Solomonov hram u Jerusalimu i Antonija

Najveća judejska svetinja je Solomonov hram u Jerusalimu koji je porušen. Kako je izgledao opisuje Josif Flavije u svojoj knjizi istorije Judejski rat

OPIS SOLOMONOVOG HRAMA I ANTONIJE

1 . Solomonov Hram je bio, kako je već rečeno, podignut na povećem brežuljku. U početku jedva je vrh bio dovoljan za hram i za žrtvenik jer je brežuljak bio vrlo strm sa svih strana i odsečen. No već je car Solomon, koji je i podigao hram, istočni deo podzidao i na tom podzidu podigao trem sa stubovima, dok je sa ostalih strana hram bio još slobodan. U sledećim vekovima narod je bio proširio gornju površinu brežuljka stalnim zemljanim radovima tako da se mogao podići i severni zid, pa se toliki prostor dobio koliko je kasnije bio zauzimao sav ogradni zid hramovnog prostora.

Pošto je zatim brežuljak od njegovog podnožja bio podzidan na tri strane i tako izvršeno delo koje je nadvisilo sva očekivanja, za koje je trebalo niz vekova, moralo je biti upotrebljeno sve sveto hramovno blago iz riznica u koje su tekla zavetna dobra iz cele vaseljene, koja su slata Bogu, podigao se i gornji zid i okružen je prostor svetišta koji je bio niži. Podzid na najnižem delu bio je visok trista lakata a na nekim mestim i više. No cela dubina ovog temelja nije se videla jer je najvećim delom udubljenje bilo nasuto da bi se dovelo u istu visinu sa ulicama grada. Komadi stena koji su upotrebljeni za podzid bili su visoki četrdeset lakata. Izobiljem novca i takmičenjem naroda unaprijeđen je poduhvat na neverovatan način, tako da se vremenom i istrajnošću uspelo izvesti delo za koje se ranije nikada nije moglo nadati da će se moći izvesti.

2. Dostojna je bila takvih temelja i građevina koja se iznad njih podigla. Svi tremovi bili su dvostruki i počivali su na stubovima visokim dvadeset i pet lakata, koji su bili monoliti od najbeljeg mramora, a pod im je bio od kedrovine. Njihova skupocenost materijala, lepa obrada i harmonična složenost pružale su nezaboravni pogled, premda ih spolja nije ukrašavala ni slikarska veština niti dleto skulptora. Širina tremova iznosila je trideset lakata, a sva površina njihova, uključivši i Antoniju, šest stadija. Sav nepokriveni prostor bio je popločan mozaikom raznovrsnog kamenja. Prošavši kroz ovo, dolazilo se do drugog hramovnog predvorja koje je bilo ograđeno kamenom ogradom visokom tri lakta, vrlo lepo urađenom. Na njoj su bili stubovi u jednakim razmacima na kojima su bili sa grčkim i latinskim natpisima propisi o čistoći, da ne smije ni jedan stranac ući u unutrašnjost svetišta, kako se zvao drugi hramovni prostor, a ulazilo se u njega iz prvoga sa četrnaest stepenica, a koje se uzdizalo u obliku četvorougaonika i bilo odvojeno naokolo zidom. Njegova visina spolja, premda je bila četrdeset lakata, bila je zakrivena stepenicama, pa je zid iznutra izgledao da ima samo dvadeset i pet lakata, pošto je bio podignut na višem prostoru na kojem su bile stepenice, a u svom unutarnjem delu zakarivalo ga je uzvišenje, pa se nije mogao videti u potpunoj svojoj visini.

Između najviše, četrnaeste stepenice i zida nalazio se prostor od deset lakata, potpuno ravan. Odavde je opet vodilo pet stepenica do kapija, kojih je bilo svega osam: prema jugu i severu na svaku stranu po četiri, a prema istoku, po nuždi, dve. Jer je na toj strani bio zidom ograđen zaseban prostor za žene da bi mogle da vrše svoje pobožnosti, pa je bila potrebna i zasebna kapija koja je otvarala zid nasuprot prvoj. A i sa drugih strana, naime, sa juga i severa vodila je po jedna kapija u predvorje žena. Kroz ostale kapije ulazak ženama nije bio dozvoljen, niti su smele prelaziti pregradu kada bi ušle u svoje. To mesto bilo je dozvoljeno i domaćim i stranim judejskim ženama za vršenje njihove pobožnosti. Zapadna strana zida nije imal kapije, nego je zid tu bio neprekinut. A tremovi koji su bili između kapija sa unutarnje strane zidova i vodili prema riznicama, bili su od izvanredno lepih i velikih stubova, bili su jednostruki u redu, ali ni u čemu nisu zaostajali iza onih u donjem predvorju, osim veličine.

3. Kapije, devet ih je bilo, sa svih strana bile su obložene zlatom i srebrom. Kako vrata, tako i dovratnici i nadvratnici, a jedna spoljašnja vrata samoga Solomonovog hrama, bila su od korintske bronze, mnogo skupocenija od posrebrenih i pozlaćenih. Svaka kapija imala je po dva krila od vrata, trideset lakata visoka, a petnaest lakata široka. Odmah iza ulaska širio se unutarnji prostor na obe strane pomoću udubljenja, širokih trideset lakata a četrdeset visokih, od kojih je svako bilo na dva stuba čiji je opseg bio dvanaest lakata. Sve kapije su imale jednaku visinu, dok je ona nad korintskom, koja se od predvorja za žene sa istoka otvarala nasuprot kapiji hrama, bila mnogo veća. Bila je, naime, petnaest lakata visoka, a vrata široka četrdeset lakata, ukrašena mnogo bogatije i obložena masivnim srebrom i zlatom, a tome slično dao je načiniti na devet kapija Aleksandar, otac Tiberijev. Petnaest stepenica vodilo je toj većoj kapiji od predvorja žena. One su zbog toga bile i niže nego pet stepenica koje su vodile ostalim kapijama.

4. Sam Solomonov hram ležao je u sredini svetišta i u njega se ulazilo sa dvanaest stepenica. Sa čela je bila zgrada jednako visoka i široka, po sto lakata, dok je pozadina bila za četrdeset lakata uža jer je prednja građevina izlazila desno i levo krilima sa po dvadeset lakata izvan same građevine. Prva njegova kapija, koja je bila sedamdeset lakata visoka i dvadeset pet široka, nije imala vrata, jer je trebalo da predstavlja neizmernu daljinu otvorenog neba. Njena prednja strana bila je sva pokrivena zlatom iznutra, dok se kroz nju videlo predvorje hrama u svoj svojoj veličini, a sva zidna površina oko unutarnje kapije odbljeskivala je očima blistavim zlatom.

Unutrašnjost Solomonovog hrama delila se u dva sprata, dok se predvorje, i samo ono, videlo u punoj njegovoj visini, od devedeset lakata, a u dužini od pedeset i u širini od dvadeset lakata. Kapija koja je u njega vodila bila je sva obložena zlatom, kako je rečeno, kao i zid koji je nju okruživao. Iznad nje je bila zlatna vinova loza sa koje su visili grozdovi zlatni u čovečijoj visini. Pošto je sam Solomonov hram bio sa dva sprata, unutrašnjost je bila niža nego što se spolja ukazivalo, pa su bila od zlata i krila vrata koja su u njih vodila, samo pedeset i pet lakata visoka i petnaest lakata široka. Ispred njih je visila zavesa jednake visine, vavilonski ćilim, šaroliko izvezen od hijacinta, visona, skerleta i purpura, divno izrađen i sa neviđenom mešavinom materija, a trebalo je da predstavlja sliku sveta. Skerlet je predstavljao vatru, vison zemlju, hijacint vazduh, a plavi purpur more. Dve materije, vison i purpur, već svojom bojom ali i svojim poreklom podsećaju na odgovarajuće im elemente, jer jednu proizvodi zemlja, a drugu more. Vez na ćilimu je predstavljao čitav nebeski svod, osim slika zodijaka.

5. Kada se prođe taj ulaz, dolazilo se u unutrašnjost, u niži deo hrama. Taj je bio šesdeset lakata visok i isto toliko dugačak, a dvadeset lakata širok. Po svojoj dužini delio se opet u dve prostorije. U prvoj, koja je imala četrdeset lakata bila su tri najdivnija i u celom svetu čuvena umetnička dela: svećnjak, sto i oltar kadionice. Sedam kandila koja su se granala iz svećnjaka označavali su sedam planeta, a dvanaest hlebova na stolu krug zodijaka i godinu, a kadioni oltar, s trinaest vrsta tvari za kađenje koje su se uzimale iz mora i iz nenastanjene i nastanjene zemlje, označavao je da je sve od Boga i da Bogu pripada. Najunutarnjija prostorija merila je po dvadeset lakata, a bila je odeljena od prednje prostorije istom takvom zavesom. U njoj se nije ništa nalazilo, niko u nju nije smeo ulaziti niti se doticati niti gledati, a zvala se Svetinja nad svetinjama ( „Najsvetije svetište“). Sa strane je bila donja prostorija okružena novim prostorijama, međusobno povezanim na tri sprata, u koje se moglo ulaziti sa obe strane kapije. Gornja prostorija nije imala takve odaje sa strana, tako da je izgledala uža, a nadvišavalo je donju za četrdeset lakata i bila je jednostavnije urađena. Ako se pribere tih četrdeset sa šesdeset od podnožja, to je onda cela visina iznosila sto lakata.

6. Spoljašnji izgled hrama ništa nije propuštao što bi srce i oči moglo oduševiti. Sa svih strana obložen jakim zlatnim pločama, bleštao je, kada bi ga prvi zraci izlazećeg sunca pogodili, u najvatrenijem sjaju i zaslepljivao je oči onoga koji se prisiljavao da gleda, tako da ih je morao okretati kao da gleda u samo sunce. A strancima koji su dolazili u Jerusalim, iz daljine se ukazivao kao snegom pokriven brežuljak, jer tamo gde nije bio pozlaćen, svetlio je kao sneg beli kamen. Njegov krov imao je na sebi zlatne šipke koje su prelazile u šiljak da se ne bi ptice spuštale na njega i onečišćavale ga. Blokovi upotrebljeni za njegovo zidanje bili su četrdeset lakata dugi, pet lakata visoki i šest široki. Ispred njega je stajao žrtvenik koji je bio petnaest lakata visok, i po dužini i širini po petnaest lakata. Bio je načinjen četvorougaono i njegovi uglovi su izlazili u obliku rogova napolje, a sa južne strane imao je blagi uspon na njega. Načinjen je bio bez ikakve upotrebe gvožđa, željezo ga nikada nije dotaklo. Okružavala je hram i žrtvenik kamena ograda izrađena umetnički, po prilici oko lakat visine, koja je delila narod od sveštenika. Onima kojima je teklo seme (gonoreičarima) i gubavcima (leproznima) bio je zabranjen ulazak u sav grad, a ženama dok su „imale vreme“, bio je zabranjen pristup u hram, no one nisu smele, ni kada su bile čiste, da pređu njihovu, gore označenu granicu. Muškaarcima koji nisu potpuno čisti bio je zabranjen pristup u unutarnje dvorište, a isto tako sveštenici koji su bili u stanju nečistoće nisu smeli ulaziti u njega.

7. Svi oni iz kolena svešteničkog – koji zbog telesne mane nisu smeli vršiti bogosluženje, bili su zajedno sa punopravnim sveštenicima u unutarnjem dvorištu i primali su delove žrtve koja im je pripadala po rođenju, no bili su odeveni u svoju običnu odeću, jer su svete odežde smeli da oblače samo sveštenici koji su služili. Žrtveniku i u hram smeli su pristupaati samo oni sveštenici koji su bili bez ikakve mane, uvijeni u vison (tanko platno uzvedeno). Najstrože im je bilo zabranjeno da piju vino, iz strahopoštovanja prema službi božijoj, pre službe, da ne bi nešto pogrešili pri vršenju službe. Prvosveštenik je sa njima ulazio u hram, ali ne uvek, nego samo subotom i za novomesečje, ili ako se slavio neki otački praznik ili svenarodna svečanost tokom godine. Kada je on služio, morao se opasati ubrusom oko bedara da potpuno pokrije sramne delove, zatim je oblačio donju odeću od platna, pa preko toga gornju odeždu boje plavog hijacinta, koja je dopirala do članaka i pokrivala celo telo, a na njoj su bile i rese. Na resama su visili zlatni praporci i granati, naizmenično, označavajući gromove – praporci, a munje – granati. Pojas koji je učvršćivao gornju odeždu na prsima bio je u pet redova tkan od zlata, purpura, skerleta, visona i hijacinta, dakle, od istih materija od kojih su, kako rekosmo, bile izatkane i hramovne zavese. Imao je od istih materija i odeždu prekoramenicu, no kod nje je više preovlađivalo zlato. Ona je imala, kako joj i ime kazuj, oblik oklopa, a spojena je bila dvema zlatnim kopčama, i u njih su bili upasovani vrlo lepi i veliki sardoniksi, i na njima ispisana imena plemena naroda. Sa prednje strane visilo je drugih dvanaest dragih kamenova poređanih po tri u četiri reda: sard (karneol), topaz, smaragd; rubin, jaspis, safir; ahat, ametist, ćilibar; oniks, beril, hrisolit. Na svakom od njih ponovo je bilo ispisano ime plemena. Glavu je pokrivala tijara od visona, izvezena hijacintom, a oko nje je bio obavijen drugi zlatni venac, ispisan svetim slovima, a to su četiri glasa. Te odežde nije smeo oblačiti, osim u određeno vreme, inače je oblačio jednostavnije, nego samo kada je ulazio u Najsvetije svetište. A ulazio je u njega samo jedanput godišnje, u dan kada je sav narod postio Bogu. O gradu, hramu i sa tim vezanim običajima i odredbama kasnije ćemo pričati opširnije, jer o njima preostaje još mnogo toga da se kaže.

8. A Antonija je stajala u uglu dva trema, zapadnog i severnog, prvog hramovnog predvorja, i bila je podignuta na steni visokoj pedeset lakata, strmenitoj sa svih strana. Ona je bila delo cara Iroda, u kojoj je najviše pokazao svoju naklonost prema veličanstvenom. Najpre je stena bila od podnožja obložena uglačanim kamenim pločama, i zbog lepote a i zbog toga da bi se svaki okliznuo koji bi pokušao da se na nju popne ili spusti. Ispred same kule bio je, zatim, zid tri lakta visok u kojem se sama Antonija uzdizala četrdeset lakata uvis. Unutrašnjost njena imala je prostorije i uređenje kao carske palate, jer je bila podeljena u odaje razne vrste i određenja, u sale, kupatila i prostrana kasarnska dvorišta, tako da je ličila na neki grad pošto je imala sve udobnosti, a po dragocenosti činilo se da je carski dvor.

Izgledala je sva kao kula a na uglovima imala je opet četiri kule, od kojih su dve bile visoke pedeset lakata, a druge dve, južna i istočna po sedamdeset lakata, tako da se sa njih mogao pregledati sav hramovni prostor. Onde gde se kula graničila sa tremovima hrama, u svaku je vodilo stepenište, kojim su silazili stražari rimske legije koja je bila stalno u Antoniji, da bi podeljeni po tremovima sa oružjem pazili za praznike na narod da se ne bi pobunio. Jer kao što je Solomonov hram gospodario nad gradom, tako je Antonija gospodarila hramom. I dok je posada u Antoniji osiguravala to troje, gornji grad je imao još svoju vlastitu, carsku tvrđavu, carski dvor Iridov. Odvojeni breg od Antonije, Bezeta, kako je već spomenuto, bio je najviši od svih brežuljaka i tek u poslednje vreme pripojen gradu i vezan s jednim delom novoga grada. On je jedini zakrivao pogled na hram ako se dolazilo sa severa. A kako nameravam o gradu i zidovima da govorim dalje još opširnije, to neka je za sada dosta što se reklo.

Izvor: Josif Flavije – Judejski rat