A onda, sretnemo jedno dete, vidimo tu radost života koja je deci data po rodjenju, osetimo ogromnu energiju koja izbija iz najmanje pore njihovog bića, i shvatimo koliko su ona srećna, a mi sve više umorni. Istrošeni. Da li je to u ljudskoj prirodi, pa, počev od roditelja do ostalih ljudi, budemo vodjeni zavišću što i mi ne možemo više da se opustimo i prepustimo, bezbrižni, minutima jednog dana, te poželimo da ih kontrolišemo, umirimo, ukrotimo?

Jeste li, ikad, dopustili sebi da se igrate sa generacijom toliko mladjom od vas? Da li ste se, ikada, samo jednom, uneli u tu magiju igre, i videli ono čega nema; pomirisali ono što ne postoji; dodirnuli stvar koja je imaginarna; pustili emociju za koju bi rekli da je lažna? Jeste li, ikad, smo jednom, ponovo postali dete i obnovili onu energiju koja je i vas, nekada, ispunjavala? Da li ste, ikada, i pokušali samo, pa makar na par minuta?

Ako jeste, postali ste idol, bog u dečjim očima! Ako jeste, onda ste zapazili mnogo veću svetlost koja, u tom trenutku, isijava iz detetovih očiju. Da li ste tada bili srećni?

Sigurna sam da je i vašu dušu tada preuzela radost i osmeh vam je krasio lice. Osmeh toliko drugačiji od bilo kakvog sada kad ste odrasli ljudi. Osmeh, koji je lek. Osmeh koji je blagosloven jer je nastao uzajamnom iskrenošću. Osmeh, koji ostaje dugo na usnama, čak i kada mozak kreće ponovo da radi, sve manje sputan srcem koje je sebi dalo odušak i poput balona izduvalo nakupljeni stres i razočarenje.

Kao što i telo s godinama postaje razočareno, tj. stari, tako stari i naša duša. Hladi se kao i bilo koja zvezda u svemiru. I to je u redu, sve ima svoj kraj. Ali – dopustimo sebi da budemo malo budalasti, šaljivi, smešni; predjimo tu granicu ponašanja koju nameće društvo odraslih ljudi. Sretnite jedno dete u komšiluku, kod prijatelja, na ulici, u parku, pogledajte njegove oči, i ako primetite da se njegov pogled duže zadržao na vama, budite uvereni da je ono videlo vapaj deteta kojeg ste zatvorili u sebi i pita se – zašto je unutra?

Zaboravite na trenutak i šefa, i nezadovoljstvo poslom, i gužvu u busu, i račune, i bol vašeg tela zbog svakodnevne trke za već nečim, namignite tom detetu, nasmejte mu se samo i prodjite. Ono što će vam biti uzvraćeno osetićete kao svež, čist vazduh udahnut punim plućima. Prostrujaće vam žilama kao nova krv. Biće bar mala uteha na putu surovosti kojim se ide, jer svako, šta god da ima u životu, zna – uvek će nečega nedostajati.

Budimo kao one bake i deke koji, bez stida i ustručavanja, prilaze i pričaju sa decom koju prvi put vide, a dete ih nikad ne odbije, već i ono otvoreno razgovara sa njima. To je možda deo mudrosti koju nam starci žele preneti – važno je znati radovati se malim stvarima!