Čovek i priroda
Emocije su kontrola prirode nad čovekom
Čovek je najkasnije stvoreno biće u celokupnoj živoj prirodi, a ponaša se upravo obrnuto – superiorno, želeći da bude gospodar svega. Silovnom snagom razuma i usavršenim sistemom svog organizma, zaboravlja da je i on ništa drugo do eksperiment tvorca, odnosno, prirode. Koliko god da je on – čovek – jak, borben i prilagodljiv, uvek će postojati jedan deo u njemu koji će ga učiniti slabim, poslušnim, i malim. Priroda mu je dala razum, ali isto tako i emocije od kojih ipak sve zavisi. Emocije su mač čoveka – ratnika, i na kraju od tog mača i gine.
Kao i sve populacije koje se grupišu i u zajednici žive, tako i čovek pomaže jedan drugom, ili se uništava. No, pošto je priroda homosapiensu dala prividni moć kontrole i upravljanja, sebe je osigurala duševnom nestabilnošću kod svakog pojedinca, koju on, manje ili više reguliše, normalizuje, ili okrene ka potpunoj autodestrukciji. Skrivena u podsvesti ličnosti, vreba trenutak ispita – koliko shvataš svoju običnost i nemoć da se upravlja svime?
Upravljati sobom – najpre to da naučimo.
Putujete, npr. vozom, spava vam se, zatvorite oči, a neko u kupeu, nedaleko od vas hrče. U vašoj glavi misao o tome – To mi smeta, zašto ne prestane.. I što se više misli o tome, sve je jača emocija ljutnje. Ljutimo se jer nam kultura ponašanja govori o tome da i pored nas postoje drugi sa svojim potrebama i željama, i mi teško da možemo uvek sve da menjamo povodom toga. Ne svodi se sve samo na naše.
Hrkanje se produžava, a mi nastavljamo da negodujemo, dok ne razvijemo još neke emocije u simbiozi sa prvobitnom, dominantnom. Takve emocije ne prave veliku štetu, ali šta je sa onima koje su toliko jake da izazivaju fiziološke promene u telu? Da pored onog što osećamo iznutra, osećamo i spolja – bol ?. . .
Koliko god da se bavimo drugim stvarima, uvek će nastupiti taj trenutak suočavanja sa sobom. Tad će priroda, koliko god zanemarena i ponižena bila, otvoriti svoje lice i ubirati posledice svih uzroka, reakcije svih akcija. A jedno je sigurno – hraniće se strahom jer on je sveprisutan, jer je glavni pokretač, i jedino strah potčinjava besnu neposlušnost.
I dok čovek klonira sebe, stvara nov život u epruveti, smišlja nova oružja, proširuje gradove i granice svog bitisanja, priroda čeka strpljiva svoj trenutak nove evolucije, novog razvoja, kako bi mogla da se prilagodi svemiru, da upozna svoje nove mogućnosti, i da spase sebe, jer u osnovi svega je preživljavanje, a toga je svestan i čovek.
Ko će koga nadmudriti, ili će, pak, priroda biti milosrdna i gledati čoveka ne samo kao na svoj patent, već kao na naslednika svoje suštine?
Marijana Kovačević