Веселинка Стојковић
СЛУШАМ ПЕСМУ ИСКОНИ
Море удара о обале, а ја сам на обали и
слушам песму искони.
И јуче је море ударало о обале, а човек је
седео на обали и слушао
песму искони.
Сунце се разастире, расипа, удара ми у чело,
очи, оживљава дан.
Сунце је посипало воду и обале као јуче, и
као и претходнога дана –
вода и обале су му се радовали.
Галебови су се подигли у небо, и моје очи су
кренуле за њима. Тамо доле чује се брод.
Вијање галебова на небу је као рујање риба у
води. И човек удара челом о вечност
тражећи јој крај и почетак.