Živeti život u inostranstvu i postaviti sebi pitanje Gde je dom?

U globalnom svetu sve više ima migracija stanovništva i postavlja se puno pita šta znači život u inostranstvu za pojedince, gde je dom?

 

Sve više ljudi u celom svetu živi u zemljama koje se ne smatraju njihovim. Pisac Piko Ajer – koji i sam ima tri ili četiri „porekla“ – meditira o značenju doma, radosti putovanja i spokojstvu mirovanja.

 

Piko Ajer (Pico Iyer): Gde je dom?

 

Odakle ste? To je tako jednostavno pitanje, ali naravno, ovih dana jednostavna pitanja donose sve složenije odgovore.

 

Ljudi me uvek pitaju odakle sam i očekuju da im kažem: „Iz Indije“, i apsolutno su u pravu utoliko pre što 100 odsto moje krvi i porekla zaista i dolazi iz Indije. Jedino što tamo nisam proživeo ni jedan jedini dan. Ne znam nijednu reč od njenih preko 22 000 dijalekata. Tako da ne mislim da sam zbilja stekao pravo da sebe zovem Indijcem. A ako – „Odakle ste?“ znači – „Gde ste rođeni i odrasli i obrazovani?“, onda sam potpuno iz te zabavne male zemlje znane kao Engleska, osim što sam iz Engleske otišao čim sam završio srednju školu i sve vreme svog odrastanja bio sam jedino dete u svim svojim razredima koje nije počelo da liči na klasične engleske junake predstavljane u našim udžbenicima. A ako – „Odakle ste?“ znači – „Gde plaćate porez? Gde idete kod lekara i zubara?“, onda sam ja itekako iz Sjedinjenih Američkih Država i to u poslednjih 48 godina, od malih nogu. Jedino što sam, mnoge od tih godina, morao da uvek imam uza se onu smešnu roza karticu sa zelenim linijama koje mi prolaze kroz lice i identifikuju me kao permanentnog stranca. U stvari, što sam duže tamo sve se više i osećam kao stranac.  (Smeh)

A ako – „Odakle ste?“ znači – „Koje je mesto najdublje u vama i gde gledate da provedete najveći deo vremena?“, onda sam Japanac, pošto u poslednjih 25 godina u Japanu živim što više mogu. Jedino što sam sve ove godine tamo proveo sa turističkom vizom, a i prilično sam ubeđen da baš i nema nešto mnogo Japanaca koji bi hteli da me smatraju jednim od svojih.

A sve ovo govorim samo da bih naglasio kako je moje poreklo veoma staromodno i jednostavno, jer kad odem u Hong Kong ili Sidnej ili Vankuver, većina dece koju srećem je mnogo internacionalnija i multikulturalnija od mene. Oni imaju jedan dom vezan za roditelje, ali drugi vezan za partnere, treći možda vezan za mesto gde su se zadesili, četvrti vezan za mesto gde sanjare da budu i još mnoge pored toga. I ceo će im život proći na uzimanje delova mnogih različitih mesta i njihovo sastavljanje u nekakav vitraž celine. Za njih je dom zapravo „radovi u toku“. To je kao projekat kome oni stalno dodaju nadogradnje, poboljšanja i ispravke.

I za sve više i više nas, kuća zaista sve manje ima veze sa komadom tla nego, da kažem, sa komadom duše. Ako me neko iznenada upita: „Gde ti je dom?“, ja pomislim na svoju dragu ili svoje najbliže prijatelje ili pesme koje putuju sa mnom gde god da se zadesim.

I uvek sam se tako osećao, ali mi je to stvarno došlo takoreći do pred vrata pre nekoliko godina, kada sam se penjao uz stepenice u kući mojih roditelja u Kaliforniji i pogledao kroz prozore dnevne sobe i video da smo okruženi sa dvadeset metara visokim plamenovima, jednom od onih stihija koje redovno haraju u brdima Kalifornije i sličnim mestima. I posle tri sata, ta vatra je moj dom i sve do zadnje stvari u njemu, osim mene, pretvorila u pepeo. A kada sam se probudio sledećeg jutra, ležao sam na prijateljevom podu i jedino što sam imao na svetu bila je četkica za zube koju sam upravo kupio u supermarketu koji radi celu noć. Naravno, da me tada iko upitao: „Gde ti je dom?“, bukvalno ne bih mogao da uprem prstom ni na kakvu fizičku građevinu. Moj dom bi moralo da bude sve što sam nosio u sebi.

I mislim da je ovo, na tako mnogo načina, sjajno oslobođenje. Jer, kada su se moji baba i deda rodili, oni su prilično imali taj svoj osećaj doma, osećaj zajedništva, čak i osećaj neprijateljstva, koji su dobili rođenjem i nije bilo mnogo šanse da izađu iz toga. A danas, barem neki od nas mogu da izaberu svoj osećaj doma, da stvore svoj osećaj za zajednicu, uobliče svoj osećaj sebe i na taj način možda da odu koji mali korak dalje od nekih crno-belih podela iz doba naših dedova i baba. Nije slučajnost da je predsednik najjače nacije na Zemlji polu-Kenijac, da je delimično odrastao u Indoneziji i da ima kineskog Kanađanina za šuraka.

Broj ljudi koji žive u zemljama koje nisu njihove sada dostiže 220 miliona, gotovo nezamisliv broj, ali to znači da, ako uzmete svo stanovništvo Kanade i svo stanovništvo Australije, pa onda opet svo stanovništvo Australije i svo Kanade i onda udvostručite taj broj, još uvek biste imali manji broj ljudi nego što je pripadnika ovog velikog plutajućeg plemena. I broj nas koji živimo van starih kategorija države – nacije raste tako brzo, samo za poslednjih 12 godina veći je za 64 miliona i uskoro će nas biti više nego Amerikanaca. Već predstavljamo petu po veličini naciju na Zemlji. I u stvari, u najvećem kanadskom gradu Torontu, prosečan stanovnik danas je ono što se nekada zvalo strancem, neko ko je rođen u veoma različitoj zemlji.

I uvek sam osećao da je lepota života među strancima poput šamara koji te razbuđuje. Ne možete ništa uzeti zdravo za gotovo. Putovanja su, za mene, pomalo stanje zaljubljenosti jer se sva čula odjednom uključe. Odjednom ste svesni tajnih obrazaca sveta. Pravi put otkrića, kao što Marsel Prust slavno reče, ne sastoji se u viđenju novih prizora, nego u gledanju novim očima. I naravno, kad imate nove oči, čak i stari prizori, čak i vaš dom postaju nešto drugačije.

Mnogi ljudi koji žive u zemljama koje nisu njihove su izbeglice koji nikada nisu hteli da napuste svoj dom i koji žude da mu se vrate. Ali, za srećne među nama, mislim da doba kretanja donosi nove uzbudljive mogućnosti. Kada putujem, posebno u velike svetske gradove, tipična osoba koju ću danas da sretnem će biti, recimo, mlada polu-Korejanka, polu-Nemica koja živi u Parizu. I čim upozna polu-tajlandskog, polu-kanadskog mladića iz Edinburga, prepoznaje ga kao jednog od svojih. Ona shvata da verovatno ima mnogo više zajedničkog sa njim nego sa bilo kim ko je potpuno Korejanac ili potpuno Nemac. I tako, oni postanu prijatelji. Zaljube se. Pa se presele u Njujork. (Smeh) Ili Edinburg. A devojčica koja izraste iz njihove veze neće, naravno, biti ni Korejanka niti Nemica ni Francuskinja niti Tajlanđanka ni Škotlanđanka niti Kanađanka čak ni Amerikanka, nego divna i stalno evoluirajuća mešavina svih tih mesta. I potencijalno, sve u načinu na koji ta mlada žena sanja o svetu, piše o svetu, misli o svetu, moglo bi da bude nešto drugačije jer dolazi iz te mešavine kultura gotovo bez presedana. Odakle dolazite sada je mnogo manje važno nego kuda idete. Sve više i više nas ima korene u budućnosti ili sadašnjosti, onoliko koliko i u prošlosti. I dom, znamo, nije samo mesto gde vam zapadne da se rodite. To je mesto gde postajete ono što jeste.

Pa ipak, ima jedan veliki problem sa kretanjem, a to je da je stvarno teško da se orijentišete kada ste usred neba. Pre nekoliko godina, primetio sam da sam nakupio milion milja i to samo kod Junajted Erlajnsa. Svi znate taj ludi sistem: šest dana u paklu i onda sedmi dan imate besplatno.  (Smeh)

I počeo sam da mislim da je kretanje zaista bilo samo onoliko dobro koliko i osećaj mira koji ste mogli da mu pridodate da biste ga stavili u perspektivu.

I, osam meseci nakon što mi je kuća izgorela, naleteo sam na prijatelja koji je predavao u lokalnoj srednjoj školi, i koji mi reče: „Imam savršeno mesto za tebe.“

„Stvarno?“, rekoh. Uvek sam pomalo skeptičan kada ljudi govore takve stvari.

„Ne, ozbiljno“, nastavi on, „udaljeno je samo tri sata kolima i nije jako skupo i verovatno nije nalik ničemu gde si odsedao ranije.“

„Hmm.“ Počelo je da me pomalo kopka. „Šta je to?“

„Pa eto –“, kašljucnu i promumla, „Znaš, to je u stvari katolički samostan.“

Pogrešan odgovor. Proveo sam 15 godina u anglikanskim školama, i imao dovoljno knjiga himni i krstova za ceo život. Nekoliko života, zapravo. Ali prijatelj me je uverio da on sam nije katolik, niti većina njegovih učenika, ali je vodio tamo svoje razrede svakog proleća. I, kao što reče, čak i najnemirniji, uznemireni, testosteronom smeteni 15-godišnji kalifornijski dečak samo je trebalo da provede u tišini tri dana i nešto u njemu bi se ohladilo i pročistilo. Pronašao bi sebe samoga.

Pomislih: „Sve što funkcioniše za 15-godišnjeg dečaka trebalo bi da funkcioniše i za mene.“ I tako sedoh u auto i odvezoh se tri sata severno duž obale i putevi su postajali još prazniji i uži, a onda skrenuh na još uži put, jedva pokriven, koji je vijugao 3 km do vrha planine. A kad sam izašao iz kola, vazduh je pulsirao. Celo mesto je bilo potpuno tiho, ali ta tišina nije bila odsustvo buke. Bilo je to zaista prisustvo neke vrste energije ili oživljavanja. A ispod mene je bila velika, mirna plava ploča Tihog okeana. Svuda oko mene je bilo 800 hektara suvog divljeg čestara. I siđoh u sobu u kojoj je trebalo da spavam. Mala, ali izuzetno udobna, imala je krevet i stolicu za ljuljanje dugačak sto i još duže prozore koji su gledali na mali, privatan, ograđen vrt, a zatim 400 metara zlatne pampas trave koja se prostirala dole do mora. Seo sam i počeo sam da pišem i pišem i pišem, iako sam tamo u stvari otišao da bih pobegao od svog stola.

A kada sam na kraju ustao, prošla su četiri sata. Noć je pala i ja izađoh pod taj sjajni prevrnuti slanik zvezda i mogao sam da vidim zadnja svetla automobila kako nestaju iza litica, 20 kilometara južno. I zaista je delovalo kao da moje brige od prethodnog dana nestaju.

Sledećeg dana, kada sam se probudio bez telefona i televizora i laptopova, dani su se činili hiljadama sati dugim. To je zaista bila sva sloboda za koju znam kad putujem, ali sam imao dubok osećaj kao da se vraćam svom domu.

A ja nisam religiozan čovek, pa nisam ni išao na bogosluženja. Nisam tražio od monaha savete. Samo sam išao u šetnje duž manastirskog puta i slao razglednice onima koje volim. Gledao sam u oblake i radio ono što je za mene obično najteže od svega a to je – ama baš ništa.

I počeo sam da se vraćam na ovo mesto i primetio da tu radim svoj najvažniji posao, nevidljivo, samo sedeći mirno i svakako dolazeći do svojih najvažnijih odluka na način na koji nikada nisam mogao trčeći od poslednje elektronske pošte do sledećeg sastanka.

I počeo sam da mislim da je nešto u meni zaista vapilo za mirom, ali, naravno, nisam mogao da to čujem jer sam toliko trčao na sve strane. Bio sam kao neki ludak koji stavi povez preko očiju i onda se žali da ništa ne vidi. I onda pomislih na onu divnu rečenicu koju sam kao dečak naučio od Seneke, u kojoj on kaže: „Nije siromašan onaj ko ima malo, nego onaj ko želi više.“

I naravno, ja ne sugerišem da bilo ko ovde ide u manastir. Poenta nije u tome. Ali mislim da jedino kad prestaneš da se krećeš možeš da vidiš kuda treba da ideš. I samo ako iskoračiš iz svog života i sveta možeš da vidiš do čega ti je najviše stalo i da nađeš dom. A primetio sam da sada mnogi ljudi svesno preduzimaju mere da svako jutro mirno sede oko 30 minuta samo pribirajući se u jednom uglu sobe bez svojih sprava ili svako veče idu da trče ili ostavljaju mobilne telefone kada idu na dugi razgovor sa prijateljem.

Kretanje je fantastična privilegija, ono nam omogućava da uradimo toliko toga što naši preci nikada nisu sanjali da urade. Ali pokret, na kraju krajeva, ima smisla samo ako imaš dom kome se vraćaš. A dom, konačno, naravno, nije samo mesto gde prespavaš. To je i tvoje stanište i tvoje stanovište.

Hvala vam.

 

Izvor: Predavanje sa Ted konferencije. Originalna video prezentacija je ovde.