Edit Pjaf

Da li je to priča o Edit Pjaf ili priča o svakom od nas?

 

 

Bila je dete, bez doma i majke. Uz oca koji ju je poveo sa sobom, krenula je putem neodređenog cilja. Vođena drugim ljudima koji su i sami bili potisnuti u svoju bedu i očaj, kakav je njen život mogao da bude? Okružena oskudicom, kako materijalnom, kako emocionalnom, da li je njena sudbina mogla biti svetla? Lišena slobode detinjstva i bezbrižnosti, njena ličnost se probijala trnovitim putem do sazrevanja. Došla je na svet ne znajući ništa o njemu, i već na početku upoznala njegovu tamnu stranu. Ali, borila se, kao i svaki čovek željan kiseonika i novog dana.

I kao što je i odrastanje nastupilo pre vremena, tako je i starost došla dosta ranije nego što je trebala. Nakon toliko uspešnih godina, javio se trenutak kada život počne da se premotava i vraća u sećanje sakupljene utiske, reakcije, postupke, uspehe i poraze. Krenu uspomene, čak i one najranije, a sa njima srce nanovo preživljava isto. Emocije su jače jer se otvoreno prikazuju. U trenucima tadašnje sadašnjosti, mogle su da se izbegnu, potisnu, zanemare, ili burno dožive sa željom da se zaborave. Od istine se nikad ne može pobeći. Ona je uvek tu da podseti i pokaže svoju nepromenjivost i trajnost. I moramo je prihvatiti. Svi mehanizmi i oklopi odbrane našeg podsvesnog se razbijaju pred navalom svesno doživljenog, pred silinom realnosti, pred neumitnošću usuda kako nametnutog tako i namerno izabranog. Ležeći u postelji sa poslednjim snagama tela da diše i bude živo, oči su te koje zagledane u daljinu odaju zadnje otkucaje srca i kockaju još jednu želju – da bude sve oprošteno, da se prolije još jedna suza pokajnica.

Edit Pjaf – slavna francuska šansonjerka, koja je obeležila jedno poglavlje u istoriji ljudske civilizacije i kulture. Osoba fascinantnog glasa i velike energije, čak genijalne, ali poput svih brzih i energičnih stvari, samorazarajuće. „Vrabac“ koji je svojom pesmom opčinjavao sve prisutne, dosezao do najtananijih delova njihove duše, a sam bio ophrvan nesrećom i tugom. Bol je nešto iz čega se rađa sve ono što ostavlja bez daha. On je glavni izvor stvaranja. I sama planeta je prošla kroz bol dok nije izrodila život – vulkane, gromove, oluje, udare, stradanja, a zar kroz sve to ne prolazi i svaki čovek dok iz sebe ne da ono najbolje?

Pesma – to je bio spas Edite Pjaf. Prvi put izašavši pred oči javnosti, suočena sa njihovom radoznalošću i nestrpljenjem, a znajući da će, ako ne uspe, biti bačena u koštac sa osudom i nemilosrdnošću svoga oca koji je ipak brinuo o njoj, nije bila sama, krenula je da peva, uplašena ali sigurna u sebe, konačno spremna da ispolji ono svoje. Pesma je bila njen beg od realnosti, za koju niko nije znao jer nije hteo da je upozna, a tada – bila je njena prilika da se ponovo zaštiti i spase svoju krhku dušu od siromaštva i hladnoće sredine kojoj je pripadala. Možete li da zamislite taj osmeh olakšanja i sreće kada je čula prvi aplauz, kada je ugledala prve osmehe upućene samo njoj, kada je čula reči hvale i odobravanja za njen talenat? Taj nalet optimizma i radosti bio je toliko jak da će je pratiti do poslednjeg daha. Jedini način da obezbedi sebi utehu za sav očaj sa kojim će se ceo život sukobljavati.

Malena i tankog tela, a golemog glasa, putovala je kroz život pun uspona i padova. Kao što i ptičica leti ima slobodu, a zimi pati, tako je i njen život bio čas topao, čas hladan. Ali ona je najbolje pevala kad joj je bilo najteže. Nije dozvolila da se slomi, iako je doticala i najgore stupnjeve bitisanja. Gubitak deteta, gubitak voljenog čoveka, gubitak snage tela da je drži pred publikom, učinilo je da se njen temperament razbukti pred ognjem stradanja, a ličnost razbije pred slabošću poroka u koje je upadala. Da li neko može i sme da je osudi zbog toga? Ipak je bila svoja, drugačija od drugih, skandalozna ali možda je to bila cena da je primete i zapamte? Sve ono što je upila kao dete nije moglo da se zanemari kad je odrasla i postala žena. Svi uticaji su bili i dalje tu, bockajući svirepo njeno poimanje ljudi i života. Dokazujući da je ljudska priroda osetljiva, ali prilagodljiva, spremna da izdrži sve, samo je pitanje – do kad?

Sevaju munje emocionalne uzburkanosti dok se prebiraju i najmanje sitnice koje ispisuju knjigu života. Ćudljiva ali ponosna, dopuštala je greške čija je cena bila velika, ali se drugačije nije moglo. Bahatost ponašanja bila je osenčena magijom pesme i glasa kome čak ni instrumentalna pratnja nije mogla da prarira. Pevala je vođena istim poletom zaboravnosti na trenutak sadašnjosti ne razmišljajući o onome što je bilo i što će biti. Postala je Edit Pjaf, naviknuta na prolaznost svega samo ne muzike. I kada više nije mogla da stoji pred mikrofonom, borila se protiv nemoći, jaka u volji da istraje do kraja. Muzička diva posebna za sva vremena, neostvarena kao majka i u ljubavi, obeležila je sva vremena svojim nastupima, na ulicama, u halama, u svetu, kroz oči u kojima se ogledala uvek ona mala devojčica željna osmeha i sreće, iskrenosti i blaženosti koja po rođenju treba da bude suđena svakom detetu. Pakao je zamenjivala krilima pesme koje su je vodile u raj, do visina kojima je slavila veličinu Boga i Svete Tereze, zaštitnice kojoj se molila i pred kojom je Edit bila – Edit, čista i prosta duša, željna utehe i milosti.

Svojom žrtvom očistila je i najmanju mrlju koja je kvarila čistu sliku umetnice, vrativši mir u svoju buntovnu i uznemirenu dušu, spremna da se preda kad je došao čas odlaska, obezbedivši večnost i dokazavši svima da vredi, da je zasluženi član društva i da više ne postoji ni jedan razlog da bude odbačena i ponižena od strane ljudi i javnog mnjenja.

Edit Pjaf – jedna priča, jedan život, a da li je to donekle priča i o svima nama? Put trnja i kamenja, sa ponekim cvetom koji zamiriše i svojom lepotom da snage da se uvek ide napred, istrajno i ponosno.

 

 

Marijana Kovačević

 

 

Edit Pjaf – Non, Je ne regrette rien

httpv://www.youtube.com/watch?v=Q3Kvu6Kgp88

 

Edit Pjaf – L’Hymne à l’amour

httpv://www.youtube.com/watch?v=1gTGmbA40ZQ

 

Edit Pjaf – La Foule

httpv://www.youtube.com/watch?v=gHGN9uoFtZ8