Čaj od šljiva: Karl Marks je bio jevrejin ali i Arapin

Kakav je u stvari bio Karl Marks osnivač marksizma objašnjava njegova biografija ali i grad London u kome je živeo

Marks je bio Arapin

Jedna od stvari koju London brzo izbije iz ljudi je podložnost mistifikaciji. Londonci imaju najveće radare za palamudjenje na svetu, posebno kada se radi o politici.

Zato je u Engleskoj, gde je cinizam i u vodi za piće, teško postati mit. Bilo koje vrste. Niko nije imun: ni Čerčil, ni Šekspir, ni Kraljica. Svima se gleda u zube. Mitovi su jedino stvari, kao Spitfajer, retko ljudi.

Svakog jutra, na putu za posao, jedna zgrada u Sohou me podseti na to. U njoj je trenutno restoran Quo Vadis poznatog ‘šefa’ Marka-Pjera Vajta. Na spratu je bar restorana. Plava ‘plaketa’ na spoljašnjem zidu obaveštava prolaznike da je na istom mestu nekada bio stan u kome je živeo Karl Marks sa porodicom.

Ima neke poetske pravde u vezi marksizma i gastronomije, jer je Karl Marks bio hedonista. Priča o ocu marksizma je jedan od najboljih primera našeg neiskustva u balansiranom razmišljanju: da vidimo čoveka – njegove zasluge i mane – kao jedno. Karl Marks kakvim ga mi znamo je karikatura. Pravi Karl Marks, čovek, izlazi iz senke u sjajnoj biografiji Frensisa Vina.

Niko nam, na primer, nije rekao da je – kao potomak duge loze gradskih rabina – Karl Marks imao vrlo tamnu kožu, toliko da mu je u porodici i medju prijateljima nadimak bio ‘Mavarin’ – utisak koji je bio dramatično pojačan naftno crnom i sjajnom gustom kosom, bradom i dlakama koje su mu izbijale iz svake šupljine na licu.

Život u Sohou je bio ispunjen žustrim intelektualnim debatama koje su se često nastavljale na ulici, izmedju raznih kafana, i završavale žustrim ideološkim svadjama i dranjima, dovoljnim da policija reaguje i onda pripitog Marksa, kao glavnog galamdžiju, juri po centru grada.

Karl Marks je imao vanbračnog sina, Fredija, sa sluškinjom, za koga je njegova supruga Dženi znala, ali je iz razloga ideološke podrške mužu pristala i pomogla zataškavanju glasina. Fredi je umro 1929. kao jedan od članova osnivača Laburističke Partije u Hakniju.

Konačno, marksizma ne bi bilo bez kapitalizma, ne samo ideološki već i bukvalno. U nebrojeno prilika, kada je porodica gladovala a Karl Marks bio u vrlo lošem zdravstvenom stanju, pomoć i (finansijska) okrepa je dolazila od njegovog vernog prijatelja i saradnika, Fridriha Engelsa. Fridrih Engels je bio naslednik tekstilnog biznisa u Mančesteru, kapitalista i bogataš, što ga nije sprečavalo da ima savest i da želi da promeni svet, čak i na svoju štetu.

London je bio utočište i Lenjinu i Trockom, pola sata šetnje istočno od Sohoa, na malom trgu poznatom kao Klarkenvel Grin. Tu je Lenjin štampao i objavljivao svoju ‘Iskru’ i tu mu je Trocki dolazio u posetu. Trocki nije mnogo dobro poznavao kraj, što je Lenjinu bio beskrajan povod za zabavu kad god je Trocki želeo da malo prošeta: namerno pogrešne direkcije su uvek rezultirale u njegovom gubljenju i eventualnom dovodjenju nazad u pratnji uslužne londonske policije.

Ljudi koji su kreirali naše istorije su, dakle, bili ljudi. Kao i mi. Nisu bili slike na zidu, ni polubožanstva, ni donosioci svetih spisa čija se svaka reč mora shvatiti kao zapovest. Kao i mnogi drugi, bili su veliki, značajni mislioci, ili makar intelektualni provokatori. Napredak čovečanstva zavisi od intelektualnih provokatora, od ljudi koji pate od filozofskog svraba. Ne od okoštalih božanstava.

Na Marksovoj sahrani je bilo samo jedanaest ljudi. Fridrih Engels je ispravno predvideo da će njegovo ime i nasledje odjekivati kroz istoriju. Staljin, Mao, Če, Kastro, Kim Il Sung – nijedan od njih ne bi verovatno zaslužio mesto za Marksovim stolom, jer su ga budale u službi marksizma izludjivale još za njegovog života.

Kapital i dalje živi u Marksovom stanu, zalivan koktelima i dobrim vinom. Nekome, razlog za slavlje; drugome, za tugu.

Lazar Džamić

Članak je izvorno objavljen kao autorski tekst u časopisu Novi Magazin kao deo feljtona „Čaj od šljiva“ autora Lazara Džamića.