Svećenje vodice u Crkvi. Čemu služi sveta vodica verniku?

Zašto se sveti vodica? Kako se i kada obavlja svećenje vodice? Čemu služi sveta vodica?

 

Odgovarajući na pitanje jednog čitaoca našeg bloga, reći ćemo nekoliko reči o „svećenju vodice“.

Pravoslavna Crkva priziva na vodu blagoslov Božiji kako bi ona dobila očišćujuću silu i kako bi služila na isceljenje duše i tela, na prognanje svake protivničke sile, i na duhovnu korist onima koji je sa verom upotrebljavaju.

Osvećenje vode u Crkvi praktikovano je od prvih vekova hrišćanstva, o čemu nas obaveštavaju Apostolske Ustanove i dela drevnih Otaca – Teodorita Kirskog, blaženog Jeronima, Epifanija Kiparskog i drugih. Mada u ono vreme još nisu postojala opšte prihvaćena pravila o tome kako se i kada obavlja osvećenje vode, pomenuti drevni izvori svedoče o prisustvu glavnih elemenata današnjeg obreda vodoosvećenja:

1) čitanje određenih molitava,

2) prizivanje Duha Svetoga,

3) krstoliko blagosiljanje vode,

4) pogruženje Časnog Krsta u vodu.

U Crkvi danas postoje dva vida osvećenja vode: veliko i malo.

Veliko osvećenje vode obavlja se na Krstovdan (u navečerje Bogojavljenja) i na sam praznik Bogojavljenja (19/6. januar), kada se savršava spomen na Krštenje Gospoda Isusa Hrista u reci Jordanu.

Po rečima sv. Jovana Šangajskog, „na Bogojavljenje, tj. na dan Krštenja Gospodnjeg, svake godine se dešava veliko čudo. Duh Sveti, silazeći na vodu, menja njena prirodna svojstva. Ona postaje netruležna, tj. ne kvari se, ostaje prozirna i sveža tokom mnogih godina, dobija blagodat da isceljuje bolesti, izgoni demone i svaku zlu silu, da čuva ljude i njihove domove od svake opasnosti, da osveštava različite predmete, kako za crkvenu tako i za domaću upotrebu. Zbog svega toga pravoslavni hrišćani pobožno okušaju svetu vodu, veliku Agiazmu (Svetinju) kako je nazivaju Grci“.

Čin Velikog osvećenja vode nalazi se u Trebniku i u Mineju za mesec januar. Na sam dan Bogojavljenja vodoosvećenje se obavlja u hramu ili izvan njega, na izvorima. Ovom svečanom vodoosvećenju prisustvuje velik broj ljudi, koji osvećenu bogojavljensku vodicu nose svojim domovima i čuvaju je preko cele godine kao veliku svetinju, a koriste je samo u izuzetnim prilikama (npr. u slučaju bolesti ili uznemiravanja od strane zlih duhova). Sveti Vladika Nikolaj Žički ovako govori o korišćenju Bogojavljenske vodice: „Svaka kuća, na dan Bogojavljenja, kad sveštenik sveti vodu, treba da je uzme u naročit sud i da je čuva preko cele godine.

Bogojavljenska voda divna je potvrda pravoslavne vere. Njena je osobina da godinama ostaje sveža, ukusna, osvećena i lekovita. Odavno se čuva običaj da se ova vodica čuva u naročitom sudiću cele godine, jer ona pomaže u svakoj bolesti i kad mala deca imaju strah noću, i kad čoveku naglo pozli i kad mu hrana ne prija i kad ne može da podnosi bolove u bolesti i kad mu se smućuju pomisli i ne zna kako jednu stvar da reši – i uopšte, mnogobrojne su prilike u životu i teškoće kad se Bogojavljenska vodica sa verom upotrebi i stvarno koristi. Na sam dan Bogojavljenja crkva dozvoljava da se tom vodicom krope sve odaje i svaki kutak i da sva čeljad piju koliko ko hoće. Ali, u svima drugim danima godine, Bogojavljenskom vodicom ne sme ništa da se kropi, sem da se pije u bolesti. A zdravi ako žele, moraju koji dan postiti, pa tu vodicu uzeti ujutru.

U Makedoniji i danas mnogi ništa ne jedu prva dva dana Velikog Posta, pa trećeg dana okuse tu vodu u znak velike svetinje. U našem narodu od davnina poštuje se Bogojavljenska vodica. U 14. veku, za vreme cara Dušana i kneza Lazara, onim ljudima kojim nije dozvoljeno da se pričeste zbog nekog velikog greha, dozvoljeno im je da poste i okuse Bogojavljenske vodice“. Postoji takođe običaj da onaj ko po tipiku posti Veliki Post, sredom i petkom uzima Bogojavljensku vodicu (vidi „Čin uzimanja svete bogojavljenske vodice u vreme priprema za sveto Pričešće“: „Knjiga duhovnih saveta“, Obraz svetački 2007). Ruski običaji u vezi sa upotrebom Bogojavljenske vodice su nešto drugačiji, stoga sveti Jovan Šangajski daje ovakvo uputstvo: „U domu uvek treba imati dosta bogojavljenske vode da bilo dovoljno za čitavu godinu i treba je koristiti kad god je to potrebno – prilikom bolesti, prilikom polaska na put ili nespokojstva, a studenti i kada polaze na ispite. Dobro postupaju oni koji svakodnevno, pre nego što bilo šta pojedu, ispiju malo bogojavljenske vodice. Ona krepi naše duševne snage, naravno, ukoliko to činimo sa molitvom i pobožnošću, umesto da od nje jednostavno očekujemo mehaničko dejstvo“.

Malo osvećenje vode obavlja se na primer prvoga dana Gospojinskog posta, 14/1. avgusta, na Iznošenje Časnog Krsta i spomen Sv. muč. Makaveja (kod pravoslavnih Rusa ovo osvećenje vode vrši se na izvorima i jezerima do kojih ide litija), ali i u raznim drugim prilikama, tj. pri drugim crkvenim činovima. Tako se malo vodoosvećenje savršava na dan hramovnog praznika, kada se hram kropi svetom vodom. Takođe, na traženje pojedinih vernih, ovo osvećenje vode može da se obavi u svako vreme i na svakom mestu. U Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi postoji blagočestivi običaj da sveštenik dva puta godišnje posećuje domove svojih parohijana radi malog vodoosvećenja (ili kako se u narodu kaže „da sveti vodicu“): nekoliko dana pred krsnu slavu i nekoliko dana pred Vaskrs.

Za osvećenje vode postavlja se sto na kome se nalaze: sud sa vodom, struk bosiljka i sveća. Sveštenik donosi krst i takođe ga postavlja na sto. Potom kadi vodu unakrst i govori: „Blagosloven Bog naš…“, čita 143. Psalam, triput peva „Bog je Gospod“ i tropare: „Usrdno priteknimo sada Bogorodici“; potom sledi 50. psalam, opet odgovarajući tropari, Trisveta pesma, Apostol Jevrejima (zač. 306) gde se govori da je osvećenje naše od Gospoda, Jevanđelje po Jovanu (zač. 14) u kome se priča o banji Vitezdi gde su bolesnici čudesno isceljivani kada bi anđeo povremeno uzburkao vodu. Nakon toga se proiznosi velika jektenija sa naročitim prozbama za osvećenje vode, pri čemu sveštenik kadi iznad vode, a onda čita molitvu za njeno osvećenje koja se završava pogružavanjem krsta u vodu, uz trikratno pevanje tropara „Spasi Gospode narod Tvoj“. Zatim sveštenik kropi vodom sebe, prisutan narod i čitavu crkvu, pri čemu se pevaju posebni tropari. U kući kropi sve prisutne ukućane i sve prostorije, čime oni bivaju osvećeni i očišćeni, i u dom ulazi blagoslov Božiji. Čin se završava kratkom litijnom jektenijom i molitvom „Vladiko Mnogomilostivi“ nakon koje sledi otpust.

Rekli smo da je u Srbiji običaj da se vodica sveti dva puta godišnje, ali nema prepreke da se to čini i češće. Kod pravoslavnih Grka još ima blagočestivih porodica koje od svojih sveštenika traže da im svakoga meseca dolaze radi osvećenja vode po domovima.

Sa svetom vodicom osvećenom uoči slave treba zamesiti slavski kolač. Što se pak tiče vodice koja se osvećuje uoči Vaskrsa, nju možemo u toku posta da uzimamo svako jutro po malo pre jela, i da tako bude utrošena. „Ona se upravo i osvećuje sa tim ciljem, da bismo sveti veliki praznik Vaskrsenja Hristovog dočekali u osvećenim domovima, ali i sa osvećenim dušama svojim kao hramovima Duha Svetoga, čemu pobožno korišćenje svete Vodice itekako doprinosi“ (Praktična veronauka, 111).

Sveta vodica se može čuvati neograničeno vreme, jer ne gubi svoju osvećujuću blagodat i ne kvari se. Ukoliko se iz nekog razloga Bogojavljenska vodica ne utroši tokom godine, a stigne nova osvećena voda, onda se, po narodnom običaju i crkvenom predanju, taj ostatak može sasuti u bunar, reku ili cveće – tamo gde neće biti izložena gaženju ili obesvećenju („Praktična veronauka“, 109). No, najprirodnije bi ipak bilo da sveta vodica bude upotrebljena tokom godine, pa i docnije, iako je nova voda već stigla. „Svaki sveštenik – veli sv. Jovan Šangajski – dužan je da se pobrine da bude osveštano dovoljno vodice za crkvu, kako bi je tokom čitave godine bilo dovoljno za svaku potrebu i svakome ko je zatraži, dok su parohijani dužni da na Bogojavljenje nabave vodicu za čitavu godinu, pa čak i zato da bi je čuvali narednih godina“ („Sveti Jovan Šangajski“, Obraz svetački 2006, str. 427).

 

Mladen Stanković

Onima koji žele da saznaju više o ovoj temi preporučujem dve knjige, od kojih sam prvu preveo, a drugoj bio urednik:

1) Arhiepiskop Averkije, „Blagosloveno Carstvo – Tumačenje svete Liturgije i svih bogosluženja Pravoslavne Crkve“ („Obraz svetački“ 2007, str. 364);

2) Episkop Artemije, „Praktična veronauka“ („Trojeručica – Misionarski i duhovni centar manastira Hilandar“ 1999, str. 103-112).

 

Izvorno tekst objavljen na: http://predanje-ms.blogspot.com/2012/11/blog-post.html#more