Веселинка Стојковић
ДИВНИХ ЛИ ЉУДИ НА ОВОМЕ СВЕТУ!
Врање. Кућа коју је Борисав Станковић подигао 1926. године са намером да се из Београда врати у своје Врање.
У Сарајини, Горњој махали врањској, ту где се некада разлегало „Стојанке, бела Врањанке“, године 1926, Бора (Станковић) подиже кућу на плацу који му је Општина доделила. Уређује је као стару, из Доње махале, родну, коју је био принуђен да прода на трећој години студија (1898), две године после Баба Златине смрти.[1]
Спрема се да се из Београда врати у своје Врање.
Смрт је била бржа од његове селидбе. Наредне године, у својој педесет другој, „рањав и жељан“ („Газда Младен“), Бора напушта овај свет.
Умро је 21. октобра 1927. године у Београду. Oтишао je у јесен, „кад слунце почне да капнује“ („Коштана“).
Мало ниже од Борине несуђене нове куће, према Парку, у коме Бора столује, и недалеко од његовог Позоришта, које се спрема за обнову, у Војводе Степе улици, која спаја две раскрснице – у срцу троугла Позориште–Борина кућа–Парк, бејах оставила аутомобил. У повратку, док сам откључавала аутомобил, кућа према којој сам била окренута, као да ме позвала себи, тако ми се учинило. Пришла сам јој ближе, уз ограду, а она је, кућа, са својим терасама и својим невеликим двориштем горела у сунцу и цвећу.
„Добардан. Извините, тражите некога?“ прилазио ми је младић из суседства.
„Добардан. Не тражим никога, само гледам цвеће. Хвала.“
„То није ништа. Да видите парк иза куће!“
И видех парк иза куће. Истога дана.
Данас и поседех у њему, у предивном и врло комотном дворишном простору. Са домаћинима – Звонком и Мињом Маркић – главним креатором дворишне лепоте, са њиховом децом, са унуцима. У топлом, топлом, топлом разговору.
Дивних ли људи на овоме свету! Хвала им.
19. јул 2013. године
Фотографије: Тања Стаменовић
[1] Борисав Станковић је рођен у Врању кад пролеће почиње да бива, 23. марта 1876. године, од оца Стојана и мајке Васке, Гркиње пореклом. Са пет година остао је без оца, са седам без мајке. Брата Тимотија је само упамтио („Стари дани“, 1900). Остао је са баба Златом, очевом мајком, која је била у дубокој старости. У двадесет првој години и њу је изгубио.
CVECE: VELIKI PRIJATELJ COVEKU I LEK ZA SVE …
DIVNO JE NAGLEDATI SE OVE LEPOTE !
HVALA VESELA
TI UMES
Veliko BRAVO za autorku. Ne znam da li sam vise uzivala u predgovoru (cinjenicama, kojih sam se ponovo prisetila), tekstu – uvodu u carobnu bastu ili u lepoti same baste, umecu vlasnika da napravi kompoziciju boja i pobudi druga cula osim vida.
Hvala Vam.
Divno.
Кад сам живео у стану нисам имао прилике да разговарам са цвећем. Од кад сам се преселио у кућу, заливајући цвеће приметио сам да у тренутку када вода облије стабљике тад почне да се шири опојни мирис цвета. Нарочито је то изражено код босиљка, ружа, кадифа и др.
И то ме радује. Чини ми се да цвеће реагује на нежност.
Како ли је Веселинки у овом рајском врту? Верујем да кад изађе из дворишта незна на коју ће страну.
Хвала Ти Веселинка.
Како бисмо се срели у неком часу сетном,
до у Башти у Врању и Башти на Балкану!
Хвала ВАМ!