Čaj od Šljiva: O životu na selu – englesko i srpsko selo

Kako selo i život na selu doživljavaju englezi a kako srbi i zašto su englezi neostvareni seljaci

 

O životu na selu

 

‘Selo’ je u engleskom jeziku gospodski pojam.

Aspiracija, ne perspiracija, odsustvo svakog znojenja izuzev lakog napora oko obrezivanja ruža ili rasadjivanja gladiola. Selo u Engleskoj nije njiva nego bašta sa cvećem (retko i sa voćem, kao u Francuskoj) i preskupe kuće iz šesnaestog i sedamnaestog veka, sa kojih prelivaju debeli slapovi trske iznad zagaravljenih masivnih greda koje špartaju niske plafone i neravne zidove. Pravljene za manje ljude, odgajane na manje koncentrovanoj hrani, stare engleske seoske kuće nesvesno teraju svoje sadašnje imućne vlasnike da ih poštuju: svi u njima sve vreme idu polusagnuti.

Seoske ulice nisu blatnjavi šorovi osuti čirevima oštrog kamenja koji treskaju kola toliko da se vozaču ili kočijašu odlepe bubrezi, oivičeni šančevima po kojima rovu svinje ili tumaraju kučići. Umesto blata, glatki asfalt, čak i u sokacima, oivičen špalirima akacije – engleskog bagrema iz iste familije kao i naš, ali drugačijeg… Bagremovo lišće dodiruje stare uske prozore izdeljene olovnom armaturom na dvadesetak staklenih kvadrata, kroz koje uveče probija toplo žuto svetlo boje medovine.

U Srbiji ljudi beže iz sela. U Engleskoj žele da pobegnu u selo, ali ne mogu jer je previše skupo, što se vidi po automobilima parkiranim na prilazima. Dobre kuće su skupe, odsustvo dobrih državnih škola znači plaćanje privatne, dobro plaćeni poslovi su uglavnom u velikim gradovima, što znači da na sve treba dodati i godišnju voznu kartu za put do gradskog posla koja nekada košta i deset hiljada funti.

Kao i u Srbiji, englesko selo je neodvojivi deo nacionalne mitologije, sa prilično sličnim predznakom. Selo je prapostojbina i riznica svega pravednog i pravilnog, kolevka zdravog razuma i kritična protivteža preterivanjima, buci, zagadjenju, frustraciji i otudjenju modernih metropolisa. Selo je ‘prava Engleska’, ruralna utopija zelenih polja i živica iz najpoznatije nacionalne poeme ‘Jerusalim’, kojima veselo hode stameni, pravedni racionalisti i njihove plavokose deve. The Hobbit land. Mnogi Englezi su, duboko dole, neostvareni seljaci.

Kao i u Srbiji, selo je i ideološka kategorija. Naizgled, stoji nasuprot industrijalizaciji i komercijalizaciji. Moderan čovek je želeo da pobegne u grad, u život, u šanse i prilike, u energiju drugih. Postmoderan čovek želi da pobegne na selo, u luksuz odvojenosti, u senzornu detoksikaciju. Selo znači ‘ruka’, grad znači ‘mašina’ ili, najčešće ‘kompjuter’. Autentičnost, nasuprot masovnoj proizvodnji profita i imidža.

Kao i sa svakom simbolikom, realnost je najveći neprijatelj.

Uzmimo fenomen ‘farmerskih pijaca’. Jednom nedeljno, ne samo u selima nego i u velikim gradovima, na mnogim lokacijama niknu štandovi na kojima farmeri prodaju svežu hranu. Istu onu koja se može naći u boljim supermarketima, samo duplo skuplju. Pravu farmersku. Autentičnu.

Jer, u Engleskoj, poljoprivreda nije na selu, nego na farmama: samostalnim ruralnim jedinicama (salašima) obično u vlasništvu jedne porodice, najčešće van sela, raštrkanim po geografskoj karti Engleske kao šaka zobi po njivi.

Zato ni hrana na farmerskim pijacama nije hrana nego simbol. Ljudi plaćaju priču, ne – kao kod nas – samo hranu. Ma koliko namere bile dobre, engleske pijace u sebi sadrže manipulaciju. Ako je autentičnost najveća vrednost, onda autentične stvari ne mogu biti jeftine. Kilo trešanja je deset funti, jedna paprika košta funtu. Jedna paprika. Farmerska pijaca kao žal za idiličnijim životom, kao sloboda od korporativnih okova, kao, suštinski, anti-komercijalni protest i podrška lokalnoj zajednici– sve finansirano ekstremnom profitnom stopom na farmerskim proizvodima.

Farmer nije seljak. On nije mučenik u smislu u kome se seljaštvo percipira kod nas. On nema istoriju čupanja brkova i stigme kulaštva, tretman topovskog mesa za svaki rat ili revoluciju koji bi se u regularnim intervalima popišavali po njegovim privatnim idealima i potrebama ili reputaciju štrokavog prostaka koji koristi ulicu kao maramicu. Srpski seljak, jednostavno, nije seksi.

Farmer, taj nosilac simboličnog privida autentičnosti, jeste. Farmer je heroj nezavisnosti: ni u gradu ni u selu, već na svome. Možda i zato što je u pitanju poljoprivrednik u razvijenoj zemlji, odelo mu je drugačije, kao i mašine i rutina i navike i poslovni model. Delom hipi, farmer simboliše mentalnu slobodu i život u skladu sa prirodom; delom kauboj, hranjeno semiotikom robusnog nezavisnog života (iz perspektive gnjecavog metropolitanskog gradjanstva) i ‘jahanjem’ moćnih mašina; delom menadžer, zbog potrebe da svoje gazdinstvo uklopi, profitabilno, u vrlo komplikovan nabavni sistem ‘just in time’ isporuke verovatno najsofisticiranijeg sistema supermarketa na svetu (ujedno i veoma štetnog po tog istog farmera).

Na srpskim pijacama se kupuje svakodnevni život, ne mit. Selo su njive i okućnice, što znači mnogo hrane. Zato je jeftina. Sunce se, sa svoje strane, pobrine da svaku biljku i svaki plod do pucanja nabije ukusom i bojom. Crvenilo i ukus srpskog paradajza, u poredjenju i sa najboljim farmerskim u Engleskoj, je kao Dalijeva slika u poredjenju sa opranom banknotom.

Čudan osećaj, da nam Englezi na nečemu zaista zavide…

 

 

Lazar Džamić

Članak je izvorno objavljen kao autorski tekst u časopisu Novi Magazin kao deo feljtona „Čaj od šljiva“ autora Lazara Džamića.

Prenosimo ga uz dozvolu i ljubaznost redakcije Novog Magazina.