Lice je ogledalo duše i govor tela koji otkriva karakter

 

Moramo znati da:

Ne postoji ptica. Postoji samo jato koje je večno!

 

Lice je ogledalo duše

Crte lica odaju karakter i duševno stanje čoveka. Zavisno od onog što se krije u ljudskom mozgu, pojedini mišići, od čijeg stanja zavisi izraz lica, opuštaju se ili zatežu, i tako odaju duševno stanje. Neki mišići na licu su delimično pod uticajem naše volje, i mi do izvesne granice možemo sa njima upravljati, ali naše lice sačinjavaju i mišići koji se pokreću mimo naše volje, zavisno od onoga šta se dešava u našem mozgu, i što se pred onim koji poznaje izraze lica za bol, radost, tugu, očajanje, zlobu i posebno laž, ne može sakriti.

Naročito je teško sakriti laž, jer se ona po izrazu lica lako prepoznaje.

Tako kod Zoi Heler u romanu „Zabeleške o skandalu“ (Naziv romana u srpskom prevodu) možemo pročitati i:

„Kasnije mi je pričala da je u nekom časopisu pročitala kako se neki lažov može prozreti posmatranjem određenih nevoljnih kretnji i izraza lica koji odaju dvoličnost.“

Međutim, neki misle da uvek ne mora biti tako. Sidney Sheldon u romanu „Golo srce“ na jednom mestu kaže:

„Svi mi nosimo maske. Nakon detinjstva nauče nas da skrivamo naše prave osećaje, da prikrivamo naše mržnje i strahove.“
Glumci-profesionalci u toku školovanja posebno uče, kako da veš-tački nameštenim maskama svoga lica iskažu određeno duševno stanje u skladu sa datom ulogom.

Zbog toga dobar glumac može biti samo onaj koji je u stanju da se potpuno uživi u ulogu i stvarno doživljava emocije koje na sceni treba pokazati izrazom lica.

Treba reći da izrazi lica vezani za bol, radost, tugu, očajanje, zlobu i laž nisu trajni. Oni postoje samo dok dotično stanje u našem mozgu traje, ali ako takvo stanje traje vrlo dugo, ako je, na primer, jedan čovek dugo nesrećan, to stanje će se trajno urezati u crte njegovog lica, i tako gledajući lice nekog čoveka, mi možemo saznati kakav je u prošlosti, a naročito u detinjstvu, bio njegov život.

Neke crte se oblikuju prema karakternim osobinama čoveka, posebno one između obrva, koje za onog ko zna, mnogo govore o karakteru određene osobe.
Poznati pisac Ivo Andrić u jednoj svojoj priči spominje crtu koja se u narodu naziva „kopilica“, a A. P. Čehov, dajući savet kandidatima za ženidbu, na jednom mestu kaže, da će žena koja ima „spojene obrve“ biti stroga mati i besna tašta“, dok jamice na obrazu označuju koketeriju, neke sitne greške i dobroćudnost.

U jednoj priči objavljenoj u reviji „Bazar“ (broj 381 od 30.08.1979. god., str. 70) spominje se takođe „bora izdajica na korenu nosa“.

Ako je osmeh lažan, usne nisu razvučene simetrično, a po izrazu usana lako se prepoznaju ljutnja i očajanje.

Zabrinut i očajan čovek može se prepoznati i prema položaju obrva. Slično je i sa čovekom koji doživljava strah, a stisnute usne iskazuju bes, ali ovo stanje po pravilu traje kratko.

Ljudi kada lažu u času kada to čine, u razgovoru daju kraće odgovore, govore sporije i podižu glas, pri čemu izbegavaju direktan pogled, dok agresivni nametljivi ljudi kada žele da nametnu svoje mišljenje podižu ton i prosto bodu očima, ali ubrzo posle toga obaraju pogled i gledaju na stranu.

Posebna vrsta ljudi ima na čelu naročiti znak, nešto slično pečatu. To može biti znak neke posebne sklonosti ili sposobnosti, ali može da bude bez ikakvog značaja. Zato, u svakom slučaju kada imate priliku da upoznate takvog čoveka, najbolje je da se u početku, dok ga bolje ne upoznate, držite rezervisano.
Tamni podočnjaci i naslage masti u području ispod očiju, ukazuju na mogućnost postojanja neke skrivene bolesti.

Nisko čelo i potpuno srasle obrve mogu, ali ne moraju, biti znak surove i primitivne prirode, osobito ako dotična osoba ima kratke debele prste na rukama. Osobe sa dugim prstima mogu biti vrlo inteligentne ali i osvetoljubive.

Ako se na licu iznad nosa između obrva nalazi mala čupica (dlačice koje nisu spojene sa obrvama), takva osoba može biti veseljak ali i čovek jako naklonjen ženama.

Ženske osobe koje, kada sa nekim razgovaraju, drže glavu ukoso, iskazuju time svoje potsvesno osećanje da im je dotična osoba simpatična, i da žele da joj se dopadnu, čak i u realnom životu u kojem nema nikakve šanse da se ostvari neka romantična veza.

I pojedini pisci u svojim delima kažu kako se može primetiti neka ljudska osobina.

Tako Radoslav Bratić u svojoj knjizi „Trg soli“ na jednom mestu kaže: „Lako ga je prepoznati (lažova – dodao B.M.), jer nikada ne gleda čovjeka u oči, i uvjek se češe iza uva.“

Norveški pisac Fritjof Bi (Frithjof Bye) u svom romanu „Velika samoća“ („Svjetlost“, Sarajevo, 1955.) na strani 260 kaže:

„“Rejnuls je bio razborit momak usprkos svome niskom čelu i obješenoj donjoj usni“.

U „Antologiji savremene novosadske priče“ koju je priredio Nenad Šaponja, na strani 132 navodi se niz načina na koji žena otkriva svoje želje određenom muškarcu:

Uzdignute obrve – rado bi te upoznala.

Pokazuje dlanove – nisam stidljiva.

Namešta frizuru ili popravlja suknju – sviđaš mi se.

Miluje svoju zadnjicu – pomozi, osećam se usamljenom.

Ruke prekrštene – dosađuje se.

Nehotično dodiruje grudi ili miluje listove – očekuje incijativu muškarca.

Kad gricka donju ili gornju usnu – očekuje poljubac.

Noga prebačena jedna preko druge – za tebe bi mogla svašta da učinim.

Ruke preklopljene visoko preko prsa – ostavi me na miru.

Pipka se za nos – ne znam šta o tebi mislim.

***

Nekada posmatranjem fotografija ili umetničkih slika možemo mnogo saznati o karakteru ličnosti koje su na njima prikazane.

Tako na potretu kneza Miloša možemo između obrva zapaziti jednu crtu – „kopilicu“. I na slici „Knez Mihajlo na odru“ zapažamo na licu istu crtu kao i kod kneza Miloša. Isto tako i na portretu Tase Živkovića, beogradskog trgovca, možemo između obrva zapaziti jako izraženu jednu crtu.

Na slici koja prikazuje Kraljevića Marka mogu se zapazizi dve slabo izražene crte na osnovu čega se može predpostaviti da je bio dobar i plemenit čovek, zbog čega je u narodu i ostao u lepoj uspomeni.

Portret Katarine Protić ostavlja utisak nesretne žene. Gledajući tu sliku čovek oseća da postoji nešto bolno u izrazu njenog lica.

Na slici „Takovski ustanak“ kod Karađorđa se zapažaju dve jako izražene crte, što navodi na zaključak da se radi o upornoj i odlučnoj ličnosti. Na slici koja prikazuje apostole sv. Petar ima jednu crtu između obrva a sv. Pavle dve ali jače izražene.

Sve pomenute slike dela su poznatog slikara Đure Jakšića kod koga, kada su u pitanju žene, posebno one lepe, nema nikakvih crta između obrva.

Posmatrajući sliku Janka Bračića (slikara samouka) „Kradljivac ćurke“, zapažamo izraz lica sa karakterističnim crtama čoveka nepoštenih namera.

Kod Ticijana kada su na slikama žene, između obrva je sve ravno i nema karakterističnih crta.

Na slici Van Goga „dr Gaše“ postoje tri crte što ostavlja utisak misaonog i setnog čoveka.

Na Karavađovoj slici „Meduza“ na licu između obrva vidima samo jednu crtu.

Važno je da kod posmatranja umetničkih slika imamo u vidu dve mogućnosti:

Priliku kada je slikar u toku svog rada posmatrao živo lice i tru-dio se da što vernije na platno prenese njegov lik. Tada možemo reći da je on na određen način ovekovečio i karakterne osobine ličnosti koju je slikao.

Druga je stvar ako slikar nije imao priliku da lice određene osobe ikad vidi, i morao lično svojom maštom da zamišlja njegov lik. Tu postoji velika zagonetka i pitanje, koliko je slikar svojom maštom i intuicijom zaista uspeo da u slici verno prikaže takvu ličnost, i baš tu se može govoriti o božanskom daru kojeg poseduju veliki umetnici, obdareni nadnaravnim sposobnostima da verno prikažu nešto što nikad nisu videli.

U vezi sa rečenim, mogu reći, da sam poznavao čoveka koji je na osnovu boje glasa, preko telefona, bio u stanju da prilično tačno opiše izgled određene osobe.

Nedavno sam imao priliku da pročitam zanimljivu knjigu „Moj život je kao feniks“ koju je napisala M. D., žena koja je uspela da pomoću makrobiotičke ishrane pobedi rak.

Na strani 144 pomenute knjige se govori kako je po izgledu lica moguće prepoznati neku bolest :

„Pokazujući na moju bradu, rekli su da je moj glavni problem bio povezan sa mojim reproduktivnim organima. Bili su pravu, a nikad pre toga nisu videli moju dijagnozu. Zatim je moj profesor pozvao jednu vrlo lepu devojku sa senzualnim usnama (donja joj je bila dosta povećana u odnosu na gornju), da priđe. Odmah je ustanovio njen glavni problem – konstipaciju. Naravno, ponovo je bio u pravu. Sledeći student koga je posmatrao, imao je veliku bubuljicu na vrhu svog nateklog nosa išaranog crvenim kapilarama. Dijagnoza je bila slabo srce, srčani zamor. Student je potvrdio dijagnozu.

Danas sam naučila da je tačna izjava „Vaše lice ne laže“ (naslov knjige Mičija Kušija), jer je ono ogledalo vašeg zdravlja………Bolest se može prepoznati po boji kože. Crvenilo oko usana ukazuje na hipoglikemiju i poremećaj u digestivnom traktu. Žuta boja ukazuje da su problemi pankreas, jetra i mokraćna bešika.

Zelenkasti trgovi na koži vide se na ljudima kod kojih se razvijaju degenerativne bolesti.

Bore i linije na licu i telu otkrivaju krutost u odgovarajućim organima. Na primer, najuobičajenije linije koje se razvijaju na licu imaju svoje značenje. Vertikalne linije između obrva ukazuju na stanje jetre. Što su dublje, to je problem ozbiljniji.“

Navodim još nekoliko primera kako pojedini pisci znaju da opišu duševno stanje čoveka prema njegovom izgledu i ponašanju:

„Štefan Cvajg, novela „Slomljeno srce“:

…. Pognuto mu se krupno telo uzdiglo, ruke se stegle u šake, a na čelu mu opasno zaigra žila srdžbe…..“ ( stanje velikog besa – B. M.)
Slavenka Drakulić – „Mramorna koža“, Grafički zavod hrvatske, 1989. god., str. 37:

„…..Moglo vidjeti kako se tu, u vrtu, preda mnom, na njenom licu pojavljuje pukotina. Tanka, jedva vidljiva okomita crta koja remeti ravnotežu lica. Gledala je mimo mene, u neku meni nepoznatu ali sasvim izvjesnu opasnost, njoj već prepoznatljivi nagovještaj smrti…..“

Novosadski „Dnevnik“, 3. okt. 2010. god., str. 9 (Jelka iz Marića kuće):

„……., ispijene i, oko očiju i na obroncima nosa, blago žiličasto prokrvljene teksture obraza, lepezasto smežurane i zarezane oko usta, s dve izražajne bore između obrva (kakve imaju jake ličnosti), sedi sama…….“

Gistav Flober: Gospođa Bovari, VII, „Prosveta“, Beograd, 1968. god.:

„…., Ema ipak nije izgledala vesela, i obično je u uglovima usta imala onaj nepomičan grč koji stvara bore na licu usedelica i propalih slavoljubaca. ……“

 

Branko Mićić Kondić – odlomak iz knjige „Razmišljanja o postojanju i životu“