Ko je bio Frensis Bekon i kako je stvorena Nova Atlantida – Velika Britanija

Od utopije do imperije u kojoj sunce nikada ne zalazi Velika Britanije ili Nova Atlantida je osmišljena u glavi mistika i političara a stvorena pod upravom tajnih društava

BEKON VERULAMSKI — IDEOLOŠKI TVORAC BRITANSKE IMPERIJE

Ja ću se uglavnom držati istoriske metode da bih jasnije pokazao religiozno-filozofski izvor i tok istoriskog razvitka judaističkih sekata, koje su sada oličene u slobodnom zidarstvu. Ali najpre, kao neku vrstu uvoda, hoću da se zadržim na istoriji jednog Engleza, iz koje se vidi značaj tajnih društava. Mislim na Frensisa Bekona, barona od Verulama.

Frensis Bekon (1561—1626) bio je sin Nikole Bekona, lorda čuvara pečata i jednog od glavnih savetnika kraljice Jelisavete (Elizabete). Kao dete Frensis Bekon ispoljavao je takve sposobnosti da ga je Jelisaveta zvala svojim mladim čuvarem pečata. Ipak za njeno vreme on nije postigao naročitih uspeha u državnoj službi iako je bio vrlo ambiciozan. Tek za vreme njenog naslednika kralja Jakova, on je uspeo da se istakne, da postane član tajnog Saveta, lord čuvar velikog pečata i lord kancelar. Bio je vrlo sposoban, pravi naučnik, jedan od osnivača eksperimentalnog metoda, izučavao je filozofiju i pri tome mnogome se naučio od Arapa i jevreja kabalista, koji su u to doba uopšte imali velikog uticaja na nauku u Zapadnoj Evropi.

Frensis Bekon je bio vrlo sposoban ali amoralan čovek. Prema svom prijatelju, grofu Eseksu, koji mu je poklonio imanje, kada je on bio u skoro bezizlaznom položaju i koji mu je uopšte mnogo pomagao, on je pokazao najveću nezahvalnost. Pošto je kraljica htela da Eseks bude osuđen povodom njegovih neuspeha u Irskoj, Bekon se primio uloge njegovog tužioca pred parlamentom i tako je vešto sastavio optužbu, da su perovi mogli samo da osude njegovog prijatelja i dobrotvora na smrt. Kasnije je Bekon, kao kancelar bio optužen da je primao mito. On je bio primoran da prizna svoju krivicu i bio je osuđen. On nije ostao u zatvoru zahvaljujući kralju, koji ga je amnestirao.

Kao što vidimo, Bekon je bio nerazborit u srestvima, kada mu je trebalo da se istakne i da izvojuje sebi visok položaj i novac. Isto je tako bio nerazborit i u politici. Ako se Engleska često puta naziva “perfidni Albion“, tome je uzrok što su njeni političari poslušali Bekonove savete. On je napisao jedno delo koje je objavljeno nakon njegove smrti pod nazivom “Sermones fidelis“, t.j. Govori vernog. U ovom delu Bekon iskazuje svoje mišljenje o engleskoj spoljnoj politici. U doba, kada je Engleska bila mala država, kad nigde poseda izvan svojih ostrva nije imala i nije imala izgleda na njen sadašnji položaj Imperije, jer nije imala unutarnjeg mira i jedinstva a spolja je bila.blokirana od strane Španije (iako oslabljene posle uništenja “Velike Armade“), Holandije i Francuske, — Bekon je tvrdio da Engleska mora zadobiti prevlast na morima a na taj način i u celom svetu. Narod koji caruje nad morima prema njegovim rečima, uvek može da se upusti u rat ili da ga izbegne prema svojoj želji a pomoću oružja da čuva svoju trgovinu, koja hrani njegove snage. Ranije ili kasnije sva bogatstva Indije će pripasti tom narodu.

Dalje Frensis Bekon piše, da će takav narod tokom vremena carovati nad drugim državama i narodima. Britanija mora stalno imati na raspoloženju izgovore, na osnovu kojih bi u svako doba mogla započeti rat sa drugim državama, pošto u srcima ljudi ima još toliko osećaja časti da se ništa ne može preduzeti a da se ne prikrije idejom pravednosti. Frensis Bekon savetuje da se iskorišćuju sposobni ljudi, čak i u slučaju da njihov moral nije visok, da su oni bestidni i lično zainteresovani u uspehu svog poduhvata. Bekon smatra da su ljudi, koji su sposobni na svake intrige, korisniji nego pošteni ljudi.

Eto, to je program kojim je sledovala Britanija posle Bekona. Koristeći razbojnike korsare, zavađajući pomoću lukavstva jednu državu sa drugom, ratujući većim delom tuđim rukama i tuđom krvlju, ne dopuštajući ni jednoj evropskoj državi da dobije prevlast, Britanija je stvorila svoju Imperiju.

Svaki će priznati da je to sve istina. Ali neko će možda reći da je Bekon, dajući te savete, iako je zbilja pokazivao svoju amoralnost, ipak mislio na veličinu svoga naroda. Sredstva, koja je on predložio su možda rđava, dok mu je cilj bio rodoljubiv i prema tome dobar.

Nažalost ni sama Engleska nije bila za Bekona ništa drugo do oruđe za ostvarenje jedne naročite ideje. Spoljna moć nikad ne može da bude krajni cilj jednog pravog državnika. On mora da zna kakvim idejama služi njegova država jer svaka država ima izvesno ideološko obeležje, naime, hrišćansko, ili pagansko, kapitalističko ili socialističko i t. sl. Da vidimo sad, kakvo je obeležje hteo Frensis Bekon da da Engleskoj.

Njegova ideje po tom pitanju su izložene u jednom nezavršenom radu, objavljenom tek posle njegove smrti pod nazivom “Nova Atlanta“ — Nova Atlantida. Atlantida to je jedno legendarno ostrvo, koje je tobož nekad postiglo vrhunac kulture i zatim je propalo usled neke katastrofe, progutano morskom pučinom. Bekon je hteo da da u svom delu nacrt druge jedne idealne države, koja bi trebala da postane centar celog sveta. Ostajući veran svom mišljenju o preimućstvu ostrva kao najpodesnije teritorije za državu koja bi imala prevlast nad ostalim svetom, Bekon zamišlja i centar Nove Atlantide na ostrvu, koje on naziva Benzalem.

Frenis Bekon je bio rozenkrajcer, on se mnogome naučio iz jevrejske Kabale i karakteristično je da za naziv svog ostrva on nije izabrao neku englesku ili latinsku reč (svoja dela on je većim delom pisao na latinskom jeziku), nego je izabrao baš jednu jevrejsku reč – Benzalem, u prevodu znači “sin mira“. Na čelu Benzalema stoji kralj sa parlamentom, ali ni kralj, niti parlament nisu pravi vlastodršci na ostrvu. Vlast se stvarno nalazi u rukama jednog tajnog društva, koje opet nosi jedan jevrejski naziv — društvo “Solomonovog Hrama“, koje spolja ima izgled jednog naučnog društva. Baš ovo društvo tajno radi na zadobijanju svetske prevlasti pomoću svoje države, koja mu služi kao sretstvo za tu svrhu. Društvo se preko svojih agenata uvlači u tuđe države da bi ih slabilo i rušilo iznutra, po mogućnosti bez rata. Rat je po mišljenju Bekona ponekad neugodno sredstvo i često puta izaziva reakciju, koja osnažuje napadnutu državu, jer kod nekih naroda još su jaki osećaji časti, religije i rodoljublja. Da bi te “predrasude“ bile uništene agenti društva moraju da budu poslani u te države radi stvaranja odelenja “Hrama Solomona“, i krijući se iza humanitarnih ideja moraju tamo rušiti porodicu, religiju i rodoljublje.

Ali jevrejski naziv ostrva i društva koje njim upravlja samo delimično otkrivaju Bekonovu ideologiju. U svom delu on ima jedno drugo mesto, koje je još značajnije i iz koga se potpuno jasno vidi da se po njegovom planu Benzalem stvara u cilju pripremanja svetskog jevrejskog carstva. Pišući o fantastičnom ostrvu on pominje jedan narod koji stvarno postoji i to — jevreje. On govori o njima, kao ljudima koji su sačuvali u punoj čistoći i preneli na Benzalem predanja iz propale Atlantide. Bekon kaže da se jevreji na Benzalemu razlikuju od svojih sunarodnika u drugim državama. Na Benzalemu oni nisu nepomirljivi prema Hrišćanstvu nego priznaju kod Hrista velike vrline. To znači da su jevreji na Benzalemu tolerantniji prema Hrišćanstvu nego u drugim zemljama, ali, s druge strane, prema Bekonu ti jevreji veruju da je “Mojsije preko tajne Kabale (usmeno predanje) propisao za “Benzalem zakone, koje oni sada čuvaju i da će u vreme kada dođe Mesija i sedne na svoj presto u Jerusalimu, kralj Benzalema sesti do njegovih nogu, dok će se drugi kraljevi držati na odstojanju“.

Veliki poznavalac jevrejstva i masonerije, engleskinja Nesta Vebster navodeći te reči Bekona u svom vrlo interesantnom delu Secret Societies and Subversive Movements (Tajna društva i razorni pokreti, London 1924, str. 119), nalazi u njima samo dokaz da je Bekon poznavao jevrejsku Kabalu. Ali to je suviše malo. Dostojno je pažnje da u ovom slučaju on izlaže veru onih ljudi, koji su prema njegovim rečima sačuvali staro predanje u punoj čistoći, koji su dakle ideološki tvorci nove Atlantide. Ako bi se Nesta Vebster više udubila u smisao ovog mesta iz Bekonovog dela, ona bi bez sumnje priznala da se u njemu sadrži cela ideologija, ceo jedan program.
Lako je u Engleskoj opaziti znake da je ona postala ostrvo Benzalem i da se njena politika vodi već skoro trista godina prema upustvima Bekona. Ja ću dalje opširnije govoriti o masoneriji i tada će čitaocima biti jasno da je Bekonov “Hram Solomona“ istovetan sa masonerijom, koja ruši sve države i koja je samo Englesku dugo vremena čuvala od internacionalne i ateističke propagande, koju je već odavno širila u drugim državama.

Bekonova dela su ključ za razumevanje onoga što se i sada zbiva, ali da bismo se mogli poslužiti tim ključem moramo se najpre upoznati sa istorijom judaizma i slobodnog zidarstva, njihovim idejama, ciljevima i načinom rada.

Odlomak iz knjige „Pod šestokrakom zvezdom“ autor Georgije Pavlović, 1943 godina.