Molitva Isusova i molitva mirjanina

Način života kada se stalno moli umna molitva Isusova i uzdiže ka Stvoritelju

 

 

Molitva mirjana

• Neki, koji sebe smatraju za obdarene duhovnim rasuđivanjem, i koje mnogi poštuju kao takve, boje se ove molitve kao kakve zaraze, navodeći kao razlog za to ʺprelestʺ, koja je tobože neminovna saputnica bavljenja molitvom Isusovom. Oni sami drže se podalje od ove molitve i druge uče da je se klone. Tvorac takvog učenja je, po mome mišljenju ‐ đavo, koji mrzi Ime Gospoda Isusa Hrista, jer ono uništava njegovu silu: on drhti pred tim svemoćnim Imenom, zato ga je i oklevetao pred mnogim hrišćanima, kako bi oni odbacili to plameno oružje, neprijatelju strašno, a nama spasonosno.

Drugi, baveći se Isusovom molitvom, hoće odmah da osete njeno duhovno dejstvo, hoće da se naslađuju njome, ne shvatajući da nasladi, koju daje jedino Bog, treba da prethodi istinsko pokajanje. Treba mnogo i gorko da se plače, pre no što se u duši pojavi dejstvo blagodat ‐ koje, ponavljam, daje jedino Bog, u vreme koje je samo Njemu poznato. Prethodno treba dokazati svoju vernost Bogu, postojanošću i trpljenjem u molitvenom podvigu, uviđanjem i odsecanjem svih strasti u njihovim najsitnijim dejstvima i izdancima.

Pouzdan oblik bavljenja molitvom Isusovom sastoji se u njenom tihom proiznošenju ustima ili umom, obavezno sa pažnjom i uz osećaj pokajanja. Đavo ne trpi miomiris pokajanja; od duše koja iz sebe ispušta taj miomiris on beži što dalje sa svojim prelestima. Isusova molitva koja se obavlja na taj način najbolje je oružje protiv svih strasti i najbolje zanimanje uma za vreme bavljenja rukodeljem, na putu i u drugim slučajevima kada čovek ne može da se bavi čitanjem i psalmopojanjem. Takvo obavljanje molitve Isusove prikladno je za svakog hrišćanina, kako za onoga ko živi u manastiru, tako i za onoga ko živi u svetu. Stremljenje ka otkrivanju duhovnog dejstva srca, pripada ponajviše i gotovo jedino monasima, i to onima koji su dobro upoznali borbu sa strastima, uz pogodnosti koje pruža mesto i druge okolnosti.

Nastavnik

• Najuzvišenije umno delanje neobično je jednostavno. Da bi bilo prihvaćeno, potrebna je detinja prostota i vera; a mi smo postali tako komplikovani, da nam je upravo ta prostota nedostupna i neshvatljiva. Hoćemo da budemo mudri, da oživljavamo svoje ja, ne trpimo samoodricanje, nećemo da dejstvujemo verom. Zato nam je potreban nastavnik, koji bi nas izveo iz naše komplikovanosti, iz našeg lukavstva, iz naše prepredenosti, iz naše sujete i gordosti ‐ u širinu i jednostavnost vere. Zato se događa da na poprištu umnog delanja mladenac postigne neobičan uspeh, a mudrac skreće sa puta i pada u mračni bezdan prelesti.

• Neiskusan nastavnik opasan je u obučavanju početnika dobrim običajima i prvim pravilima monaškog života; tim je opasniji za onoga ko se usudi da čuje učenje o velikoj tajni umne molitve, koja hrišćanina vodi ka skrivenom i ujedno suštinskom i potpuno opipljivom sjedinjenju sa Bogom.

Način života

• Kao osnov za bavljenje molitvom Isusovom služi razborito i oprezno vladanje.

Prvo, treba udaljiti od sebe razneženost i telesne naslade u svakom obliku. Treba se zadovoljavati stalno umerenom hranom i snom, u skladu sa silama i zdravljem, kako bi hrana i san pružali telu potrebno okrepljenje, ne proizvodeći nedolične pokrete, koji se javljaju usled preterivanja, niti iznemoglost tela, koja se javlja usled nedostatka.

Odeća, obitavalište i uopšte sve materijalne potrepštine treba da budu skromne, radi podražavanju Hristu, Njegovim apostolima i njihovom duhu, radi sudelovanja u njihovom duhu. Sveti apostoli i njihovi istinski učenici nisu prinosili nikakve žrtve sujeti i gordosti, prema običajima sveta, niti su bilo u čemu ulazili u opštenje sa duhom sveta. Pravilno blagodatno dejstvo molitve Isusove može da nikne samo iz duha Hristovog: ono niče i raste isključivo na toj podlozi.

Vid, sluh i druga čula treba strogo čuvati, kako kroz njih, kao kroz vrata, u dušu ne bi provalili protivnici. Usta i jezik treba da budu obuzdani i kao okovani ćutanjem: praznoslovlje, mnogoglagoljivost, a naročito podsmesi, osuđivanja i klevete, najgori su neprijatelji molitve.

Treba se odreći primanja braće u svoju keliju i odlaženja u njihove kelije; strpljivo treba prebivati u sopstvenoj keliji kao u grobu, sa svojim mrtvacem dušom, koju je izmučio i ubio greh ‐ i moliti Gospoda Isusa za pomilovanje. Iz groba kelije molitva ushodi na nebo; a u onom grobu u koji se telo sahranjuje nakon smrti, i u grobu adskom, u koji se baca duša grešnika, nema više mesta za molitvu.

• Onome ko želi da se bavi umnom molitvom i da uznapreduje u njoj, potreban je post, a isto toliko potrebno mu je bezmolvije i krajnja usamljenost ‐ da se što je moguće više kloni skitanja.

• Nauči se na ćutanje, kako bi mogao da bezmolvstvuješ i među ljudima. Govori što je moguće manje, i to samo kada je krajnje neophodno. Onome ko se navikao na rasejanost teško je da pretrpi muke koje donosi bezmolvije, ali svako ko želi da se spase i da uznapreduje u duhovnom životu neizostavno treba da se potčini tim mukama i da se nauči na usamljenost i bezmolvije. Posle kratkotrajnog napora bezmolvije i usamljenost postaju omiljeni zbog svojih plodova, jer duša blagorazumnog podvižnika neće oklevati da ih opet okusi.

• ʺAko se vrata sobe često otvaraju, toplota lako izlazi iz nje. Tako i duša, ako mnogo govori, čak i kada je ono što govori dobro, gubi svoju toplotu na vrata reči. Zato je dobro i korisno ćutanje u umu, kada se bavimo mudrim i dušekorisnim pomislimaʺ (izreka staraca).

Očigledno, ovde se misli na umno delanje, u kome glavno mesto zauzimaju umna molitva i plač srca prilikom sećanja na smrt, na sud Božiji, na večnu muku ada i večno blaženstvo raja.

• Brat je od avve Pimena zatražio pouku. Starac mu je rekao: ʺDokle god se kazan zagreva vatrom koja je ispod njega, dotle se ni muva, ni bilo koji drugi insekt neće usuditi da mu se približi. Kad se pak kazan ohladi, tad se na njega slobodno spušta svakojaka gamad. Slično se događa i sa monahom: dok prebiva u duhovnom delanju ‐ dotle đavo ne nalazi mogućnost da ga poraziʺ.

To je osobina umne molitve: ispunjavajući čoveka, ona zagrađuje ulaz u njega svim grehovnim pomislima. Kada pak um delatnika klone u raslabljenost i uninije, tada grehovne pomisli lako ulaze, pobeđuju i savladavaju podvižnika. Iz ovog razloga za podvižnika umne molitve naročito je važno da postojano čuva um budnim i trezvenim, ne dopuštajući sebi ništa što bi um dovelo u stanje raslabljenosti: ni  mnogoglagoljivost, ni preterane brige, ni dokolicu i rasejanost, ni preterivanje u hrani, piću i snu, ni pažnju prema ljudskim delima i delima ovoga sveta.

• Sveti Pimen Veliki je život provodio u nevelikom opštežiću koje se sastojalo od njegovih srodnika. Boraveći stalno sa njima, on se usamio u sebi i dostigao savršenstvo postojanom i napregnutom trezvenošću, uklanjajući svaku prepreku koja bi njegovo delanje mogla da naruši. Veoma pouzdano sredstvo za očuvanje mira srca i bezmolvija, kao i umne molitve koja od njih nerazdvojna, daje sveti apostol: Nosite bremena jedan gpygoga, i tako ispunite zakon Hristov (Gal. 6,2).

Ljudi najčešće čine upravo suprotno: oni od bližnjih traže nepopustljivost i savršenstvo u dobrodeteljima, što je čoveku nesvojstveno i nemoguće, a pri tome o dobrodeteljima imaju sasvim nedovoljne i varljive predstave. Takvo nerazumno stremljenje ne dopušta srcu da se pogruzi u samoposmatranje i istinsko smirenje, iz kojih ističe umna molitva i bezmolvije srca; ono drži srce u neprestanoj uznemirenosti, a umu donosi mnoštvo besmislenih pomisli i maštanja; Nosite bremena jedan drugoga, i tako ispunite zakon Hristov.

 

Odlomak iz knjige Enciklopedija pravoslavnog duhovnog života – Sveti Ignjatije Brjančaninov