Веселинка Стојковић

 

Из говора села Ратаја код Врања – трагови

(Призренско-тимочки дијалекат)

 

ДИЈАЛЕКАТСКИ РЕЧНИК

Неке занимљивости

 

А

Абéр, м.[1] глас, вест.

Кьд стигне абéр, туј сам.

Абéр си нема. (Ни да чује! – Ни бриге! – Свеједно му је.)

Авлија, ж. двориште.

У авлију нóга прво ступне.

Све ги пуно, и авлија и кућа.

Авлија да ти је смéтена. (Чиста, пометена.)

Метене авлије викав наодaџије. (Наводаџије; гости, пријатељи; поштовање.)

Акьл, м. памет, расуђивање.

Акьл нема.

Без акьл. Не му се доказýје.

Акьл му не дава. (Памет, тврдоглавост; небрига; неодговорност.)

Да има акьл, не би такóј работáја.

Сьс људи без акьл да немаш рабóту.

Акьлче, с. хип.

Акьлче малко треба да имаш.

Акьлце, с. хип.

Мућни га тој твоје акьлце.   

Акьлиште, с. пеј.

Акьлиште му тьквó.

Акьлиште му се не нашло.

Аљинка, ж. хаљина, одећа.

Аљинке му виснáле. (Мршав је. – Oсиромашио је.)

Аљинке му виснáле, немав за што да се држив. (Премршав је.)

Áмбар, м. остава за жито (пшеницу, пре свега, јечам, овас).

Áмбар ти је домаћин на кућу. (Кад имаш хлеб, за друго лако.)

Од áмбар до áмбар има млого. (Од жетве до жетве дуго је време.)

Туђ áмбар и твој неје исто.

Áмбари ги пуни, домаћинска кућа.

Тија áмбари су некипýт били пуни.

Áмбари жито чував.

Туђи áмбари пуни. (Твоји нису.)

С туђи áмбари се дичи.

Туђи ги áмбари на дику.

Њини áмбари се разакáли, а у туђи гледав. (Амбари им пуни – препуни, отежали – и мало им.)

Áмбаришта, м. аугм.  

Áмбаришта ги натежáли.

Áрно, прид. с. добро; áрна, áран; áрни, áрне, áрни.

Áрно си је кьд знáјеш све да рабóтиш.

Áрно си је кьд изýчиш школу.

Áрно девóјче, ама – áрно и момче.

Доарнити, несвр.

Преарнити, свр.

Ће га доарним ручьк и ће га преарним.

Доарнити се, пов.

Доарнила се башча. Не фирáје ништа. Ич не фирáје. (Башта није добра. Ништа не успева. Ни мало не успева.)

Доарнили су се. (Подсмешљиво, сажаљиво: Нема шта, много су добри.)

Ће се доарнив, немај бриге. На куклово лето. (Никад.)

Астáл м. сто.

Кьд легнем на астáл, тьг ће се сетиш. Доцкан ће је, синко. Кьд липче магáре, нема га више.

Ашик, прил. са прид. зн. добар, нема му мане; заљубљен.

Ашик момче, ашик девóјче. Нема ги мана. (Да им се не нагледаш: и по стасу, и по гласу, и по оделу – лепота! срећни су, заљубљени.)

Ашиклија, м. мушкарац – лепота духом и телом и оделом (у смислу: уме да носи одећу, капу, обућу, себе); уме и да се размеће – разметник, у лепом значењу речи; срећник; парадан.

Ашиклија – нема га у сви овија села.

Ашиклија, ж. лепота девојка, млада жена; која се воли, која уме да воли; која уме и да се показује.

Ашиклија – да је носиш, да се поносиш. (Срећник је онај ко се ожени њоме.)

Ашиклија, ж. за дику: лепа, посебно лепа фута, памучна углавном (широка сукња из домаћег разбоја), или каква друга одећа; марама (за главу).

Опасáла си гу ашиклију. (Фута.)

Врзала си гу! Убава. Ашиклија. (Марама.)

Ашиклија, ж. симболично: чашица среће, која подстиче животне снаге, животну радост; дружица, срећница; тренутак узвишеног осећања пред новом буром радости и све заједно.

Песмо моја, ашиклијо моја!…

Ашиклика, ж. девојка, жена – уме да носи и да се поноси (себе да носи, своје тело и одело); ужива у животу; мераклика; срећница.

Ашиклика! Нема ву мана у цело село.

Ашиковати, ашикује, несвр. воли, проводи се, срећан је, заљубљен је; проводи се, лута, не прихвата обавезе; не жени се, не удаје се.

Ашикује… Младо.

Ашикује још. (Није се оженио. Није се удала. – А време иде; отишло је.)

Ашикувáње (ашиковáње), с. младовање, срећовање, заљубљеност.

Све је до време. Прођé и тој. Беше. Наше ашикувáње беше!… Отиде тој време као да неје ни било. Такóј је тој.

 

Напомена: Акцентовани самогласник и и акцентовани полуглас ь, приликом објављивања, уместо акцента, добијају број 7.

---