On je star i bolestan
Teško diše, škripe mu pluća, pokadkad se zakašlje, bolestan je, star, ali željan društva.. On..i dalje je tu. Telo mu slabi. Sramota ga je. Ali, i to će proći
Sedi pored mene – mačor tamnog krzna, dugačkih belih brkova, umorno svetlo plavih očiju, skoro prozirne da su. Teško diše, škripe mu pluća, pokadkad se zakašlje, bolestan je, star, ali željan društva. Ustaje i podiže glavu prema meni, gleda me poluzatvorenim očima, prede, traži da ga pomazim. Pipam tu i dalje mekanu glavu, a on žmuri, srećan. Ostao je sam, ostario je, završila su se lutanja, vreme je da se skrasi; smiri i sačeka smrt koja mu je sve bliže. Svima dođe taj trenutak; i svi će znati kada će biti taj čas. Do tada se čeka i s većim žarom živi svaki minut, jer nema ih još mnogo.
Lep je. Krupan. Bio je stasit mačor jake genetike što su, verovatno osećale i mačke – za porod je važna jačina i čistoća prirode i njenih voda. Sigurno se i on borio za jednu, drugu,…, koja god da mu je zapala za oko. Dokazivao svoju snagu, režao i dubinom svog glasa izražavao svu opasnost koju može da donese. A onda bi, ponosno i pobednički krenuo na nju da osigura ono čemu priroda teži – reprodukciji. I dok čovek zna broj svojih potomaka, on ne može ni da nasluti, ali, to nije njegov deo zadatka. On je mužjak i svoju jedinu ulogu će odigrati najbolje što ume, a onda – ide se dalje. U novi dan. U novo sutra.
Zovnem ga – Deda! – a on okreće glavu, odaziva se. No, znam, to nije njegovo ime, ali nema nikog više sa nama – jedino se njemu obraćam. Da li je uopšte imao ime, ili su ga zvali kako su stigli? Da li je imao porodicu kojoj se vraćao, gde je imao sigurnu hranu, pa čak i neki odnos sa ljudima, da se mazi sa njima; da se igra sa njima; da priča sa njima? Ili je bio lutalica ceo život, kad je kuća dvorište i ulica; krov – nebo, a vreme i temperatura u zavisnosti od godišnjeg doba?…
Želi u krilo, ali ne puštam ga. I to je nepravedno, ali tako je – ipak je prljav, star, bolestan. Da je mlađi i zdraviji sigurno ne bih toliko oklevala, možda bih i sama insistirala da ga uzmem kod sebe čak i ako je sam nezainteresovan. Starost – to je nešto što budi samilost i sažaljenje, ali teži se distanci. Ipak. Starost je porazna. Drugačija. Ružna. Neizbežna… To je ono što podsvesno znamo svakog dana, te zato prihvatamo samo one starce koje volimo jer su deo naše porodice. A i za njih često nemamo dovoljno vremena. No, osećamo privrženost njima i gledamo ih kao ličnosti sa svojim osećanjima i mislima, a ne kao posledicu životne prolaznosti. Sve će biti i sve će proći. Ostaće uspomene. Život koji ćemo hteti i voleti da podelimo sa drugima, jer ćemo znati – budućnosti više nema, ostala je samo prošlost.
Često se zapitam kada sretnem neku ostarelu osobu u prevozu – kuda je krenula, obučena u odelo sa toaletom koja odaje pažljivo odabiranje i trud da se izgleda lepo i pristojno? U goste? U šetnju? Ili je to potreba da se krećemo, uvek, od početka do samog kraja, čak i kada se nema cilj našeg puta?
S druge strane, sreću se i bake i deke, nečije majke i očevi, koji došavši iz sela odudaraju od mode u gradu. Na njihovom licu je urezana muka teškog načina života, ali više neprijatnost jer em što su stari, oni su drugačiji i osećaju tu ogromnu udaljenost prema njima koju emituju svi drugi oko njih. Gledaju poda se želeći što pre da stignu tamo kuda su se zaputili, i da se što pre vrate onamo odakle su došli.
No, kako god, svi oni trebaju društvo. Tad samoća najviše pogađa. Tad su oči setne, a duša sve blaža, jer počinje preispitivanje i vreme da se svedu računi. Moramo izaći čisti pred Bogom…
On.. I dalje je tu. Dobio je hranu, pokazana mu je pažnja, mazio se, našao je društvo, prihvaćen je takav, i javila se odanost. Nije potrebno puno da bismo smirili nemir koja se s godinama javi. Nemir poslednjih snaga.
Kašlje. Telo mu slabi. Sramota ga je. Sakrio se ispod stolice. Ali, i to će proći. A ono što je upotpunilo njegove, a i moje od sad dane, to je prijateljstvo koje smo ostvarili. I to je to što teši – iskreno prijateljstvo i kad je teško – onaj ko može pomaže, drugi uzvraća onim što ima.
Stoga možda potreba starih ljudi da imaju ljubimca nije bez razloga – životinja će gledati srce i dušu a ne bore oko očiju, usana, vratu; pege na rukama, koži; sedu i proćelavu glavu; pogrbljeno i sporo telo. Njima ćete prijati glasom, dodirom i nežnošću, jer ono što nikad ne može da se promeni to je blagost koju svi pre ili kasnije osetimo. Milosrdnost i plemenitost, odnosno, sve sem sebičnosti koja je često pratilac mladosti i rane zrelosti.
Tako je valjda sve u prirodi – plus i minus. Dok se telo suočava sa svojim krajnjim granicama, duša se upoznaje sa prostranstvom čiste i nepomućene ljubavi u kojoj granice ne postoje.