Božija blagodat i dobra dela

Kako se dobija i gubi besplatna Božija blagodat i kako dobra dela spasavaju dušu

 

 

U manastiru Miljkovo sam najednom osetio da sve volim. Neka čudesna neiskazana radost je obujmila čitavo moje biće. Osećao sam neki neiskazani mir. Sve volim a više ne umem da se naljutim. Žalim sve što strada. Svakog trenutka sam bio u stanju da se zaplačem radi ljudske nesreće i patnje. To je tako trajalo dok se nije upokojio blaženopočivši iguman Amvrosije.

Blagodat i blagodatno dejstvo koje se dobije besplatno, traje sve dotle dok je pažnja čovekova iznutra sjedinjena sa Gospodom. Čovek se trudi, radi, sve Gospodu radi. I gleda svuda Gospoda, u svakoj tvari. On je svuda. On je Život. I svuda je pokretač života. Svuda je prisutan. I dokle god je čoveku pažnja upravljena na Gospoda i Carstvo Nebesko, on gleda i na svet tako. Vidite da u svakome Gospod počiva, tajno, bez razlike da li Ga čovek poštuje ili ne. Ali, On je tu, u centru života. On pokreće život. On je Životodavac. I dokle god je ta pažnja prvenstveno tu, u srcu, čuva se taj unutrašnji mir i radost Božanska koja se besplatno daje početnicima. A posle, ako nam malo pažnja skrene sa toga i zapečati se na nekim predmetima ovozemnim – bilo da se radi o mrtvim predmetima ili o živom stvorenju, odmah se gubi unutrašnji mir – ne može se na dve strane. Predmet kome smo posvetili pažnju odmah ulazi unutra i zauzima presto Gospodnji, odnosno naše srce. A to može biti i slava, čast, bogatstvo, lepota. Čim nam se želja popne na tron, onda zaživi u nama. Kome pažnju posvećujemo, to u nama živi.

Kad čovek izgubi blagodat, on to dugo ne shvata, nego još uvek misli da je ima, jer u njemu još žive pređašnje misli. On ne shvata da je ohladneo i da je izgubljen za večni život.

Iz svakoga života možemo naći nešto poučno. I kod najvećeg razbojnika i kod njega ima nešto dobro.

Kažu, prepodobni Makarije Veliki koji se u mladosti trudio, bio je sin sveštenika, želeo bi da vidi neku osobu koja je njemu slična, da mu Gospod otkrije na koga sliči i jednom dobije odgovor: ti si sličan onom frulašu u Aleksandriji, što po ulicama svira frulu.

I ode on u Aleksandriju i nadje tog frulaša i kaže mu: – Hteo bih malo duže s tobom da razgovoram o tvom životu, kako ti živiš.

– Pa, eto oče, sviram malo u frulu, neko mi nešto da, tako živim.

– A šta si radio ranije pre nego što si počeo da sviraš u frulu.

– E, oče, nije to za pričanje, šta sam bio i šta sam radio.

– Ja sam došao, meni je otkriveno tako da s’ tobom razgovaram, hteo bih da znam uopšte o tvom životu.

– Pa, da ti kažem, ti si čovek pobožan, ovo ću ti kazati kao ispovest. Ja sam oče od mladosti bio razbojnik i vodja razbojnika i ne mogu ništa da se pohvalim o svom životu. Moje društvo je izginulo kad sam zašao u godine a mene nisu uhvatili. Onda sam se vratio u grad da živim na neki pošteni način.

– Sine, dobro je to, nego ja bih želeo da mi ti nešto iz tvoga života kažeš, izgleda da u tvom životu ima i nečeg dobrog.

– Oče, ja se ne sećam, ja sam od mladosti stalno krao i tako živeo.

– Pa imaš ti svakako nešto dobro, da li se sećaš nečega dobrog.

– Ako Gospod moj prima to za dobro delo, išli smo u pljačku, saznali smo da u nekom mestu ima bogat čovek i da ima i novca i zlata i tako to. Opljačkali smo dosta, sve što nam je trebalo, ali naiđe neka devojčica i moji drugovi hoće na silu da je odvedu. Ja im kažem: Stoj, ne dirajte je, opljačkali ste sve što vam treba i da je niko nije dirnuo, svako ko je dodirne poginuće. Pitao sam je: Odakle si ti devojčice? Ona mi kaže. Pitao sam je: Jesi li hrišćanka?

Hrišćanka sam – kaže. Idi kući i nemoj da ideš sama bez društva, vidiš na kakvo si društvo naišla, idi kući.

– Ako je to dobro delo, ako Gospod prima.

– Pa dobro, možda imaš još neko dobro delo.

– Pošto mi je svo društvo poginulo, ostao sam sam. Imao sam novac, živeo sam obično na pustim mestima i jednog dana vidim da jedna žena trči, stalno se okreće. Vidim da niko za njom ne juri, ona trči pa padne, ustane, pa opet trči. Izađem ja pred nju i pitam je od čega beži. Kaže: Ne pitaj, moj muž se zadužio mnogo, hteo je nešto da radi, nije mu to pošlo za rukom, ušao je u dugove i oni su uzeli i muža i decu da ih prodaju kao robove, ako mene uhvate i mene će prodati kao roba. Koliko ti je dužan muž?. Ona kaže: 302 dukata. I ja joj dam 302 dukata i kažem: Idi, otkupi muža i decu.

– To sam dao, ako to Gospod prima kao dobro delo.

Starac mu kaže: E čoveče od svega toga ja ništa nemam. Jeste da si se mnogo nagrešio u životu ali ovakva dobra dela ja nemam.

Drugom prilikom jednom crkvenjaku došlo u misao i on je čuo: ti si sličan onim dvema jetrvama u Aleksandriji.

Pronašao je jetrve i pitao ih kakva dobra dela imaju.

– Mi smo u zajednici, živimo, radimo u kući šta treba, mi ne znamo kakva dobra dela imamo, radimo tu i gajimo decu.

– Živite li moderne živote.

– Pa kako moderne kad mi sa muževima ne spavamo.

– Kako vi živite, vas dve medju sobom.

– Mi smo kao rođene sestre, nikad se ne svađamo, kao rođene sestre i još bolje.

Prema tome, ako mirjani nisu u stanju da postignu revniteljstvo jednog pustinjaka, zato su u daleko većoj mogućnosti da putem svojih dobrih dela dođu do Božije blagodati. Ovom prilikom dakle, Bog nam ukazuje da svako ljudsko biće, prema svojim sklonostima, ima priliku da zadobije Božiju blagodat.

 

Otac Tadej