Slučaj Vladika Artemije i SPC – mučenik ili grešnik, pravda i greh, oproštaj i praštanje
SPC i slučaj raskola vladike Artemija koji se sa delom monaha i monahinja odvojio od crkve i stvorio svoju crkvu. Ko kome treba da oprosti?
„Ni krv mučeništva ne može izbrisati taj greh raskola“ – Sveti Kiprijan Kartaginski
Da li je vladika Artemije u pravu ili ne?
U Srbiji vlada medju vernicima konfuzija oko lika i dela vladike Artemija. S jedne strane su oni koji ga osudjuju i smatraju jeretikom, s druge strane su oni koji mu veruju i koji smatraju da je vladika Artemije mučenik novog doba, borac za Kosovo i čistotu vere, koji je iz političkih i diplomatskih razloga uklonjen iz svoje eparhije i aktivnog crkvenog života od strane licemernih episkopa.
Običan vernik postavlja sebi pitanje da li je vladika Artemije u pravu, jer većinu stvari zbog kojih se sukobljavao sa drugim episkopima i Sinodom, možemo smatrati da idu u njegovu korist. Njegovi stavovi su naizgled principijelni i u kanonskom duhu. Mada, možemo slobodno reći njegovo lično osudjujuće ponašanje prema braći episkopima i revnosna tvrdoglavost u neposlušanju patrijarha i Sinoda mu ne idu u prilog.
Da li je vladika Artemije pravednik koji je stradao istine i Hrista radi ili pak jeretik koji je upao u prelast?
Sa naše strane sagledavajući stvari, bez pretenzija da dajemo konačan duhovni sud, jer i ne znamo sve detalje, vladika Artemije je generalno u pravu u skoro većini stvari, osim u suštini. Kako stvari stoje on je episkop pravednik koji ide u pakao zbog svojeglavosti. Njegov greh je kako kaže Sveti Kiprijan Kartaginski toliki da ga čak ni mučeništvo i krv ne mogu sprati, jer on se odvojio od Crkve.
.
Zašto je kriv vladika Artemije
Prosečan vernik će se zbuniti i postaviti logično pitanje: „Ako je vladika Artemije u svemu u pravu, i ako Crkva i drugi episkopi donose loše odluke i nisu ponekad u skladu sa crkvenim kanonima i zakonima, nisu pravedni po Jevandjelju i predanju, kako to da je on grešan a oni ispravni?“
I još će s pravom vernik postaviti pitanje: „U predanju i Poslanicama apostola je zapisano da ko se odvoji od zakona Božijih, da se odluči (odvoji) od Crkve“, pa ako su većina episkopa u nekanonskom ponašanju, a vladaju Crkvom, takva Crkva ne može biti dobra, ne drži se slova Zakona. Onda je u redu ići sa vladikom Artemijom i pohadjati njegove službe koje pak nisu priznate od Srpske Pravoslavne Crkve“.
Čak i da je sve to tako crno belo, a ipak nije, vladika Artemije nije mučenik nego grešnik. Njegova pravda je postala njegov greh. On se odvojio od Crkve i odvojio se od Hrista, odvojio se od punoće jedinstva i života crkvenog života. Njegova služba nema blagoslov patrijarha a ni same Crkve. A u Crkvi se ne radi ništa bez blagoslova, jer samo uz blagoslov duhovnika može sići blagodat. U crkvi je jasna duhovna hijerarhija jer je to osnovni zakon Božiji. Bez blagoslova nadležnog duhovnika, nema ničega duhovno vrednog, nema blagodeti, nema spasenja. To je razlog zašto su sve otpadničke i raskolničke pravoslavne crkve nestajale i nestaće, kao što je to političkom silom novoformirana Crnogorska crkva, jer u njoj ne prebiva blagodat Svetog Duha, u njoj nema punoće liturgijskog jedinstva, njom ne vlada vladika Isus Hrist. U takvim crkvama se odigrava i obavlja liturgija i službe, ali u njoj Gospod Isus Hrist ne boravi, jer nije dao blagoslov da ona postoji. To su duhovno prazne crkve i pusti obredi bez Duha Svetoga.
Ovo sve deluje malo komplikovano i apsurdno, mnogi će pomisliti i nelogično i licemerno, jer ako je nešto istinito i pravedno, onda je to apsolutno, i to ne može nikako voditi grehu. Medjutim, da bi to objasnili, moramo pravoslavnu crkvu posmatrati u vremenu, ne samo u prostoru, moramo je posmatrati kao duhovni a ne kao politički entitet, i moramo znati šta je Crkva. Takodje, moramo shvatiti da ljudi u Crkvi nisu niti oslobodjeni greha, niti savršena bića, niti vavek ustaljen karakter i misao. Svi se menjaju, menja se i Crkva, svi greše namerno ili nenamerno ali istina Svetog Duha u njoj ostaje večita. I blagoslov koji nad njom lebdi i u njoj boravi.
Blagoslov vladike Boga koji je apostolsku crkvu stvorio zbog nesavršenih ljudi, koju ti isti nesavršeni ljudi vode i njom upravljaju, i u kojoj nesavršeni i poneki savršen čovek boravi. A od nesavršenih ljudi se ne može očekivati savršen rezultat i ponašanje, jer žive u nesavršenom svetu punom iskušenja. Vladika Artemije to nije u potpunosti razumeo.
Sada ćemo da objasnimo u čemu je greh Vladike Artemija u odnosu na Gospoda i samu Crkvu.
.
U čemu je greh vladike Artemija
Prvo, Crkvu apostolsku, odnosno SPC i sve ostale pravoslavne crkve vodi sam Gospod Isus Hrist, on je glava Crkve, on je Put, Istina i Život koji se kroz crkvu objavljuje. Ljudi koji su u crkvi i oko crkve, rekosmo da nisu savršeni, oni su u stalnoj borbi da postanu savršeni. Oni se uzdižu i padaju, počev od vernika, djakona do vladike i patrijarha. Niko od njih nije bezgrešan. Gospod stražari nad svima njima i nama, kao blagi otac i blago i trpeljivo gleda na naše grehe, padove, prelasti i umišljanja. A toga, priznaćete, ima puno. I oduvek je toga bilo. Bilo je jeresi koje su zavladale crkvom i vladale pola veka, pa se ipak crkva toga spasila. Toga greha nisu poštedjeni ni episkopi. Gospod Isus Hrist kao glava crkve sve to gleda, prašta i kažnjava, ali ne na despotski način, već kroz naizgled neprimetne stvari koje se tek kroz decenije ili vekove kasnije sagledavaju.
U svim tim vekovima i tumbanjima, apostolska Crkva je opstala, iako je u crkvi bilo raznih episkopa i raznih patrijarha, bilo je modernista, zilota, reformista, unijanista, novotara, ali sve je njih istorija prebrisala i zaboravila a jedina Sveta Apostolska Crkva postoji i dan danas, i pamti samo one svete i uzvišene ljude koji su Crkvi davali nadahnuće i dobar primer. Uzeću za tu tvrdnju jedan bliskiji i nama razumniji primer: sveti Justin Ćelijski i sveti Nikolaj Velimirović. Sveti Justin Ćelijski je bio oštar i prema Evropi i prema nedostojnim članovima Srpske Pravoslavne Crkve, zbog toga je bio i skrajnut u crkvenoj hijerarhiji, ali je on na kraju postao svetitelj i njegova duhovna pouka je pobedila i ljude i vreme. Iako je video mnogo greha u samoj SPC nije mu padalo na pamet da se odvaja od Crkve, tela Hristovog.
Sličan slučaj je i sa vladikom Nikolajom, koji je doduše dostigao vladičinski čin, ali uz mnogo muke, spoticanja i ljubomore unutar samih crkvenih krugova SPC. I on je video šta sve ne valja u SPC i izabrao je da ono što ne valja u samoj crkvi ispravlja u samom narodu kroz bogomoljački pokret, kroz širenje vere i pravednog života, iako ni sama SPC nije uvek blagonaklono gledala na bogomoljce. Ni sveti Vladika Nikolaj se nije odvajao od svoje Crkve.
A vladika Artemije se odvaja od svoje Crkve, nespreman da oprosti i istrpi grehe svoje sabraće episkopa. On u dubini duše ne shvata da je Srpska Pravoslavna Crkva odraz srpskog naroda, kakav je narod takva je i crkva i obratno, kakva je crkva takav će biti i narod. Koliko se narod potrudi da bude bogobojažljiviji, to će mu bolji episkopi i patrijarsi biti na čelu, i koliko se same vladike potrude oko naroda, toliko će im i narod biti bolji. To se zove sabornost, svi smo jedno i u Jednom, svi smo pozvani da sami sebe i druge spasavamo. Episkop Artemije je pozvan da spasava svoju braću episkope, molitvom a ne porugom, zajedništvom a ne raskolom.
Svi koji znaju vladiku Artemija i koji su mu bliski govore o njemu sa pohvalom. Njegova istinitoljubivost i poštenje, požrtvovanost i upornost u borbi za verske i narodne ciljeve su za svaku pohvalu. Medjutim, njegova preterana revnost i tvrda principijelnost u stvarima koje nisu do njega samog i Božijih zakona, već su greh i trun u oku drugih, odvlače ga u greh. Samo pravednici i proroci Božiji kojima je Gospod direktno dao vlast i silu, kao što je to dao prororku Mojsiju ili Iliji, mogu da daju sebi pravo da sude i da kažnjavaju. Episkop Artemije nema silu Svetog Duha od Boga datog da to radi, iako mu je kao episkopu i nasledniku apostola na zemlji data duhovna vlast nad vernicima. Data mu je duhovna vlast ali nije mu data duhovna sila, nije ju je zaslužio. Jer da jeste, pomerao bi planine.
Tvrdoglavost i upornost sa kojom vladika Artemije istrajava sa svojim ciljevima i naporima je herojska, vredna divljenja i ponosa. Ali ponos prethodi padu, a episkop Artemije je zbog ponosa pravednika pao u bezdan, jer kako kaže poslovica put u pakao je popločan dobrim namerama. Osudio je svoju Srpsku Pravoslavnu Crkvu, osnovao je svoju sopstvenu crkvu nakon dve hiljade godina postojanja jedne i jedine svete apostolske crkve pravoslavne i Gospod će ga zbog toga osuditi. Jer Gospod mu nije dao silu i snagu koju daje pravednicima, prorocima pa i mučenicima da sprovede volju Božiju, već vladika Artemije sprovodi svoju volju.
I sada imamo apsurdnu situaciju da najpravedniji episkop od svih, vladika Artemije, postaje najveći grešnik od svih, nosilac greha koji se ni krvlju ne može oprati pred gnevom Božijim, jer je udario na Crkvu Hristovu, ne shvatajući jednu jednostavnu istinu: sveštenici i episkopi prolaze, Crkva traje. Proći će i biti zaboravljeni svi oni protiv kojih se on bori sada a proći će i on. Proći će novotarije i reforme u crkvi, proći će unijati, proći će nove službe i liturgije, proći će nova crkvena arhitektura, moderne vladike sklone dodvoravanju estradi i politici, proći će ekumenisti, proći će savremeni dogmatičari, proći će jeres. Iza svih sadašnjih grešnika episkopa i sveštenika će i posle svega ostati istinita Crkva Hristova a iza vladike Artemija će ostati raskol i greh.
.
Vladika Artemije i svetitelji, vernici i raskolnici
Srpska Pravoslavna Crkva nisu samo episkopi, sveštenici, monasi, djakoni, vernici. Mi živi telom smo samo deo celokupne crkve koja obitava na Nebu. Srpska Pravoslavna Crkva su Sveti Sava, Sveti Simeon, Sveti car Lazar, Sveti car Dušan, Sveta Petka, Sveti vladika Nikolaj, Sveti Avakum, Sveta Anastasija, Sveti Vasilije Ostroški, Sveti Gavrilo, Sveta Jelisaveta, Sveti Petar Cetinski, Sveti Milutin i mnogi drugi. Da li je Sveti Sava prešao iz Srpske Pravoslavne Crkve na nebu u Istinsku Srpsku Pravoslavnu Crkvu vladike Artemija na zemlji?
Srpska Pravoslavna Crkva su i živi a sveti monasi Svete Gore, monasi i monahinje iz srpskih manastira, blagodatni sveštenoslužitelji srpskih crkava, pravedni mirjani, od kojih mnogi imaju prozorljivije duhovne oči i veće pravo da sude i osudjuju nemoral i greh u krilu Crkve od vladike Artemija. Neki ćute, neki razobličavaju, ali niko crkvu ne napušta.
Da li je to licemerje?
Ne, i apsolutno ne. Ko ne razume hrišćansko učenje u srži, o djavolu i grehu, pokajanju i iskupljenju, ne može da razume ni ovu tvrdnju. Sva priča, napori i dela bilo kog vladike su prazno slovo i prazna dela pred molitvom i podvigom pravoslavnog starca, ave koji se moli u svojoj keliji. Njegova molba i molitva koju Bog usvoji su mnogo jača sila od deset hiljada bezbožnika koji kidišu na crkvu. Te svete osobe, duboko skrivene u krilu crkve, svete monahinje i monasi, oni molitvom čuvaju Srpsku Pravoslavnu Crkvu i isteruju greh na videlo. Njihova molitva poziva grešne na pokajanje a ne na raskol. Njihova molitva angažuje Gospoda, a bez Boga se ne može ništa činiti. S kim je Bog, on je nepobediv. Vladika Artemije je na to zaboravio, on borbu vodi sam, bez ibzira na pristalice koje ga okružuju.
Zaboravio je vladika Artemije da se Crkva može menjati samo unutar same Crkve, kada svojim autoritetom i životom svedočite to za šta se zalažete. To rade svi oni Bogom nadahnuti sveštenici, monahinje, monasi i vernici, koji svojim primerom i ljubavlju ispravljaju, popravljaju, upozoravaju. Pravoslavlje je religija ljubavi, trpljenja i blagosti. To je sila Svetoga Duha koja crkvu održava.
Gnev i ljutnja, osudjivanje i gorko prozivanje koju sebi dozvoljavaju otpali od crkve a povedeni njima i vernici raskolnici, zadojeni poluistinama, pa čak i da su isprovocirani i stvarnim gresima, nisu pravoslavlje, ne slave Boga i svoju Crkvu, nego prizivaju djavola, podele, sukobe. Gospod nam s razlogom šalje ponekad takva iskušenja da se ne gnevimo nego da se smirujemo, da ne mrzimo nego da volimo, da ne osudjujemo, nego da opraštamo.
.
Pokajanje i oproštaj vladike Artemija
Čudni su putevi Gospodnji, zaista. I iskušenja kojima smo svi mi izloženi. Vladika Artemije je izložen iskušenju nepravde koja ga je svuda pratila i izazivala, i Gospod ga je stalno pozivao da bude blag prema grehu drugih, da u svom duhu ojača trpeljivost i blagost, jer sam Bog je blagost a ne gnev, ali vladika Artemije se obuzeo pravedničkim gnevom i rešio da ide sam, da se odvoji od Crkve.
To mu je greh koji ni krvlju ne može sprati. I odličan je primer kako prefinjen i lukav način satana koristi da sablazni čoveka, episkopa, pravednika, i da ga ubaci u svoju mrežu i duhovni pad. Mnogo manje prefinjeni načini satanske prevare su ubedjivanje drugih episkopa da rade na ekumenskom udruživanju, na instrumentalizaciji politike za interese crkve, na približavanju centrima svetske moći, na modernizaciji drevne crkve da bi bila prihvatljivija svetu, jer sve su to jednostavne obmane, nadahnute sitnim strastima slavoljublja, romantičnog egoizma i želje za vlašću. Slabost vladike Artemija je gordost, a ona se najteže iskorenjuje iz karaktera.
Kada bi Gospod Bog pogledao vladiku Artemija i uklonio opsenu sa njegove duše da je on istiniti prorok i tumač istinite Crkve, pa da se vladika Artemije pokaje svestan svog greha osudjivanja i netrpeljivosti, pa da na kolenima ode kod Patrijarha Srpskog i zamoli za oproštaj. Da suzama izmoli oproštaj za svoja sagrešenja prema Crkvi Hristovoj. Da sve svoje pristalice koje ga u crkvenom raskolu prate, zamoli za oproštaj što ih je poveo pogrešnim putem. Da u smirenoumlju potraži oproštaj od velikog vladike Gospoda Isusa Hrista što je njegovu Crkvu napao i svoju crkvu stvorio bez blagoslova sa neba. Verujem da bi mu sami blagi Bog oprostio vodjen rečima Sina Božijeg Isusa Hrista: „Ako ti sagreši brat tvoj, nakaraj ga; pa ako se pokaje, oprosti mu. I ako ti sedam puta na dan sagreši, i sedam puta na dan dođe k tebi i reče: Kajem se, oprosti mu.“
A crkvena istorija bi zabeležila da je nekada živeo vladika Artemije koji je pao u greh raskola ali je svojim pokajanjem i svojom žrtvom odricanje sebe i sopstvenih strasti i misli, dosegao svetlost Istine, oprostio grehe sabraći, i osnažio crkvu svojim primerom pokajanja i prašatanja. To njegovo vraćanje u krilo Srpske Pravoslavne Crkve ne bi bila pobeda drugih episkopa, niti uniženje episkopa Artemija, to bi bila pobeda ideje pravoslavlja i praštanja. Tada bi vladika Artemije zaslužio venac mučeništva, jer je svoj nepobedivi karakter trpljenjem pobedio. Jer kako kaže ruska poslovica: „Za lečenje karaktera nema doktora.“ Osim Gospoda.
Oprosti vladiko Artemije svima pa i sebi.
„Jer ako opraštate ljudima grehe njihove, oprostiće i vama Otac vaš nebeski. Ako li ne opraštate ljudima grehe njihove, ni Otac vaš neće oprostiti vama grehe vaše.“
Š.V. (Ime autora poznato Redakciji)
ДА ЛИ ВИ МАРТИНА ЗНАТЕ,ДА НИЈЕСУ СВИ РИМОКАТОЛИЦИ УСТАШЕ!АЛИ СУ СВЕ УСТАШЕ РИМОКАТОЛИЦИ.
СРБЕ СУ ВЈЕКОВИМА КЛАЛИ РИМОКАТОЛИЦИ И САДА КАД СЕ ТО КАЖЕ ВИ СЕ ЉУТИТЕ,А ВИДИМ УПОРНО ПОКУШАВАТЕ ДА НАМ НАМЕТНЕТЕ “ЉУБАВ,ПРАШТАЊЕ,РАЗУМЕВАЊЕ ИТД“.
ВИ НАС КОЉЕТЕ И ТРАЖИТЕ ДА МИ ВАС РАЗУМИЈЕМО.ГРОЗНА ЈЕ ТА ВАША ЉУБАВ.ПУНЕ СУ ЈАМЕ И МИЛИОНИ ПОБИЈЕНИХ СРБА ОД ВАШЕ РИМОКАТОЛИЧКЕ ЉУБАВИ.ДА ЛИ СУ СРБИ ИКАДА ПРВИ ВОДИЛИ РАТ ПРОТИВ ВАС РИМОКАТОЛИКА ИЛИ СМО СЕ ОДУВИЈЕК САМО БРАНИЛИ ОД ТЕ ВАШЕ ЉУБАВИ.
ДАЛИ САМ САДА КОГА ОСУДИО АКО САМ РАКАО ИСТИНУ?
МОЈ ВАМ ЈЕ САВЈЕТ ДА СЕ МАНЕТЕ КОМЕНТАРА,ДА НЕ СОЛИТЕ НАШЕ РАНЕ А ДА НАМ ГОВОРИТЕ,ЈА ВАМ СОЛИМ РАНЕ ИЗ ЉУБАВИ.
ПРЕЈЕЛИ СМО СЕ ТЕ ВАШЕ РИМОКАТОЛИЧКЕ ЉУБАВИ ДА НАМ ЈЕ МУКА ВИШЕ.
ОПЕТ КАЖЕМ,НЕ ОСУЂУЈЕМ,ЈЕР ВАС РИМОКАТИЛИКЕ-УСТАШЕ ЧЕКА БОЖИЈИ СУД,ШТА ЋЕТЕ РЕЋИ БОГУ НА СТРАШНОМ СУДУ?????????????????
КАДА ИМАТЕ ТОЛИКО “БОЖИЈЕ ЉУБАВИ“ЗАШТО СЕ ЈАВНО НЕ ОДРЕКНЕТЕ СРБСКОГ ЏЕЛАТА И НАЈСВИРЕПИЈЕГ СРБО-УБИЦЕ ОД ПОСТАНКА СВИЈЕТА,алојзија степинца.
ПРИЧАТЕ МИ О ЉУБЉВИ А СЛАВИТЕ АЛОЈЗИЈА.
НЕМОЈТЕ ВИШЕ,МНОГО ЈЕ.
Strašno, strašno. Zbog ovakvih kao vi treba da se razbijaju dvojezične ploče. Puno ti stvari meni spominješ a što ja tebi sve nisam spomenula, kako su se ubijali katolički svećenici davno tamo itd. a o Vukovaru ni riječ. A klanja na sve strane meni servirano. Žalosno je da si vjernik! Jer ti nisi vjernik, ti si ričući lav sa nožem u ruci koji viče „raspni raspni“.
I znaš što, zbog takvih kao ti neka se razbijaju dvojezične ploče. Jer u mojoj otetoj kući živi jedan kao ti. I kažeš ne osuđuješ, pa zar si gluh i slijep pored zdravih očiju što napisa.
Čovječe, iz tebe izlazi znaš tko? ZVIJER. Ona iz pakla i viče „ubij, ubij, osveta“. ja jedino to vidim.
Ćirilicu znam, mogao si i na ruskom. Što ste vi nama radili? Ha? To si zaboravio?
Sramoto jedna. Naravno da ću se maknuti odavde.
Kakvi u ratu takvi i u miru, pa se ja čudim zašto nema pomirenja, a čast izuzecima, dobrim ljudima i pravim vjernicima a ti to nisi.Nažalost ti zloupotrebljavaš svoju vjeru da vodiš rat. Najgori je onaj u tebi rat, nisi kadar slijediti Krista i oprostiti. Bar se potruditi.
Misliš da samo ti imaš rane, a rane koji si TI zadao drugima. Ti pozivaš na grijeh, jel ti to ne vidiš?
Badava ti vjera bez Božje Riječi.
Ma idem, ne brini…ne ostaje mi se u lošem društvu loših vjernika.
Da, neću zaboraviti Vukovar, Ovčaru itd. ali ću praštati. Ti to ne možeš a zoveš se vjernikom. Bolje nemoj. Jer nadam se da svećenici ne propovijedaju to što ti propovijedaš, ne vjerujem da to propovijedaju.
Digo si mi tlak.
S nikim se neću raspravljati ….ima vas svakakvih.
Bogdane, nigdje se ne pozivaš na Krista. A vidi kakvo ime imaš. Pa bar ga dostojno nosi, u hrvatskom bi bio Bože ili Božo.
moja greška je što vjerujem u ljude, ali uzan je put i široka vrata u propast. Neće svi koji govore Gospodine Gospodine u Kraljevstvo nebesko. Ne zaboravi to. Nepraštanje je prva stepenica do pakla. Za sve to vrijedi, za čitav rod.
Zbogom
ПРОТИВ БОГРАНА И СЛАВКА
Придружујем се Ш.В. и Мартини и упућујем прекор Богдану Мијушковићу и Славку Радовановићу.
Разлога за прекор има више, а јаћу навести 2.
Прво
Треба да вас је срамота што уз своје ставове стављате име и презиме уместо да се сакријете иза иницијала и др. безименја и отуд пљуцкате по благочестивију и то своје пљуцкање завијете у екуменистичку љубав. А та екуменистичка љубав подразумева ломљење кичме православним исповедницима вере, њихов прогон уз гажење канона, православне ревнитеље проглашавати ђавоиманим… а са друге стране папиним послушницима се удварати, ломаче и стратишта заборавити и кренути путем широким за онима који продадоше веру за вечеру тј за онима који сисају евРОПСКУ шарену лажицу.
Друго
Треба да вас је срамота што се не угледате на вође, те архијеретика папу не зовете „свети отац“, јеретичку организацијз „сестринска црква“ него се угледате на Христа који је правим именом, истинито називао лицемера лицемером, вође слепе слепцима који воде у јаму, будалу будалом, неред у храму пећином разбојничком, оне породом аспидиним, ове сотоном…
Дакле,
Богране Мијушковићу и Славко Радовановићу, зашто се не придружите Ш.В. и Мартини и уопште модерним трендовима, него и даље идете за Светим Савом и Артемијем.
Зашто не усвајате вредности нове реалности: клечите по катедралама, целивајте руке папиним бискупима и прстенлијама, будите екуменисти и пацифисти, будите поносни хомосексуалци…
Отканите се гусала,мајке Јевросиме, цара Лазара…
Ако хоћете савршени да будете пљујте по православљу, по гробовима ђедова, по предању, по богослужбеном поретку, по канонима, по Србима и свему што је србско,
залажите се за уништавање србског племена и семена и станите у ред пред патријаршију у Београду за додељивање ордена.
Орден ће вам окачити Иринеј Гавриловић, саопштењем за јавност ће вас прославити пред људима Иринеј Буловић.
Тако ћете ући у савремену историју као људи који су доследно допринели да се из памћења избришу ти словени који су негде у 6 веку залутали на Балкан.
И добићете аплауз а можда и академску титулу ако за будалаштину прогласите приче о СРБИМА КАО НАРОДУ НАЈСТАРИЈЕМ, ако попалите књиге Милоша Милојевића, Олге Луковић Пјановић, Јована Деретића…
Шта ће вам то? Читајте Зизјуласа, слушајте предавања Игњатија Мидића, поклоните се пред Иринејима и имаћете све што пожелите.
Помаже Бог,па зар толико лицемерје! После срамног чланка,,а да не кажем каквих коментара,зар се Ви Ш В,усуђујете говорити отуђем гњеву,па ијарости?!Плаховитост знате шта значи?!…
Ваши коментари на рачун свих су јадни,Ви са којим правом се тако изражавате,па Ви сте једино за сажаљење!
То изигравање,фарисејски однос с којим пробате да се представите Вас одаје! Сад је јасно зашто сте безимени!
Неће наши безимени надриинтелектуалци имати снаге да саслушају на пример аргументе у прилогу, па да онда напишу књигу којом ће аргументима „оспорити“ тврдње академика Деретића.
Они ће у недостатку доказа пљувати и иза иницијала викати:ТО СУ ГЛУПОСТИ!
Тако и наш јадни ШВ.
ШВ би могао да оснује школу пљувања. Једна од дисциплина би могла да буде:КО ДАЉЕ ПЉУНЕ.
.
За Ш.В. и његове истомишљенике које мисле да свет почиње од Иринеја Буловића, ево мало другачијег погледа:
,,…Католичка црква није хришћанска, него папска. Није хришћанска! Она са Христом нема ништа. Где ћете ви наћи у Христовом учењу Јасеновац? Где ћете ви наћи у Христовом учењу спаљивање шездесет хиљада „вештица“ међу којима девојчице од осам година, што је чинила католичка црква по Европи? Онда, лажи, фалсификати, обмане, злочини, све могуће што не ваља на овоме свету је везано за ту установу. И онда људи, мене су питали … у вези екуменизма и ислама… Кобајаги ми требамо да прихватимо екуменизам против ислама. Ја сам им отворено рекао: Ако баш не бих могао да останем у својој православној, сватосавској вери, ако бих морао да бирам између два зла, мање зло је ислам. Данас је овде, сад, мода нека: евро-атланске интеграције и екуменизам. То иде заједно, знате. То не може…
Наша црква је у опасности! Њу раздиру изнутра. Она није у опасности споља него изнутра. Ту има један део свештенсва који је послат у богословије за врема Тита. То су синови официра Удбе и војске да би контролисали Цркву изнутра. Неколико њих је дошло до положаја владике. И они су ту. И они су ти који сада руше Српску православну цркву изнутра. Они су ти који шурују са папом, они су ти који оће унију. Ту нема никакве тајне. Зна се ко су ти људи. Колико њих носи кардиналске прстенове које им је папа дао признајући их за кардинале. Зна се тачно који су. Е сад , ми не смемо да изједначимо нашу Цркву, а поготову не веру нашу са тим људима. То је један отпад, морални, верски, духовни, културни… Национални отпад…
…Код нас све је нападнуто, све угрожено. Та установа (САНУ- наша прим.) која је требала да буде водећа у држави постала је неки клуб неких стараца, пензионера … И антисрски настројени. Из те установе сад излази оно што је уперено против српског народа и српске државе. Како је до тога дошло? Па, ето тако, што су тамо примани људи не по неким научним заслуга или културни радници него политички комесари, и онда после они који су били подобни политички за тадашњи режим. И то је с конца и с конопца. То је неуко, злонамерно, антисрпски настројено и отуда долазе ти ветрови, ти фалсификати о нашој историји, нашој култури и тако даље“…/в.Јутјуб: ИНФОРМАТИВНИ РАЗГОВОР АКАДЕМИКА ДР ЈОВАНА И. ДЕРЕТИЋА 27.4.2012.год /
.
Онима који немају могућности да прочитају дела Јована Деретића предлажем да погледају један од многих видео записа у којима он износи аргументе на које ће наш умни Ш.В. пљунути априори.
http://www.youtube.com/watch?v=9yEIn3q-J8I
Baš lijepo. Predivno. Ja sam kršćanka sviđalo se to vama ili ne! Ili možete mi opeti Krista pribijenog i za mene na Križu? Imate to pravo? Imate pravo osuđivanja tko će propasti a tko će se spasiti? Pa niste vi visili na Križu nego sama Ljubav, Raspeta Ljubav.
Pitam se, što bi Krist rekao na vaše komentare, bili našao ljubavi među njima. Samo osuda.
Jedno sam se uvjerila. Sve vas vodi politika a ne vjera. To ne ide skupa.
To je ono najžalosnije. I kroz politiku neopraštanje i pozivanje na neopraštanje? Pa kako ćete primiti blagoslov u svoje živote bez opraštanja? Kako? Bogu je svaki čovjek bitan, svaki i onoga kojega ste vi osudili. Sami sebi pijete osudu.
Neka mi netko normalan kaže, propovijedaju li pravoslavni svećenici ovo? Ne mogu se načuditi ako propovijedaju. Ovi komentari me podsjećaju na Barabu, a zaboravljate na Dizmu.
Vjerujem da postoje pravi vjernici pravoslavci, oni ovdje ne komentiraju, to je sigurno.Ne ovako.
I ne razumijem da samo sebe vidite, samo JA JA JA, drugi je kriv, drugi je kriv…
zašto sam uopće došla išta komentirati? Privuklo me pljuvanje po katoličkom, osuđivanje, tamo u komentarima, eto zato. Ostavili ste dubok dojam. Pitam se kakva je to vjera, kakv ato vjera vaša počiva na Kristu kojega nitko ne spominje? Pa kakav ste vi uzor nevjernicima? Koliko ste vi krivi što neće da se obrati tamo neki vaš brat jer nema sklada između Riječi Božje i ponašanja? Življenja vjere. Vjera se živi, ono što piše u Pismu se živi. A sve ovo što ste svi skupa tu nabrojali, to ništa ne piše u Bibliji. Biblija je knjiga Božje ljubavi prema čovjeku a koju vi knjigu čitate da ste ovako gorljivi. Brat brata bi ogulio u vas. Rekla sam da neću komentirati i nisam ispoštovala, očekivala sam neki pametni komentar a ono JEKA od JA JA I JA.
Kakve veze imaju vaši komentari sa vjerom? Ama baš nikakve! Mogao bi vam Isus reći „odlazite od mene, ne poznajem vas“ . Obratite se i vjerujte Evanđelju.
Ljudi, čita li itko od vas Božju Riječ?
Ne htedoh da se mešam u medjuverska i nacionalna prepucavanja, jer o tome niti sam pisao niti sam promišljao na ovom sajtu i u ovom tekstu. Ali bih ipak da kažem da se svako može nazivati pravoslavnim i biti žestoko ubedjen da je on baš takav, ispravan i hvale vredan vernik a da sa pravoslavljem to nema nikakve veze.
Pravoslavlje je vere opraštanja, blagosti i smirenoumlja. Pravoslavlje mrzi na greh, mrzi greh u sebi i drugima ali ne mrzi čoveka koji greh nosi, jer bi mrzeo na samog Boga, čija smo mi svi deca. Pravoslavlje oprašta ljudima i narodima jer samo Gospod ima pravo i moć da sudi.
Zato gornji komentari nisu izgovoreni od ljudi pravoslavnog duha, jer da su oni zaista u pravoslavnom duhu i da ih vodi Sveti Duh, oni bi razobličavali greh a ne vrištali. Samo su veliki proroci i svetitelji imali od Boga dato pravo da sude ljudima i narodima jer ih je vodila sila Svetog Duha a ne prelašćeni mirjani koji ne znaju ni osnovne Hristove zapovesti.
Držeći se predanja svetih otaca naše Svete i Apostolske Crkve Pravoslavne napisan je noj tekst u kome je jasno stavljeno do znanja šta je pravoslavni put za monaha Artemija i da isti kroz trpljenje i poslušnost na koju se obavezao pri postrigu u monaški čin, spasi svoju dušu i moli se za spas svoje Srpske Pravoslavne Crkve. On je izabrao ne pravoslavni put raskola i to su Sveti oci osudili, ne ja.
Ko ne može da razumom shvati napisano neka se zapita ko mu je i čime um okovao, neka posti, moli se i ispoveda. Daće Bog pa će doći sebi umesto što mržnju širi.
Ćuti brate i ćuti sestro i spasićeš se, lakomislije i praznoslovije te vode u pakao!
To sam priželjkivala čuti. Hvala. Nije važno što nam vjera nije ista, isti je Bog sa istom porukom Evanđelja. Neka ste obranili Krista od lažnih proroka.A to su oni koji propovijedaju mržnju i neopraštanje. Sad se više ne moram vraćati ovdje tražiti pravi odgovor, našla sam ga. Neka je s blagoslovom onima koji se Boga boje. Koji imaju strahopoštovanje.A ti imaju i mudrosti a ne mač.
Hvala. Ne zbog mene, nego zbog Krista.
Sad neka svi miroljubivi nastave miroljubivo sa temom. Ja neću smetati.
Неће Теби Мартина нико отети Криста. Прво треба да га имаш, а код папе га нећеш наћи сестро:
Јер Јуда је разапео Христа на дрвеном Крсту,а папа је разапео Криста на златном крижу.
О томе се можеш обавестити код Светог ЈУСТИНА Поповића, код Светог Игњатија Брјанчанинова, Св Марка Ефеског…
То објашњење нећеш наћи код „блаженог“ Ти Алојзија Степинца и њему подобних, као ни код оних 1.300 католичких свећеника што су радили ово:
Из писма италијаског генрала
Александра Лузана Мусолинију:
„Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у не чему, одступим од строгог вој ничог протокола. Зато и журим да
Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао.
Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње – сазнам од на ших
обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, по чиниле неки злчоин у једном селу (Пребиловци)… Недостају ми речи да опишем
оно што сам тамо затекао. У великој школској учио ници, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ни једно дете није било старије од 12 годи на! Злочин је неумесна и невина реч – то је превазилазило свако лудило!
Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им врато ве!
И таман кад смо од лазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. По шаљем
двојицу војника да виде шта је. Изне ли су једног ђака, још је био у животу,
дисао је са на пола пресеченим гркља ном! Својим колима одве ем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.
Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је
Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом убили. Силова и су и девојчи е од
осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и
ударао у тамбуре!
На вечну срамоту наше, римске цркве – и је дан божји човек, је дан жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И
чим је рана зарасла, нашом непа жњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родби ну. Послали смо патро лу за њим, али узалуд; нашли
су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више н ма никога! Истога дана… кад је извр шензло чин у школи, усташе су похватале још
700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски
начин на путу до јаме побили… А таквих села, као што су Пребиловци, пуна
је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је
црвенкаста вода, лично самсе у то уверио! На савест Италије и наше културе
пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и
не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!“
Мусолинијев генерал не помиње Јасеновац, ни многа друга стратишта- драга Мартина.
Кад говориш о љубави која извире из ватиканске ковнице зла, не мешај жабе и бабе.
.
Ето тако.
Кад човек престане да се пренемаже и трабуња о љубави као апстракцији – он тада каже попу поп, а бобу боб.
.
Мојему Христу (Твоме Кристу) не можеш оспорити ЉУБАВ НЕЛИЦЕМЕРНУ. А таква љубав подразумева ИСТИНУ.
На пример:
…,,Али шта они чине не чините; јер говоре а не чине… Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели… Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што проходите море и земљу да би присвојили једног, и кад га присвојите, чините га сином пакленим, удвоје већим од себе… Тешко вама вође слепе који говорите: Ако се ко куне црквом ништа је; а ако се ко куне златом црквеним крив је. Будале слепе! Шта је веће, или злато, или црква која злато освети…
Вође слепе који оцеђујете комарца а камилу прождирете. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери што чистите споља чашу и зделу а изнутра су пуне грабежа и неправде.
Фарисеју слепи! Очисти најпре изнутра чашу и зделу да буду и споља чисте.
Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробови, који се споља виде лепи а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте. Тако и ви споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемерја и безакоња. Змије, породи аспидини! Како ћете побећи од пресуде у огањ паклени?… Ето ће вам се оставити ваша кућа пуста” (Матеј, гл. 23)
.