maštu vaših sopstvenih ljudi.

Hvala. (Aplauz)