Zašto ne suditi drugim ljudima da ne bi bio osudjen na isti način

Sveti starci pravoslavlja uče da osudjivanje drugih i osuda tudjeg greha je greh sam po sebi, jer je sud dat samo pravednom Bogu

On je tih i povučen čovek koji živi mirnim i porodičnim životom bez velikih neprilika u životu. Rekli bi da živi potpuno nevidljivo i bez upetljanosti u svet i svakodnevna dešavanja. Bavi se svojim malim privatnim poslom i ne ističe se ničim posebno. Redovno odlazi u crkvu i pridržava se hrišćanskih zapovesti, ali je tih i nenametljiv, nikada nije od svoje vere pravio spektakl u vidu raskošnih slava, krštenja, nastupa u crkvi. Tiho i neprimetno dodje do crkve i isto tako ode.

On čak i ne priča mnogo o svojoj veri pravoslavnoj, ali je vrlo revnostan, strogo posti sve postove, redovno posti na vodi sredom i petkom, obavezno odlazi na liturgije nedeljom i svim praznicima, ne radi crvenim slovom, čita samo pravoslavnu literaturu, ne čita novine, ne gleda televiziju, ne prilazi stvarima koje sablažnjavaju, i tako redom. Ali sve to radi neprimetno i nenametljivo. Ko ga ne zna, ne bi ni znao koliko je duboko u živoj veri.

Ispričao nam je svoju ličnu priču, koja može biti na korist drugima. Priča on:

„Bio sam na letovanju. U blizini mesta gde smo odseli našao sam jedan lep manastir. S obzirom da u manastirima jutrenje kreće rano a samim tim i liturgija, rešio sam da idem svaki dan u manastir na liturgiju, jer se skoro svaki dan i održavala. Taman dok moja porodica spava ja bih se rano probudio i oko 6 sati ujutru krenuo u šetnju do manastira, koji je bio udaljen negde oko pola sata hoda. To mi se činilo i kao dobra jutarnja gimnastika i kao duhovna praksa. Taman bih se posle liturgije negde posle 9 sati vratio u apartman na doručak sa porodicom.

Na liturgiji nije bilo gužve a ni mnogo ljudi. Manastir je bio muški, monasi su bili mladi ali je služba bila ozbiljna i dostojanstvena, imala je onaj drevni prizvuk antičkog hrišćanstva. Malo su me noge bolele od šetanja i stajanja, ali mi se dopadalo da idem, i nekako mi je duša tražila da idem na liturgiju, čak mi se dešavalo da u povratku spontano ponavljam neke delove i molitve iz liturgije.

U to vreme je nekako izbio problem u mojoj porodici, jer mi je majka počela da pati zbog oca koji se švalerisao. Otac se decenijama, valjda od početka braka nije smirivao i stalno je varao našu majku. Ona je to znala ali je trpela. Nadala se da će se on godinama promeniti ali avaj. Mi, njegova deca, smo ga takodje osudjivali jer smo znali šta radi. Osudjivali su ga i rodjaci, ali nije pomagalo. Majka je prihvatila da živi u takvom stanju greha sa grešnim čovekom, našim ocem. Mi smo svi u porodici bili na njenoj strani i prihvatili smo njen izbor suživota sa preljubnikom ali smo stalno osudjivali oca. Da, važno je napomenuti da mi otac nije kršten, on je ono dete komunizma koje roditelji nisu stigli, hteli ili smeli da krste. Znao sam da je i delom zbog toga moj otac tako slab na greh, jer nije imao nikakvu duhovnu zaštitu od Boga kao nekršteno biće. No, jedno je biti kršten a drugo je biti savestan, jer svi ljudi imaju savest i neki moralni kodeks. Zato smo mi oca osudjivali zbog nedostatka savesti prema majci i nemorala, mad aje on generalno bio dobroćudan i šarmantan.

Kažem, u to vreme dok sam bio na odmoru iskrsla je svadja izmedju oca i majke zbog njegove nove preljube za koju je majka saznala. Majka mi se javila i osudjivala oca, a i ja sam joj se pridružio. Moj otac je bio za svaku osudu i bilo mi je lako da ga osudim, jer mu to nije bilo prvi put. Svaki sud o njemu je počinjao osudom njegovog švalerisanja, iako sam znao da su sveti starci pravoslavlja stalno ponavljali da se „ne sudi i ne osudjuje čovek nego njegov greh„, ali meni su moj otac i njegov greh bili jedno, jer on je stvarao taj greh a ne neko drugi, on je bio za osudu a ne greh kao pojam. Greh je činio živi čovek.

I tako dok se to dešavalo meni je odmor trajao i ja sam redovno išao u manastir na liturgiju. Jednog jutra, stojeći na liturgiji u hramu, odjednom mi se javila misao da pred ikonostasom, u jednom krugu na sredni crkve, na mozaiku na podu, stoji neko djavolsko biće, nalik na satira iz bajki. To nije bilo vidjenje, već jednostavno snažan utisak da u tom krugu stoji to biće konjskih nogu, sa telom čoveka i sa kozjim rogovima. Uplašio sam se, jer nisam očekivao demona u sred liturgije i nasred crkve. Počeo sam da se molim u sebi da isteram taj utisak koji sam imao u glavi. Ali bez uspeha, u glavi mi se vrzmalo osećanje da je to biće tamo, i da se polagano okreće u krug, posmatrajući monahe koji su pevali.

Pomislio sam da je to neki opasan demon koji je tu da bi iskušavao monahe, jer njih napadaju najače demonske sile, i oni imaju najveća iskušenja. I pomislih da mi je to „vidjenje“ datao da shvatim koliki je podvig monaha, sa kakvim jakim negativnostim monasi imaju posla. Ali onda, to biće satir se okrenulo ka meni i munjevito ušlo u mene. Zaledio sam se. Nisam ništa osetio, ali me je to podsetilo na holivudske filmove kada demoni ulaze u ljude da ih zaposednu. Uplašio sam se, zar sam postao djavoiman. Počeo sam da se molim, ali se ništa nije dešavalo, ni u meni ni oko mene.

Već malo umiren, otišao sam kući. Sve je bilo u redu.

Medjutim, iznenada kasno poslepodne mene je uhvatila strahovita seksualna želja kojoj nisam mogao da se oduprem. Tako nešto me nikada i nigde nije obuzelo, tim pre što moje seksulane strasti i nisu bile nešto visoke i ne baš česte, samo ono redovno supružničko susretanje. A nisam ni imao sklonosti ka drugim ženama, živeo sam emotivno mirno i zadovoljno. Ovo je bilo sasvim drugačije, strahovita želja za seksom i za drugim ženama je isijavala iz mene, kidala me, pekla me, sav sam se uneo u to. Krajičkom svesti sam shvatao da to nije normalno, da je to verovatno demon koji je ušao u mene i počeo sam da se molim u sebi Bogorodici, ali pomoći nije bilo. Goreo sam od žudnje. Svi životni sistemi i stavovi su mi se raspali pred naletom seksualne strasti i slepe želje da dodjem do žene, do bilo koje žene i da imam seks. Nisam mogao tome da se oduprem, to je bila nevidjena sila koja me je obuhvatila. I činilo mi se da je ta pohota nezaustavljiva i neugasiva.

To je trajalo taj dan i prošlo. Morao sam nekoliko puta da se ispovedam zbog toga u narednom periodu ali mnogo važnije od svega je što sam shvatio da se sve to desilo po Božijem dopuštenju. Sam Gospod je dopustio da taj demon udje u mene i da osetim kolika je njegova snaga i sila, i kako je mom ocu koji ga nosi. Tada sam shvatio da ne smem više nikada da osudjujem svog oca, jer kada ja jedan dan, uz revnostan život hrišćanina, nisam mogao da se oduprem demonskoj sili, kako tek onda moj otac može da se odupre tome što ga goni godinama.

Vrlo sam plastično shvatio tada zašto ne treba suditi, jer možeš biti osudjen na isto. I ne treba suditi drugima nego se za grešnika moliti da ga Gospod oslobodi greha, da očisti dušu njegovu od upliva demona. Ljudi greše jer su prihvatili igru sa demonima, jer su ih pustili u svoju dušu i sada oni vladaju umom i dušom osobe, a ona istinska duša čoveka je negde zatvorena u dubini svesti nemoćna da se odupre strastima. A samo Gospod zna zašto je mom ocu dopustio takvo iskušenje da bude zaposednut demonima sladostrašća, odnosno kako i zašto je moj otac upao u takvo grozno stanje nemoći u kojoj vladaju zli dusi njime a ne on sobom i svojim mislima i htenjima.

Naučio sam jako dobro lekciju: Ne treba suditi drugima da ti se ne bi sudilo.“

– – –

Sveti Makarije je govorio često pouku svome učeniku Pafnutiju: „Ne osudjuj nikoga i bićeš spasen.“