Egipatska kraljica Kleopatra

Da li je Kleopatra izabrala put do večnosti kao grešnica ili mučenica?

Legla je na postelju, čistu i mirisnu, uzburkanog srca ali mirnih misli. Kontrolisala je telo da ostane tu, nepomično, dok su joj se grudi pravilnim i dubokim pokretima pomerale gore, dole.. Usta su joj bila suva, oči prikovane za tavanicu, bez suza, bez treptaja . . .

Zmija je oslobođena. Prelazi hladnim mesnatim telom preko nogu, polako, tanko se uvijajući. I ona je uplašena, zato šišti. Palaca jezikom ispitujući vazduh oko sebe. Oseća napetost, strah, smrt. Dolazi do nagih butina, hladnih kao i ona. Koža je naježena. Nervi su kao strune, zategnuti i odaju blage trzaje tela. Priprema se trenutak napada. Mora se. To joj je zadatak. Kobra se izvija i njene lucidne oči susreću se sa očima žene, prepadnute a zadivljene veličanstvenošću tog gmizavog bića. Pogledom joj sevnu sjaj vampirskih zuba kraljice beskičmenjaka. Njihova belina zaslepila je i samu mogućnost promene odluke, bega. A onda se otvorila put.. Potekla je kap krvi, tamna i sleđena otrovom koji je počeo da teče kroz nju. Agonija bola i šoka je prošla. Žena je dokazala sebi da je hrabra. Odlučna. Kao i celog života kakva je bila. Nastupio je sladak otupeli mir. Mir oduzetih čula. Mir izabrane sudbine. Sreća jer joj je život oduzeo neko dostojan nje – životinja čistih i jasnih namera, otvorene taktike borbe za život, a ne čovek – nisko i prevrtljivo biće malodušnih odluka i sklono izdaji. Umrla je veličanstveno, sa osmehom na licu, i osigurala sebi besmrtnost..

Kleopatra – zaista je postala besmrtna. Izabrala je takav pristup smrti ne sumnjajući u egipatsko verovanje, i nije pogrešila. Njen duh, njena priča, njena silueta više improvizovana nego što je zbilja možda takva bila, njen intelekt, njena ženstvenost, sve i dalje živi. O svemu se i dalje priča. Zar je moguće da je prošlo toliko, toliko godina? Kada se spomene period pre nove ere, čovek apstrakcijom zamišlja kada je to bilo. Pokušava da oseti dubinu vremena, što mu je teško, ali je svestan da je bilo mnogo, mnogo davno… Pre Hrista. A Kleopatra još uvek živi. Uspela je. Besmrtna je. Večnost je njena.

Šta je lepota žene? Njen osmeh, njena kosa, njeno lice, njeno telo, njen intelekt, njen temperament, njen glas? Ili kombinacije? Ili je žena lepa onoliko koliko sama veruje da jeste? Taj nivo samopouzdanja stvara auru neodoljivog. Privlačnog. Poželjnog. Vreme današnjice propagira ideal lepote i oko nas ima puno sledbenika tog kriterijuma – lepa žena. Mada, ponekad se ima utisak koji stvara mišljenje da smo sve više u svetu lutaka – igračke oživljuju, mašta postaje stvarnost. Priroda se veštački menja.

Nekada, toga nije bilo. Postojala je samo odeća i šminka. Sve ostalo zavisilo je od nasleđenog i od negovanja tog što se ima. Da li je Kleopatra bila lepotica, koja jednim pogledom mami uzdahe oba pola, jer lepota je takva – ostavlja bez daha svakog, od najmlađeg do najstarijeg? Da li je njena pojava zasenjivala svaku ženu koja je delila istu prostoriju sa njom? Da li je spoljašnjost opčinjavala i budila želje za posedovanjem, za dodirom? Ili je svojim hodom i postupcima Kleopatra uspevala da prikrije nedostatke prirodnog miksa? Položaj faraona, odeća i nakit koji su delovali sugestivno na svakoga da je posebna, učinili su da je gledaju drugačije. No, sigurno je glavni izvor lepote bila inteligencija koja je zračila iz očiju oivičene crnim ugljenom.

Bila je izuzetno inteligentna. Govorila je nekoliko jezika, tečno, i bavila se politikom, tako uspešno da je bila dostojna Egipta i njegove kulture. Bila je opravdani vladar. Ali, inteligencija koliko god da je mudra i poštovana, istovremeno je i lukava, jer je snalažljiva, a ovog puta bila je u telu žene. Žene na položaju. Žene u vremenu kada je trebala čvrsta i odlučna ruka. Žene, koja je ipak samo žena, telom i srcem koji su za nijansu u prevagi nad razumom.

Smislila je plan. Pošto je proterana, morala je naći način kako da dopre do njega. On je želeo i nju da vidi, kao vladara Egipta, ali ona nije tu, i preostalo joj je samo jedno da uradi. Prokrijumčariće se do njega. Biće njegovo iznenađenje, i prićiće mu kao žena, kao boginja koja će ispuniti njegovu želju strasti, a onda će lakše predstaviti svoju diplomatiju, diskretno i nenapadno, i osiguraće svoj povratak. Obezbediće sebi tron. Ponovo.

Tepih se obmotavao. Ništa posebno se nije očekivalo. Bio je poklon i jedino drugačije bila bi šara na njemu koja je svedočanstvo za umeštnost zanata. Ali, iz njega, kao nestvarna prikaza, pojavila se žena, obnaženog tela dozvolivši senkama i svećama da igraju po njenom telu. Želela je da bude predivna, očaravajuća, tako mu je i pristupila, i on, Cezar, nije mogao ništa drugo ni da vidi. Ugledao je boginju kako mu prilazi, i požuda njegovog tela zaklela se na doživotnu odanost.

Žena je možda kao voda. Kada nađe izabranika, popunjava svaki deo njega, onoliko koliko je ima, koliko može, dok je ne zapali pobuda promene. Tada ispari i ostavlja prazninu. Kleopatra se ulila u Cezara zamagljujući njegove namere, odluke, dela. Obezbedila je Egiptu mir i sigurnost. A sebi? Sina.

Nije više bila devojka. Žena muškarcu. Postala je žena majka. Majka deteta čoveka koji je bio neprijatelj njenoj državi još za vladavine njenog oca, napadač kojem se moralo podilaziti kako bi Egipat bio nezavistan. Neprijatelj koga nije mogla pobediti, te mu se pridružila. Zavela ga i dokazala da je jača od njega, jer je ona otkrila njegove slabosti kojima je ona mogla gospodariti.

No, kako se u životu sve menja, tako je i Kleopatra ostala bez Cezara. Ali, pojavio se Mark Antonije, i njena prvobitna odluka nastavila je da se sprovodi u delo, uspešnije i zavodljivije negoli prvog puta. Drugi značajniji muškarac u njenom životu, ali prostiji i vulgarniji od prvog. Znala je, umela da osvoji i tog ženskaroša, i možda opet, stavila svoju ličnu sreću u drugi plan.

Da li je i jednog trenutka svog života bila iskreno srećna? Da li je osećala sreću pored Cezara, muškarca starijeg od nje, iz drugog sveta, pomešanih ukusa? Bila je ljubavnica, zavodnica, ali koliko je sama uživala u tim ljubavnim igrama? Smeh koji su mogli svi ostali da vide, čuju, koiko je bio srdačan? Iskren? Izabrala je da bude glumica, i u tome je bila profesionalac! Na prijemu Marka Antonija obučena je bila kao Afrodita, boginja ljubavi, i uspešnost te transformacije obezbedio joj je budućnost. Da li je Antonije odgovarao njoj kao ženi, da li joj je s njim bilo bolje? Lepše?

Gde je u svim tim pričama ona, Kleopatra kao ličnost, kao osoba sa svojim potrebama i htenjima? Izabrala je da bude žrtva prestola i Egipta kojeg je volela, možda je njena karma zapravo sudbina mučenice? Njen greh bluda i zavodljive ljubavi bio je samo sredstvo koje je opravdavalo veći cilj – nezavisnot Egipta, mir i sigurnost njenog naroda. Možda ne postoji istina u egipatskom verovanju, možda kobrin ujed nije put ka besmrtnosti, već je Kleopatra večna jer je sebe stavila na osudu zarad blagostanja većine, drugih, o čijim životima je brinula.

Marijana Kovačević