Hrišćanstvo u istoriji čovečanstva – Prepodobni Patrijarh Srpski Pavle

Uvodno predavanje Njegove Svetosti patrijarha srpskog Pavla u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu povodom početka obeležavanja dva milenijuma Hristove vere.

 

Kad se iz daljine našeg vremena osvrnemo da sagledamo kakvo je bilo duhovno moralno stanje čovečanstva pre 2000 godina, u doba rođenja Isusa Hrista, videćemo neprozirnu tamu, kakvu nam donosi sveti evanđelist Matej. Navodeći reči proroka Isaije, on govori o narodu koji sedi u tami „i onima koji sede u oblasti i seni smrti“(Mt. 4, 16). U proročkim rečima proroka Isaije, narod u tami još ide, traži izlaz i nada se da đe ga naći. U iznošenju tadašnje stvarnosti evanđelista Mateja, izgubio je nadu. On u mraku bespomoćno sedi.

Taj mrak, i u duhovnom, i moralnom pogledu, ogleda se u mitologijama sveg neznabožačkog sveta.

Padajući u grešnost sve više i više, ponižavajući tako svoju prirodu datu od Boga, ljudi su sve više i više ponižavali i svoje pojmove o Bogu. Ne samo zli njihovi bogovi, nego i dobri imaju u sebi toliko mržnje. Oni pijanče, svađaju se, otimaju jedni drugima žene, boginje i zemaljske naložnice.

Kakvo je moglo i biti duhovno stanje u masama naroda u prilikama kad su ljudi i deca prinošeni na žrtvu bogovima, a životinje obožavane kao bogovi. Zaista, po rečima apostola Pavla, ljudi zaludeše u svom umovanju, zameniše slavu besmrtnoga Boga podobijem smrtnoga čoveka i ptica i četvoronožnih životinja i gmizavaca, i Bog ih predade u smrtne strasti (Rim. 1.21,27).

Padajući sve dublje i dublje, ljudi su biblijsku stvarnost postanja čoveka po slici i prilici Božijoj, unizili dotle, da ateista Fojerbah, donese zaključak: Nije Bog stvorio čoveka po slici i prilici svojoj, jer Bog ne postoji, nego je čovek, a on postoji, stvorio Boga po slici i prilici svojoj.

Jedino jevrejski narod, verujući u jednog Boga i u njegovo obećanje, očekivao je dolazak na svet Spasitelja i spasenje. Ali nalazeći se u ropstvu neznabožačkog rimskog carstva, sa carevima proglašenim bogovima, očekivao je Spasitelja kao cara i njegovog carstva od ovoga sveta, oslobođenje od ropstva Rimu, da sruši rimsku vlast i osnuje novo carstvo jevrejsko, koje će zavladati celim svetom.

U doba dolaska Gospoda Isusa, zaista zemlja je bila kao duhovna tamnica, čovečanstvo bez cilja i smisla života i sadašnjosti i budućnosti.

U jednoj zemlji severne Evrope, kada su stigli prvi vesnici evanđelja i počeli svoju propoved, knez te zemlje uhvati ih i stavi u tamnicu, jer su govorili nešto nečuveno, suprotno njihovoj veri i shvatanju. Onda sazove velmože da se s njima posavetuje šta da čini sa tim ljudima. Savetnici dođoše određenog dana, i knez iznese o čemu se radi. Većina je predlagala da se ti stranci odmah pobiju. No jedan od njih, do čijeg je mišljenja knezu bilo stalo, na pitanje kneza odgovara: Gospodaru, bilo je to pri vašem poslednjem savetovanju u ovoj dvorani. Bila je noć, napolju hladno, a ovde gorele sveće. Bilo je svetlo i toplo. Kad su sluge, u jednom momentu, otvorile vrata, iz mraka je uletela jedna ptičica, na jedna vrata uletela na druga izletela, iz mraka došla u mrak se vratila. No dok je za malo kroz salu proletela, bila je u svetlosti i toploti.

Tako meni izgleda ceo naš život. Dolazimo iz tame materine utrobe, odlazimo u tamu zemljine utrobe. Za malo vidimo svet i nešto u svetu. Ali pravog smisla i cilja, tok našeg kratkog bitisanja, ne shvatamo. Pusti te ljude da ih čujemo, možda će nam oni moći objasniti ko smo. kakav je smisao našeg života i smrti. Knez je poslušao savet ovog velmože, propovednici su evanđelskom svetlošću razgrnuli neznabožački mrak i zemlja je postala hrišćanska. Tako je i tome narodu i tolikim drugima zasjala svetlost u tami, sagledali su i primili Sina Božijeg kao svetlost veliku. Svetlost koja obasjava svakog čoveka koji dolazi na svet“ (Jov. 1, 9).

I kao seme bačeno u dobru i plodnu zemlju što donose plod po trideset, po šezdeset i po sto, tako hrišćanska nauka, u narodima koji su je primili, urodila je bogatim rodom svetih i mučenika. Oni kao sjajne zvezde i danas svetle na duhovnom nebu, pokazujući i nama put kojim treba ići da se dosegne Carstvo nebesko. Podigli toliko krasnih crkava, ispevali toliko pesama u slavu Božiju i Njegovih svetih.

Primanjem evanđelske nauke, razgrnuta je tama neznaboštva i naših predaka. Pravoslavljem su oplemenili spoje prirodne sposobnosti i uzdigli ih na visinu evanđelskih vrlina. Došavši do svog pisma i pismenosti, dospeli su do mogućnosti da o sebi ostane pismenog traga, prešli iz praistorije u istoriju. U riznicu opšteg dobra da unesu i oni svoj doprinos u arhitekturi, podigavši Studenicu, Žiču, Gračanicu; oplemenili spoje narodne pesme, čiju su prednost ocenile takve veličine kao što su Gete i Herder učeći srpski, da bi ih čitali u originalu. Na državno-pravnom polju, dali Nomokanon Svetog Save i Zakonik cara Dušana. Zaista je s pravom stavljena primedba: Šta bi mi bili bez toga u svojim očima i u očima sveta.

Ali važnije od svega, Pravoslavlje je uzdiglo dušu našeg naroda do plemenitosti naroda Božijeg, da je znao i mogao, u sudbonosnim momentima svoje istorije, svesno se opredeliti za neprolazne vrednosti Carstva nebeskog. Sve se to postiglo živom i nepokolebljivom verom da je zemaljski život i zemaljsko carstvo privremeno, a nebesko uvijek i dovijeka: da je bolje izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu. A to je na naš način iskazana večna istina Hristova: Kakva je korist čoveku da sav svet zadobije a duši svojoj naudi. I ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga; a ko izgubi život svoj mene radi, naći će ga (Mt. 16, 25, 26).

Osvetlivši svet Sobom, svojom svetlošću, Hristos je osenio svetlošću i svoje učenike: Vi ste svetlost svetu (Mt. 5, 14), te im napominje da tu svetlost ne stavljaju pod sud, niti da je grehom pomrače, nego njome da svetle: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima (Mt. 5, 14). Svojom živom verom, dakle da reč naša bude svagda u blagodati, da znamo kako treba svakom odgovoriti (Kol. 4, 6), i sebi i drugima. Da oni koji imaju uši otvorene da čuju i saznaju da je Hristos Put, Istina i Život, te da istina ne može biti suprotna životu, ni opasna po život. Da po život ne mogu biti opasne ni pravda, ni ljubav, nego laž, nepravda, mržnja i svako zlo. Jer po reči Svetih, istina, pravda, ljubav i svako dobro imaju biće, suštinu, postojanje u sebi, dok nasuprot tome, neistina, nepravda, mržnja i zlo nemaju u sebi postojanja, svo je njihovo postojanje u negiranju tih vrednosti. Neistina je nezamisliva bez postojanja istine. Istina je večna, neistina efemerna, parazit na grani istine koji hoće da je uništi. Ali je uništiti ne može, jer je svaka istina od Boga, upravo Bog je istina, pravda i ljubav. Zato, kad smo sa istinom, pravdom i ljubavlju mi u Bogu prebivamo i Bog v nama (1. Jov.4, 16).

U pitanju je, dakle, da li ćemo sa Istinom i svakim dobrom ući u spasenje, blaženstvo neprolaznog Carstva Božijeg, ili u muku večnu. Bog hoće da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine, (1. Tim. 32, 4), ali ne prisiljava nikoga. Jer nas je obdario darom slobodne volje, i zato rekao:“ Svedočim vam danas nebom i zemljom da sam stavio pred lice vaše život i smrt, blagoslov i prokletstvo; izaberi život da budeš živ“ (5. Mojs. 30, 19). Isus Hristos na mnogo mesta potvrđuje tu slobodu i moleći: Ko hoće da ide za mnom… Ako hoćeš savršen da budeš (Mt. 16, 24; 19, 21). Ako hoćeš ući u život (Mt. 19, 17).

Ta sloboda, pored uma i drugih duhovnih sposobnosti, uzdiže nas iznad svega živog na zemlji, i čini ličnostima. No, ona je niži tip slobode, čija je suština „moći ne grešiti“. Nju Bog ima po prirodi oduvek, a sveti anđeli i sveti ljudi kad su je ljubavlju prema Bogu dostigli, i u njoj prebivaju. Nasuprot tome, pali anđeli i zli ljudi unizili su datu im slobodu dotle da su prešli u potpunu neslobodu „ne moći ne grešiti“. Njih ni Bog ne može spasiti, jer oni neće po svojoj volji, a Bog neće nasiljem. Mada je on svemoguć, ali ni nasilje ni greh On činiti ne može, jer nasilje i greh nisu moć nego nemoć.

Slobodu pravednih, koji su poput bludnog sina posle pokajanja, odlučno stupili na put koji vodi Bogu i Carstvu Božijem, Isus Hristos će, kad ponovo dođe, potvrditi i reći: Hodite blagosloveni Oca moga, da primite Carstvo…, što znači: Vi idete, meni hodite, a nepokajanim grešnicima, koji nepovratno idu u suprotnom pravcu od Njega, reći će: Idite od mene prokleti…, što znači: Vi idete od mene u oganj večni idete (Mt.24, 34,41). To isto priznanje slobode znače Njegove reči u Otkrovenju: Ko čini nepravdu, neka još čini nepravdu i nečisti neka se još prlja; a ko je pravedan neka još čini pravdu, i ko je svet neka se još osvećuje (Otkr. 22,11). Još i ovu reč Hristovu da uputimo i sebi i svima koji hoće da čuju: Kad to znate blaženi ste ako to tvrdite (Jop. 13, 17). A to znači da se blaženstvo stiče ne samo znanjem evanđelske vere, nego verom živom koja se pokazuje u mudrom zidanju sebi večne kuće na kamenu dela evanđelskih, a ne na pesku njihovog golog saznanja. Po reči svetog Grigorija Bogoslova, da je dakle, jednako nesavršena hrišćanska teorija bez prakse, kao i praksa bez teorije.

U očekivanju smo i pripremi 2000. godišnjice Hristovog dolaska u svet, u kome, iako i sada sav u zlu i laži (1. Jov. 5, 19), ali i pred svima ljudima svetli svetlost Hristova, Njegovog evanđelja, života i dela tolikih Njegovih svetih, koji ne vide samo oni koji su svoje oči zatvorili da kako očima ne vide i ušima ne čuju i srcem ne razumeju i ne obrate se da ih On isceli (Mt. 13, 15).

Sebi i vama, i svima ljudima dobre volje, želim da se nađemo u broju onih na koje se odnose Njegove reči: Blago vašim očima što vide i ušima što čuju (Mt. 13, 16) i koji očekuju Njegovu poruku:“Evo dolazim. skoro i plata moja sa mnom da dam svakome po delima njegovim, Da, doći ću skoro. Amin“.

Dođi, Gospode Isuse! (Otkr. 22, 12, 20).

18. novembar 1996.