Slučaj Vladika Artemije i SPC – mučenik ili grešnik, pravda i greh, oproštaj i praštanje
SPC i slučaj raskola vladike Artemija koji se sa delom monaha i monahinja odvojio od crkve i stvorio svoju crkvu. Ko kome treba da oprosti?
„Ni krv mučeništva ne može izbrisati taj greh raskola“ – Sveti Kiprijan Kartaginski
Da li je vladika Artemije u pravu ili ne?
U Srbiji vlada medju vernicima konfuzija oko lika i dela vladike Artemija. S jedne strane su oni koji ga osudjuju i smatraju jeretikom, s druge strane su oni koji mu veruju i koji smatraju da je vladika Artemije mučenik novog doba, borac za Kosovo i čistotu vere, koji je iz političkih i diplomatskih razloga uklonjen iz svoje eparhije i aktivnog crkvenog života od strane licemernih episkopa.
Običan vernik postavlja sebi pitanje da li je vladika Artemije u pravu, jer većinu stvari zbog kojih se sukobljavao sa drugim episkopima i Sinodom, možemo smatrati da idu u njegovu korist. Njegovi stavovi su naizgled principijelni i u kanonskom duhu. Mada, možemo slobodno reći njegovo lično osudjujuće ponašanje prema braći episkopima i revnosna tvrdoglavost u neposlušanju patrijarha i Sinoda mu ne idu u prilog.
Da li je vladika Artemije pravednik koji je stradao istine i Hrista radi ili pak jeretik koji je upao u prelast?
Sa naše strane sagledavajući stvari, bez pretenzija da dajemo konačan duhovni sud, jer i ne znamo sve detalje, vladika Artemije je generalno u pravu u skoro većini stvari, osim u suštini. Kako stvari stoje on je episkop pravednik koji ide u pakao zbog svojeglavosti. Njegov greh je kako kaže Sveti Kiprijan Kartaginski toliki da ga čak ni mučeništvo i krv ne mogu sprati, jer on se odvojio od Crkve.
.
Zašto je kriv vladika Artemije
Prosečan vernik će se zbuniti i postaviti logično pitanje: „Ako je vladika Artemije u svemu u pravu, i ako Crkva i drugi episkopi donose loše odluke i nisu ponekad u skladu sa crkvenim kanonima i zakonima, nisu pravedni po Jevandjelju i predanju, kako to da je on grešan a oni ispravni?“
I još će s pravom vernik postaviti pitanje: „U predanju i Poslanicama apostola je zapisano da ko se odvoji od zakona Božijih, da se odluči (odvoji) od Crkve“, pa ako su većina episkopa u nekanonskom ponašanju, a vladaju Crkvom, takva Crkva ne može biti dobra, ne drži se slova Zakona. Onda je u redu ići sa vladikom Artemijom i pohadjati njegove službe koje pak nisu priznate od Srpske Pravoslavne Crkve“.
Čak i da je sve to tako crno belo, a ipak nije, vladika Artemije nije mučenik nego grešnik. Njegova pravda je postala njegov greh. On se odvojio od Crkve i odvojio se od Hrista, odvojio se od punoće jedinstva i života crkvenog života. Njegova služba nema blagoslov patrijarha a ni same Crkve. A u Crkvi se ne radi ništa bez blagoslova, jer samo uz blagoslov duhovnika može sići blagodat. U crkvi je jasna duhovna hijerarhija jer je to osnovni zakon Božiji. Bez blagoslova nadležnog duhovnika, nema ničega duhovno vrednog, nema blagodeti, nema spasenja. To je razlog zašto su sve otpadničke i raskolničke pravoslavne crkve nestajale i nestaće, kao što je to političkom silom novoformirana Crnogorska crkva, jer u njoj ne prebiva blagodat Svetog Duha, u njoj nema punoće liturgijskog jedinstva, njom ne vlada vladika Isus Hrist. U takvim crkvama se odigrava i obavlja liturgija i službe, ali u njoj Gospod Isus Hrist ne boravi, jer nije dao blagoslov da ona postoji. To su duhovno prazne crkve i pusti obredi bez Duha Svetoga.
Ovo sve deluje malo komplikovano i apsurdno, mnogi će pomisliti i nelogično i licemerno, jer ako je nešto istinito i pravedno, onda je to apsolutno, i to ne može nikako voditi grehu. Medjutim, da bi to objasnili, moramo pravoslavnu crkvu posmatrati u vremenu, ne samo u prostoru, moramo je posmatrati kao duhovni a ne kao politički entitet, i moramo znati šta je Crkva. Takodje, moramo shvatiti da ljudi u Crkvi nisu niti oslobodjeni greha, niti savršena bića, niti vavek ustaljen karakter i misao. Svi se menjaju, menja se i Crkva, svi greše namerno ili nenamerno ali istina Svetog Duha u njoj ostaje večita. I blagoslov koji nad njom lebdi i u njoj boravi.
Blagoslov vladike Boga koji je apostolsku crkvu stvorio zbog nesavršenih ljudi, koju ti isti nesavršeni ljudi vode i njom upravljaju, i u kojoj nesavršeni i poneki savršen čovek boravi. A od nesavršenih ljudi se ne može očekivati savršen rezultat i ponašanje, jer žive u nesavršenom svetu punom iskušenja. Vladika Artemije to nije u potpunosti razumeo.
Sada ćemo da objasnimo u čemu je greh Vladike Artemija u odnosu na Gospoda i samu Crkvu.
.
U čemu je greh vladike Artemija
Prvo, Crkvu apostolsku, odnosno SPC i sve ostale pravoslavne crkve vodi sam Gospod Isus Hrist, on je glava Crkve, on je Put, Istina i Život koji se kroz crkvu objavljuje. Ljudi koji su u crkvi i oko crkve, rekosmo da nisu savršeni, oni su u stalnoj borbi da postanu savršeni. Oni se uzdižu i padaju, počev od vernika, djakona do vladike i patrijarha. Niko od njih nije bezgrešan. Gospod stražari nad svima njima i nama, kao blagi otac i blago i trpeljivo gleda na naše grehe, padove, prelasti i umišljanja. A toga, priznaćete, ima puno. I oduvek je toga bilo. Bilo je jeresi koje su zavladale crkvom i vladale pola veka, pa se ipak crkva toga spasila. Toga greha nisu poštedjeni ni episkopi. Gospod Isus Hrist kao glava crkve sve to gleda, prašta i kažnjava, ali ne na despotski način, već kroz naizgled neprimetne stvari koje se tek kroz decenije ili vekove kasnije sagledavaju.
U svim tim vekovima i tumbanjima, apostolska Crkva je opstala, iako je u crkvi bilo raznih episkopa i raznih patrijarha, bilo je modernista, zilota, reformista, unijanista, novotara, ali sve je njih istorija prebrisala i zaboravila a jedina Sveta Apostolska Crkva postoji i dan danas, i pamti samo one svete i uzvišene ljude koji su Crkvi davali nadahnuće i dobar primer. Uzeću za tu tvrdnju jedan bliskiji i nama razumniji primer: sveti Justin Ćelijski i sveti Nikolaj Velimirović. Sveti Justin Ćelijski je bio oštar i prema Evropi i prema nedostojnim članovima Srpske Pravoslavne Crkve, zbog toga je bio i skrajnut u crkvenoj hijerarhiji, ali je on na kraju postao svetitelj i njegova duhovna pouka je pobedila i ljude i vreme. Iako je video mnogo greha u samoj SPC nije mu padalo na pamet da se odvaja od Crkve, tela Hristovog.
Sličan slučaj je i sa vladikom Nikolajom, koji je doduše dostigao vladičinski čin, ali uz mnogo muke, spoticanja i ljubomore unutar samih crkvenih krugova SPC. I on je video šta sve ne valja u SPC i izabrao je da ono što ne valja u samoj crkvi ispravlja u samom narodu kroz bogomoljački pokret, kroz širenje vere i pravednog života, iako ni sama SPC nije uvek blagonaklono gledala na bogomoljce. Ni sveti Vladika Nikolaj se nije odvajao od svoje Crkve.
A vladika Artemije se odvaja od svoje Crkve, nespreman da oprosti i istrpi grehe svoje sabraće episkopa. On u dubini duše ne shvata da je Srpska Pravoslavna Crkva odraz srpskog naroda, kakav je narod takva je i crkva i obratno, kakva je crkva takav će biti i narod. Koliko se narod potrudi da bude bogobojažljiviji, to će mu bolji episkopi i patrijarsi biti na čelu, i koliko se same vladike potrude oko naroda, toliko će im i narod biti bolji. To se zove sabornost, svi smo jedno i u Jednom, svi smo pozvani da sami sebe i druge spasavamo. Episkop Artemije je pozvan da spasava svoju braću episkope, molitvom a ne porugom, zajedništvom a ne raskolom.
Svi koji znaju vladiku Artemija i koji su mu bliski govore o njemu sa pohvalom. Njegova istinitoljubivost i poštenje, požrtvovanost i upornost u borbi za verske i narodne ciljeve su za svaku pohvalu. Medjutim, njegova preterana revnost i tvrda principijelnost u stvarima koje nisu do njega samog i Božijih zakona, već su greh i trun u oku drugih, odvlače ga u greh. Samo pravednici i proroci Božiji kojima je Gospod direktno dao vlast i silu, kao što je to dao prororku Mojsiju ili Iliji, mogu da daju sebi pravo da sude i da kažnjavaju. Episkop Artemije nema silu Svetog Duha od Boga datog da to radi, iako mu je kao episkopu i nasledniku apostola na zemlji data duhovna vlast nad vernicima. Data mu je duhovna vlast ali nije mu data duhovna sila, nije ju je zaslužio. Jer da jeste, pomerao bi planine.
Tvrdoglavost i upornost sa kojom vladika Artemije istrajava sa svojim ciljevima i naporima je herojska, vredna divljenja i ponosa. Ali ponos prethodi padu, a episkop Artemije je zbog ponosa pravednika pao u bezdan, jer kako kaže poslovica put u pakao je popločan dobrim namerama. Osudio je svoju Srpsku Pravoslavnu Crkvu, osnovao je svoju sopstvenu crkvu nakon dve hiljade godina postojanja jedne i jedine svete apostolske crkve pravoslavne i Gospod će ga zbog toga osuditi. Jer Gospod mu nije dao silu i snagu koju daje pravednicima, prorocima pa i mučenicima da sprovede volju Božiju, već vladika Artemije sprovodi svoju volju.
I sada imamo apsurdnu situaciju da najpravedniji episkop od svih, vladika Artemije, postaje najveći grešnik od svih, nosilac greha koji se ni krvlju ne može oprati pred gnevom Božijim, jer je udario na Crkvu Hristovu, ne shvatajući jednu jednostavnu istinu: sveštenici i episkopi prolaze, Crkva traje. Proći će i biti zaboravljeni svi oni protiv kojih se on bori sada a proći će i on. Proći će novotarije i reforme u crkvi, proći će unijati, proći će nove službe i liturgije, proći će nova crkvena arhitektura, moderne vladike sklone dodvoravanju estradi i politici, proći će ekumenisti, proći će savremeni dogmatičari, proći će jeres. Iza svih sadašnjih grešnika episkopa i sveštenika će i posle svega ostati istinita Crkva Hristova a iza vladike Artemija će ostati raskol i greh.
.
Vladika Artemije i svetitelji, vernici i raskolnici
Srpska Pravoslavna Crkva nisu samo episkopi, sveštenici, monasi, djakoni, vernici. Mi živi telom smo samo deo celokupne crkve koja obitava na Nebu. Srpska Pravoslavna Crkva su Sveti Sava, Sveti Simeon, Sveti car Lazar, Sveti car Dušan, Sveta Petka, Sveti vladika Nikolaj, Sveti Avakum, Sveta Anastasija, Sveti Vasilije Ostroški, Sveti Gavrilo, Sveta Jelisaveta, Sveti Petar Cetinski, Sveti Milutin i mnogi drugi. Da li je Sveti Sava prešao iz Srpske Pravoslavne Crkve na nebu u Istinsku Srpsku Pravoslavnu Crkvu vladike Artemija na zemlji?
Srpska Pravoslavna Crkva su i živi a sveti monasi Svete Gore, monasi i monahinje iz srpskih manastira, blagodatni sveštenoslužitelji srpskih crkava, pravedni mirjani, od kojih mnogi imaju prozorljivije duhovne oči i veće pravo da sude i osudjuju nemoral i greh u krilu Crkve od vladike Artemija. Neki ćute, neki razobličavaju, ali niko crkvu ne napušta.
Da li je to licemerje?
Ne, i apsolutno ne. Ko ne razume hrišćansko učenje u srži, o djavolu i grehu, pokajanju i iskupljenju, ne može da razume ni ovu tvrdnju. Sva priča, napori i dela bilo kog vladike su prazno slovo i prazna dela pred molitvom i podvigom pravoslavnog starca, ave koji se moli u svojoj keliji. Njegova molba i molitva koju Bog usvoji su mnogo jača sila od deset hiljada bezbožnika koji kidišu na crkvu. Te svete osobe, duboko skrivene u krilu crkve, svete monahinje i monasi, oni molitvom čuvaju Srpsku Pravoslavnu Crkvu i isteruju greh na videlo. Njihova molitva poziva grešne na pokajanje a ne na raskol. Njihova molitva angažuje Gospoda, a bez Boga se ne može ništa činiti. S kim je Bog, on je nepobediv. Vladika Artemije je na to zaboravio, on borbu vodi sam, bez ibzira na pristalice koje ga okružuju.
Zaboravio je vladika Artemije da se Crkva može menjati samo unutar same Crkve, kada svojim autoritetom i životom svedočite to za šta se zalažete. To rade svi oni Bogom nadahnuti sveštenici, monahinje, monasi i vernici, koji svojim primerom i ljubavlju ispravljaju, popravljaju, upozoravaju. Pravoslavlje je religija ljubavi, trpljenja i blagosti. To je sila Svetoga Duha koja crkvu održava.
Gnev i ljutnja, osudjivanje i gorko prozivanje koju sebi dozvoljavaju otpali od crkve a povedeni njima i vernici raskolnici, zadojeni poluistinama, pa čak i da su isprovocirani i stvarnim gresima, nisu pravoslavlje, ne slave Boga i svoju Crkvu, nego prizivaju djavola, podele, sukobe. Gospod nam s razlogom šalje ponekad takva iskušenja da se ne gnevimo nego da se smirujemo, da ne mrzimo nego da volimo, da ne osudjujemo, nego da opraštamo.
.
Pokajanje i oproštaj vladike Artemija
Čudni su putevi Gospodnji, zaista. I iskušenja kojima smo svi mi izloženi. Vladika Artemije je izložen iskušenju nepravde koja ga je svuda pratila i izazivala, i Gospod ga je stalno pozivao da bude blag prema grehu drugih, da u svom duhu ojača trpeljivost i blagost, jer sam Bog je blagost a ne gnev, ali vladika Artemije se obuzeo pravedničkim gnevom i rešio da ide sam, da se odvoji od Crkve.
To mu je greh koji ni krvlju ne može sprati. I odličan je primer kako prefinjen i lukav način satana koristi da sablazni čoveka, episkopa, pravednika, i da ga ubaci u svoju mrežu i duhovni pad. Mnogo manje prefinjeni načini satanske prevare su ubedjivanje drugih episkopa da rade na ekumenskom udruživanju, na instrumentalizaciji politike za interese crkve, na približavanju centrima svetske moći, na modernizaciji drevne crkve da bi bila prihvatljivija svetu, jer sve su to jednostavne obmane, nadahnute sitnim strastima slavoljublja, romantičnog egoizma i želje za vlašću. Slabost vladike Artemija je gordost, a ona se najteže iskorenjuje iz karaktera.
Kada bi Gospod Bog pogledao vladiku Artemija i uklonio opsenu sa njegove duše da je on istiniti prorok i tumač istinite Crkve, pa da se vladika Artemije pokaje svestan svog greha osudjivanja i netrpeljivosti, pa da na kolenima ode kod Patrijarha Srpskog i zamoli za oproštaj. Da suzama izmoli oproštaj za svoja sagrešenja prema Crkvi Hristovoj. Da sve svoje pristalice koje ga u crkvenom raskolu prate, zamoli za oproštaj što ih je poveo pogrešnim putem. Da u smirenoumlju potraži oproštaj od velikog vladike Gospoda Isusa Hrista što je njegovu Crkvu napao i svoju crkvu stvorio bez blagoslova sa neba. Verujem da bi mu sami blagi Bog oprostio vodjen rečima Sina Božijeg Isusa Hrista: „Ako ti sagreši brat tvoj, nakaraj ga; pa ako se pokaje, oprosti mu. I ako ti sedam puta na dan sagreši, i sedam puta na dan dođe k tebi i reče: Kajem se, oprosti mu.“
A crkvena istorija bi zabeležila da je nekada živeo vladika Artemije koji je pao u greh raskola ali je svojim pokajanjem i svojom žrtvom odricanje sebe i sopstvenih strasti i misli, dosegao svetlost Istine, oprostio grehe sabraći, i osnažio crkvu svojim primerom pokajanja i prašatanja. To njegovo vraćanje u krilo Srpske Pravoslavne Crkve ne bi bila pobeda drugih episkopa, niti uniženje episkopa Artemija, to bi bila pobeda ideje pravoslavlja i praštanja. Tada bi vladika Artemije zaslužio venac mučeništva, jer je svoj nepobedivi karakter trpljenjem pobedio. Jer kako kaže ruska poslovica: „Za lečenje karaktera nema doktora.“ Osim Gospoda.
Oprosti vladiko Artemije svima pa i sebi.
„Jer ako opraštate ljudima grehe njihove, oprostiće i vama Otac vaš nebeski. Ako li ne opraštate ljudima grehe njihove, ni Otac vaš neće oprostiti vama grehe vaše.“
Š.V. (Ime autora poznato Redakciji)
Поштовани брате Ш.В.!
Прочитајте:
„Белешка епископа Артемија“ на страници:
http://www.pravoslavljedanas.info/EA.htm
Свако добро од Милостивог Господа!
Poštovani brate Borise,
Nisam hteo da to kažem jer ne poredim sebe i ex vladiku Artemija. Hteo sam da ukažem na monaški zavet i ono što je prevashodni zadatak monaha.
Monah Artemije je bio običan monah i nije imao duhovnu vlast nad drugim monasima. To je dobio kada jeod strane Patrijarha, kao Prvog medju jednakima, dobio čin episkopa. Patrijarh i Sinod Crkve kojoj pripada mu je uzeo episkopski čin, on nije više episkop SPC, već monah.
U čije se ime onda monah Artemije predstavlja kao episkop. To onda daje ničim potvrdjeno pravo da se svi oni koji su raščinjeni pozovu na svoje nekadašnje titule.
Draga sestro Ana link vam ne radi. Ali opet nije u ovoj priči bitno šta je monah Artemije rekao, jer ja poštujem njegova stremljenja, nego šta je uradio. Predstavlja se samozvanim episkopom u okviru SPC po vama, po meni je episkop neke njegove crkve jer nije u sabornosti SPC.
Из текста Др Миодрага Петровића: Саборска одлука о Епископу Артемију
…“Пошто ће неко са гневом и осудом да ми приговори на ово што др Артемија и после саопштене саборске одлуке о његовом низвођењу са епископског достојанства на степен монаха називам епископом, дужан сам да за то наведем неке од разлога:
•Зато што свештени канони не дозвољавају да се епископско достојанство омаловажава на начин како је то учињено са њим;
•Зато што у историји Цркве Христове није мали број оних епископа који су се епископски понашали и после неканонски донетих саборских одлука о њиховом извргнућу; богослужили су, подржавани од правоверног народа Божјег, за шта Свети Јован Златоусти служи као изразити пример;
•Зато што код нас није дирано у епископско достојанство чак ни онда кад епископ јавно јеретички наступа, или недоличним животом саблажњава многи народ, што није тешко, ако треба, и доказати;
•Зато што је имао пуно канонско право и обавезу да Епархију рашко-призренску брани као невесту, не дозвољавајући да му буде истргнута и неканонски, за његова живота, предата на управу другоме;
•Зато што већу одговорност осећа пред Богом, него пред људима;
•Зато што у његовом веровању и живљењу много црквености има у строго православном духу;
•Зато што је од стране његових тужитеља изостало оно обавезно канонско братољубље у искрености;
•Зато што је својим полувековним свештенослужењем Српској православној цркви био од велике користи;
•Зато што је достојанствено и смерно епископски поднео сву лавину тешких оптужби, које још увек нису доказане;
•Зато што саборска одлука о његовом извргнућу није нашла потврду у душама правоверног народа Цркве Христове;
•Зато што су за заживљавање такве одлуке неопходне додатне присиле, претње, утеривање страха наспрам сваког верника који с правом тражи и очекује да се правично хришћански поступа“…
http://www.eparhija-prizren.org/clanci/domaci/140-miodrag-petrovic-saborska-odluka-o-episkopu-artemiju.html
Draga sestro Ana,
Rekoh u prethodnim komentarima, pročitajte odluku Sinoda SPC o vladici Artemiju jer to baca drugo svetlo na stavove ZA Artemija. U svakom slučaju je na svima nama na savesti kako ćemo se postaviti prema slučaju. U textu sam naveo, čini mi se precizno i jasno, šta nije u redu sa ponašanjem ex vladike.
Čak i da je 100% u pravu i da je žrtva Svih protiv njega Jednog, hrišćanski je otrpeti i moliti se za svoju Crkvu. Jer, nije vladika Artemije taj koji spašava Crkvu, to radi Presveta Bogorodica, i njoj mi treba da uputimo molitve a ne da jurimo za titulama i vlašću nad zemljanim ‘nevestama’.
..“•Зато што у историји Цркве Христове није мали број оних епископа који су се епископски понашали и после неканонски донетих саборских одлука о њиховом извргнућу; богослужили су, подржавани од правоверног народа Божјег, за шта Свети Јован Златоусти служи као изразити пример;“…
Помаже Бог браћо и сестре,
Свако се дрво по плоду свом познаје (Лк. 6, 44). Добро дрво не даје зле плодове, нити зло дрво добре плодове. Е да ли се бере с трња грожђе, или с чичка смокве (Мат. 7, 16)? Не; као што се ни с винове лозе не беру трњине, нити са смокве чичак.
То је тако очигледно свакоме, да не треба доказивати.Е сада,ми немамо права никога осуђивати,како неканонски смењеног Вл.Артемија тако ни врхушку СПЦ,која је већ дебело загазила у блато екуменизма.Данас смо на жалост сведоци како сви почев од наших политачара па и црквеног врха иду линијом мањег отпора да не кажем широким путем ради неких пролазних добара.Због ове чињенице и екуменског понашања владика и осталих, СПЦ губи сваки утицај у народу и постаје одговорна за рушење и последње вредности у овом друштву.
Хајде да се запитамо,да ли су изнели икакве доказе???,да ли је извршено икакво суђење???да ли је можда СПЦ. у искушењу а не неко други???да ли СПЦ. стварно мисли да је баш свима нама испран мозак, па не видимо шта се дешава???…још стотину питања.НЕ,НЕМА ДОКАЗА.НЕМА ИХ НИ ОД КОРОВА.
У одлуци Светог Архијерејског Синода СПЦ о разрешењу владике Артемија постоје одређене неисправности. Наиме, у Саопштењу Синода пише:
„… на седници Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, којом је председавао Патријарх српски Г. Иринеј, одлучено да се ПОКРЕНЕ поступак утврђивања канонске одговорности Његовог Преосвештенства рашко-призренског Епископа Г. Артемија у првој инстанци (Устав Српске Праволсавне Цркве чл. 70, тачка 20 и 356), уз Његову обавезу да у поступку сарађује, и да се разреше УПРАВЉАЊА Епархијом рашко-призренском до окончања покренутог поступка, односно до следећег редовног заседања Светог Архијерејског Сабора.“
Међутим, по чл. 111 Устава СПЦ -„Епархијског архијереја може Свети Архијерејски Сабор са управе уклонити само по канонској осуди, или га разрешити по доказаној немоћи“-.Значи, вл Артемија може уклонити или разрешити САБОР, а не Синод, и то само из два наведена разлога.Синод епископу суди у првом степену, а Сабор у другом степену, и тек после тога Сабор може разрешити епископа управљања епархијом.
Овде то није случај, јер је Синод тек ПОКРЕНУО поступак, одлука о његовој канонској кривици још није донета ни у првом ни у другом степену, па вл Артемије није ни могао бити разрешен управљања епархијом. Поготову није могао да га разреши Синод, јер је то надлежност Сабора.
А што се тиче екуменизма и једне светске религије којем стреми и наша СПЦ.,и оним неупућеним је већ одавно јасно,каква је то јерес и каква је то органиѕација-Погледајте на јутубу:врачеви,разне секте,женски свештеници,православни и на почасном месту Папа на заједничкој молитви.Запитајмо се само,па коме се то они моле ???
—–http://www.youtube.com/watch?v=u2XZ8JWGbq8
Будимо сигурни да је ово почетак и да се неће стати само на Вл.Артемију,већ ће пробати све нас(који смо против екуменизма) да угуше и ућуткају па ме и не чуди да заиста дође до правог раскола.
Од Бога вам лепо и добро здравље.
Vi ste gospodine Š.V. nepoznavalac sv.kanona i zakona SPC.Pa i vrabci na grani znaju da je Vl.Artemije smenjen NEKANONSKI.U vasem tekstu Vi želite da nama laicima objasnite u čemu je greh Artemija a i sami ste laik jer neznate osnovno pravilo o smenjivanju jednog Vladike a to je u ustavu SPC. navedeno pod članom 111.Uzmite lepo pročitajte pa vidite.Hajde da vidimo već jednom te „dokaze“ koji nikako da isplivaju.Cela Srbija zna da ovaj slučaj ima političku pozadinu i da nije onako kako štampa(kojoj i ovako niko ništa ne veruje)piše.Oni pišu po nalogu ove naše“demokratske“ proevropske vlasti i ekumenista koji se poklanjaju i ljube ruku Papi u Vatikanu,istih onih koji nam menjaju službu u Crkvi,uvode novotarije i primaju novac za to.
Жао ми је што је писац текста безличан или је можда извршио задатак кога се стиди, па се крије иза иницијала.
Није ли, како скоро напомиње грчки богослов Трембела, црквени народ у време императора Ираклија, имајући на челу два монаха – Софронија и Максима – свргнуо и анатемисао васељенског патријарха и римског папу. У време пак Флорентинског сабора тај исти православни народ срушио је унију, имајући за руководство једног епископа – св. Марка Ефеског.(Атанасије Јевтић)
Св. Јустин Ћелијски:
,,Немојмо да се деси да тај још верујући народ Божји једнога часа дође до тога да данашње Епископе не признаје више за носиоце и чуваре апостолско-светоотачке вере, како је то знао чинити православни народ много пута у својој крстоносној историји.”
Свети Николај Србски је оставио аманет:
“Народ не треба да следује својим слепим вођама кад га ови воде путевима лажним и удаљују од Бога и Божјег Закона“.*
Свети Атанасије Велики: ****
„Ако се, наиме, епископ или презвитер, који су очи Цркве, неблагочестиво понашају (у овом случају се мисли на јерес) и саблажњавају народ, треба се издвојити од њих. Боље се, дакле, без њих окупљати у неком
молитвеном дому него ли са њима бити вргнут као са Аном и Кајафом у геену огњену.“
Свети Јован Златоусти:*****
„Ако и најмање оштетиш печат на царској новчаници, цела новчаница постаје фалсификат. Тако исто ако здраву веру и у нечему најмање измениш цела бива оскврњена и постаје гора уместо боља. Где су сада они који нас оптужују за агресивност због нашег става према јеретицима? Где су сада они који кажу да међу нама нема ништа различито, већ да разлике бивају због властољубља. Нека послушају Павла који говори да Еванђеље изменише они који и у најмањем
уводе новотарије.“
Свети Анатолије Оптински:
„Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи и, као што су предсказивали Свети Оци, тада на архијереским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и преластиће (обмануће) многе. Непријатељ рода људскога дејствоваће лукаво да би, ако је могуће, на јерес навео и изабране. Он неће почети да грубо одбацује догмате о Светој Тројици, о божанствености Исуса Христа, о Богородици, него ће неприметно почети да унакажава Предање Светих Отаца од Духа Светога – учење саме Цркве. Довијања непријатеља и његове „типике“ приметиће веома мали број њих, оних који су најискуснији у духовном животу. Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите и у незнању. Он је рекао: „По плодовима ћете их познати“. И то по плодовима, то јест по деловању јеретика, настој да их разликујеш од правих пастира. Ти духовни лупежи, који разграбљују духовно стадо „не улазе на врата у тор овчији него прелазе на другом месту“, као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божије уставе. Господ их назива разбојницима.
Заиста, њихова права дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбљивати. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачкога Предања и Богом установљеног поретка знај да су се јеретици већ појавили, мада ће можда до одређеног времена скривати своје зловерје, или ће неприметно унакажавати божанствену веру, да би боље успели, обмањујући и варајући неискусне. Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво, који руководи јересју, не трпи благочашће. Као вукове у овчјој кожи препознај их по њиховој гордељивој нарави, сластољубљу, властољубљу – то ће бити клеветници, издајници, који свуда сеју мржњу и злобу, зато је Господ и рекао да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божје су – смирене, братољубиве и Цркви послушне.
Велике притиске од јеретика трпеће монаси и монашки живот тада ће бити изругиван. Осиротеће обитељи, смањиће се број монаха. Који остану, трпеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изглед побожности, настојаће да иноке привуку на своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгнањем онима који се не покоре. Од ових претњи малодушни ће бити веома понижени. Ако доживиш то време, сине мој, радуј се, јер тада ће верници, који не буду имали других врлина, венце добијати само за стајање у вери, по речи Господњој: „Сваког, ко Ме призна пред људима, признаћу и Ја пред Оцем Својим Небеским“.
Бој се Господа, сине мој! да не изгубиш припремљени венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи и прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ. . . и свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг.
Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имање и богатство и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савест, говорећи: “ Сачуваћемо и спасићемо манастир и Господ ће нам опростити“ . Несрећни и заслепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити свети манастир него – голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.
Али, Бог је јачи од врага и никад неће оставити слуге Своје и истинских хришћана ће бити до краја света, али ће они бирати усамљена, пуста места. Не бој се невоља, него се бој погубне јереси, јер она одгони благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповедио да јеретика сматрамо као незнабошца и цариника.
И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај на подвиг исповедништва и подношења страдања, као добри војник Исуса Христа (2. Тим. 11,1 – 3), Који рече „Буди веран до смрти и даћу ти венац живота“ (Откр. 2,10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у векове векова. Амин.
„Бежите, дакле, од њих, браћо и од сваког општења са њима. Такви су лажни апотоли, лукави посленици прерушени у апстоле Христове, што није чудо, јер се и сам Сатана прерушава у анђела светлости. Није онда дакле, никакво чудо што се његове слуге претварају као слуге праведности, чији ће крај бити по делима њиховим… Но како вам је светим апостолима одређено, стојте држећи предања која сте примили, како писана тако и неписана!“ (Св. Марко Ефески)
„Налажем свом народу Божјем на Кипру, који сте истинска деца Цркве, да бежите главом без обзира од свештеника ко ји су пали у латинску обману и да не залазите у њихове цркве, нити да благослов из њихових руку случајно примате. Јер, боље је да се сами у кућама Богу молите, неголи да са латиномислећима заједно у цркве идете, да не би сте заједно сањима наследили пакао.“ (Св. Герман Нови)
Жалим што Ш.В. нема храбрости да се потпише испод свог умовања. Ил је безличан ил је извршио задатак од кога се стиди. Радо бих му послао неколико књига да изађе из мрака.
Драги Ш.В. ево ти шаљем неколко алатки за разбијање заблуде:
„Бежите, дакле, од њих, браћо и од сваког општења са њима. Такви су лажни апотоли, лукави посленици прерушени у апстоле Христове, што није чудо, јер се и сам Сатана прерушава у анђела светлости. Није онда дакле, никакво чудо што се његове слуге претварају као слуге праведности, чији ће крај бити по делима њиховим… Но како вам је светим апостолима одређено, стојте држећи предања која сте примили, како писана тако и неписана!“ (Св. Марко Ефески)
„Налажем свом народу Божјем на Кипру, који сте истинска деца Цркве, да бежите главом без обзира од свештеника ко ји су пали у латинску обману и да не залазите у њихове цркве, нити да благослов из њихових руку случајно примате. Јер, боље је да се сами у кућама Богу молите, неголи да са латиномислећима заједно у цркве идете, да не би сте заједно сањима наследили пакао.“ (Св. Герман Нови)
Господине безимени,
Твоји идоли носе папино прстење, папине напрсне крстове, зову папу „свети отац“ (најпалијег у грех после Јуде), пале свеће по синагогама, уводе јеретике у олтаре, моле се с јеретицима, каче каноне мачку о реп – су отпали од СПЦ СУШТИНСКИ!
Формално су окупатори и узурпатори црквене власти.
Владику Артемија су супротно Уставу и канонима без суда и суђења склонили мислећи да ЋЕ МУ СЛОМИТИ КИЧМУ КАКО СЕ злИРИНЕЈ ЗАКЛЕО ЂАВОЛУ 1966.
СИНОД ЈЕ ПО ПРИЗНАЊУ КАРДИНАЛА АМФИЛОХИЈА 10 ГОДИНА СПРЕМАО ОВАЈ ЗЛОЧИН.
БИСКУП ГРИГОРИЈЕ ЈЕ „утврдио“ часком неправилности и одјурио да као последња морална беда клечи по катоиличким катедралама.
Најзад погледај њихову слику испод Степинца коме је ваш папа благословио да 1/3 Срба побију,1/3 покатоличе, а 1/3 протерају. Преко 1.300 гадова у мантијама из ваше „сестринске цркве“ је учествовало у најгнуснијим злочинима над православним живљем.
Сад сте издали Косово позивајући децу СВ. Саве на колективно самоубиство.
Е, ВЛ: АРТЕМИЈЕ ЋЕ ЗА РАЗЛИКУ ОД ВАС БЕЗИМЕНИХ И ПАПИНИХ ПОДРЕПАША ОСТАТИ У НАРОДНОМ СЕЋАЊУ И ВЕРОВАТНО УЋИ У КЊИГУ ВЕЧНОГ ЖИВОТА.
Зато, г. безимени не брини за грехе вл. Артемија и његове духовне деце и народа који препознаје ваше лицемерје „вође слепе“- како вас Господ крсти.
Ваша ОЛАКШАВАЈУЋА ОКОЛНОСТ ЈЕ ТО ШТО СТЕ БЕЗБОЖНИЦИ.
НАС СТЕ ВАРАЛИ; БОГА НЕЋЕТЕ МОЋИ!
Без полиције не смете ни у Патријаршију, ни на Литургију… Зашто? Зато што се безбожници и сенке своје плаше.
Тешко вама лицемери!