Krstovdan – Vozdviženje Časnog Krsta Gospodnjeg

Danas 27 (14 po crkvenom kalendaru) septembra se slavi Krstovdan ili Pronalaženje Časnog Krsta Gospodnjeg. Ovim pobedjuj!

 

 

KRSTOVDAN – VOZDVIŽENjE ČASNOG I ŽIVOTVORNOG KRSTA GOSPODNjEG

 

Za vreme svoga carovanja u Rimu Maksencije činjaše mnoga zla narodu: gonjaše i mučaše ne samo hrišćane, nego i svoje neznabošce ubijaše, i otimaše im imanja, i sramoćaše blagorodne porodice živeći besputno. I celome Rimu on beše veoma težak i odvratan zbog svog svirepog nasilja i razvratnog života. Stoga Rimljani tajno poslaše molbu caru Konstantinu koji je tada sa svojom majkom Jelenom boravio u Britaniji moleći ga da dođe i izbavi ih od ovog nasilnika. Konstantin najpre napisa Maksenciju, prijateljski mu savetujući da prestane sa nasiljem. Ali Maksencije ne samo da ne posluša Konstantina i ne popravi se, nego postade još gori, i ustade protiv samog Konstantina, ne želeći ga imati za sebi ravnog cara, iako Konstantina beše izabrala na carski presto sva vojska, dok Maksencije samovlasno stupi na carski presto u Rimu. Njega narod nije hteo; za njega je bilo samo nekoliko velmoža, kojima on beše obećao velike darove i mnoge počasti; a Konstantin je bio proglašen za cara po želji sviju.

Čuvši da se Maksencije ne popravlja nego čini sve veća nedela, Konstantin skupi vojsku i krenu protiv njega. No videći da sila vojske njegove nije velika, i još imajući u vidu zla lukavstva Maksencijeva, Konstantin poče sumnjati u svoj uspeh. Znao je on da je Maksencije prolio mnogo ljudske krvi radi vračanja, i zaklao na žrtvu demonima mnogo dece, devojaka i trudnih žena, da bi umilostivio lažne bogove svoje na koje se nadao. Znajući da Maksenciju pomaže i velika sila demonska, Konstantin se poče moliti Jedinom Bogu, koji vlada nebom i zemljom, koga počituje ceo rod hrišćanski, da mu daruje pobedu nad nasilnikom.

I kada se on usrdno moljaše, njemu se u podne javi na nebu Krst Gospodnji, izobražen zvezdama, koji je sijao jače od sunca, i na kome beše natpis:

Ovim pobeđuj!

Ovo videše i svi vojnici, među kojima bejaše i vojvoda Artemije (koji potom mučenički postrada za Hrista od Julijana), i udiviše se. Većina pak od njih uplašiše se: jer kod neznabožaca izobraženje krsta bejaše znak nesreće i smrti, pošto su smrću na krstu bili kažnjavani razbojnici i zločinci; stoga se vojnici bojahu da će im rat biti nesrećan. I sam car Konstantin bejaše u velikoj nedoumici. No njemu se noću javi u snu sam Hristos Gospod, i ponovo mu pokaza znamenje časnoga Krsta što mu se beše javilo danju, i reče mu: Načini izobraženje ovog znamenja, i naredi da se nosi pred pukovima, pa ćeš pobediti ne samo Maksencija nego i sve neprijatelje svoje.

Car ispriča doglavnicima viđenje svoje, i pozva vešte zlatare i naredi im da od zlata, bisera i dragog kamenja naprave časni krst po uzoru znamenja koje se javilo. Pored toga on zapovedi celoj vojsci svojoj da svaki vojnik izobrazi znak krsta na svima oružjima, na šlemovima i štitovima.

Zločestivi Maksencije, doznavši za Konstantinov pohod u Italiju na Rim, smelo izađe sa rimskom vojskom protiv velikog Konstatina. Konstantin naredi da se pred pukovima njegovih vojnika nosi časni Krst. I kad se sukobiše sa Maksencijem, Maksencije silom časnoga Krsta bi pobeđen, i mnoštvo vojnika njegovih bi posečeno, a sam Maksencije naže bežati. Gonjen carem Konstatinom on udari preko mosta na reci Tibru, koji on beše podigao, ali se most u tom trenutku silom Božjom sruši, i bedni nasilnik potonu u reci sa svojim vojnicima, kao drevni Faraon, i reka se napuni konjanicima, konjima i oružjem. Veliki Konstantin pobedonosno uđe u Rim, i sav narod ga dočeka sa velikom radošću i počastima. A car uznošaše veliku blagodarnost Bogu koji mu silom časnog i životvornog Krsta darova pobedu nad nasilnikom. U spomen pak te preslavne pobede on postavi usred Rima na visokom kamenom stubu Krst, i napisa na njemu: Ovim spasonosnim znamenjem oslobođen je ovaj grad od nasilničkog jarma.

Drugi put Konstantin je vodio rat protiv Vizantinaca, čiji mali grad Vizantiju beše osnovao neki Grk Vizas u vreme cara judejskog Manasije, i nazvao ga po svome imenu. Pobeđen dvaputa od Vizantinaca, Konstantin bejaše u velikoj nevolji.

I jedne večeri, podigavši oči svoje na nebo, on vide zvezdama napisanu rečenicu, koja je glasila: Prizovi me u dan nevolje svoje, i izbaviću te, i ti ćeš me proslaviti (Ps. 49, 15). Poplašen, on ponovo podiže oči na nebo, i ugleda, kao i ranije, Krst na nebu, izobražen od zvezda, a oko njega napisano ovo: „Ovim znakom pobedićeš„.

Posle toga, kada u bitci bi nošen Krst pred vojskom, Konstantin pobedi neprijatelje svoje i uze njihov grad Vizantiju.

Treći put, kada Konstantin beše u ratu sa Skitima na reci Dunavu, njemu se opet javi na nebu ovo spasonosno oružje, i ponovo odnese pobedu, kao i pre.

Poznavši iz toga silu raspetoga na krstu Hrista i poverovavši da je On jedini istiniti Bog, Konstantin se krsti u ime Njegovo sa svojom uvaženom majkom Jelenom, koju on kao vrlo bogoljubivu posla u Jerusalim sa velikim blagom da tamo traži časni Krst Gospodnji. Otišavši u Jerusalim, carica Jelena obiđe sveta mesta, očisti ih od idolskih poganština, i iznese na svetlost časne mošti raznih svetitelja. Tada u Jerusalimu patrijarhom bejaše Makarije, koji dočeka caricu kao što dolikuje. A blažena carica Jelena, želeći da pronađe sakriven od strane Jevreja životvorni Krst Gospodnji, pozva sve Jevreje i zamoli ih da joj pokažu mesto gde je sakriven časni Krst Gospodnji. A kada oni stadoše odricati da ne znaju, carica Jelena im zapreti mukama i smrću. Tada joj oni pokazaše nekoga starca koji se zvaše Juda, govoreći da on može pokazati carici ono što ona traži, pošto je sin uvaženog proroka. No Juda, iako mnogo istjazavan, odbijaše da pokaže mesto gde je sakriven Krst Gospodnji. Tada carica naredi da ga bace u duboku jamu. Provevši u njoj neko vreme, Juda najzad obeća da će kazati šta zna. Onda ga izvedoše iz jame, i po Begovom ukazivanju odoše na mesto gde beše veliki brežuljak, zasut zemljom i kamenjem, na kome rimski car Adrijan beše podigao hram boginji Veneri i u njemu postavio idola. Juda pokaza da je upravo tu sakriven Krst Hristov.

Carica Jelena naredi da se idolski hram sruši, a zemlja i kamenje raskopaju i uklone. I kada se patrijarh Makarije pomoli Bogu na tom mestu, razli se divan miris, i odmah se ukazaše prema istoku Grob Hristov i Golgota, i u blizini njihovoj nađoše zakopana tri krsta, a zatim i klince kojima je Gospod bio prikovan na krst. A dok oni behu u nedoumici, koji bi od tri nađena krsta bio Hristov, dogodi se da u to vreme naiđe pratnja sa mrtvacem koga su nosili da sahrane. Tada patrijarh Makarije naredi onima što nošahu mrtvaca da stanu, i krstovi biše polagani redom na mrtvaca. I kada Krst Hristov bi položen, mrtvac tog časa vaskrse i, silom božanskog Krsta Gospodnjeg, ustade živ. Carica s radošću primivši časni Krst, pokloni mu se i celiva ga, takođe i sva carska svita njena. A neki, koji zbog teskobe, ne behu u stanju videti i celivati sveti Krst, moliše da im se makar izdaleka pokaže časni Krst da ga vide. Tada patrijarh jerusalimski Makarije, stavši na uzvišici, podiže Krst pokazujući ga narodu. A narod vikaše: Gospode, pomiluj!

Tako je počeo praznik Vozdviženja (= podizanja) časnog Krsta Gospodnjeg.

Carica Jelena uze za sebe deo časnog drveta Krsta Gospodnjeg, kao i svete klince, a Krst položi u srebrni kovčeg i predade patrijarhu Makariju da se čuva za buduća pokolenja. Tada Juda sa mnoštvom Jevreja poverova u Hrista, i krsti se, dobivši na svetom krštenju ime Kirijak. Docnije on bi patrijarh Jerusalimski, i pri Julijanu Odstupniku mučenički postrada za Hrista. A sveta carica Jelena naredi da se u Jerusalimu po svetim mestima grade crkve, i to najpre da se podigne crkva Vaskrsenja Gospoda našeg Isusa Hrista na mestu gde behu nađeni Grob Gospodnji i časni Krst. Potom ona naredi da se u Getsimaniji, gde se nalazio grob Presvete Bogorodice, sagradi crkva u čast česnog Uspenija Njenog. Posle toga blagočestiva carica podiže još osamnaest crkava i, ukrasivši ih svakom krasotom i snabdevši ih svima potrebama, vrati se u Vizantiju noseći deo životvornog drveta Krsta Gospodnja i svete klince kojima beše nekada prikovano telo Hristovo. Blaženi car Konstantin položi životvorno Drvo u zlatan kovčeg. Svete pak klince: jedan sveta Jelena baci u Jadransko More radi utišenja strašne bure pri povratku za Carigrad; drugi – car ukova u svoj šlem, treći ukova u đemove na uzdi svome konju, da se zbude rečeno prorokom Zaharijem: U onaj će dan biti na uzdi konjskoj – svetinja Gospodu Svedržitelju (Zah. 1 4 , 20); a četvrti klin carica Jelena predade na čuvanje najprisnijim savetnicima carevim.

Po povratku svete Jelene iz Jerusalima u Vizantiju, hristoljubivi car Konstantin načini tri velika krsta, prema broju javljenih mu u ratovima: prvo u Rimu, kada potopi Maksencija; drugo u Vizantiji, kada je zauze; treće, kada pobedi Skite na reci Dunavu. Shodno ovim trima pobedama on načini od skupocenog materijala tri časna krsta, i napisa na njima zlatnim slovima ove reči: IS HS NIKA, tojest Isus Hristos pobeđuje.

Posvedočavajući pred svima svoju revnost za veru i pokazujući da je silom Krsta pobedio neprijatelje, car postavi jedan krst na uzvišenom mestu na istočnom trgu, drugi krst postavi na vrhu purpurnog stuba rimskog na glavnom trgu gradskom, a treći – na divnom mermernom postolju na žitnom trgu, gde se zbog svetog krsta Hristovog događahu mnoga čudesa i znamenja. A mnogi svedoče i to, da je anđeo Gospodnji silazio s neba na to mesto noću u velikoj svetlosti, i obilazeći kadio časni krst, slatkim glasom pevajući trisvetu pesmu, pa posle toga opet uzlazio na nebo. To se događalo triputa godišnje: meseca septembra, noću uoči Krstovdana; drugi put – sedmoga maja, noću u spomen javljenja Krsta Gospodnjeg na nebu; i treći put – u veliki post svete Četrdesetnice, u Krstopoklonu nedelju. I mnogi od pobožnih ljudi, koji življahu pravedno i sveto, viđahu ovo silaženje anđela i slušahu njegovo pojanje, i potom drugima kazivahu o tome.

Sada treba reći neku reč i o tome, kako je časno i životvorno drvo Krsta Gospodnjeg bilo jednom zaplenjeno od Persijanaca, pa potom ponovo vraćeno u Jerusalim na radost vernih.

Za carovanja vizantijskog cara Foke, persijski car Hozroj pokori Egipat, Afriku i Palestinu, uze Jerusalim, i mnoge hrišćane pobi. Pri tome on opljačka crkvene riznice i stvari; između ostaloga on uze i ovu skupocenu riznicu – životvorno drvo Krsta Gospodnjeg, i odnese ga u Persiju. Po smrti cara Foke na presto stupi Iraklije. Iraklije pokušavaše da pobedi Hozroja, ali je pri tome sam mnogo puta bio pobeđen od njega, stoga je tražio mir, no nije ga dobijao od gordoga neprijatelja. Tada, nalazeći se u velikoj nevolji, car stade iskati pomoć od Boga: on naredi svima vernima da vrše molitve, bdenja i postove, da ih Gospod izbavi od osionog neprijatelja koji se hvali da će istrebiti sve hrišćane i huli ime Gospodnje, da ne bi neprijatelji rekli: „ruka je naša veoma jaka i bogovi su naši silni“, nego da bi neznabošci poznali da je jedan istiniti Bog i da Njegovoj kreposti i sili niko ne može protivstati. I sam car moljaše se sa suzama i postom velikim. Zatim skupivši sve svoje vojnike i naoružavši se silom Krsta, Iraklije sa nadom u pomoć Božiju krenu na Persijance, i u bitci sa Hozrojem pobedi ga i natera u bekstvo. Posle toga car Iraklije sedam godina pustoši Persijsku carevinu, zauzimajući gradove i sela i odnoseći pobede nad mnogobrojnim pukovima Hozrojevim. Najzad Hozroj, ne budući u stanju odupreti se grčkoj sili, pobeže iz svoje zemlje, i pri prelazu preko reke Tigra on postavi svog mlađeg sina Medarsa za svoga savladara. Ovo naljuti njegovog starijeg sina Siroesa, i on namisli da zajedno ubije i oca i brata, što on uskoro i uradi. Posle toga Siroes, ostavši naslednik i vladar Persijskog carstva, posla izaslanstvo grčkom caru Irakliju sa molbom i mnogim darovima, izjavljujući mu pokornost i moleći ga da prekine pustošni rat. Tada car Iraklije, zaključivši mir sa persijskim carem, uze sa sobom životvorno drvo Krsta Gospodnjeg, koje Hozroj beše zaplenio u Jerusalimu i koje se četrnaest godina nalazilo kod Persijanaca.

I vrati se car grčki sa mnogim dobitima, radujući se i slaveći Boga zbog Njegove velike pomoći. A kada stiže do Jerusalima, car metnu časno Drvo na svoja leđa da ga odnese na njegovo pređašnje mesto, i nošaše ga car, obučen u carsku porfiru ukrašenu zlatom i dragim kamenjem, i sa carskim vencem na glavi. No tada se dogodi veliko čudo: car najedanput stade na vratima kojima se ulazilo na Golgotu, i na zaprepašćenje svih ne mogaše ni koraka kročiti, držan silom Božjom. A patrijarh jerusalimski Zaharija, koji sa svima žiteljima Jerusalima beše izišao u susret caru sa grančicama i palmama od same Maslinske Gore, iđaše zajedno sa carem, i pogledavši vide anđela Božjeg koji blistav kao munja stajaše na vratima i sprečavaše ulazak. I reče mu anđeo: „Tvorac naš nije taj Krst nosio ovuda na takav način na kakav ga vi nosite“.

Videći to i slušajući, patrijarh se uplaši, i obrativši se caru reče mu: Znaj, care, da je tebi, odevenom u bogatu i raskošnu carsku odeću, nemoguće nositi ovo Sveto Drvo, koje je ubogi Hristos osirotevši radi našeg spasenja, nosio. Stoga, ako hoćeš da ga uneseš, podražavaj Njegovo siromaštvo.

Tada car skinu sa sebe carsku porfiru i venac, obuče se u prostu i bednu odeću, i ponese sada bez ikakve smetnje časno drvo svetoga Krsta, idući bos, unese ga u crkvu i postavi na isto mesto, odakle ga beše uzeo persijski car Hozroj.

I bi velika radost i veselje kod vernih zbog povratka Krsta Gospodnjeg, i oni likovahu (kao nekad Izrailjci zbog povratka Kovčega Zaveta od Filistimljana) slaveći raspetog na krstu Hrista, Cara slave, i poklanjajući se podnožju svetog Krsta Njegovog. Neka je i od nas Njemu čast, slava i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

 

Izvor: Žitije Svetih – Arhimandrit Justin Popović