Čovek i zajednica, pojedinac i narod i ideologije – Dimitrije Ljotić

Poznati političar Dimitrije Ljotić govori o savremenom društvu, kako funkcioniše zajednica i pojedinac, šta su kapitalizam i istorijski materijalizam

 

 

ČOVEK I ZAJEDNICA

 

Zajednica nije prost zbir svojih članova, već je biće više vrste, te se sreća zajednice ne postiže ugađanjem njenim sastavnim delovima, već služenjem ovih zajednici u čijoj sreći jedino i oni mogu naći svoju. Ko stane na drugo gledište, taj prvo razori zajednicu, a posle propadaju njeni članovi.

*

Čovek po pravilu izbegava trud. Prima ga kao nuždu, kao nevolju. On po pravilu izbegava i opasnost. Prima je isto tako kao i trud. Cela priroda, i mrtva i živa, vlada se isto tako kao i prosečni čovek: ide linijom manjeg i najmanjeg otpora.

Samo sveci i junaci pobeđuju zakon inercije u sebi, izlaze ispod njegove vlasti. Zato su samo oni izuzeci.

Prosečni čovek, dakle, građenje i uspinjanje prima samo kao ono što se izbeći ne može, kao nuždu, kao prinudu, inače ih izbegava. Ako kuću svoju ne pokrije kapaće mu za vratom, padaće mu u postelju voda. To ga prinuđava da se potrudi i namuči, ali i da kuću pokrije. Očigledne, nepovoljne posledice njegove ličnosti stoje, dakle, kao prinuda i nagone ga da se potrudi i namuči.Ali ko će u zajednici vršiti tu ulogu? Zajednički interes je daleko od jedinke. A s druge strane, i kad ga je svesna, ona obično čeka da druge jedinke taj trud preuzmu na sebe, a ona da izbegne trud i muku.

*

Kapitalizam se zasniva na tvrđenju, da je lični interes najosnovniji pokretač ljudske radljivosti u ekonomiji, a ovaj se odražava u ravnoteži slobodnom igrom ostalih individualnih interesa… Kapitalizam je čedo individualizma, – jer da ovog filozofskog pravca nije bilo, ne bi kapitalizam imao podloge na kojoj bi bio izgrađen.

*

Kapitalizam i marksizam su rođena braća i kao mnoga rođena braća žive u omrazi krvnoj oko nasleđa i prvenstva. I kapitalizam i marksizam su došli iz istog gledanja na svet, individualističkog gledanja: da je ljudska zajednica samo zbir jedinki što je datog trenutka sastavljaju, da prema tome nema svoje zasebne interese iznad interesa jedinki, već da je zbir njihovih interesa, njihovih sebičnosti – interes zajednice. Razume se da su oba – i kapitalizam i marksizam – došli u ćorsokak. Kapitalizam je kontradikcija koja u sebi nosi klice raspada i rasula. On je omogućio, uz izvanredne tehničke tekovine, stvaranje ogromne količine dobara, ali zato je stvorio i tolike suprotnosti, da ceo taj poredak liči na vrlo visoku kulu, uz čije je temelje preduboka jama iskopana.

Kao reakcija na to došao je brat marksizam. Čedo iste misli uzelo je da rešava ekonomske probleme koje je ostavio kapitalizam.

*

Nevolje savremenog društva potiču iz individualističkog načela, na kojem je, pre 150 godina, definitivno ljudsko društvo postavljeno takozvanom velikom francuskom
revolucijom. To načelo je uzelo jedinku ljudsku kao suvereno merilo svih vrednosti, zaboravljajući pritom njen odnos prema vaseljeni, narodu i porodici, zaboravljajući pritom, da bez porodice i bez naroda jedinka ne bi mogla opstati, gubeći iz vida da, samo postavljena u pravilan odnos prema vaseljeni, jedinka ljudska može biti shvaćena.
Okrenuvši tako naopačke poredak, ovaj individualistički princip porodio je materijalizam, kapitalizam ili liberalnu demokratiju, pa je tako došlo do sadašnjeg, materijalističko – liberalističkog i kapitalističkog društva.

Nevolje sadašnjeg društva traže rešenje. I mnogi misle da će to rešenje dati marksizam ili boljševizam. To im se čini neka osobito značajna i duboka revolucija, kao neka duboka reakcija na sadanje nepravde i nevolje. Za te, a i za mnoge druge, biće pravo i veliko iznenađenje, kad čuju od nas da to, u stvari, iako je velika pustoš i rušenje, nije nikakva revolucija. To je upravo izdaja revolucije.

Nije marksizam revolucija iz prostog razloga jer potiče iz istog individualističkog načela. Ma kako to čudno izgledalo, marksizam je, ne samo neposredni, istoriski, već prirodni, logički i moralni nastavak današnjeg društva. Međutim, revolucija je prekid jednog prirodnog razvića. A marksizam to nije. Naprotiv, on je najprirodniji razvitak individualističke pobede u 18. veku. On izlazi iz dosadašnjeg poretka kao pile iz jajeta. On se razlikuje od današnjeg materijalistističkog, kapitalističko-liberalističkog društva, ne po suštini, već po obliku.

Prva misao marksizma je: ateizam. Nema Boga! Ljudi uzalud podižu oči nebu. Ono je gluvo, nemo i pusto. Nikoga tamo nema. I ne samo tamo gore, iznad glava njihovih, već nigde. Prema tome, luda su i glupa i sva ostala verovanja koja izviru iz vere u Boga i prazne su sve nade što su za tu veru vezane.

Druga misao je: materijalizam. Nema duha! Sve je samo materija, pa i sam duh je samo psihička manifestacija materijalnog i samo materijalni uslovi života uspavljuju i pokreću istoriju ljudsku. Samo je materijalno glavno i bitno u životu naroda i država, a moralno, specijalno duhovno, sporedno je. Takozvano moralno i duhovno je nadgradnja ekonomskog. Ono je glavno i osnovno, a moralno i duhovno se nadgrađuje nad osnovom i zavisi od nje.

Treća misao je: klasna borba. Nije narod jedan sastavljen od braće, već od samih krvnih neprijatelja, raspoređenih uglavnom u dve klase koje su u stalnoj i neprekidnoj borbi. Istorija jednog naroda prema tome nije istorija vezanih u jednu sudbinsku i kulturnu zajednicu osećanjem poniklim iz zajednice porekla ili života – već istorija uklupčanih krvnih neprijatelja, što se grizu, ujedaju, raskidaju i uništavaju u međusobnoj besomučnoj borbi.

 

Dimitrije Ljotić