Zašto se posti i čemu služi post verniku – Sveti Teofan Zatvornik

 

Zašto se posti i čemu služi post – Sveti Teofan Zatvornik

Nekoliko odgovora na pitanje čemu služi post i zašto se posti, da li se može bez posta duhovno napredovati

.

Iako je demona strašno mnogo i čitav vazduh je nabijen njima, oni ništa ne mogu da učine onome ko je ogradjen molitvom i postom – Sveti Teofan Zatvornik.

–

Teofan Zatvornik Višinski, rođen kao Georgije Vasiljevič Govorov je ruski svetitelj, episkop, teolog i književnik.

Rođen je 1815. godine u selu Černovskoje, u Orlovskoj guberniji, u Ruskoj Imperiji. Na krštenju je dobio ime Georgije. 1841. godine se zamonašio i postao jeromonah. Iste godine završava Kijevsku duhovnu akademije sa stepenom magistra. Ubrzo je izabran za rektora Kijevo-sofijevske duhovne škole.

1866. godine Teofan se povukao u Višinsku pustinju gde je proveo ostatak života u postu i molitvi. Udubljujući se sve više u tajnu pustinjačkog podvižvištva, episkop Teofan 1872. godine počinje da živi zatvorničkim životom. Prekida kontakte sa ljudima i prestaje da odlazi u manastirski hram na bogosluženja, zatvorivši se u posebni kutak pustinjskih obitavališta, zbog čega je i nazvan Zatvornik.

U svojim kelijama podiže malu crkvu, posvećenu Krštenju Gospodnjem, u kojoj poslednjih jedanaest godina svakodnevno služi svetu Liturgiju. Svoj zatvornički život provodi u neprestanom opštenju sa Bogom kroz neprekidnu molitvu, čitanje i pisanje.

Živeći podvižnički i zatvornički, piše mnoga pisma – odgovore onima koji su mu se obraćali, tražeći od njega duhovnu utehu, pomoć i pouku, što on shvata posebnom vrstom služenja Crkvi Božjoj i narodu hrišćanskom. Dnevno mu stiže 20 do 40 pisama iz raznih krajeva Rusije. Zato ga, sa pravom, jedan od njegovih biografa naziva „velikim umnikom hrišćanske filosofije, spisateljem plodotvornim u meri koju su postigli sveti Oci IV veka“.

Živeći podvižnički i zatvornički, piše mnoga pisma – odgovore onima koji su mu se obraćali, tražeći od njega duhovnu utehu, pomoć i pouku, što on shvata posebnom vrstom služenja Crkvi Božjoj i narodu hrišćanskom.

Istakao se i kao vrstan prevodilac svetootačkih tekstova. Najpoznatiji je njegov prevod „Dobrotoljublja“, knjige koja sadrži najviša učenja o duhovnom životu iz pera osnivača i velikih učitelja hrišćanskog asketizma.

Umro je 1894. godine na dan Krštenja Gospodnjeg – dan praznika hrama koji je podigao u svojoj keliji.

.

Zašto se posti

– Neka vam post koji počinje bude na spasenje duše. Ovo vreme predstavlja veliko blago. Bog ga je preko svete Crkve blagotvorno ustanovio za nas nemoćne koji ne možemo i ne umemo dobro da postimo sve vreme svoga života. Trebalo bi da znamo da sav naš život, bez trenutka izuzetka treba da pripada Gospodu i da bude posvećen u slavu Njegovu, zbog samog našeg stvaranja i tim pre zbog Iskupljenja. Kupljeni smo po neprocenjivoj ceni zbog čega i ne treba da pripadamo sebi, nego Onome Koji nas je kupio i tako postao naš Gospodar, te stoga zakonito zahteva da se posvetimo Njemu a ne da uzimamo druge gospodare kojima ni broja nema.

– Postovi za decu, ako zdravlje to ne dozvoljava, nisu obavezni. Ali šteta je, jer ako ne poste od malena, kasnije neće imati naviku da poste.

– Neizostavno držite postove sredom i petkom

 – Post je – ne jesti do sitosti, nego ostati još malo gladan, kako ni misao ni srce ne bi bili preopterećeni.

– Post i isposnički život uopšte su najbolje sredstvo za čuvanje zdravlja i njegov procvat.

– Nigde ne piše da bez naročite potrebe treba na sebe preuzimati preteran post. Post je – spoljašno delo. Njega se treba prihvatati shodno zahtevima unutrašnjeg života.  

– Ko je protiv posta? Post je jedno od prvih dela monaha i hrišćanina. Ali protiv neumerenog posta treba ustajati. Takav post je poguban. Jer spolja izaziva samo isprazna govorkanja a unutra sujetu.

– Siroti post! Koliko samo prekora, kleveta i gonjenja trpi!

No, po milosti Božijoj, ipak opstaje. Jer oslonac mu je čvrst! Gospod je postio, Apostoli su postili i pri tom ne malo nego, kako o sebi veli apostol Pavle, u postovima mnogim; i svi sveti Božiji držali su post, tako da, kad bi nam bilo dato da vidimo rajske obitelji, mi tamo ne bismo našli nikog kome bi post bio stran. To je i prirodno.

Narušavanjem posta izgubljen je raj – strogo držanje posta treba da bude jedno od sredstava za povratak izgubljenog raja. Majka naša, Sveta Crkva puna saosećanja, zar nam je maćeha? Zar bi nam ona stavljala breme bez potrebe? A evo stavlja ga! Drugačije sigurno ne može da bude. Pokorimo se dakle … Da, i svi koji hoće da se spasu, pokoravaju se …  

Pogledajte okolo. Čim se neko prihvati brige o duši, odmah počne da posti; i što je briga silnija, to je pošćenje strožije. Zašto to? Zato što se uz pošćenje to delo uspešnije odvija i sa dušom se lakše izlazi na kraj. Ko se pak odriče postova, njemu spasenje sigurno nije značajno. Jer gde zakone piše stomak, tamo je stomak – bog. Kome je bog – stomak, taj je neprijatelj Krsta Hristovog. Ko je neprijatelj Krsta, taj je neprijatelj Hrista, Spasitelja našeg i Boga.

– Temelj strasti je u telu; kada je telo izmoždeno, onda su strasti bukvalno kao potkopane i njihova tvrdjava se ruši. Savladati strasti bez posta bilo bi čudo, nalik tome da se bude u ognju i ne izgori. Kako će onaj koji svoje telo obilno zadovoljava hranom, snom i spokojstvom, da pazi na bilo šta duhovno ili kako će u njegovim namerama da bude nečeg takvog? Njemu je odvajanje od zemlje i ulazak u sazercavanje nevidljivih stvari jednako lako kao očerupanoj ptici da poleti.

– Treba se pričešćivati u sva četiri posta. Može se dodati i još: u Velikom i Božićnom postu po dva puta… Može i češće, ali ne preterivati, da se ne upadne u ravnodušnost. Što se tiče «čestog» ne treba previše učestati, zato što ta prevelika učestalost oduzima ne mali deo strahopoštovanja pred ovom najvećom Svetinjom… Često pričešćivanje nije za osudu. Mera je – mesečno jednom, najviše dva puta za mesec dana»

– A ovaj se rod ne izgoni osim molitvom i postom (Mt. 17,21)

Ako se taj rod (demona) izgoni molitvom i postom drugog lica, onda tim pre ne može da udje u onoga ko ima sopstveni post i molitvu. Eto utehe!

Iako je demona strašno mnogo i čitav vazduh je nabijen njima, oni ništa ne mogu da učine onome ko je ogradjen molitvom i postom. Post je – najsvestranije uzdržanje, a molitva – najsvestranije Bogoopštenje; on štiti spolja, dok ona iznutra usmerava ognjeno sveoružije i na neprijatelje. Isposnika i molitvenika demoni čuju izdaleka i beže što dalje od njega, kako ne bi zadobili bolne udarce.

Može li se smatrati, da je tamo gde nema posta i molitve, demon već prisutan?

Može. Useljavajući se u čoveka, demoni ne pokazuju uvek svoje useljavanje, nego se pritaje i podmuklo istiha uče svog domaćina na svako zlo, udaljavajući ga od svakog dobra; on je tako uveren da sve čini slobodno, dok zapravo samo ispunjava volju svoga neprijatelja. Dovoljno je da se prihvatiš molitve i posta – i neprijatelj će odmah otići, pa će sa strane čekati priliku da se opet vrati i zaista se vraća, čim molitva i post budu ostavljeni.

Teofan Zatvornik  “Rečnik hrišćanskog opitnog života”, Obraz svetački, Beograd. 2005.