Svetac koji leči rak – Sveti Nektarije Eginski. Akatist, žitije i molitva Svetom Nektariju Eginskom
Ko je bio Sveti Nektarije Eginski novovekovni svetac, pravoslavni i grčki monah kome se mole bolesni da molitvama izleči rak i maligne bolesti
Sveti Nektarije Eginski
Sveti Nekatrije Eginski je grčki monah koji je bio nastojnik manastira na ostrvu Egina pored Atine. Živeo je polovinom 19 veka a preminuo 1920 godine. Mole mu se posebno bolesnici koji boluju od kancera, raka i malignih bolesti.
Odlazi se kod njegovih svetih moštiju (netruležne kosti koje imaju blagodatan miris) u crkvu na ostrvu Egini,u manastire koji imaju česticu Svetog Nektarije Eginskog (deo svetih moštiju) ili se celivaju njegove ikone, pomazuje se osvećenim uljem Svetog Nektarija Eginskog (ima da se nadje u Beogradu, mislimo u manastiru Rakovica i u Ruskoj crkvi na Tašmajdanu) i svaki dan se čita Akatist i molitva Svetom Nekatriju Eginskom za isceljenje.
Akatist je pesma hvale upućena svetitelju, kroz koju je opisan njegov život i delo, mesto i značaj. Čita se uz upaljeno kandilo pred ikonom, stojeći i svaki dan dok se molitva ne usliši. Kada god vernik želi da uputi snažnu molitvu za svoj problem, želju, bolest, on se čitanjem akatista obraća svetitelju da ga on zastupa kod Gospoda Boga i da svojom zaslugom na nebu koju ima, pomogne molitveniku. Sveti Nektarije Eginski se projavio čudima lečenja malignih bolesti raka.
Ljudi obično misle da im ne treba posrednik sa Gospodom već da oni imaju direktan kontakt. To su obično novovekovne teorije koje nisu istinite. Jer, Gospod većinu ljudi „ne čuje“ jer su im duše nečiste, bremenite gresima, jer se ne ispovedaju i ne pričešćuju i ne mole, tako da ne spiraju greh sa sebe, a ono što je nečisto ne dolazi da prlja čisto. Gospod naravno zna šta sve mi mislimo i šta radimo, ali nas tera da verskom praksom očistimo duše svoje, da bi mogli uopšte da komuniciramo sa njim, a za to je potrebno da budemo sveti. Pošto mi to nismo, posrednici su nam dokazani svetitelji i sveci koje je Gospod proslavio i koji čudima stalno svedoče zadobijenu milost.
Bolesnici od malignih bolesti, raka, kancera, trebalo bi da se ispovedaju i pričešćuju, pomazuju uljem Svetog Nekatrije Eginskog, da svakodnevno čitaju Akatist i molitvu Svetom Nekatriju Eginskom, da im se ime pominje na liturgiji (može se pominjati samo ime krštene osobe), da se održi obred Jeloosvećenja, i da se svi koji mogu mole za isceljenje bolesnika.
Molitva Svetom Nekatriju Eginskom za našu Zoricu
O mirotočiva glavo, Svetitelju Nektarije, arhijereju Božiji! U vreme velikog odstupništva i bezbožništva, pobožnošću si prosijao i sakrušio glavu pregordoga satane, koji nas je izranjavio. Toga radi darova ti Hristos da lečiš bolesti neizlečive, koje nas spopadoše zbog bezakonja naših. Verujemo: zavoleo te je Bog pravednoga, da tebe radi nas grešne pomiluje, od prokletstva da nas razreši, od bolesti da nas izbavi i da se po svoj vaseleni slavi strašno i preslavno Ime Njegovo, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
.
Žitije svetog Nektarija Eginskog
Kazivanja o podvizima blagočastivih ljudi koji su živeli po Bogu, njihovo proslavljanje u crkvenim himnama i povesti o njihovim žitijima kao o primerima za podražavanje predstavljaju najstariju tradiciju i zakon koji nam je dao Bog i koji su nam preneli naši sveti preci. I Stari i Novi zavet preispunjeni su životopisima svetih ljudi. Čitajući žitije ovog ili onog svetitelja i upoznavajući se sa njegovim podvizima i čudesima, nesvesno nam se nameće pitanje da li bezbožno čovečanstvo, ne razumevajući to, pokušava da naukom i tehnikom zameni ove prirodne darove i sposobnosti koje je čovek izgubio usled prvorodnog greha i koje samo u Hristu Isusu može ponovo da zadobije, pa čak i da prevaziće.
Jedino nas vrlina sjedinjuje sa Hristom i rasplamsava u nama oganj božanske ljubavi, tj. one božanske naslade za koju je naš svetitelj govorio da uznosi dušu do nebesa i do Boga, dopuštajući nam da neprestano opštimo sa Njim. Sveti Nektarije je postao prijatelj vrline i uzneo se do njenih vrhova.
Pokušaćemo da na sledećim stranicama skiciramo žitije ovog, nama savremenog čudotvorca. Sastavljeno je na osnovu kazivanja ljudi koji su ga lično poznavali, na osnovu kratkog životopisa koji je napisao otac Teodosije i, najzad, na osnovu memorijalnog zbornika objavljenog 1953.godine. Žitije svetitelja ne uklapa se u način razmišljanja čoveka koji živi u svetu i po zakonima sveta. Prema rečima svetog Grigorija Palame, čovek koji je dostigao svetost postaje po blagodati i kroz sjedinjenje sa Bogom čovek večni i bez prošlosti. Kako piše sveti Atinjanin, Dionisije Areopagit, “bogoslovlje naziva svetima one ljude iz naše sredine koji se odlikuju svojom ljubavlju prema Bogu i svetosti.” Svako suštastvo, obdareno razumom, koje vascelo i u granicama svojih mogućnosti stremi da se sjedini sa Njim, da neprestano i svim silama ushodi ka Njegovoj božanskoj svetlosti, zaslužuje da bude nazvano “čovekom Božijim.”
Mi ćemo stoga govoriti samo o “spoljašnjoj” strani života jednog takvog čoveka. Koračanje unutrašnjim putevima tiče se samo Boga i njega lično. Ponekad poželimo da proniknemo u srca svetih Božijih ljudi i da se naslađujemo onim tajinstvenim bogosluženjima koja se tamo izvršavaju. Moramo se, međutim, zapitati ko smo mi da bismo smeli da se približimo i da uđemo u ova svetilišta? Jedino svetiteljima dolikuje da ispisuju žitija svetitelja. Budući da ne posedujem ni najmanje zrno svetosti, u pomoć prizivam Boga koji je ljudskim glasom obdario Valaamovu magaricu i molim ga da mi omogući da u slavu Božiju i na radost svih verujućih govorim o onome, kojega je On proslavio.
***
Na poziv mojih prijatelja, doktora P. i njegove supruge, u leto 1961. zajedno smo otputovali u Grčku. Neveliki ali dobro opremljeni turistički vodič omogućio nam je da se orijentišemo na najznamenitija mesta ove drevne zemlje koju su nazvali “kolevkom civilizacije.”
I ovde se projavio promisao Božiji koji se o svemu stara. Upravo nas je on usmerio ka ostrvu Paros, iako smo planirali da posetimo svetu Atonsku Goru.
Još od antičkih vremena, Paros je poznat kao jedno od Kikladskih ostrva, koja su svetu dala veliki broj pesnika, skulptora i umetnika. Njegovom čuvenju u velikoj su meri doprinele velike zalihe izvanrednog mermera. U hrišćanskom periodu, ovo ostrvo se proslavilo brojnim podvižnicima koji su na njemu živeli. Još i danas tamo se mogu sresti ljudi koji vode istinski duhovni život. Njegova saborna crkva sa stotinu dveri, posvećena Presvetoj Bogorodici, predstavlja najveći ranohrišćanski hram posle konstantinopoljske Svete Sofije. Podigla ju je pobožna carica Jelena, majka cara Konstantina Velikog. Hram je proširen i dekorisan u vreme cara Justinijana. Za svetog Nektarija smo prvi put čuli u manastiru posvećenom Presvetoj Bogorodici, nazvanom “Živonosni istočnik.”
Bila je nedelja, dan vaskrsenja. Sedeli smo i razgovarali ispod eukaliptusovog drveta u manastirskoj paperti. Iznenada se, jašući na mazgi, pojavila jedna meštanka. Žena se zaustavila ispred nas. U rukama je nosila malu devojčicu koju je neposredno pre toga ujela zmija. Natečeno dete je strahovito patilo. Na ostrvu nije bilo lekara a pored svega toga, ova meštanka nije imala ni novaca. Samo joj je Bog mogao pomoći i ona je, uzdajući se u Njegovu pomoć, došla do monaha.
Dete su položili na zemlju. Monasi su doneli mošti, stavili ih u čašu sa vodom i dali detetu da ispije. Ovakav lek izmamio je jednom posetiocu podrugljiv osmeh. Nešto pre toga, otac Nektarije se udaljio i otišao po mošti svog nebeskog zaštitnika svetog Nektarija Eginskog. On mi je predao ove mošti i zatražio da njima blagoslovim devojčicu. Poslušao sam ga i mahinalno udovoljio njegovoj molbi. Dete se umirilo. Bolovi su prestali i ono je ubrzo zaspalo. Majka ga je odvela kući i sve se srećno završilo.
Otac Nektarije je nakon toga postao moj prijatelj (pre toga sam ga poznavao samo nekoliko trenutaka). Kazivao mi je mnoštvo začuđujućih povesti o svom nebeskom zaštitniku
“Jednom sam” pričao je on, “otišao u Atinu da posetim se stru. Pripremala je čaj i iznenada na ruku prosula čajnik sa kipućom vodom. Zapomagala je od bolova a ja sam uzeo ove iste mošti koje ste Vi držali u rukama i rekao: “Gospode Bože naš, molitvama svetog Nektarija isceli moju sestru.” Zatim sam joj tim moštima protrljao ruku na kojoj se nalazio ogroman ljubičasti plik rizikujući da time samo povećam bol. Iznenada se desilo čudo Božije i ruka je postala sasvim zdrava. Upala se smirila i postepeno povukla, kao da je sa ruke skinuta rukavica. Iako je bila pobožna moja sestra nije mnogo verovala u besmrtnost duše. Ja sam joj tada rekao: “Tebe je iscelio sveti Nektarije. Od sada veruj u besmrtnost duše, jer je u to verovao i sveti Nektarije.” Na taj način je sestra ovog poštovanog monaha istovremeno zadobila i iscelenje i pravoslavnost sopstvene vere.
Sve ovo što sam video i čuo pobudilo je u meni želju da odem na Eginu, da se poklonim moštima i grobnici svetog Nektarija i da proslavim Stvoritelja. Ta želja se još više rasplamsala kada smo od Jednog ikonopisca u Atini, kod kojega smo bili u gostima čuli oduševljeno kazivanje o svetom Nektariju. Nesporazum sa čovekom koji je bio naš pratilac u Atini doveo je do toga da smo propustili jedinu lađu koja je iz Pireja otplovila na Eginu U tome sam video Božiju kaznu zbog mnoštva svojih grehova koji su me i lišili ovakvog hodočašća.
Čas našeg odlaska iz grčke prestonice neumitno se približavao. Zamolili smo našeg vodiča i saputnika da u naše ime otputuje na Eginu. Dali smo mu spisak na kojem je bilo nekoliko imena, kao i novac za put i moleban.
Povratak u Francusku i ponovno pogružavanje u užurbani, metežni život donekle su potisnuli moja sećanja i utiske sa putovanja u Grčku. Prošao je oktobar, a zatim i novembar. Sasvim neočekivano, od jedne žene doznao sam za neobično viđenje koje joj se ponavljalo nekoliko puta. Javljao joj se neki čovek u poodmaklim godinama, plemenite i dostojanstvene pojave, srdačan i lučezaran.
Bio je odeven u crnu mantiju a na glavi je imao kamilavku. Nasmešio bi joj se i blagoslovio je, a zatim ćuteći iščezavao. Nakon što bi nestao, za sobom bi ostavio neko neizrecivo osećanje spokojstva i radosti. Prema učenju svetih otaca, snova i viđenja se ne treba plašiti. Ako su ona uistinu od Boga, ona će se ponavljati. Međutim, i pored ponavljanja ovog viđenja, nisam na njega obraćao pažnju. Jednom prilikom sam, iz radoznalosti, zatražio od te žene da svog posetioca upita za ime. On se javio još jednom i, blagoslovivši je, pružio nešto slično pergamentu. Na tom pergamentu je nepoznatim slovima bilo nešto zapisano. Posavetovao sam je da prepiše ta slova i, na svoje ogromno iznenađenje, video sam da su na besprekornom grčkom jeziku i sa svim potrebnim akcentima, napisane sledeće reči:” Dobila si blagoslov. Otac Nektarije.” Tada sam se setio svega o čemu sam već govorio, ali i spiska koji smo poslali na Eginu, na kojem se nalazilo i ime ove žene.
Bez oklevanja sam o tome obavestio svog prijatelja, oca Nektarija sa Parosa, koji mi je ubrzo radosno odgovorio: “To je blagoslov mog svetog pokrovitelja, koji posredstvom te žene blagosilja pravoslavne Francuze.” U pismu je bila priložena i jedna fotografija. Pokazao sam je onoj ženi i, želeći da je iskušam, rekao da je to fotografija jednog poznatog grčkog episkopa.” Ne”, samouvereno je odgovorila ona, “to je čovek koji mi se javljao već nekoliko puta, to je sveti Nektarije.”
Tako bi izgledao istorijat mog susreta sa svetiteljem, kojega sam od tada neobično poštovao. Zajedno sa jednim prijateljem, monahom koji je nosio njegovo ime, u avgustu 1961.g. pošao sam na hodočasničko putovanje na Eginu, odakle sam se vratio preispunjen Božijim blagoslovom.
* * *
Grčki ustanak 1821.g. nije u potpunosti oslobodio grčki narod od jarma koji su mu Turci nametnuli još od vremena pada Konstantinopolja. Romejskoj prestonici i većem delu Trakije bilo je suđeno da zauvek ostanu pod vlašću Turaka. U Periklovo doba, Trakija je obuhvatala ogromnu teritoriju. U vreme prvog hrišćanskog cara, Konstantina Velikog, bila je znatno sužena, a danas čini teritoriju Bugarske i Rumelije. Prema mišljenju istoričara, Trakija je Grčkoj dala njene prve stanovnike i tako istaknute ličnosti kao što je pesnik Lin. Grci su ga smatrali sinom Apolona i Kaliope i pripisivali mu stvaranje Tužaljki ili Pogrebnih oda. Tračanin je bio i Orfej, pesnik i muzičar, čija se teogonija smatra značajnijom od homerovske.
U naše vreme, toj istoj Trakiji je bilo suđeno da Crkvi podari Nektarija, tog novog božanskog pesnika koji je svojom pesničkom rečju pobudio verska osećanja čitavog naroda, iscrpljenog četvorovekovnom vladavinom tuđinskih osvajača. Zadivljujući je bio taj 19. vek koji je, s jedne strane, svetu doneo mnoštvo naučnih otkkrića i istovremeno pripremio tlo za pojavu ateizma. Sa druge strane, međutim, bio je to vek velikih svetih ljudi koji svoje podvige nisu izvršavali niti naukom niti mašinama. Sveti Arsenije Paroski nije raspolagao nikakvim prevoznim sredstvima, a prešao je s jednog ostrva na drugo koračajući po morskim talasima.
Sveti Serafim Sarovski otkrio je svetlost Duha Svetoga i preobraženi svet jednom novinaru koji mu je došao sa mnoštvom pitanja. Sveti Jovan Ruski je, uz pomoć angela, iz Kapadokije u Meku preneo tanjir sa pirinčem za svog gospodara – muslimana koji se uputio na hodočašće. Sveti Makarije Korintski i Sveti Nikodim Svetogorac preporodili su tradiciju isihazma, pokrenuli Ruskog Hodočasnika i štampali Dobrotoljublje, čiji uticaj u svetu svakodnevno raste. Bezbrojna su čuda koja je Sveti Nektarije izvršio tokom svog ovozemaljskog života, ali je daleko više onih koja je izvršio nakon oslobađanja od robovanja ploti, prostoru i vremenu. Mogli bismo reći da su Sveti Čudotvorci ruke Božije, jer kroz njih dejstvuje Sam Gospod.
“Ko je taj, što je zatvorio dveri nebeske”, pitao je Sveti Makarije. “Da li je Ilija, ili pak Bog koji u Iliji obitava, zaustavio kišu? Mislim da je to bio Gospod neba, koji je živeo u duhu proroka Ilije, čijim je ustima glas Božiji zabranio kiši da se ne izliva na zemlju. On je zatim ponovo progovorio, dveri nebeske su se otvorile i kiša se izlila na zemlju… Zar je u moći ljudske prirode da čini slične stvari? Ako je u vreme sumraka (starozavetnog Zakona) sila Božija prebivala u pravednicima koji su izvršavali neizreciva čudesa, onda je to samo zbog toga što je u njima obitavala blagodat Božija. U prorocima je stvarao taj isti Duh, koji je i dejstvovao u njihovim dušama. Oni su prorokovali i obraćali se narodu kada je bilo neophodno da mu se saopšte velike stvari. Oni nisu prorokovali u svakom tenutku nego samo onda, kada je to želeo Duh Sveti Koji je obitavao u njima. Ako je Duh bio rasprostranjen još u vreme sumraka (starozavetnog Zakona) onda se daleko više projavio u Novom Zavetu, u vreme krsta, u vreme dolaska Hristovog, kada se izvršilo izlivanje Duha: Izlij Duha Moga na svaku plot, kaže se u Svetom Pismu.
U svetima veličamo i proslavljamo Samoga Boga, Svetoga po preimućstvu i Istočnika svake svetosti. Biti svet znači nositi Boga u svom srcu. Kada se kaže da Bog obitava na zemlji, onda to znači da On obitava u svetima, kao što je i rečeno u Pismu: Obitavaću sa vama i hodiću između vas. Sveti apostol Pavle piše: Starajte se da imate svetost bez koje niko neće videti Gospoda (Jevr.12;14). Poštovanje svetih znači poštovanje Boga. Bogoslužbeni tekstovi jasno ukazuju na to. Tako se, na primer, tropar svetom Nektariju završava sledećim rečima: “Slava Hristu koji te proslavi! Slava Onome, koji te učinio čudotvorcem! Slava Onome, koji kroz tebe svima daruje iscelenje!”
“U zemaljskim carstvima”, piše mitropolit moskovski Filaret, “narod se sa posebnim poštovanjem odnosi prema približavanju cara kojemu je dodelio poverenje, vlast i titule često i zbog toga što se nada njegovom zastupništvu i zaštiti srazmernoj onoj vlasti kojom (car) raspolaže. Tako se i u Carstvu Božijem, a to je Crkva Hristova, verujući ljudi kakvi ste i vi sami pobožno obraćaju svetim Božijim ljudima, poštujući blagodat Božiju koja u njima obitava i nadajući se, srazmerno svojoj veri, na zastupništvo njihovih molitava pred Bogom i na predstojanje po datoj im blagodati.”
***
Uticaj porodičnog okruženja obično igra važnu ulogu u formiranju čovekove ličnosti. Verska atmosfera pravoslavne porodice je uvek crkvena. Ikone simvolišu prisustvo nebeske Crkve, a kandila zapaljena pred njima opominju na molitvu, darove i žrtvu. Pobožna majka svakodnevno kadi ikone i kuću, blagosilja ulazak i izlazak svoje dece. Otac porodice pak blagosilja hleb koji je zaradio trudom sopstvenih ruku. Svakoga meseca, dolazi sveštenik da bi osveštao i blagoslovio ovakav dom. Evo šta apostol Pavle u svojoj poslanici Efescima savetuje roditeljima: Vi, ocevi, ne razdražujte decu svoju, nego ih podižite u vaspitanju i nauci Gospodnjoj (Ef.6;4). U jednoj takvoj, jednostavnoj i pobožnoj porodici sa mnogo dece, koja je živela po zakonima Božijim, rodio se 1.oktobra 1846.g. u Silivriji Trakijskoj, nedaleko od Konstantinopolja, Anastasije Kefalas. Veliki Pavle kaže Timoteju da u njemu obitava vera njegove majke Evnikije. Tako se i živa vera Marije Kefalas, majke našeg svetitelja, prenela i nastanila i u njenom sinu. Othranjen mlekom pobožnosti, budući Nektarije je još od najranijih godina bio onakav, kakav će ostati čitavog svog života – uman, krotak, smiren, celomudren i privržen vrlini. Dok je bio dete imao je običaj da, vrativši se iz crkve, stane na stolicu, i da zatim ponavlja reči propovedi koju je toga dana slušao u hramu kao da se i sam nalazi na nekoj uzvišenoj katedri. Do vremena njegovog polaska u osnovnu školu, roditelji su ga već upoznali sa sveštenom istorijom i naučili ga da napamet izgovara Psalme Dečak je posebno voleo 51. psalam, koji je David napisao nakon ubistva Vitsavejinog muža: Smiluj mi se, Bože, po velikoj milosti Svojoj… i time kao da je već ukazivao na pokajanje i smirenje kao na naJvažnija usmerenja u svom životu.
Ka smirenju nas priziva i Sam Gospod kada kaže: Naučite se od mene jer sam krošak i smiren sriem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt.11;29). Da bi se zadobio pokoj o kojem govori Hristos – mora se znati ili upoznati ono, što je iskusio i On Sam. Smiriti se znači odseći sopstvenu volju, kaže sveti Nektarije svojim monahinjama nakon što je i sam znao kako da to učini. Gospod sasvim Jasno kaže da On nije došao na zemlju da bi ispunio Svoju volju nego volju Oca nebeskog. Sveti Nektarije je posedovao istinsko smirenje koje ukrepljuje i ne svodi se samo na spoljašnja obeležja i na smirene reči, smirenje koje Duh Sveti stvara u dubini, unutar čoveka, kao što o tome govori i sveti Grigorije Palama u svom slovu upućenom monahinji Kseniji. Što se tiče pokajanja pod čijim je dejstvom sveti apostol Pavle govorio da je prvi među grešnicima, znamo da mu je ono uzvratilo milošću Božijom i trećim nebom.
Još jedan stih tog istog, 51. psalma, Naučiću bezakonike putevima Tvojim, i grešnici će se obratiti k Tebi (st.13) posebno je privlačio Anastasija i na neki način predodredio njegov budući priziv. Nije imao ni punih sedam godina kada je kupio tabake papira i od njih načinio svesku. Na majčino pitanje šta namerava da učini sa tom sveskom, odgovorio je da želi da u tu svesku zapisuje reči Božije. Postoje deca koja su mudrija od staraca. Hristos je zbog takve dece zahvaljivao nebeskom Ocu koji je sakrio Svoje tajne od mudrih i umnih, ali ih je otkrio deci. Anastasije je mogao da govori Davidovim rečima: Za Tobom pristajem od rođenja, od utrobe matere moje Ti si Bog moj (Ps.22;10). Anastasije nije bio sličan ostaloj deci i retko se družio sa svojim vršnjacima. Budući veoma nadaren kako za svetovne tako i za duhovne nauke, mladi Anastasije nije imao prilike da se usavršava živeći u svom kraju.
Siromaštvo njegovih roditelja (otac je čak i oslepeo) i nepostojanje srednje škole primorali su ga da napusti rodno mesto. Imao je četrnaest godina kada je, uz majčin blagoslov, na leđima poneo torbu sa svojim stvarima i otišao u silivrijsku luku, da bi odatle otputovao u Konstantinopolj.
***
Sposobnost i ljubav prema učenju mogu same po sebi formirati mudre i učene ljude. Međutim, kada se uz ova dva faktora priključi i faktor svetosti koji je od suštinskog značaja, onda se čovečanstvo obogaćuje uzornim figurama putevoditelja, duhovnih voća i rukovoditelja. Jedno zrnce svetosti prevazilazi tone ljudske mudrosti. Anastasije je već u ranoj mladosti posedovao takvu mudrost.
Taština, razbibriga, sablazni i zadovoljstva kojima uvek obiluje jedan tako veliki grad kao što je grad na obalama Bosfora ni u jednom jedinom trenutku nisu odvlačile Anastasija od molitve, crkve, učenja i posla. Njegov život bio je strog kao život svetih Grigorija i Vasilija u vreme njihovog školovanja u Atini. Grigorije Nazijanzin govorio je u nadgrobnoj besedi prilikom sahrane svetog Vasilija: “Za mnoge je Atina bila nezdrav grad. Za mene je, međutim, Atina bila riznica jer mi je podarila prijateljstvo sa Vasilijem koji je po strogosti svog karaktera bio sveštenik mnogo pre nego što je rukopoložen…”
***
Jedne godine poželeo je da otputuje u svoje rodno mesto, u Silivriju, i da tamo proslavi praznik Roždestva Hristovog. Ukrcao se na jedrenjak jer su putevi u to vreme još uvek bili loši i retki. Tokom plovidbe, započela je tako snažna bura da je jedrenjak gotovo potonuo. Mnogi putnici su hulili na Boga. Pridržavajući se za spuštena jedra, Anastasije je iz dubine duše zavapio ka Gospodu: “Bože moj, spasi me, i ja ću izučavati bogoslovlje, kako bih moga da zatvorim usta onih koji hule na Tvoje sveto Ime.” Bura je iznenada prestala i laća je, neoštećena i čitava, uplovila u luku pre planiranog vremena.
***
U vreme kada je kao školski učitelj radio na Hiosu, Anastasije (Nektarije) je mnogo pisao. Međutim, nijedan od radova iz tog razdoblja nije došao do nas jer su svi rukopisi propali u zemljotresu koji je opustošio ostrvo.
***
Dečak koji mu je pomagao prilikom kupovine i u kuhinji jednom prilikom je usled rasejanosti zaboravio šerpu na vatri, tako da je njen sadržaj potpuno izgoreo. Anastasije se razgnevio i za kaznu dva puta udario dečaka po potiljku. On se, međutim istog trenutka pokajao i zamolio Boga da mu oprosti. Istovremeno je preklinjao Gospoda da ga liši čula ukusa. Bog je uslišio njegovu molbu i prihvatio njegovo pokajanje. Od toga dana, sveti Nektarije nije osećao ukus hrane koju je uzimao.
***
Vatreni zagovornik monaškog života, Anastasije je često posećivao manastir “Nea Moni” na Hiosu. Manastir potiče iz 9. veka i znamenit je po svojim mozaicima. Anastasije je sa igumanom ovog manastira često razgovarao na temu monaškog i podvižničkog života. Upravo ovaj iguman ga je i zamonašio na dan 7. novembra 1875, kada je Anastasije dobio monaško ime Lazar. Jedna od svetiteljevih poema, napisana u pohvalu monaškog života i posvećena jednom monahu, može nam dati predstavu o tome šta je za njega značilo monaštvo:
Zavoli molitvu, post i bdenje, budi usrdan u trudu i prebivaj u bezmolviju, usavršavaj se u smirenju, trpljenju, postojanosti, razboritosti i pažnji. Poštuj samoodricanje, plemenitost, dobročinstvo, duh pravde, celomudrije i čistotu srca. Budi skroman, celomudren, poslušan, milostiv, povučen i nezlobiv.
Ne opraštaj sebi, ne zaboravljaj na delanje. Zavoli trud, proteraj strah, odbaci gnev, zadobij spokojstvo duha. Sakrivaj se od strasnih želja. Ne brini ni o čemu izlišnom, jer treba da se brineš samo o jednom, o duhovnom uzrastanju.
Podvizavaj se i stremi savršenstvu da bi doneo plod dostojan pokajanja. Imaj u svom srcu sećanje na Ime Nebeskog Ženika i nemoj prestajati da mu služiš.
Zavoli život u dvorovima Gospodnjim, i svim srcem proslavi Stvoritelja i Boga tvoga.
Nakon što je postrižen za monaha, svetitelj je još tri godine proveo u manastiru, u kojem je obavljao dužnost sekretara i živeo u savršenoj askezi (podvižništvu). Ostala braća su ga volela zbog njegovih vrlina. Mitropolit hioski obratio je pažnju na njega i 15. januara 1877.G, na godišnjicu njegovog krštenja, rukopoložio ga je u čin đakona. Tada je dobio čudesno ime Nektarije koje označava “napitak besmrtnika.” Novo ime predstavljalo je svojevrsno proročanstvo, jer je u njegovoj duši tekao nektar života. Iz njega je isticao miomirisni potok koji je vascelu Crkvu Hristovu ispunio radošću. U Nektarijevoj ličnosti ushodila je nova zvezda.
U skladu sa pravoslavnim običajem, prelazak iz mirjanskog života u monaški prati promena imena, budući da se monaški postrig smatra svojevrsnim novim krštenjem, dok novo ime nosi karakter novog predodređenja. “Moramo smatrati za svoju dužnost”, pisaće kasnije ovaj svetitelj jednoj monahinji, “da postanemo primer vrline i savršenstva, podražavaoci žitija i postupaka onih svetitelja čija imena nosimo…” “Vrlinski primer ovog ili onog svetitelja mnogo pomaže čoveku koji stremi savršenstvu. On ga uči smirenju, čak i ako je carske krvi, uči ga da savlada svaku prepreku pa čak i onu koja bi mu se mogla učiniti nesavladivom. Takav primer ga uči da voli one koji ga mrze i da poštuje one koji ga vređaju. On ga uči da živi zbog svoje braće i da umire zbog zakona Božijeg i zapovesti Gospodnjih. On ga uči da sa radošću prihvati da bude najmanji od najmanjih i da nađe utehu u tome da se nikada ne ističe. Čemu ga on još neće naučiti? Ako bih sve to nabrajao, ne bih imao niti dovoljno vremena, niti dovoljno papira…”
U obezboženom svetu često vlada mišljenje da je monaštvo beznačajno za zajednicu. Sa te tačke gledišta, i samo hrišćanstvo se posmatra kao čisto društvena pojava koja se svodi na spoljašnja dela. Time se ignoriše činjenica da monah, kojem je uspelo da ugodi Bogu i da se sjedini sa Njim, može učiniti za svet mnogo više nego neko drugi, jer Bog udovoljava njegovim molbama. Sveti Nektarije je jasno govorio o tome svom prijatelju, egzarhu hrama Groba Gospodnjeg u Atini, sa kojim je rado besedio o stvarima Božijim: “Kada čovek shvati svoje predodređenje, tj. kada shvati da je on sin Boga Nebeskog tj. Najvišeg dobra, tada na ovozemaljska dobra počinje da gleda sa izvesnom otuđenošću i ravnodušnošću. Vrlinski čovek je u ovom svetu izložen iskušenjima i probama, ali se u dubini srca raduje jer mu je savest mirna. Svet nenavidi i prezire vrlinske ljude iako im istovremeno i zavidi jer se, kao što su govorili naši preci, i sam neprijatelj divi vrlini.”
Arhimandrit Amvrosije Fontrije
Izvor: Knjiga „Sveti Nektarije Eginski – Zemaljski anđeo, nebeski čovek“, Beograd 2000.
Molitva i Akatist Svetom Nektariju Eginskom – Sveti Nektarije Eginski pesma hvale u pdf formatu za free download