Psihologija čoveka. Razvoj ličnosti. Priroda unutrašnjeg glasa.
Šta je to ličnost? Refleksije o psihologiji čoveka, o razvoju ličnosti i prirodi unutrašnjeg glasa
„Smisao je nešto što treba otkriti, a ne izmisliti.“
Savremenog pojedinca pravilnije je opisati kao nekog ko „leti visoko i brzo“. Teško je usporiti kad svet juri pored nas. Teško je biti uzemljen kada je sama kultura neuzemljena, kada ona poriče realnost i podstiče iluziju da uspeh predstavlja viši stupanj bitisanja i da uspešni ljudi žive bogatijim i ispunjenijim životom. Uprkos tome, prave vrednosti u životu su „zemaljske“ vrednosti: zdravlje, gracioznost, povezanost, zadovoljstvo i ljubav. Ali ove vrednosti imaju značenje jedino ako su noge čvrsto postavljene na zemlju. – Aleksandar Loven
Razvoj ličnosti
Mnogo je knjiga i teorija napisano koje se bave ljudskom psihologijom i svim onim što taj pojam podrazumeva. Moja namera nije da prepričavam ili sistematizujem već postojeća znanja koja su se sa različitih tačaka gledišta bavila psihologijom čoveka, već da iznesem jednostavno i razumljivo gledište koje posmatra sledeće teme: razvoj ličnosti, priroda unutrašnjeg glasa i šta je to „ličnost“.
Ako posmatramo temu koja se bavi razvojem ličnosti, nužno je primetiti i zaključiti da razvijanje svog punog intelektualnog, emocionalnog, duhovnog i fizičkog potencijala do ukupnosti i celovitosti koja se zove ličnost podrazumeva da sledite svoj unutrašnji glas. Slediti svoj unutrašnji glas je, koliko veličanstveno i oslobađajuće do genijalnih visina i dela božanskog nadahnuća kod tako retkih individua tog kapaciteta (setite se samo nekih od njih: Leonarda da Vinčija, Mikelanđela, Mocarta, Betovena, Anštajna, Nikole Tesle, Van Goga, Pikasa, Šekspira, Getea, Marka Tvena, Njegoša itd.), toliko je i opasno i nepredvidivo do najdubljih ponora i mraka velike snage, koji može da proguta nedovoljno jake, tačnije, nedovoljno dosledne sebi i svom unutrašnjem glasu, svom unutrašnjem imperativu. A ovo se pre svega prepoznaje po autodestruktivnom ponašanju svake vrste; od prekomernog korištenja alkohola i droga, tabletomanije, do zavisničkih veza i drugih nezdravih navika i odnosa, bez jasne slike o sopstvenim potrebama i navikama koje su za dobro pojedinca i bez dovoljno konstruktivnih uverenja i stavova koja čoveka drže na mentalno, psihički i fizički zdravom kursu.
To saznanje ne treba da vas plaši, naprotiv, to je samo slučaj kod izrazito velikih potencijala u svakom smislu, a takvih je statistički gledano veoma malo, između četiri i pet posto ili jedva dva i po posto, ako uzmemo u obzir izrazitu genijalnost, od ukupne ljudske populacije. Vi pre svega treba da znate da se svako razvija u skladu sa svojim potencijalom, i nisu svi predodređeni da na tom putu prođu tako velike oluje i gigantska iskušenja. Većini je ipak dato da se razvijaju u mirnijim uslovima sa manje tektonskih poremećaja u glavi i u duši.
Ako se desi neželjena situacija, da se pojedinac ne razvija prirodno i blagotvorno u skladu sa svojim istinskim potencijalima i kapacitetima, u skladu sa svojim istinskim darovima, onda dolazi do grubog narušavanja unutrašnje fine psihičke strukture i emocionalne statike čovekove, koja je stalno u procesu komponovanja i dekomponovanja kako bi kroz taj proces pronalazila zlatnu meru svega, i svoju sopstvenu unutrašnju ravnotežu i harmoniju.
Zbog toga se može zaključiti da: „Osećanje neispunjenog, neizvršenog zadatka prirodnog razvoja i sazrevanja pretvara se u osećanje krivice, odnosno glas savesti, koji se javlja onda kada je ugrožena psihička ravnoteža i ostvarenje psihičke celovitosti.“ Bojan Jovanović – etnopsiholog
Za psihijatra Viktora Frankla, osnivača logoterapije, čovek je biće smisla, ne biće nagona, niti biće moći, na čemu s druge strane insistira Sigmund Frojd, začetnik psihoanalize, kao i mnogi nastavljači tog pravca. Viktor Frankl smatra da u svakom od nas postoji volja za smislom i ta volja nas suštinski određuje.
On dalje tvrdi da čoveka ne vode instinkti. Ne vode ga više ni tradicije kao u tradicionalnim društvima. Čovek je slobodan, a to znači odgovoran za vlastitu egzistenciju. Slobodan je da pronađe sopstveni smisao.
„Smisao ne može biti dat, smisao se mora naći.“
„Smisao je nešto što treba otkriti, a ne izmisliti.“
Priroda unutrašnjeg glasa
Dozvoliti svom unutrašnjem glasu često znači kročiti u nepoznato i potpuno neistraženo, znači upoznati svoj sopstveni mrak, neki bi to rekli: upoznati se sa svojim ličnim demonima; što je posledica toga da je čovek pre svega nesvestan svojih mana, a ne svojih vrlina. A još najviše od svega, većina ljudi živi u brižno i strpljivo izgrađenim iluzijama. I kako onda zamišljate da na putu gde nema svetla (jer je to čovekovo nesveno), ipak unesemo tračak svetlosti i osvestimo pravu istinu, a ona je uvek jedna?! Čovekovo istinsko biće je prepoznaje kao jednu i jedinstvenu, potpuno unikatnu i čarobnu. U otkrivanju svoje lične istine leži sva snaga za sva trenutna i kasnija postignuća i dostignuća.
„Problematika unutrašnjeg glasa je puna tajnih zamki i klopki. To je najopasnije, najklizavije područje, isto tako opasno i puno stranputica kao sam život, ako se odrekne ograda. Ali onaj ko nije u stanju da svoj život izgubi, neće ga ni dobiti (ovo možete da shvatite i kao metaforu ako vam je tako lakše – A. K.). (…)
Može li čovek zato da ne uzme za zlo čovečanstvu i svim dobronamernim pastirima stada i brižnim očevima kada podižu zaštitne zidove, ističu uspešne uzore i preporučuju prohodne puteve koji zaobilaze ponore?“ Karl Gustav Jung
Promislivši rekla bih da su granice, kako ih Jung naziva „ograde“ za čoveka potrebne kako se on sam ne bi rasuo poput vode bez svog pehara. One su potrebne većini ljudi da bi mogli da žive život dostojan čoveka. Ipak, neće se svi složiti sa mnom, a i ja sama znam i uviđam da retki pojedinci imaju tu snagu da za njih ne važe nikakve granice i ograde (ni društvene, ni religiozne, ni profesionalne, ni porodične, pa čak ni lične), jer je njihov život upravo dobio smisao onda kada su počeli da prevazilaze i previđaju sve do tada poznate granice i ograde koje bi trebale da ih zaštite od sunovrata i nesigurnih, neprohodnih puteva kojima još niko nije išao. Ali zato takvi pojedinci svoj puni smisao pronalaze u krčenju novih puteva, a u tom slučaju jedina pouzdana navigacija im je njihov unutrašnji glas, snaga vizije i snaga njihovog neponovljivog talenta (dara). Takvi genijalni pojedinci uvek iznedre nešto novo što će služiti čovečanstvu na dar ili na propast, samo se radi o tome da li je reč o upotrebi ili zloupotrebi određenih vrhunskih dostignuća uma i duha.
Šta je to „ličnost“?
Kakav god bio intelektualni, psihički, duhovni i fizički potencijal nekog čoveka, on se razvija tokom celog njegovog života, i ako se taj proces odvija prirodno, na konstruktivnom kursu čovekovih namera, želja, težnji i ciljeva, velika je verovatnoća da će takav čovek zaista i razviti većinu onoga što mu je dato u potencijalu. Međutim, praksa pokazuje da je mali broj ljudi zaista svestan ovog procesa i potrebe da se taj proces na neki način prati, i ako je neophodno, da se usmerava za dobrobit dotičnog pojedinca i njegovog unutrašnjeg autentičnog i neponovljivog sveta, njegove lične istine. Jer samo takav čovek može da bude i sam zadovoljan sobom, a time i zdrava jedinka u moru drugih jedinki, jer će svojim zadovoljstvom i osećanjem samoostvarenosti blagotvorno uticati na svoju užu i širu oklinu, na ljude sa kojima dolazi u neposredan i posredan kontakt.
Iskustvo takođe govori da zaista retki, izuzetno retki ljudi, ostvaruju svoj puni potencijal i kapacitet koji je oblikovan za njihovo lično dobro, ali i za dobrobit zajednice u kojoj se kreću, i uopšte, za dobrobit društva u kojem njihov rad ima značajnu ulogu nekoga ko je postao lučonoša u određenom i vrlo konkretnom smislu, dakle, u konkretnoj realnosti, da li savremenoj ili za neka druga buduća pokolenja, samo je u tome razlika.
U davnoj prošlosti sva vrhunska ostvarenja uma, duha i tela bila su izuzetno poštovana, a smatralo se da ti „darovi“ potiču iz jednog Izvora, da sva Istina potiče iz jednog Izvora, bila to religija, umetnost, filozofija i nauka, i najzad, čovekovo telo shvaćeno kao hram njegove duše, pa samim tim itekako poštovano i negovano na svim suptilnim nivoima. I potpuno je začuđujuće za savremenog čoveka koji je naviknut da razmišlja separatno i parcijalno, kako su ove iskonske kreacije – religija, umetnost, filozofija i nauka u drevnim civilizacijama bile zastupljene kao oblasti koje su u svojoj sintezi, u stvari, bile sveobuhvatne , koegzistentne i koherentene za uočavanje i otkrivanje smisla pojedinačnog čovekovog života. A osećaj smisla i postojanje smisla; prepoznavanje smisla u životu je ono što je oduvek determinisalo čovekovo kretanje i put.
„Svet pokaže put čovjeku koji zna kuda ide.“ Ralf Valdo Emerson
Ako se osvrnemo na običnog čoveka i njegove potencijale, mogućnosti i potrebe, razne su oblasti u kojima neko može da bude dobar ili čak odličan, dakle, da se desi proces samoostvarenosti (samorealizacije) u njegovom afirmativnom obliku i vidu. Možemo da pratimo razvoj različitih pojedinaca koji neguju zanimanja koja uključuju visok stepen realizacije autentične duhovnosti kao najvišeg stepena sveukupne samosvesti i samorealizacije, a ovako shvaćena autentična i individualna duhovnost nije ništa drugo nego otkrovenje lične istine. Ona opet može da se rasprostire ( i uglavnom to i čini) i na druge oblasti kao što su nauka i umetnosti, kultura, društveni angažman, pa sve do poslova raznih zanatlija i vrhunskih majstora u poslovima u kojima su potrebne zlatne ruke ili izuzetna fizička spremnost i veština (danas to najtransparentnije prezentuju vrhunski sportisti). Mera uspešnosti i ostvarenosti ne mora da se temelji na izuzetnoj inteligenciji. Svi dobro znamo da su za zdravo okruženje uvek tako poželjni ljudi toplog srca i dobrih namera, a u realnosti nema baš mnogo ljudi koji neguju taj svoj kvalitet, čak iako ga poseduju. Mnogi ljudi su zavarani, obmanuti lažnim sistemom vrednosti i zato misle da je sposopnost za logičko i racionalno mišljenje i toliko tražena inteligencija, kruna svakog uspeha. Međutim, nije. Ili ne uvek. Razmislite, šta pokreće biljku koja raste i buja, ćelije od kojih je sazdana ili sunce koje joj pruža predivnu toplotu i svetlost?!
Pokušajte da shvatite i ovo:
„Ličnost je delo najviše životne hrabrosti, apsolutne potvrde individualnog postojanja i najuspešnijeg prilagođavanja na univerzalnu datost, uz najveću moguću slobodu sopstvenog odlučivanja.“ Karl Gustav Jung
Navešću jedan slikovit primer za gore navedenu tvrdnju, a to je ličnost i delo slavnog i genijalnog slikara Pabla Pikasa. On je jednom prilikom izjavio:
– Majka mi je govorila: „Ako si vojnik, postani general. Ako si sveštenik, postani papa.“ Umesto toga, ja sam bio slikar, a postao sam Pikaso.
Mr Aleksandra Kosmajac
Lepo se nasmejah, ako me ovde ko pravi „bogom“ (doduse zlim ali ipak bozanstvom) onda je to martina, sva sreca pa mi te gluposti o „vodji“ i sl ne znace inace i ja odlepih
hvala ti Zlatko na blogu, mestu dobrih tekstova (i onih drugih, al’ redje) te mestu da se lepo nasmejem-gde bi jos mogao sresti lika kao sto je martina i isprpovedati se s istim – stvarno hvala tebi i ekipi na trudu
pozdrav od malog crva iz velike jabuke
Da se zahvalim Zlatku i ekipi na gostoprimstvu te Zlatku, Vojsiju, Martini, Vladi i Nikoli (izvinjavam se ako sam nekoga zaboravio – a imena su po secanju redosleda javljanja) na ucescu u ovom eksperimentu – svojevremeno mi je sugerisamo iz Kanade da „idem pre brzo za mnoge“ „da je previse informacija da ih se shvati i prihvati tako brzo“ itd pa pokrenuh ovaj mali test da vidim kako ljudi razlicitih profila reaguju na „informacije o bolnim temama“ i shvatih da su „kanadske“ sugestije bile ispravne. Morat cu prilagodit moje iznosenje informacija „razlicitim brzinama i nacinu prihvatanja“. Sad mi je da se bacim na taj deo posla. Dakle hvala vam na druzenju i reakcijama (ne volim kad nisam u pravu al’ izgleda da sam malo previse idealizovao „nas“ duh „srednje klase“ i sad mi ostaje da se korigujem te prilagodim situaciji) i na kraju izvinjavam se sto sam vas terao do „pucanja“ ali to mi je bilo potrebno da vidim „snagu duha“ (ne u religioznom smislu vec zivotno-filozofskom)
pozdrav od malog crva iz velike jabuke
https://www.youtube.com/watch?v=36l1KtSPCMM
http://www.youtube.com/watch?v=kXdHSveKHRo
http://www.youtube.com/watch?v=JDP93G1Zq4E
(lijepa Vam je pjesma Vojsije koju ste ostavili,hvala)
Držte se ;) za Isusa.
Evo i ja konačno sjedoh s’mirom za računar,pa mislim da je red,da kao aktivan učesnik ove sveopšte rasprave,ostavim svoj sud kao mali doprinos konačnom (nadam se) zatvaranju teme.
Ovo me malo podsjeća na situaciju kad igram basket sa drugovima,pa kad završimo sa igranjem,često krene tzv. ‘ispisivanje’ ,tj. šut sa polu-distance,da se pogotkom oprostimo sa obručom i mrežicom za taj dan. I tu obično krene serija promašaja,i serija ‘baci još jednom’ i tako se to naše ispisivanje produži na 15 šuteva po čovjeku.Tragi-komedija.Tako i mi.Kolko puta smo samo ovdje izjavili – neću se više oglašavati,ali djavo neda mira,pa se opet raspišemo.
Zvučaće idiotski,ali nedostajaće mi malo prepiska sa vama,možda baš zato što vas ne poznajem,pa nikad ne znam šta mogu da očekujem sledeće.Mogu da naslutim,ali samo donekle.
Svi smo mi različiti,unikatni na svoj način.
Mislim da generalno te različitosti treba poštovati,mada to s’vremena na vrijeme zaboravimo.Ali sve je za ljude,pa i to.
Mislim da smo mi ovdje male mace kakvih ima,iako smo jedni drugima na momente bili čudovišta u očima.
Ja ću sada,iz čistog poštovanja prema svima vama,i u znak zahvalnosti za odvojeno vrijeme da mi replicirate svaki put,nastojati da odbacim svu ironiju i cinizam i reći vam šta mislim o svemu i svakome.
Daleko od toga da me trebate išta poslušati,ali samim tim što ćete ovo pročitati,za mene je sasvim dovoljno.
Počeću od sebe – mislim da je tako najpravednije,kad već dajem sebi za pravo da sudim.
Ja sam dakle,muškarac,balkanac,primorac,196cm visok,nikakav Bred Pit ali svakako više lijep nego ružan,crn,markantan i lako uočljiv.
Odrastao sam u jednoj relativno maloj,finoj sredini,koja je imala svoje mane ali i dosta prednosti.
Nisam imao odrastanje prepuno iskušenja,droge i kriminala kao što ih recimo imaju mladi crnci iz raznih geto-a u Americi,već sam svako jutro imao spreman sendvič i prevoz do škole,dobre drugove koji me nikad na zlo ne naučiše i more koje me možda i najviše naučilo,a da nikad riječ sa mnom nije progovorilo.
Koliko sam sreće imao da se rodim *tada i tu* uvidjam sve više svakog dana.
Ranije sam pričao da bi srećniji bio da sam se rodio tamo oko 1970-te,jer bi tada u punoj snazi slavio Zvezdino osvajanje evrope i svijeta,ali onda shvatim šta bi te 90-te još podrazumijevale,metkove u džepu i glavu u torbi.
Da mi majka danas bude u crnom zbog volje nekih kretena koji piju viski iza kulisa – neka hvala,drago mi je da sam sve to preskočio.
Ali,iako nisam učestvovao u krvoproliću,ne znači da nisam osjetio posledice istog. Posleratni period je donio neke pogrešne idole i istumbao sistem vrijednosti. Kod nas je ‘faca’ bio Arkan,tamo je bio Tompson,negdje drugo je bila neka treća budala. Ljudi sa obije strane su svom snagom nastojali da se što više razlikuju od ovih drugih. A ja nisam mogao da ne primijetim da smo tako neodoljivo slični. U istom moru se brčkali,na iste planine zajedno skijali,isti jezik pričali,isto se oblačili,a na kraju – se poubijali.
Šta drugo reći nego kako smo samo naivni ispali. Zaveli su nas dok trepneš,igrali su prljavo i pobijedili. I šta dobismo na kraju? Niko od vas više nije na svom ognjištu,a sumnjam da je iko drugi bio bolji komšija od vas,ili da se bolje starao o svojoj okolini. Ali,vi od toga nemate sad ništa.
Meni vas je žao,jer kad samo zamislim da je mene neko otjerao sa mog dječijeg igrališta,i oteo mi moje more,mislim da bi sirak ostao do kraja života.
Tako da saosjećam sa svima vama jer mislim da niste zaslužili to što vas je snašlo u tim mladim godinama.
Nastaviću dalje o sredini i ljudima. Svuda ima i dobrih i loših,pametnih i glupih,lijepih i ružnih. Ja se trudim da što manje u životu generalizujem i da kategorišem ljude po tome odakle su,koje su vjere ili koju muziku slušaju.
Ali moramo priznati da ipak,i pored svega ovoga,postoje neke stvari koje se prosto ‘znaju’ ,a tu mislim na sledeće: Većina ljudi na balkanu je religiozna (bar 85%) ; većina ljudi u Srbiji gleda farmu i sluša narodnjake (70-80%); većina ljudi ne razumije pravo značenje pojma patriotizam (90%); većina ljudi smatra da je meso neophodna namirnica (95%); većina ljudi mrzi a da ne zna tačno zašto mrzi (98%) itd…
Zašto ovo nabrajam? Zato što ovdje stupa na scenu nešto što se zove mozak i racionalno razmišljanje.
Ja da nisam koristio sopstveni mozak,danas bi bio klasičan balvan,koji radi u auto-servisu(neka mi ne zamjere serviseri),na tranzistoru sluša Sinana Sakića,mrzi sve što nije srpsko,doručkovao bi sarme sa salatom od slanine a sve to zalivao rakijom.I naravno držao bi veliku (što veću) sliku ostroga iznad stola,ali me to nebi sprečavalo da psujem,prevarim i zajebem nekog.
Ja sam,umjesto toga izabrao da napravim sebi izbor.Naravno da sam u početku pravio neke tragikomične izbore,ali sve to ide u službu kristalisanja onog što ja stvarno želim i šta me istinski ispunjava.
Tako sam,za period od nekih 5-6 godina prešao put od osobe koja je na dnevnom meniju imala pizzu,čips,kladioničarski listić,cigarete i joint, do danas kada mi se 95% ishrane bazira na presnom voću i povrću,cigare sam batalio ima godina i 9 mjeseci,uveliko se spremam za svoj prvi polumaraton
(a onda će na red doći triatlon) i gutam razna interesantna štiva koja sam godinama propuštao jer sam gledao fudbal pokušavajući na brzinu da se obogatim.
Ovo vam od srca iskreno govorim,jer istinski vjerujem u preobražaj.
Zato sam se i našao isprovociranim na početku,jer mislim da se previše zasluga daje bogu,koji nikad ničim,osim našim subjektivizmom,nije pokazao svoje lice,a još i mislim da je greota svoju zaslugu pripisivati nekom drugom.
Mi smo ti koji smo lupili šakom o sto i rekli dosta je bilo ovako.
Mi smo ti koji smo se znojili i krv pišali da dodjemo do željenog cilja.
Zato je greota dati ikom drugom kredit za uspjeh osim samom sebi.
Naravno,tu je podrška porodice,djevojke/momka,prijatelja,ali sve je to uzalud dok mi sami ne preduzmemo odgovarajuće korake.
Zato ja kažem da vjerujem u ljude a ne u boga,jer svo dobro koje u životu vidjeh,poteklo je od ljudi.Bila to moja majka koja me je podigla,ili otac koji me je savjetovao,ili sestra koja me uvijek pazila,ili cura,drug,komšija,slučajni prolaznik koji mi je osmjeh poklonio,ono što im je zajedničko je to da su sve to ljudi. I ja se držim njih,kao pijan plota,i neću odustajati.
Pa da vidim toga boga koji će mi to za zlo uzeti,ima da dobije šamarčinu odmah.
Tako da ono što vam mogu reći je sledeće: tačno je da se moji stavovi dobrim dijelom poklapaju sa Milenkovim,iako i on sam ima svoje mane,kao i svi mi uostalom. Ali mora mu se priznati jedno,osim veoma solidnog poznavanja istorije,a to je – da smo samo mi odgovorni za svoje sudbine,i da to kako ćemo se buditi i ići na spavanje,zavisi isključivo od nas samih.
To je nešto što ja lično mogu potvrditi,jer su neke stvari oko mene ostale iste,a promijenio se moj odnos prema njima.
I tu leži sva mudrost – ne mijenjaj svijet nego sebe.
Sad jedna rečenica upućena Martini – nije mene naljutilo to što ti vjeruješ u boga,to ti niko ne može ni zabraniti ni oduzeti. Mene ljuti kad vidim da neko treba posrednika u vidu bilo kakve organizacije,pogotovu ako ta ista organizacija ima veoma mračnu prošlost. Nemoj misliti da ako se gadiš pedofila i ubica iz tog miljea,i to jasno kažeš,da ćeš se zamjeriti tom bogu u kog vjeruješ.
Ako misliš da on sve vidi i da je pravedan,a vidiš da ovi na zemlji ne zapinju da kazne te buba švabe ljudske medju sobom,treba da se zapitaš kakve su stvarno njihove namjere i da li ti oni uopšte trebaju u tvom odnosu koji imaš sa bogom.
Ne kazem ja da su svi sveštenici loši,daleko od toga,samo im je ugled previše ukaljan kroz vjekove da bi se uz njih mogao stavit pridjev ‘sveto’.
Ja samo trazim od tebe da budeš svoja,kako u razmišljanju tako i u postupcima.
Ništa ti nećeš biti manji vjernik ako kažeš to su hulje a ne ljudi,a nastaviš da se moliš istim intezitetom.Čak mislim da ćeš bit posle nekog vremena zadovoljnija samom sobom što si ih otresla sa sebe.
Znači vjerovati u boga,ali bez ikakvih posrednika,zvali se oni pravoslana,katolična,mormonska ili bilo koja druga crkva.
Previše su sranja napravili,i previše su im skupa kola da bi im se moglo vjerovati.
E,oko toga sve ono ružno poteče izmedju mene i tebe.
Ali nema veze,dok god smo ljudi,možemo ispravit stvari.
Za vojsija nemam neku posebnu poruku,iako sam otvorio srce za svakoga noćas,evo uhvatiće me zora kolko me ponijelo. Prosto ne znam dovoljno o čovjeku da bi mu išta mogao poručit,najčešće se služio iskopiranim pjesmama i tudjim citatima pa mi je ostao neodredjen. A mislim i da mu sujeta nebi dozvolila da bilo šta prihvati od mene,pa bila to i čaša vode. Nemojte me pogrešno shvatiti,ako uopšte i čitate ovaj predugi komentar,prosto se nismo upoznali,nit dovoljno,a i to malo nije bilo kako treba.
Za Milenka par riječi – prvo i osnovno,hvala na savjetima oko života preko bare,još jedna kockica u mom mozaiku,svakako ću imati u vidu neke stvari koje ste rekli. Bilo mi je zadovoljstvo da čitam o nekim istorijskim činjenicama,bile su mi potpuno apstraktne do sada. Želim vam uspjeh sa knjigom,ja je neću čitati,jer prosto mislim da čovjeku nije potreban ‘izam’ u bilo kom obliku,i da je smisao života veoma prost i na dohvat ruke,mada čovjek je oduvijek imao želju da nadje neki ‘dublji’ smisao postojanja.
Za vas koji ste čitali do kraja – hvala i želim vam da vam se ostvari ono što ste do skora mislili da je nemoguće.
Pozdrav iz Beograda od budućeg triatlonca i vegeterijanca.
Za početak,što bi rekao vojsije, ‘malo li je?’ :)
Počeo sam komentarisanje na ovom članku sa idejom da nešto kažem o promeni ličnosti usled hrišćanskog stila života. Kada sam uvideo da komentari idu u pravcu koji nije u duhu Aleksandrine teme a ni u hrišćanskom duhu, povukao sam se, tim pre jer je bilo vreme Petrovskog posta.
A za vreme posta i velikih crkvenih praznika su misaone sile (zli duhovi) aktivnije nego uobičajeno i ljudi su uznemireniji i skloniji svadji, vredjanju, osudjivanju, pa i nasilju.
Onome ko se pita otkud zlo u svetu, neka samo pogleda sebe: juče sam bio zao, ne znam šta mi bi, a danas sam dobar. Sutra će opet nešto ili neko da me isprovocira i biću ponovo zao. Da li sam to ja?
Ne naravno, to nije tvoja suština ali jeste tvoja praksa jer si pod uticajem. I taj uticaj misaonih sila kidiše na sve ljude bez izuzetka, posebno na hrišćane. Jedino su tim negativnim uticajima otporni oni blagi i smireni hrišćani koji su zadobili blagodat Božiju. Ali njih ima malo, i oni su so Crkve i ona sila koja Crkvu i njenu veru drži, dok su svi ostali na velikim iskušenjima i u gresima. Svi ostali se sa manje ili više uspeha bore sa tim silama i gresima na koje ih te misaone sile navode. I mnogi greše. Zato je razumljivo da u okviru Crkve ima grešnika, još kako ima grešnika, ali oni ne čine i ne pišu učenje Crkve, niti se zbog vernika grešnika (bio on i sveštenik, monah ili vladika) Crkva treba osudjivati. Izučavajte šta Crkva stvarno poručuje, izučavajte Istinu i reč svetitelja a ne tudje ljudske živote i dela.
Jer kada govorimo o delovanju crkvenih ljudi i vernika tu nije u pitanju suština osobe, već njena ličnost koja je pod uticajem tih misaonih sila koje njome upravljaju. Zato je Sveti Makarije Veliki i rekao svom učeniku na pitanje šta da radi da bi se spasao:
„Ne osuđuj nikoga, i bićeš spasen“.
Pokušajte da ne osudjujete nikoga, kao što su to radili svetitelji, videćete da vam je to skoro nemoguća misija, ličnost vam nema kapacitet za takvo stanje karaktera, bilo da ste vernik ili nevernik. A ne možete ni da imate kapacitet za neosudjivanje jer ste „prljav sasud“ – duša bremenita gresima. Samo osoba koja očisti svoju dušu (verskim obredima, svetim tajnama) da dodje do krajnjeg dobra u sebi, počinje da voli ceo svet i da plače za svetom i njegovim gresima jer vidi svu bedu ljudskog karaktera kojima upravljaju zli dusi. Otuda su veliki pravoslavni svetitelji gorko plakali u molitvi i sve su ljude videli dobrima (u krajnjoj biti) jer su videli njihovu dobru dušu a ne samo trenutni karakter.
Hrišćanska i pravoslavna vera menja karakter jedne ličnosti. Do pre neku godinu bih se i ja svadjao sa vama i prepirao i objašnjavao, sada tome ne vidim svrhu. Tim pre što kroz versku praksu razum postaje oštriji i pronicljiviji i lako se prepoznaju uticaji koji vladaju dušama drugih ljudi – ko kakve misaone sile nosi sa sobom.
Posebno je lako uočljiva sila antropocentričnosti – čovek sve može sam, znanjem i rukama, čovek sam kreira svoju sudbinu.
Život pak stalno razočarenjima pokazuje tim moćnim ljudima da su u zabludi, i da bez Božije pomoći i volje se ništa ne dešava, posebno u delovima života gde se to ne očekuje. Većina te poruke sa neba ne shvati jer su okovani tom idejom svoje superiornosti – zato je i Lucifer pao sa neba. Neko se probudi i počne da sa trpeljivošću prima sudbinu i tada ostvaruje i najviši stepen slobode u sledjenju Božije volje.
Taj vrednosni sud, to prepuštanje vodjstvu Božijem, to je tek takva promena karaktera i volje osobe, o kojoj naravno savremena psihologija i teorije ličnosti NE ŽELE i NEĆE da se zna, jer su savremene psihoteorije sazdane na temelju antropocentričnosti i razvoja ljudske sujete, te služe da stvore soj psiho mehaničara koji će da održavaju ljude u „radnom režimu“ status kvo-a :-)
Sad, svima želim da izadju iz režima status quo-a kojima nas vladar ovoga materijalnog sveta okiva i da se otrgnemo od misaonih sila koje nam natura. To ne možemo sami, nikada nismo ni mogli, to se postiže molbom i molitvom Gospodu i njegovim Svetima da nam svojom silom pomognu.
Zamislite sopstveni karakter i sopstvenu ličnost kada ste priznali da ste nemoćni i da sve predajete u Božije ruke i u Njegovo vodjstvo, sve želje, nade, stremljenja, svu volju. To se u Bibliji naziva „skromnost duhom“ ili „nišči duhom“ :-)
Sve što vam se u životu dešava vodi vas samo u tom pravcu. Pratite sopstvene živote i uverićete se u napisano.
Na kraju ove „ničim izazvane“ radionice bih vas pozdravio i zaželeo vam Srećan praznik Svetih Apostola Petra i Pavla. Srećan Praznika!
Zlatko,mislim da je najmanje što možete učiniti kao vjernik je da prihvatite ljude i njihova shvatanja,ma kakva ona bila.
Ako već ne osudjujete,nema potreba ni sugerisati koji put je ‘pravi’,ipak govorite o stvarima koje nisu baš jednosmislene.
Ako postoji nešto kao ‘božija volja’ , onda je ne treba ni čačkati puno,možda baš ovako i treba da bude.
Drago mi je da se danas osjećate bolje nego juče,a da li je to zato što ste upražnjavali vjeru,jogu ili trčanje kao ja,to je manje bitno.
Čestitati nekom praznik koji dobar dio ljudi kojima je upućen ne slavi,je jednoumlje i netolerancija.
Ali dobro je da danas vlada sloboda izražavanja pa je i to moguće.
Prijatan dan.
Htjela sam i ranije napisati koju Nikoli, vidim i Zlatko je tu…
Zlatku hvala na čestitiki iako ja to danas ne slavim ali prihvaćam,to su i moji sveci,kao što prihvaćam i molitvu i blagoslov. Mislim da se ne moraš Nikola odmah osjećati uvrijeđen, tko neće ne uzme a tko hoće eto mu.Bitno je vidjeti nakanu. Nakana je dobra.Jer želi dobro.
Netoleracija je kada mi netko čestita osmi mart, a to i danas rade i u Hrvatskoj, to je za mene uvreda jer se žena svodi na neki objekt koji se samo taj dan promatra kao žena.
Ja prihvaćam od Zlatka, doživljavam to kao blagoslov.Dupli :)
Istina je sve to.Slažem se. Danas vidim bolje nego jučer sebe.Još jučer sam otišla na ispovijed i pomolila se za sve i pokajala zbog svojih riječi…onih ružnih, isprovociranih.I mislila sam i na tebe Nikola.Na Milenka sam se nasmijala, čovjek pogrešno zaključuje,zato jer ima sklop predrasuda, to se i tebi dogodi Nikola, predrasude stvore krivu sliku o čovjeku, lažnu.Recimo Milenko je sto posto siguran da sam ja rođena u Srbiji, a ja rođena u Hrvatskoj, pa kako sad to…priča uvijek ide dalje…ali neću o tome pa da se opet uđe u neke političke petljanije.Živim u Hrvatskoj, Hrvatica sam i tako sam se uvijek osjećala,moja djedovina i očevina je moja,ne vidim tu neki problem.Odrastala sam i tamo i tu, zavoljela Vojvodinu, tamo mi je i srce ostalo u nekim komadima koje više nitko sastavit zemaljski neće i prihvaćam i to.Vojsije nije iz Hrvatske…opet predrasuda Milenko,neka ti sam kaže ako želi, ne pišem o drugima nego o sebi.Ono što me šokira kod Milenka jest da on ima test nad nama, pa to je glupo, test koji će povrijediti i poniziti,nehumani test.Al dobro, bilo pa prošlo, jedino, jedino na koga sam jako jučer na misi mislila i u molitvi jest Vojsije, povrijediste ga prilično. NIje on to zaslužio, jer je dobar čovjek.Dobar.Ko kruh što se kaže.Od prvog dana moga dolaska tu je takav.Iako se nismo u svemu slagali.Ali osta dobar.Kad je netko dobar onda je sve drugo manje bitno, sve drugo gubi neki smisao pored dobrote.Pišem kao čovjek a ne učitelj.Dobrota je Božja.Sad ćeš me Nikola pitati a kako to.Pa tako u suradnji srca s Bogom.Nije to pasivno, to je ono da odabereš,dobro ili loše, stvar osobna izbora.Slobodna volja koja slijedi Boga ili ne.Pa da i ne vjeruješ a činiš dobro opet imaš nešto od Božjega,Bog je dobar, a ti uzeo dobro koje ti je stavljeno na izbor pored zla.Vidiš Nikola, ja sam odrasla sa bombama u Hrvatskoj,najljepša dob sa bombama pred maturu…psihički slomljena do te mjere da sam čekala da me pogodi nešto i da prestane i strah i sve uz to,nisam htjela u sklonište…svi smo mi uvjetovani nekim rana i ako i zacijeli ostane ožiljak, sjećamo se ali iznad toga je biti dobar prema sebi i drugima.Bez obzira na sve okolnosti.Kako god mi to gledali, kriv, prav itd. ne daje nikome za pravo prosuditi i osuditi dobrotu.Čovjeka.
Iako znam, nećeš biti zadovoljan potrudit ću ti se odgovoriti na pitanja.
„Sad jedna rečenica upućena Martini – nije mene naljutilo to što ti vjeruješ u boga,to ti niko ne može ni zabraniti ni oduzeti. Mene ljuti kad vidim da neko treba posrednika u vidu bilo kakve organizacije,pogotovu ako ta ista organizacija ima veoma mračnu prošlost.“
Sad si ipak malo jasniji, ali ja trebam Crkvu jer je i tamo moj Bog kojeg blagujem ( stim se neće složiti pravoslavni no to njih ne dira jer si mene pitao za mene).Ja Nikola imam odnos sa Bogom, u sobi, dok radim,na svetoj misi u pričesti,Bog jest svuda ali ono što me iznutra hrani je sam On i zato idem u crkvu.Da primim Isusa.Mračna prošlost? A tko nema neki mrak u prošlosti,svojoj ne općoj? Ima li bezgrešnih? Priznati grijeh i pokajati se ok, eto to je moj odnos s Bogom, jer živim sebe a ne „instituciju“ ali se ostvarujem s Bogom kroz insituciju na osobnoj razini duhovno rastem kroz Isusovu ostavštinu.
„Nemoj misliti da ako se gadiš pedofila i ubica iz tog miljea,i to jasno kažeš,da ćeš se zamjeriti tom bogu u kog vjeruješ.“
Nikola, pa to je jasno da se to događa, ne zatvaram ja oči, ali ne želim otvoriti jezik na osuđivanje jer tako štetim svojoj duši, „ne sudite“, a zemaljskom sudu će odgovarati krivac i to je ok, kaže Bog „Bogu Božje a caru carevo.“To je to.
“ Ako misliš da on sve vidi i da je pravedan,a vidiš da ovi na zemlji ne zapinju da kazne te buba švabe ljudske medju sobom,treba da se zapitaš kakve su stvarno njihove namjere i da li ti oni uopšte trebaju u tvom odnosu koji imaš sa bogom. “
Ako je pak tako, ne uznemirujem se jer znam da to nije moja briga, da osuditi grijeh ali pravo osuditi čovjeka ima samo Bog i to će on i učiniti u svoje vrijeme.
Biti svećenik nije zanimanje nego poziv u srcu, biti svećenik je naslijeđe još od apostola, Isusova volja i želja…dakle ako ih je on pozvao nije moje da ih oduzimam ili mičem, zapravo,svak već pije svoju osudu u srcu kad tad i to je kazna, savjest je moćna …Bog jest pravedan u to nema sumnje.Svakom se vrati zlo na zlo od njega sama.Dok je savjest na djelu to je dobar znak, još ima nade…Kada ja primam Isusa od svećenika, ne primam ja njihove grijehe, dolazi mi čisti i savršeni Bog. Bog djeluje bez obzira na njihovo posvećenje ili neposvećenje, to je ono što ne razumiješ.Bog se daje savršeno.I ostaje čist.Važno jest kakva je moja duša, jeli čista za Boga, želim li ja ići za njim, svima nam ostaje to pitanje za sebe same, svaki dan.Svaki dan je ta borba i vježba.Pa meni je ovo recimo bila vježba i borba, ova rasprava, u njoj sam mogla najviše naučiti o sebi, svoje granice, dobro i loše…i bez obzira na sve vas ja znam da danas moram biti bolja nego jučer a ako neću vratit ću se u nazad u grijeh.A to ne želim.
Način na koji piše Zlatko je lijep, ne dotiče nikoga a svak može izvući nešto za sebe.No ja se želim približiti čovjeku i dođemo si preblizu, nestanu ograde i nastane „igra bez granica“.Nakana mi je dobra ali nisam u mudrosti izvježbana, ode okidač u ranjenosti koja se ne kotrolira.Ranjeni smo svi negdje, od najbližih pa onda donesi te rane i u ovaj prostor i rana koja vrišti.Ja znam zašto sam ja takva…točno znam koje me rane uvjetuju. Zamisli ranu kao bunar koji presušuje vodom, gola rana.I tako postaješ gol i izložen u debatama.Zato je bolje malo pričati, naivno se otvoriti kao ja, donijelo je loše ali i dobro.
Ne kazem ja da su svi sveštenici loši,daleko od toga,samo im je ugled previše ukaljan kroz vjekove da bi se uz njih mogao stavit pridjev ‘sveto’.
Objasnih ti, oni su grešni ljudi koji donose Krista, imaju poziv iz srca, e sad koliko su vjerni to je njihovo i Božje,Bog ih je pozvao u službu.Odazvali su se.Tu su. Nisu oni sveti, svecem se ne rađa nego postaje ,za života, gore. Svet j eGospod Bog, neokaljan ničijim gijehom.Za mene u hostiji.Koju blagujem na misi.Ili primam Živa Isusa.
„Ja samo trazim od tebe da budeš svoja,kako u razmišljanju tako i u postupcima.“
To me i Bog traži :) jer me stvorio slobodnom.Ali ja sam mu obećala da sam Njegova jer to želim, jer sam u Njemu pronašla slobodu koju ti vidiš kao ropstvo.Ali to nije ropstvo.To se ne može riječima sad ovdje dokazivati.To se mora iskusiti.U postupcima sam često „svoja“ a ne Njegova, to je ono kad zgriješim kad tebi nešto ružno kažem :)Vidiš da je bolje da nisam „svoja“, malo se šalim, biti svoj uključuje biti i Kristov, kroz svoju osobnost naslijeđuješ Krista, kroz svoju originalnost kako te Bog zamislio i stvorio izžaruješ Krista ili nosiš ga ljudima; ne mora to biti propovijed, nego ti, smiren i nastanjen u Bogu,osoba koja će privlačiti ljude duhom a da ništa ne govori…pa i to mi se događalo kada sam šutjela :) recimo znali bi mi nepoznati ljudi reći a i poznati „baš se dobro osjećam tu kraj tebe, neka mi je milina, neka vedrina“ eto ne bi znali objasniti.Ne želim se ja hvaliti nego pohvaliti Boga koji to ipak sve čini onima koji ga žele.Nije to po zasluzi nego po predanju, ono što je Zlatko rekao „Bože predajem ti se, budi moj život.“To ne znači da ćeš izgubiti mozak nego ćeš zadobiti uz razum ono što nisi imao, milost i radost itd. darove od Boga za ovaj život i onaj gore.
“ Ništa ti nećeš biti manji vjernik ako kažeš to su hulje a ne ljudi,a nastaviš da se moliš istim intezitetom.Čak mislim da ćeš bit posle nekog vremena zadovoljnija samom sobom što si ih otresla sa sebe.“
Oni nemaju utjecaj na mene, ja imam svoj duh.Ako kažem da nije dobro to što su učinili,znači da ne volim to što su učinili i dami se grijeh gadi, ali čemu griješiti i dalje njih osuđivati jer ja od toga nemam nikakve koristi a dušu mi to neće spasiti.Isus je rekao „ljubite svoje neprijatelje“, to znači „ljubi bližnjega, ljubi čovjeka“, jer bližnji je svaki onaj kraj tebe poznati i nepoznati ljubiti ga kao Bog, Bog umrije za grešnike…ima li bezgrešnog čovjeka? Nema.
„Zato sam se i našao isprovociranim na početku,jer mislim da se previše zasluga daje bogu,koji nikad ničim,osim našim subjektivizmom,nije pokazao svoje lice,a još i mislim da je greota svoju zaslugu pripisivati nekom drugom.
Mi smo ti koji smo lupili šakom o sto i rekli dosta je bilo ovako.
Mi smo ti koji smo se znojili i krv pišali da dodjemo do željenog cilja.
Zato je greota dati ikom drugom kredit za uspjeh osim samom sebi.
Naravno,tu je podrška porodice,djevojke/momka,prijatelja,ali sve je to uzalud dok mi sami ne preduzmemo odgovarajuće korake.
Zato ja kažem da vjerujem u ljude a ne u boga,jer svo dobro koje u životu vidjeh,poteklo je od ljudi.Bila to moja majka koja me je podigla,ili otac koji me je savjetovao,ili sestra koja me uvijek pazila,ili cura,drug,komšija,slučajni prolaznik koji mi je osmjeh poklonio,ono što im je zajedničko je to da su sve to ljudi. I ja se držim njih,kao pijan plota,i neću odustajati.“
Dobrota dolazi od Boga kao što sunce sija jednako vjernicima i nevjernicima i dobrima i lošima.Tko je otvoren dobroti otvoren je i Bogu samo to ne zna.Pripisuje to sebi, svojim zaslugama.Svojoj veličini.Naravno da se treba truditi biti dobar jer se može biti i zao.Odluka i izbor.kao što se za sve treba truditi i uložiti napor.Samo s Bogom je lakše, on ti je pomoć.Kao kad ti se netko nasmiješi, nasmiješi ti se Bog, čovjek je njegov „kanal“ jer želi biti kanal, jer osjeća Boga nije to neki vegetativni odnos potpune pasivnosti, ma ne, Bog traži suradnike one koji će mu bit slični, u ljubavi u onome što je ostavio u Svetom Pismu.Može li se Bog susresti u osmijehu? još kako. kad ti dan krene kilavo i sam ne nalaziš neko svjetlo dogodi se osmijeh u kojem te pozdravi zaboravljeni Bog, Ljubav, a Bog jest ljubav, sama dobrota i ljubav koja plače na svo zlo koje se događa ljudima,trpi s ljudima.Trpi jer ih čeka da se okrenu i odvrate od svojih nečistoća,grijeha.
„Ali nema veze,dok god smo ljudi,možemo ispravit stvari.“
Ne znam ispravih li štogod ili baš ništa, ali imala sam dobru nakanu/namjeru i dobru volju i zrno ljubavi da sve ovo napišem.Pa ako ne možeš ništa od ovoga uzeti uzmi barem ovo zadnje od mene. Napisah kako osjećam, ne služeći se nikakvim knjigama niti tuđim razmišljanjima, to je moj doživljaj Boga na tvoja pitanja.Još jutros htjedoh, pomele su me druge stvari u danu…Eto, rastanimo se ko ljudi, ako je moguće. To kažem i Milenku.
Pozdrav svima i hvala Zlatku na njegovom komentaru.
Ovo je bilo za Nikolu pa neka mi se od strane pravosalvnih ne zamjeri što nisam ošutjela, ali nisam ni poučavala, odgovorila sam iz srca iz onoga što ja jesam.
S najmerom da konačno završim.
„Sad, svima želim da izadju iz režima status quo-a kojima nas vladar ovoga materijalnog sveta okiva i da se otrgnemo od misaonih sila koje nam natura.“ To ne možemo sami, nikada nismo ni mogli, to se postiže molbom i molitvom Gospodu i njegovim Svetima da nam svojom silom pomognu.“
Ja sam izašla na moj način iz režima status quo-a,za mene je i ovo molitva a ne samo molitva riječima, molitva jer sam ovdje bila s Isusom a ne sama (Zlatku velim)naravno, molitva je nekada i samo srce jer Bog vidi nakane.A još jučer uđoh u molitvu za sve nas.
Pozdrav svima. Bez dalje polemike.Umorih se od onog lošeg od prije.A i nije tema.
Milenko, jesi li ovo ti?
http://www.meetup.com/SerbianLanguageCultureClub/members/7975909/
Jeste, to sam ja.