Nada i politički optimizam Vlade i ekonomski pesimizam privrednika i nacije

Kako Vlada širi ekonomski optimizam i nada se a nacija tone u sve veći privredni pesimizam i ne nada se

 

Ljudski je nadati se. Jedino pred ulazak u pakao stoji natpis: „Nadu ostavite napolju“.

Šta pametno reći o nadi i političkom optimizmu sadašnje i svih prethodnih Vlada, osim da su svojim govorancijama i vašarskim trikovima doveli narod i naciju pred vrata pakla. Narod više ne deli taj ekonomski optimizam koju čelnici ove države imaju. Jer, svaki dan stižu obećanja i najave velikih ekonomskih reformi, projekata, dogovora, uspeha. Sve uspeh do uspeha, a zemlja privredno stoji, nezaposlenost raste i posla nema.

I tako još od 1990 godine, znači više decenija privredno stojimo dok nam razne vlade, premijeri i ministri izlivaju ekonomski optimizam da će procvat krenuti skoro pa odmah a narod to ne oseća i privrednici su sve pesimističniji oko ekonomske budućnosti. Prošli su oni sito i rešeto raznih reformi, znaju kako država funkcioniše i ko i kako državu vodi, i nemaju nade da će se generalno nešto pomeriti na bolje.

 

Ekonomska stvarnost, veliki projekti i činjenice

Više od dve decenije se u Srbiji priča o autoputu, takozvanom Koridoru. I skoro svake godine se uz medijsku pompu otvara neka suštinski i sudbinski važna deonica puta. A Koridora nigde.

Sećate li se i nekih drugih takvih priča i mega projekata srpskih vlasti:

Beogradski metro.

Strane fabrike.

Business inkubatori.

Europolis.

Zdrava i organska hrana.

Srbija bašta i žitnica Evrope.

Vojno industrijski lider na Balkanu.

Beogradski i novosadski mostovi.

Brze pruge Srbije.

Alternativne energije – vetroparkovi, mini hidrocentrale, …

I tako redom, samo da podsetimo na neke bisere iz čitavog mora izneverenih obećanja. Znači da su nas lagali, da nas i dalje lažu, i da će nas i dalje lagati. Jer, i plavuša je ukapirala da kada nema novca nema ni provoda, odnosno kada nema privrede koja funkcioniše, nema ni novca za javne projekte. A privreda ne funkcioniše jer se niko nije potrudio iz tih istih Vlada i ministarstava da pokrene privredu, već su samo gledali kako da nešto državno prodaju za proviziju.

Par lasta ne čini proleće, kaže poslovica, tako i par stranih fabrika kao što su Fiat, Panasonic i Beneton ne čini zdravu i jaku ekonomiju. Tek stotine velikih srpskih kompanija, hiljade srednjih i desetine hiljada malih uspešnih preduzeća čine uspešnu ekonomiju i donose novac da se država sredjuje. Ili se pak uzimaju medjunarodni krediti i troše na partijske projekte, zadužujući zemlju, kao što je bilo do sada.

Da ne dužim, nijedna Vlada i nijedno ministarstvo srpsko do sada nije izgradilo pozitivnu infrastrukturu i pravni i privredni ambijent da se razvije i pomogne čitav jedan sektor malih i srednjih preduzeća, da se revitalizuju zanati, da se privreda eksportno orijentiše, već se samo skupljao harač iz javnih preduzeća i prodavala porodična srebrnina ove države. A sve je to da „se Vlasi ne dosete“ pokrivao ekonomski optimizam svih dosadašnjih vlasti i nezamenljivih ministara ekonomije i razvoja. Taj i takav nastup – spolja ekonomski optimizam a unutra partijska pljačka države, doveli su do toga da prirodna osobina ljudi, nada i vera u budućnost, počne da odumire u našoj zemlji.

 

Nada umire zadnja

Po svim anketama i istraživanjima Srbija je na samom dnu ili u donjem delu evropskih zemalja po pozitivnim stvarima, odnosno prednjači po negativnim stvarima, počev od nedostatka pismenosti, pa do ekonomske konkurentnosti, nasilja u porodici, brige o invalidima, nedostatku lekova, itd. To je posledica opšte društvene depresije i letargije besposlenosti i nedostatka prilika. Samo retki i usamljeni izuzeci, kao što su talentovani učenici i sportisti koji zablistaju na nekim svetskim takmičenjima pokaže koliko u zemlji ima talenta ali na žalost prepuštenog samom sebi.

I na kraju dodjemo do žalosne slike da u ispitivanjima javnog mnenja privrednici više ne veruju da nam može biti bolje a ogromna većina mladog sveta neće da se bavi privatnim poslom i preduzetništvom, već hoće da se zaposle u državnoj upravi i javnim preduzećima i tu čekaju penziju.

Kako nam onda može biti bolje kada nemamo nade?

Jer kada nemamo nade, nemamo ni volje, ni hrabrosti, ni kreativnosti, ni želje da uložimo u bilo kakav projekat. I čitava jedna masa mladog i talentovanog sveta sedi kući kod roditelja, gleda bednu zabavu na televiziji, jede lošu hranu i čeka da se preko veze zaposle u nekoj državnoj firmi. Ne pada im na pamet da se uključe u ekonomsku utakmicu, da stvaraju dodatnu vrednost, da budu preduzetnici, da pomognu ovu zemlju. Znaju da im država neće pomoći, naprotiv. Lakše im je zato da sede kod kuće nego da i oni „prodaju porodičnu srebrninu“ rizikujući neuspeh svog projekta. Znaju oni već sada da ono što poličar govori nije isto kao ono što on stvarno misli i radi. Širenje nade putem vašarskih nastupa i agresivnih govora više ne prolazi u ekonomskim razmišljanjima, iako i dalje prolazi u političkim aktivnostima prema glasačima.

Ljudi i dalje veruju – ne veruju, žele da veruju da će biti bolje pa i dalje glasaju za iste i slične političke snage, nada se još nije ugasila, optimizam se rodi poguran slatkim rečima političara, ali realnost okruženja te dovede do otrežnjenja i suvi ekonomski pesimizam prevlada u odlukama. Bolje potrošiti pare na opštu potrošnju nego uložiti u mali biznis. Malo njih hoće, može i želi da rizikuje, da pokuša da bude preduzetnik.  

Na žalost svih nas, lažni politički optimizam sa vrha vlasti odzvanja šuplje medju ljudima koji su utonuli u realni ekonomski pesimizam. Bez nade nema ni uzleta, nema nadahnuća, nema napretka pojedinca i nacije. A ko je kriv za to, valjda je svima jasno. I jasno je da brze obnove nema dok u ljude ne udje nova nada.

Nama treba nova nada. I poštena Vlada.