Molitva Isusova ili umna molitva i njeno dejstvo

Duhovni darovi i dejstvo koje stvara molitva Isusova u duhu i duši molitvenika

 

Molitva Isusova: „Gospode Isuse Hrise, Sine Božiji, pomiluj me grešnoga“

 

Molitva Isusova ‐ Dejstvo

 

• Među neshvatljivim, čudesnim svojstvima imena Isusovog nalazi se svojstvo i sila da se izgone demoni. Ovo svojstvo objavio je Sam Gospod kada je rekao da će onaj ko veruje u Njega imenom Njegovim izgoniti demone (Mk. 16,17). Na ovo svojstvo imena Isusovog treba naročito obratiti pažnju, jer je ono od najvećeg značaja za sve koji se bave molitvom Isusovom.

Kao prvo, treba da se kaže nekoliko reči o prebivanju demona u ljudima. Ovo prebivanje biva dvojako: jedno može da se nazove ‐ čulnim, a drugo ‐ duhovnim. Čulno satana prebiva u čoveku kada se svojim bićem useli u njegovo telo, i muči dušu i telo. Na taj način u čoveku može da živi jedan demon, a mogu i mnogi. Tada se čovek naziva demonizovanim (đavoimanim, posednutim). Iz Jevanđelja vidimo da je Gospod isceljivao demonizovane; na isti način isceljivali su ih i učenici Gospodnji, izgoneći demone iz ljudi imenom Njegovim. Duhovno satana prebiva u čoveku kada on postane izvršilac đavolove volje. Tako je satana ušao u Judu Iskariotskog (Jn. 13,27), to jest, ovladao je njegovim razumom i voljom, sjedinio se sa njim u duhu. U tom položaju bili su i nalaze se svi koji ne veruju u Hrista, kao što i sveti apostol Pavle kaže hrišćanima koji su u hrišćanstvo prešli iz neznaboštva. I vas koji bejaste mrtvi zbog prestupa i grehova svojih, u kojima nekada hodiste po duhu ovoga sveta, po knezu koji vlada u vazduhu, po duhu koji sada dejstvuje u sinovima protivljenja, među kojima i mi svi živesmo nekada po željama tela svoga, čineći volju tela i pomisli, i bejasmo po prirodi deca gneea kao i ostali (Ef. 2,1 3).

U ovom položaju nalaze se više ili manje, u zavisnosti od stepena ogrehovljenosti, oni koji su se krstili u Hrista, ali su se kroz sagrešenja otuđili od Njega. Tako Sveti Oci shvataju reči Hristove o vraćanju đavola sa sedmoricom drugih najljućih duhova u hram duše iz koga se udaljio Duh Sveti (Mt. 12,43‐45).

Duhovi koji su ušli na taj način opet se izgone molitvom Isusovom, uz život u postojanom i brižljivom pokajanju.

Prihvatimo se podviga, spasonosnog za nas! Potrudimo se da molitvom Isusovom isteramo duhove koji su usled naše nebrige ušli u nas. Ona ima osobinu da oživljava umrtvljene grehom, ona ima osobinu da izgoni demone. Ja Sam vaskrsenje i život rekao je Spasitelj koji veruje u Mene ako i umre živeće (Jn. 11,25). A znaci onima koji veruju biće: imenom Mojim izgoniće demone (Mk. 16,17).

Molitva Isusova otkriva prisustvo demona u čoveku i izgoni ih iz čoveka. Pri tome se događa nešto nalik onome što se dogodilo prilikom izgananja demona iz demonizovanog deteta posle Preobraženja Gospodnjeg. Kada je dete videlo Gospoda Koji je došao, odmah ga stade demon lomiti; i padnuvši na zemlju valjaše se bacajući penu. Kad je Gospod zapovedio duhu da izađe iz deteta duh uz zlobu i gnevne pokrete izađe, povikavši i izlomivši vrlo dete, od čega ono bi kao mrtvo (Mk. 9,17‐27).

Sila satane ‐ koji je neprimetno prebivao u čoveku tokom njegovog rasejanog života ‐ kada čuje da čovek na molitvi priziva ime Gospoda Isusa, biva pometena. Ona pokreće u čoveku sve strasti i posredstvom njih dovodi čoveka u stanje strašnog kolebanja, proizvodeći u telu različite čudne bolesti. U tom smislu je prepodobni Jovan Prorok rekao: ʺNama nemoćnima ostaje samo da pribegavamo imenu Isusovom: jer strasti, kao što je rečeno, jesu demoni, i izlaze usled prizivanja ovog imenaʺ. To znači: delovanje strasti i demona je zajedničko; demoni deluju posredstvom strasti. Kada prilikom bavljenja molitvom Isusovom vidimo naročito uznemirenje i ključanje strasti, nemojmo da zbog toga padamo u nedoumicu ili uninije. Naprotiv, ohrabrimo se i pripremimo za podvig, za brižljivo moljenje Imenom Gospoda Isusa, kao oni koji su dobili očigledan znak da je molitva u njima počela da proizvodi dejstvo koje joj je svojstveno. Sveti Jovan Zlatoust kaže: ʺSećanje na ime Gospoda našeg Isusa Hrista razdražuje đavola na borbu. Jer duša koja se prisiljava na molitvu Isusovu, sve može da dobije tom molitvom, i dobro i zlo. Kao prvo, ona može da vidi zlo u unutrašnjosti svoga srca, a potom i dobro. Ova molitva može da pokrene zmiju i da je smiri. Ova molitva može da razobliči greh koji živi u nama i može da ga istrebi. Ova molitva može da uznemiri svu silu đavolju u srcu, da je pobedi i malo pomalo iskoreni. Ime Gospoda Isusa Hrista, silazeći u dubinu srca, smiruje zmiju koja vlada njegovim pašnjacima, a dušu spasava i oživotvorava. Neprestano prebivaj u imenu Gospoda Isusa neka srce upije Gospoda i Gospod srce, i neka ovo dvoje budu jedno. Uostalom, ovo delo se ne savršava za dan ili dva, nego zahteva mnogo godina i vremena: potrebno je mnogo vremena i podviga da bi đavo bio izgnan i da bi se uselio Hristosʺ.

Ovde je očigledno opisano ono delanje o kome govori i na koje poziva prepodobni Makarije Veliki u svojoj prvoj besedi, uz jasno ukazivanje i na oruđe delanja: ʺUđi i ti, ko god bio, kroz pomisli koje u tebi neprestano narastaju, ka tvojoj zarobljenoj duši, robinji greha, do dna razmotri svoje misli i dubinu tvojih pomisli istražuj: u nedrima svoje duše videćeš zmiju kako puzi i gnezdi se, koja te je ubila otrovavši tvoju dušu. Neizmerni je bezdan ‐ srce. Ako ubiješ zmiju, pred Bogom će se pohvaliti tvoja čistota; ako pak ne, onda se smiri, moleći se, kao slab i grešan, Bogu za ispravljenje svojih tajnih grehovaʺ.

Isti veliki ugodnik Božiji veli: ʺCarstvo tame, to jest zli knez duhova, koji je od početka porobio čoveka, obložio je i obukao dušu i čitavo njeno biće, svu ju je uprljao, svu ju je porobio i potčinio svome carstvu. Od porobljenosti sebi on na slobodi nije ostavio ni pomisli, ni razum, ni telo ‐ ni jedan njen sastavni deo; svu ju je odenuo u plašt tame. Taj zli neprijatelj čitavog čoveka oskvrnuo je i obezličio i dušu i telo; on je čoveka obukao u starog čoveka prljavog, nečistog, bogoprotivnog, nepokornog zakonu Božijem, to jest obukao ga je u sam greh, kako čovek više ne bi video kako hoće, nego strasno, kako bi slušao strasno, kako bi noge imao ustremljene ka činjenju zlih dela, ruke ‐ ka činjenju bezakonja, srce ‐ ka zlim pomislima. No, mi se pomolimo Bogu, kako bi On svukao sa nas starog čoveka, jer On jedini može da ukloni greh od nas: jer su oni koji su nas porobili i držali u svojoj vlasti jači od nas, a On je obećao da će nas osloboditi od toga ropstvaʺ.

Na osnovu ovih shvatanja Sveti Oci daju onome ko se moli molitvom Isusovom sledeću dušespasonosnu pouku: ʺAko duša značajno ne propati zbog nametljivosti greha, ona neće moći mnogo da se raduje zbog blagosti pravednog sudaʺ. Onaj ko želi da očisti svoje srce, neka ga neprestano rasplamsava sećanjem na Gospoda Isusa, imajući samo to kao neprekidno poučavanje i delo. Oni koji hoće da odbace svog starog čoveka, ne treba nekada da se mole, a nekada ne, nego neka neprestano prebivaju u molitvi čuvanjem uma, pa i onda kada se nalaze izvan molitvenih hramova. Oni koji nameravaju da očiste zlato, ako i za kratko dopuste da se ugasi vatra u topionici, dovešće time do ponovnog stvrdnuća materije koja se čisti; slično tome onaj ko se Boga nekada seća, a nekad ne, dokonošću uništava ono što misli da je stekao molitvom. Mužu koji ljubi dobrodetelji svojstveno je da sećanjem na Boga stalno uklanja zemljanost srca, kako bi zlo na taj način malo pomalo bilo uništeno ognjem sećanja na dobro i kako bi se duša sa velikom slavom u potpunosti vratila u svoju prirodnu svetlost. Na taj način se um, prebivajući u srcu, moli čisto i istinito, kako je isti sveti (Dijadoh) rekao: ʺMolitva biva čista i istinita onda kada se um za vreme molitve sjedini sa srcemʺ.

Ne plašimo se, delatnici molitve Isusove, ni vetrova, ni talasa! Vetrovima nazivam demonske pomisli i maštanja, a talasima metež strasti probuđenih pomislima i maštanjima. Okruženi najsvirepijom burom, sa postojanošću, hrabrošću i plačem zavapimo Gospodu Isusu Hristu: On će utišati vetrove i talase, a mi ćemo My se pokloniti, opitno poznavši Isusovu svemoć, uz reči: Vaistinu si ti Sin Božiji (Mt. 14,33). Mi se borimo za svoje spasenje. Naša večna sudbina zavisi od pobede ili poraza u toj borbi.

ʺPrilikom bavljenja molitvom Isusovom – kaže prepodobni Simeon Novi Bogoslov – dolazi do borbe: lukavi demoni napadaju stvarajući veliku smutnju, dejstvom strasti u srcu proizvode metež i buru, ali Imenom Gospoda Isusa Hrista bivaju razoreni i uništeni, kao vosak od ognja. Opet, kada budu prognani i odstupe od srca, ne odustaju od borbe, nego um uznemiruju izvana, spoljašnjim utiscima. Iz tog razloga um ne počinje da tako brzo oseća tišinu i bezmolvije u sebi, jer demoni kad nemaju snage da pomute um u dubini, uznemiruju ga spolja maštanjima. Stoga je nemoguće potpuno se osloboditi borbe i ne biti napadan od strane lukavih duhova. Ovo je svojstveno savršenima i onima koji su se potpuno udaljili od svega i postojano prebivaju u pažnji srcaʺ.

Prvobitno i samo delanje izgleda neobično suvoparno i ne obećava nikakav plod. Um koji se trudi da se sjedini sa srcem najpre nailazi na neprozirni mrak, grubost i obamrlost srca, koje se ne budi odmah da bi saosećalo sa umom. Ovo ne treba da izaziva uninije i malodušnost, a ovde se pominje samo zato da bi delatnik molitve bio unapred obavešten i upozoren. Trpeljivi i brižljivi delatnik neizostavno će biti zadovoljen i utešen ‐ obradovaće se zbog beskrajnog obilja takvih duhovnih plodova kakve ne može ni da zamisli u svome telesnom i duševnom stanju.

Dejstva molitve Isusove imaju svoju postepenost: ona najpre deluje samo na um, dovodeći ga u stanje tišine i pažnje, potom počinje da prodire u srce, budeći ga iz smrtnog sna i svedočeći o njegovom oživljavanju pojavom osećaja umilenja i plača u njemu. Udubljujući se još dalje, ona malo pomalo počinje da deluje u svim delovima duše i tela, izgoneći odasvud greh, uništavajući njegovu vlast, uticaj i demonski otrov. Iz tog razloga kod početnih dejstava molitve Isusove ʺnastaje neopisiva pustoš i neizreciv bol dušeʺ veli prepodobni Grigorije Sinait. Duša boluje kao bolesnica i porodilja, kako kaže Sveto Pismo (Sir. 48,21): Živa idelotvorna Reč Božija to jest Isus oštrija od svakog dvoseklog mača, prodire, kako svedoči apostol, sve go razdeobe duše i duha, zglobova i srži, i sudi namere i pomisli srca (Jevr. 4,12), prodire, istreblju jući ogrehovljenost iz svih delova duše i tela.

• Umnoj molitvi je svojstveno da razotkriva strasti koje se kriju i tajno žive u ljudskom srcu! Ona ih otkriva i kroti. Umnoj molitvi je svojstveno da razotkriva ropstvo u kome se nalazimo u odnosu na pale duhove. Ona otkriva to ropstvo i oslobađa od njega. Shodno tome, ne treba se uznemiravati i biti u nedoumici kada iz pale prirode počnu da narastaju strasti ili kada ih podstaknu zli duhovi. A pošto se strasti krote molitvom, potrebno je, kada se pojave, da se umom polako i vrlo tiho tvori molitva Isusova, koja će malo pomalo da smiri pobunjene strasti. Ponekad nalet strasti i đavoljih pomisli biva tako silan da vodi u veliki duševni podvig. To je vreme nevidljivog mučeništva. Treba ispovedati Gospoda dugom molitvom pred licem Gospoda i ona će neizostavno dovesti do pobede.

•  Ime Gospoda našeg Isusa Hrista je Božansko; sila i dejstvo tog imena su Božanski; oni su svemoćni i spasonosni; oni nadilaze naše shvatanje i nepristupačni su za njega. Sa verom, nadom i usrdnošću, sjedinjenim sa velikom pobožnošću i strahom, savršavajmo veliko delo Božije koje nam je predao Bog ‐ tvorimo molitvu Imenom Gospoda našeg Isusa Hrista.

ʺNeprestano prizivanje imena Božijeg – kaže Veliki Varsanufije ‐ jeste lečenje koje ubija ne samo strasti, nego i samo njihovo delovanje. Kao što lekar stavlja lekove ili meleme na ranu bolesnika, i oni deluju a da pri tome bolesnik i ne zna kako to biva, upravo tako i Ime Božije, kada se priziva, ubija sve strasti, mada mi ne znamo kako se to zbivaʺ.

 

Odlomak iz knjige Enciklopedija pravoslavnog duhovnog života – Sveti Ignjatije Brjančaninov