Kako uživati u životu – proleće

 

ŠESNAESTI DAN

 

Proleće

.

U proleće sam kao dečak počinjao da pravim utvrđenja, rampe i mostove za mrave dok ne bih tako uposlen zaspao na stomaku na travi. U proleće sam brao poljsko cveće i nosio ga mami jer znam da ga voli i da ga ona donosi iz šetnji. Mali plavi različak stisnut dečijim prstićima i mamino oduševljenje kao da ga prvi put dobija od mene a ne svakog prolećnog dana. Sunce i slatki mirisi bašte. Procvetali drvoredi jabuka u našoj ulici. Drugačiji miris Dunava koji najavljuje skoru sezonu kupanja.

Krajem proleća dolazila je moja Nana (izgovara se kratko, odsečno) u goste, mamina mama, pa sam trčeći iz škole zaticao meni najlepšu sliku na svetu: na hodniku-terasi pod visokim stubovima naše stare kuće, Nana, Prababa i Mama sede u hladu ruža puzavica, među velikim saksijama palmi, ili Nana ili Prababa u stolici na ljuljanje, neka od njih štrika ili sve tri nešto od toga rade, pričaju, piju kafu i čekaju mene iz škole, srećnog pola od toga koliko ih volim pola jer uskoro počinje raspust.

A onda sam porastao. I opet sam voleo proleće zbog mnogo divnih razloga. A onda sam dodatno odrastao i nastavio da volim proleće uprkos tome što prelazak iz zime u njega više nije bio tako jednostavan. Odjednom, postao sam svestan neobične statistike da se ljudi uglavnom ne osećaju najbolje ni telom ni dušom u proleće. Tromost, apatija, postzimska, poput zaostalih repova iz prethodnog perioda bez sunca, depresija. Odjednom, proleće je postajala kapija koja je zahtevala dodatni napor da se kroz nju prođe. Čak iako držim za sebe da sam kralj optimizma, nekako sam i ja počeo da osećam „stenjanje“ umesto poleta.

Ovog proleća mnogi moji prijatelji, uključujući i mene, imali su veoma složene, stresne i teške momente vezane za sebe, svoj život, zdravlje svojih najbližih… Ovog proleća više nego ikada bila nam je potrebna velika količina dodatne energije da kroz sve to prođemo i postanemo uopšte svesni da sunce sija ceo dan i da je taj dan duži nekoliko sati.

Ne bih se usudio da kažem da smo uspeli potpuno jer neke stvari su još u toku rešavanja i sređivanja ali da smo svi bolje, jesmo. Kako?

Razgovaramo, istresamo jedni pred druge sve, bez priprema, bez razmišljanja i zajedno rešavamo kako najbolje znamo i umemo. Zajedno donešena, to su daleko bolja rešenja nego da je svako sam u sebi pokušavao da smisli najbolju opciju. I tako je daleko lakše. Rodbina je takođe uključena i ti odnosi dobijaju na kvalitetu, posebno jer su dati, stari i pomalo umorni. Ovako se obnavljaju, razvijaju, jačaju… Prijatelje biramo pa je mnogo toga sa njima jednostvavnije nego sa rodbinom. Svi zajedno, mi smo jedna snažna armija ljubavi koja zna da može mnogo toga zajedno.

Samoća u nevolji i zatvaranje u sebe je najgori mogući izbor. Čak i kada zaista možete sve sami. Ali to je samo tehnički. Duša ima svoje potrebe i to ne bi smeli da zaboravljamo. Osnaženi razgovorima ili dobrim rešenjima koja nam pružaju dragi ljudi oko nas daleko smo korisniji onima kojima je naša pomoć najpotrebnija, sebi ili drugima. Upamtite to molim vas.

Već ste shvatili da ja mnogo toga „lečim“ pijenjem kafe sa nekim. U proleće se ta terapija „pojačava“ odlaskom u bašte kafića ispod drvoreda starog drveća. Nema šanse da ne primetite da je sunčan prolećni dan a da ste tu sa prijateljima. I nema šanse da se neko od vas prvi ne nasmeje pa tako povuče celo društvo u „bolju zonu“. I opet pominjem koliko je važno režiranje. Ne dozvolite teškim životnim okolnostima da upravljaju vašim životom, upravljajte vi njima. Ma koliko snage se čini da vam je potrebno u trenutku, potrudite se, pronađite je u sebi i pokrenite se. Režirajte! Režirajte susrete sa ljudima koji su vam najdragoceniji u takvim trenucima. To je najbrža kvalitetna pomoć i samopomoć. Zajedno možete mnogo, pomeriti planine, jer zaista, navesti čoveka kojem je teško da se nasmeje jeste ravno tome i predivno veliko, najveće!

Stiglo je proleće. Uzmite ga boravkom napolju sa dragim ljudima ma kako da se osećate. Sve ostalo uradiće prijatelj i sunce jer „ništa živ čovek ne može izgubiti što mu jedno proleće ne bi moglo povratiti, niti može čovek biti trajno nesrećan dok Bog daje da se duša leči zaboravom i zemlja obnavlja prolećem.“ Ivo Andrić

Tekst preuzet iz knjige Kako uživati u životu i sajta: http://kakouzivatiuzivotu.blogspot.com/