Slučaj Vladika Artemije i SPC – mučenik ili grešnik, pravda i greh, oproštaj i praštanje
SPC i slučaj raskola vladike Artemija koji se sa delom monaha i monahinja odvojio od crkve i stvorio svoju crkvu. Ko kome treba da oprosti?
„Ni krv mučeništva ne može izbrisati taj greh raskola“ – Sveti Kiprijan Kartaginski
Da li je vladika Artemije u pravu ili ne?
U Srbiji vlada medju vernicima konfuzija oko lika i dela vladike Artemija. S jedne strane su oni koji ga osudjuju i smatraju jeretikom, s druge strane su oni koji mu veruju i koji smatraju da je vladika Artemije mučenik novog doba, borac za Kosovo i čistotu vere, koji je iz političkih i diplomatskih razloga uklonjen iz svoje eparhije i aktivnog crkvenog života od strane licemernih episkopa.
Običan vernik postavlja sebi pitanje da li je vladika Artemije u pravu, jer većinu stvari zbog kojih se sukobljavao sa drugim episkopima i Sinodom, možemo smatrati da idu u njegovu korist. Njegovi stavovi su naizgled principijelni i u kanonskom duhu. Mada, možemo slobodno reći njegovo lično osudjujuće ponašanje prema braći episkopima i revnosna tvrdoglavost u neposlušanju patrijarha i Sinoda mu ne idu u prilog.
Da li je vladika Artemije pravednik koji je stradao istine i Hrista radi ili pak jeretik koji je upao u prelast?
Sa naše strane sagledavajući stvari, bez pretenzija da dajemo konačan duhovni sud, jer i ne znamo sve detalje, vladika Artemije je generalno u pravu u skoro većini stvari, osim u suštini. Kako stvari stoje on je episkop pravednik koji ide u pakao zbog svojeglavosti. Njegov greh je kako kaže Sveti Kiprijan Kartaginski toliki da ga čak ni mučeništvo i krv ne mogu sprati, jer on se odvojio od Crkve.
.
Zašto je kriv vladika Artemije
Prosečan vernik će se zbuniti i postaviti logično pitanje: „Ako je vladika Artemije u svemu u pravu, i ako Crkva i drugi episkopi donose loše odluke i nisu ponekad u skladu sa crkvenim kanonima i zakonima, nisu pravedni po Jevandjelju i predanju, kako to da je on grešan a oni ispravni?“
I još će s pravom vernik postaviti pitanje: „U predanju i Poslanicama apostola je zapisano da ko se odvoji od zakona Božijih, da se odluči (odvoji) od Crkve“, pa ako su većina episkopa u nekanonskom ponašanju, a vladaju Crkvom, takva Crkva ne može biti dobra, ne drži se slova Zakona. Onda je u redu ići sa vladikom Artemijom i pohadjati njegove službe koje pak nisu priznate od Srpske Pravoslavne Crkve“.
Čak i da je sve to tako crno belo, a ipak nije, vladika Artemije nije mučenik nego grešnik. Njegova pravda je postala njegov greh. On se odvojio od Crkve i odvojio se od Hrista, odvojio se od punoće jedinstva i života crkvenog života. Njegova služba nema blagoslov patrijarha a ni same Crkve. A u Crkvi se ne radi ništa bez blagoslova, jer samo uz blagoslov duhovnika može sići blagodat. U crkvi je jasna duhovna hijerarhija jer je to osnovni zakon Božiji. Bez blagoslova nadležnog duhovnika, nema ničega duhovno vrednog, nema blagodeti, nema spasenja. To je razlog zašto su sve otpadničke i raskolničke pravoslavne crkve nestajale i nestaće, kao što je to političkom silom novoformirana Crnogorska crkva, jer u njoj ne prebiva blagodat Svetog Duha, u njoj nema punoće liturgijskog jedinstva, njom ne vlada vladika Isus Hrist. U takvim crkvama se odigrava i obavlja liturgija i službe, ali u njoj Gospod Isus Hrist ne boravi, jer nije dao blagoslov da ona postoji. To su duhovno prazne crkve i pusti obredi bez Duha Svetoga.
Ovo sve deluje malo komplikovano i apsurdno, mnogi će pomisliti i nelogično i licemerno, jer ako je nešto istinito i pravedno, onda je to apsolutno, i to ne može nikako voditi grehu. Medjutim, da bi to objasnili, moramo pravoslavnu crkvu posmatrati u vremenu, ne samo u prostoru, moramo je posmatrati kao duhovni a ne kao politički entitet, i moramo znati šta je Crkva. Takodje, moramo shvatiti da ljudi u Crkvi nisu niti oslobodjeni greha, niti savršena bića, niti vavek ustaljen karakter i misao. Svi se menjaju, menja se i Crkva, svi greše namerno ili nenamerno ali istina Svetog Duha u njoj ostaje večita. I blagoslov koji nad njom lebdi i u njoj boravi.
Blagoslov vladike Boga koji je apostolsku crkvu stvorio zbog nesavršenih ljudi, koju ti isti nesavršeni ljudi vode i njom upravljaju, i u kojoj nesavršeni i poneki savršen čovek boravi. A od nesavršenih ljudi se ne može očekivati savršen rezultat i ponašanje, jer žive u nesavršenom svetu punom iskušenja. Vladika Artemije to nije u potpunosti razumeo.
Sada ćemo da objasnimo u čemu je greh Vladike Artemija u odnosu na Gospoda i samu Crkvu.
.
U čemu je greh vladike Artemija
Prvo, Crkvu apostolsku, odnosno SPC i sve ostale pravoslavne crkve vodi sam Gospod Isus Hrist, on je glava Crkve, on je Put, Istina i Život koji se kroz crkvu objavljuje. Ljudi koji su u crkvi i oko crkve, rekosmo da nisu savršeni, oni su u stalnoj borbi da postanu savršeni. Oni se uzdižu i padaju, počev od vernika, djakona do vladike i patrijarha. Niko od njih nije bezgrešan. Gospod stražari nad svima njima i nama, kao blagi otac i blago i trpeljivo gleda na naše grehe, padove, prelasti i umišljanja. A toga, priznaćete, ima puno. I oduvek je toga bilo. Bilo je jeresi koje su zavladale crkvom i vladale pola veka, pa se ipak crkva toga spasila. Toga greha nisu poštedjeni ni episkopi. Gospod Isus Hrist kao glava crkve sve to gleda, prašta i kažnjava, ali ne na despotski način, već kroz naizgled neprimetne stvari koje se tek kroz decenije ili vekove kasnije sagledavaju.
U svim tim vekovima i tumbanjima, apostolska Crkva je opstala, iako je u crkvi bilo raznih episkopa i raznih patrijarha, bilo je modernista, zilota, reformista, unijanista, novotara, ali sve je njih istorija prebrisala i zaboravila a jedina Sveta Apostolska Crkva postoji i dan danas, i pamti samo one svete i uzvišene ljude koji su Crkvi davali nadahnuće i dobar primer. Uzeću za tu tvrdnju jedan bliskiji i nama razumniji primer: sveti Justin Ćelijski i sveti Nikolaj Velimirović. Sveti Justin Ćelijski je bio oštar i prema Evropi i prema nedostojnim članovima Srpske Pravoslavne Crkve, zbog toga je bio i skrajnut u crkvenoj hijerarhiji, ali je on na kraju postao svetitelj i njegova duhovna pouka je pobedila i ljude i vreme. Iako je video mnogo greha u samoj SPC nije mu padalo na pamet da se odvaja od Crkve, tela Hristovog.
Sličan slučaj je i sa vladikom Nikolajom, koji je doduše dostigao vladičinski čin, ali uz mnogo muke, spoticanja i ljubomore unutar samih crkvenih krugova SPC. I on je video šta sve ne valja u SPC i izabrao je da ono što ne valja u samoj crkvi ispravlja u samom narodu kroz bogomoljački pokret, kroz širenje vere i pravednog života, iako ni sama SPC nije uvek blagonaklono gledala na bogomoljce. Ni sveti Vladika Nikolaj se nije odvajao od svoje Crkve.
A vladika Artemije se odvaja od svoje Crkve, nespreman da oprosti i istrpi grehe svoje sabraće episkopa. On u dubini duše ne shvata da je Srpska Pravoslavna Crkva odraz srpskog naroda, kakav je narod takva je i crkva i obratno, kakva je crkva takav će biti i narod. Koliko se narod potrudi da bude bogobojažljiviji, to će mu bolji episkopi i patrijarsi biti na čelu, i koliko se same vladike potrude oko naroda, toliko će im i narod biti bolji. To se zove sabornost, svi smo jedno i u Jednom, svi smo pozvani da sami sebe i druge spasavamo. Episkop Artemije je pozvan da spasava svoju braću episkope, molitvom a ne porugom, zajedništvom a ne raskolom.
Svi koji znaju vladiku Artemija i koji su mu bliski govore o njemu sa pohvalom. Njegova istinitoljubivost i poštenje, požrtvovanost i upornost u borbi za verske i narodne ciljeve su za svaku pohvalu. Medjutim, njegova preterana revnost i tvrda principijelnost u stvarima koje nisu do njega samog i Božijih zakona, već su greh i trun u oku drugih, odvlače ga u greh. Samo pravednici i proroci Božiji kojima je Gospod direktno dao vlast i silu, kao što je to dao prororku Mojsiju ili Iliji, mogu da daju sebi pravo da sude i da kažnjavaju. Episkop Artemije nema silu Svetog Duha od Boga datog da to radi, iako mu je kao episkopu i nasledniku apostola na zemlji data duhovna vlast nad vernicima. Data mu je duhovna vlast ali nije mu data duhovna sila, nije ju je zaslužio. Jer da jeste, pomerao bi planine.
Tvrdoglavost i upornost sa kojom vladika Artemije istrajava sa svojim ciljevima i naporima je herojska, vredna divljenja i ponosa. Ali ponos prethodi padu, a episkop Artemije je zbog ponosa pravednika pao u bezdan, jer kako kaže poslovica put u pakao je popločan dobrim namerama. Osudio je svoju Srpsku Pravoslavnu Crkvu, osnovao je svoju sopstvenu crkvu nakon dve hiljade godina postojanja jedne i jedine svete apostolske crkve pravoslavne i Gospod će ga zbog toga osuditi. Jer Gospod mu nije dao silu i snagu koju daje pravednicima, prorocima pa i mučenicima da sprovede volju Božiju, već vladika Artemije sprovodi svoju volju.
I sada imamo apsurdnu situaciju da najpravedniji episkop od svih, vladika Artemije, postaje najveći grešnik od svih, nosilac greha koji se ni krvlju ne može oprati pred gnevom Božijim, jer je udario na Crkvu Hristovu, ne shvatajući jednu jednostavnu istinu: sveštenici i episkopi prolaze, Crkva traje. Proći će i biti zaboravljeni svi oni protiv kojih se on bori sada a proći će i on. Proći će novotarije i reforme u crkvi, proći će unijati, proći će nove službe i liturgije, proći će nova crkvena arhitektura, moderne vladike sklone dodvoravanju estradi i politici, proći će ekumenisti, proći će savremeni dogmatičari, proći će jeres. Iza svih sadašnjih grešnika episkopa i sveštenika će i posle svega ostati istinita Crkva Hristova a iza vladike Artemija će ostati raskol i greh.
.
Vladika Artemije i svetitelji, vernici i raskolnici
Srpska Pravoslavna Crkva nisu samo episkopi, sveštenici, monasi, djakoni, vernici. Mi živi telom smo samo deo celokupne crkve koja obitava na Nebu. Srpska Pravoslavna Crkva su Sveti Sava, Sveti Simeon, Sveti car Lazar, Sveti car Dušan, Sveta Petka, Sveti vladika Nikolaj, Sveti Avakum, Sveta Anastasija, Sveti Vasilije Ostroški, Sveti Gavrilo, Sveta Jelisaveta, Sveti Petar Cetinski, Sveti Milutin i mnogi drugi. Da li je Sveti Sava prešao iz Srpske Pravoslavne Crkve na nebu u Istinsku Srpsku Pravoslavnu Crkvu vladike Artemija na zemlji?
Srpska Pravoslavna Crkva su i živi a sveti monasi Svete Gore, monasi i monahinje iz srpskih manastira, blagodatni sveštenoslužitelji srpskih crkava, pravedni mirjani, od kojih mnogi imaju prozorljivije duhovne oči i veće pravo da sude i osudjuju nemoral i greh u krilu Crkve od vladike Artemija. Neki ćute, neki razobličavaju, ali niko crkvu ne napušta.
Da li je to licemerje?
Ne, i apsolutno ne. Ko ne razume hrišćansko učenje u srži, o djavolu i grehu, pokajanju i iskupljenju, ne može da razume ni ovu tvrdnju. Sva priča, napori i dela bilo kog vladike su prazno slovo i prazna dela pred molitvom i podvigom pravoslavnog starca, ave koji se moli u svojoj keliji. Njegova molba i molitva koju Bog usvoji su mnogo jača sila od deset hiljada bezbožnika koji kidišu na crkvu. Te svete osobe, duboko skrivene u krilu crkve, svete monahinje i monasi, oni molitvom čuvaju Srpsku Pravoslavnu Crkvu i isteruju greh na videlo. Njihova molitva poziva grešne na pokajanje a ne na raskol. Njihova molitva angažuje Gospoda, a bez Boga se ne može ništa činiti. S kim je Bog, on je nepobediv. Vladika Artemije je na to zaboravio, on borbu vodi sam, bez ibzira na pristalice koje ga okružuju.
Zaboravio je vladika Artemije da se Crkva može menjati samo unutar same Crkve, kada svojim autoritetom i životom svedočite to za šta se zalažete. To rade svi oni Bogom nadahnuti sveštenici, monahinje, monasi i vernici, koji svojim primerom i ljubavlju ispravljaju, popravljaju, upozoravaju. Pravoslavlje je religija ljubavi, trpljenja i blagosti. To je sila Svetoga Duha koja crkvu održava.
Gnev i ljutnja, osudjivanje i gorko prozivanje koju sebi dozvoljavaju otpali od crkve a povedeni njima i vernici raskolnici, zadojeni poluistinama, pa čak i da su isprovocirani i stvarnim gresima, nisu pravoslavlje, ne slave Boga i svoju Crkvu, nego prizivaju djavola, podele, sukobe. Gospod nam s razlogom šalje ponekad takva iskušenja da se ne gnevimo nego da se smirujemo, da ne mrzimo nego da volimo, da ne osudjujemo, nego da opraštamo.
.
Pokajanje i oproštaj vladike Artemija
Čudni su putevi Gospodnji, zaista. I iskušenja kojima smo svi mi izloženi. Vladika Artemije je izložen iskušenju nepravde koja ga je svuda pratila i izazivala, i Gospod ga je stalno pozivao da bude blag prema grehu drugih, da u svom duhu ojača trpeljivost i blagost, jer sam Bog je blagost a ne gnev, ali vladika Artemije se obuzeo pravedničkim gnevom i rešio da ide sam, da se odvoji od Crkve.
To mu je greh koji ni krvlju ne može sprati. I odličan je primer kako prefinjen i lukav način satana koristi da sablazni čoveka, episkopa, pravednika, i da ga ubaci u svoju mrežu i duhovni pad. Mnogo manje prefinjeni načini satanske prevare su ubedjivanje drugih episkopa da rade na ekumenskom udruživanju, na instrumentalizaciji politike za interese crkve, na približavanju centrima svetske moći, na modernizaciji drevne crkve da bi bila prihvatljivija svetu, jer sve su to jednostavne obmane, nadahnute sitnim strastima slavoljublja, romantičnog egoizma i želje za vlašću. Slabost vladike Artemija je gordost, a ona se najteže iskorenjuje iz karaktera.
Kada bi Gospod Bog pogledao vladiku Artemija i uklonio opsenu sa njegove duše da je on istiniti prorok i tumač istinite Crkve, pa da se vladika Artemije pokaje svestan svog greha osudjivanja i netrpeljivosti, pa da na kolenima ode kod Patrijarha Srpskog i zamoli za oproštaj. Da suzama izmoli oproštaj za svoja sagrešenja prema Crkvi Hristovoj. Da sve svoje pristalice koje ga u crkvenom raskolu prate, zamoli za oproštaj što ih je poveo pogrešnim putem. Da u smirenoumlju potraži oproštaj od velikog vladike Gospoda Isusa Hrista što je njegovu Crkvu napao i svoju crkvu stvorio bez blagoslova sa neba. Verujem da bi mu sami blagi Bog oprostio vodjen rečima Sina Božijeg Isusa Hrista: „Ako ti sagreši brat tvoj, nakaraj ga; pa ako se pokaje, oprosti mu. I ako ti sedam puta na dan sagreši, i sedam puta na dan dođe k tebi i reče: Kajem se, oprosti mu.“
A crkvena istorija bi zabeležila da je nekada živeo vladika Artemije koji je pao u greh raskola ali je svojim pokajanjem i svojom žrtvom odricanje sebe i sopstvenih strasti i misli, dosegao svetlost Istine, oprostio grehe sabraći, i osnažio crkvu svojim primerom pokajanja i prašatanja. To njegovo vraćanje u krilo Srpske Pravoslavne Crkve ne bi bila pobeda drugih episkopa, niti uniženje episkopa Artemija, to bi bila pobeda ideje pravoslavlja i praštanja. Tada bi vladika Artemije zaslužio venac mučeništva, jer je svoj nepobedivi karakter trpljenjem pobedio. Jer kako kaže ruska poslovica: „Za lečenje karaktera nema doktora.“ Osim Gospoda.
Oprosti vladiko Artemije svima pa i sebi.
„Jer ako opraštate ljudima grehe njihove, oprostiće i vama Otac vaš nebeski. Ako li ne opraštate ljudima grehe njihove, ni Otac vaš neće oprostiti vama grehe vaše.“
Š.V. (Ime autora poznato Redakciji)
Nada, sad vi kliknite ovdje pa možda neke stvari prepoznate
https://sites.google.com/site/molitedragadjeco/dolazak–antikrista
Sad idem. Isprika svima.
Г. НЕБОЈША,
Претпостављам да си читајући Јеванђеље запазио упозорење Господње о томе да ће доћи вуци у јагњећим кожама и преварити многе.
Бирај брате да ли ћеш ићи за пастирима добрим који живот свој дају за овце, или за пастирима који распуђују стадо Христово.
Ови други не доносе благослов већ проклетство и зовемо их лоповима, разбојницима, лажовима, вуковима у јагњећој кожи, фарисејима, лицемерима… угледајући се на Христа.
Онима првим се обраћамо са свети владико! И иштемо благослов од њих.
.
Ко су први, а ко други и како то да разазнаш?
Помоћиће Ти свесрдо архим. САВА ЈАЊИЋ настојатељ ман. Дечана својом дивном књигом ЕКУМЕНИЗАМ И ВРЕМЕ АПОСТАСИЈЕ.
То што је, касније, Сава издао себе, веру, народ и Бога, нека Те не збуњује. Он је за собом оставио том књигом неизбрисив траг који заслужује наше поштовање јер је посведочио истину и исповедио веру православну.
Чињеница да је Јуда издао Христа, не негира претходну чињеницу да је Јуда био један од ДВАНАЕСТОРИЦЕ ученика Господњих.
Јуда се раскајао и обесио.
Раскајаће се и Сава кад види да је искоришћен за једнократну употребу и да се након извршења прљавог посла на њега неће окренути његови налогодавци као што се не окрећу на тоалет папир што оставе иза се.
Не дај Боже да и Сава иде до краја Јудиним путем на који је крочио!
Нека би му Бог дао да поступи као БЛУДНИ СИН. И врати се оцу.
Наћи ће га у некој од КАТАКОМБИ које је генијално предвидео и описао у поменутој књизи.
.
Стражи брате Небојша над душом својом.
То ће Ти бити од веће користи него што призиреш од тога да ли сам ја писац текста или ми га је издиктирао, како рече и остаде жив, Милоје или Стефан.
–
Твојој информисаности да избегнеш замку могу допринети књиге из БИБЛИОТЕКЕ БРАТОЉУБЉЕ КОЈЕ СУ ПОБРОЈАНЕ У ЈЕДНОМ ОД ГОРЊИХ КОМЕНТАРА.
–
Али ако ниси у могућности до њих доћи, ево једног кратког текста који ће Ти поправити диоптрију:
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/Ecumen/ecumen27.htm
–
Ако хоћеш савршен да будеш и да препознаш све новатарије препоручујем Ти Служебник, који Иринеји нису стигли још да измене, мада ће то можда постићи с обзиром да су до сад НЕКАНОНСКИ сменили Владике Артемија, Василија; Константина…
Лажни пастири ће ускоро бити већина ако их не заустави Бог и народ Божји, па ће верификовати Иринејеву издају у Равени, другог Иринеја у Бечу.
Није искључено да ће баталити Служебник и СПЦ као што су то учинили у Црној Гори, на Косову…
Али ничија до зоре није горела.
Проћиће они.
Прошли су и гори.
И као што не знамо име богаташа за разлику од УБОГОГ ЛАЗАРА, тако се неће знати за неке иринеје,амфилохије, тодосије.
А за прогнане епископе Артемија, Василија, Константина …ће се знати.
–
Свако добро, брате Небојша.
.
G.Milenko ili brate Milenko
Citajuci jevandjelje zapazio sam da se spominje i da ce doci mnogi lazni proroci i iiscjelitelji i oni koji ce se predstavljati lazno..tako da moze i ta sumnja biti
G.Milenko ne prizirem ja da li ste vi Miloje ili Stevan jer sam pitanje postavio njemu-njima(iz razloga sto su on-i poceli pricati u jeresi i ekumenizmu i koristili malo „teze“izraze)a vi ste se javili sa odgovorom,pa je zato pitanje bilo i postavljeno,prema tome nema razloga da to ne kazem “ i ostanem ziv“ ne vidim sta je tu neobicno ili ne daj Boze uvrjedljivo?
Sto se tice da li ce „Irineji i ostali“da izmjene sluzbenik to cemo vidjeti,priznacete da i vi ne znate da li ce to biti jer je to u domenu nagadjanja
I nema razloga da mi kazete evo tekstova koji ce vam popraviti dioptriju jer g.Milenko ja dobro vidim ali sam rekao i ponovicu jos da me razumijete:ne da ne vidim nego nisam bio upoznat u citavu stvar sa vladikom Artemijom iz razloga sto nisam bio previse zainteresovan misleci da je to unutrasnja stvar SPC,pa nema potrebe da mi na takav pomalo podsmjesljiv nacin obracate da popravim dioptriju.Vidim dobro jos,hvala na pitanju g.Milenko,nadam se da i vi vidite dobro
I da li ,po vasem misljenju,onda posto su u SPC ( mislim u vrhu)fariseji ,i ostali Irineji trebali prestati ici u SPC dok se ne promijeni patrijarh i ostali ekumenisti?
Takodje mi niste rekli da li je pogresno biti pacifista?
Sve najbolje i vama i pozdrav g. i brate Milenko
Небојша,
Да ли треба ићи у Цркву док њоме владају одступници?
Свети оци кажу: БЕЖИТЕ ОД ЊИХ ГЛАВОМ БЕЗ ОБЗИРА, БОЉЕ ЈЕ ДА СЕ МОЛИТЕ ПО КУЋАМА НЕГО С ЊИМА.
Канони кажу да је узимање благослова од јеретика проклетство тј. злослов.
.
Г Иринеј каже да је ЕКУМЕНИСТА
СВ:ЈУСТИН КАЖЕ: ЕКУМЕНИЗАМ ЈЕ СВЕЈЕРЕС
–
Сам мораш одлучити тј. БИРАТИ између: СВЕТЛОСТИ ИЛИ ТАМЕ, БОГА ИЛИ ЂАВОЛА…
–
НАРОД ВИШЕ ВОЛИ ДА ИДЕ У ПУСТИЊЕ; КОЛИБЕ; КАТАКОМБЕ него у њихова зборишта.
Обрати пажњу: кад они негде служе (НИШ;ЧАЧАК) тог дана су забрањене литургије у околним црквама, а вероучитељи воде ђаке на поклоњење као у време Тита, уз претњу неоправданим изостанком за оне који не дођу на поклоњење (Валу).
–
Погледај сајт СПЦ и видећеш негде прошле године на задушнице тзв. Патријарх је служио литургију у Саборној цркви у Београду. Више је било служашћих него народа.
Та шачица људи се морала молити да ОН (ЈЕРЕТИК) „ПРАВИЛНО УПРАВЉА РЕЧЈУ ИСТИНЕ БОЖЈЕ“
То није МОЛИТВА, то је РУГАЊЕ.
–
Бирај брате Небојша:Христа или Барабу.
Од тог избора зависиће Твоја будућност!
Христос по среди нас.
Imao sam simpatije prema svim onim verujućima koji su dizali glas protiv odstupanja od vere, ali Grešni Miloje i ekipa su skroz duhovno pali u ozbiljnu prelest. Komentar iznad mene to potvrdjuje.
A najjača potvrda njihove prelesti je što ih ni jedan od poštovanih i u narodu cenjenih monaha i jeromonaha nije poslušao i krenuo sa njima i monahom Artemijem. Oci i monasi kao Gavrilo iz manastira Lepavina, otac Stefan iz Remete, otac Serafim iz Bjelih voda, otac Rafailo iz Maina, otac Simon, otac Nikodim iz Kareje, idt, niko nije krenuo sa raskolnicima. I u njihovim manastirima i crkvama i dalje se služi Sveta liturgija pod blagoslovom Srpske pravoslavne crkve i silazi Sveti duh.
Ali isto tako, na svakoj tribini ili predavanju koje neko od ovih divnih ljudi i duhovnika drži, naidje neki pametnjaković iz ekipe Grešnog Miloja i sličnih i počne da sablažnjava narod svojim stavovima o grešnosti patrijarha, crkve, sinoda. I to rade zadnjih dve decenije stalno kao ponavljajući kao papagaji nekoliko opštih fraza, uveličavajući stvari do neslućenih granica zavera i iskrivljavanja istine. Tim pre što stalno dogadjaje istrgnu iz konteksta i tumače ih kroz svoju prelast.
U vremenu kada se zlo organizuje i udružuje protiv pravoslavlja, i kada crkva čini vidljive i nevidljive napore da nas od toga zaštiti, ne samo Srbiju nego i sve ostale zemlje, počev od Rusije i nošenja pojasa Bogorodice po Rusiji, do slanja čudotvornih ikona Svetogorskih svuda po pravoslavnim krajevima, dotle grupica bezumnika i tvrdih vratova muti narod svojim prelastima.
Ništa od njih čestito pravoslavno nećete čuti jer je njihov um sektaški, oni nisu ni blagi u srcu a ni prostodušni, već su to ljudi koje samo gnev, jarost i osećanje posebnosti vode. Oni ne znaju šta je sabornost i to da brat brata spašava kroz molitvu a ne da rešava stvar kao Kain i Avelj.
G.Milenko
Ja sam izabrao,tako da nemam sta birati,izabrao sam da vjerujem u jednog gospoda Boga…i u jednu,svetu sabornu i apostolsku crkvu…
Naravno vi imate prava da vjerujete u sta zelite i ja vam to neosporavam,moje reagovanje na ovaj tekst vise je bilo na komentare jer su od pojedinih bile upotrebljene teske rijeci,pogrde,a sa vrlo malo argumenata,napadali su se ljudi i zato sto su katolici itd.
Mislim da za to nije bilo razloga i ja sam samo na to ukazao,vama zelim svako dobro i od Boga zdravlje,ne bih zelio da vam vise uzimam vrijeme.
Brate Milenko, divim se istinskoj dobroti tvoga srca, da objasniš gospodinu „Nebojši“ makar i deo nepravilnosti u našoj SPC, dodao bih još nekih užasnih novotarija koje se čine u većini eparhija a najviše u Bačkoj eparhiji.Sam Bogoslužbeni poredak Svete Liturgije se vrši bez služebnika,jer to što čine nigde i ne postoji.Izbacili su Herumivsku pesmu , molitve koje se čitaju tiho Čitaju naglas, izbacili su molitvu ( I molim ti se Bože naš), služe sve vreme sa otvorenim dverima, zavesu ne navlače, skratili su pojedine jektenije , narod pričešćuju bez posta i ispovesti , u oltar uvode katoličke sveštenike koji ne samo što čitaju sivol vere, već dele naforu vernom narodu.Velika su njihova bezakonja, sve to štite kordonima policije bilo gde da se pojave. Ispred Patrijaršije postavljena je policajska karaula, kao da su u patrijaršiji Nato starešine a ne Pravoslavne vladike. Nemaju oni više vere, da će ih Gospod sačuvati, već se više uzdaju u policiju.Gospodine „Nebojša“ ,trebalo bi mnogo, mnogo prostora da se izlože sve nepravilnosti i bezakonja, Vama bih preporučio knjigu TAJNA BEZAKONJA koju je napisala grupa autora u izdanju Revnitelj Niš.Gospodine „Nebojša“ nisam u potpunosti ubeđen da Vi toliko ne poznajete Svetu Liturgiju pa ne razlikujete bezakonje koje se čini zadnjih godina,ali i pored svega praštajte nije mi bila namera da Vas bilo čim uvredim.
G.Slavko
Nema potrebe da stavljate navodnike ispred moga imena jer to jeste moje ime,a vi ako hocete vjerujte,ako ne i nemojte ja svakako necu vas oslovljavati sa „Slavko“
Ja sam pitao cisto zato sto se na mnogo mjesta pominje novotarije,pa sam kad vec znate pitao da mi pojasnite,ali nije moranje i svakako ne treba ulagati trud.
Upoznat sam sa pricestima bez ispovesti odnosno o ,da tako kazem.grupnoj ispovjesti u kome se samo pita jeste li gresni a negdje ni to a za skracenje jektenija i citanje na glas molitiva koje se citaju tiho nisam znao pa sam zato i pitao.
U svakom slucaju hvala na odogovoru i svako dobro.
[…] текст Случај владика Артемије и СПЦ који је објављен на нашем сајту стигла је и једна дужа […]
PREPORUCUJEM DA SVI KOJI SU UCESTVOVALI ILI PRATILI OVU POLEMIKU OBRATE PAZNJU NA VEOMA OZBILJAN TEKST AUTORA
GORICE TRKULJE
.
Писмо читалаца – Случај владика Артемија
На текст Случај владика Артемије и СПЦ који је објављен на нашем сајту стигла је и једна дужа реакција. Писмо читалаца и критички осврт на текст нашег аутора
Опет о ‘‘случају владике Артемија“
Случај владика Артемије и реакција читалаца на текст са Баште БалканаНа сајту Srbin.info, који радо посећујем и чије текстове са пажњом читам, појавио се текст под насловом “Случај владика Артемије и СПЦ – мученик или грешник, правда и грех, опроштај и праштање“, који ме је посебно заинтересовао. С обзиром на то да већина текстова на овом сајту оставља утисак озбиљног приступа са патриотским садржајем, очекивала сам једну студиозну анализу овога што је аутор назвао “Случај владика Артемије и СПЦ…“ Зато сам пажљиво читала текст за који се може рећи да представља низ реченица које су најчешће у потпуној противуречности једна са другом. Потребна је солидна концентрација да би се пратио текст и да би се схватило “шта је песник хтео да каже“. Teк на самом крају, све постаје јасно.
Прво што човек може да уради је да погледа ко је аутор. Тражећи “борца за истину“ дошла сам до сајта http://www.BastaBalkana. Латинични сајт што указује да му србске националне вредности нису баш блиске. Сајт се претежно бави другом тематиком. Али, ни ту нема потписа. Само псеудоним ( Š.V.)!
Није потребна никаква храброст написати текст у коме се владика Артемије оптужује, осуђује, блати, омаловажава, понижава… То је, у ово време општег безакоња и пада моралних вредности, чак веома пожељно. То је начин да се додвори државним и црквеним властодршцима. Тиме се може скренути пажња на себе и извући многа земаљска корист.
За потврду овога става имамо обиље злонамерних текстова крцатих неистином или полуистином, а објављених на многим званичним сајтовима и у медијима.
Јер, ко још у времену свеопште ЕУфорије и свеопште екуменске “љубави“ брине за Истину, за човека, за људске душе?
Зато и чуди да испод текста нема потписа.
Аутор је написао текст који није желео да потпише. Значи, он се, овим поступком, свог текста одрекао.
Па ипак, објавио га је…
Поставља се питање треба ли уопште читати такав текст? Треба ли о таквом, непотписаном тексту размишљати? Треба ли га анализирати?
У нормалним околностима, НЕ.
Али, у овом времену свеопштег одступања од поретка, од закона, прописа, … ма колико било мучно исчитавати контроверзне реченице и тражити смисао у њима, ствар је одговорности пред Господом и пред небеском Србијом,не прећутати још један неправедан, подао и суров напад на владику Артемија, страдалника косовско-метохијског. .. Јер, знамо да се“ ћутањем издаје Бог“. Томе нас је поучио св. Григорије Богослов.
Чланак има форму интервјуа, само што не знамо ко поставља питања, а ко на та питања одговара.
Анонимни аутор на самом почетку текста каже: “У Србији влада међу верницима конфузија око лика и дела владике Артемија.“
Није могуће сложити се са овом тврдњом. Конфузију “око лика и дела владике Артемија“ желе они који су и направили ‘’случај владике Артемија’’.Конфузију намерно стварају они који су и земаљске законе и каноне “окачили мачку о реп“, који су, по налогу “султана“, спремни да скину главу ономе ко се у времену бескичмењаштва и бешчашћа и усуди да брани светоотачко предање, епископску заклетву, своју епархију, своју духовну децу, своје стадо, свој СРБски народ, завештања светих мученика и заветника косовских …
Прави верник, онај ко је истински заинтересован за “случај владике Артемија“, упркос стравичној медијској хајци и кампањи која није завршена, упркос смућивању које спроводе стручњаци за то, може да сазна Истину.И зна Истину.
Зар није речено: “Сазнајте Истину и Истина ће вас ослободити“?
Наравно, потребна је смелост да се Истина тражи и спозна, а још већа да се уз њу стане, да се Истина исповеди. Зато, прави светосавци, верници, немају дилему, ЗНАЈУ “ … да је владика Артемије мученик новог доба, борац за Косово и Метохију и чистоту вере, који је из политичких и дипломатских разлога уклоњен из своје епархије … од стране лицемерних епископа“. (1)
Сведоци смо да је много оних који јавно исповедају Истину, и зато страдају, на правди Бога, као и сам прогнани владика.
Много је оних који знају Истину, али је саопштавају “ у пола гласа“ и само својим поузданим људима.
Највише је оних који ту Истину често не смеју ни самом себи са признају, бојећи се да их и у томе не открије “велики брат“, и да због тога не изгубе неку од бројних овоземаљских привилегија.
Уосталом, зар није много лакше, а и исплативије “бацити камен“ на онога кога већ сви каменују? И не питати, ни њих, ни себе: “зашто?“
Да ли су тужиоци у својим оптужбама изнели доказе за своје тврдње?
Да ли је било суђења?
Чл. 111 Устава СПЦ каже: “Епархијског архијереја може Свети Архијерејски Сабор са управе уконити само по канонској одлуци, или га разрешити по доказаној немоћи“.
Није ми циљ да анализирам текст пун противуречности, нити да доказујем оно што је свакоме ко је искрен и добронамеран и доступно и јасно …
Па ипак, реченица “Мада, можемо слободно рећи његово лично осуђујуће понашање према браћи епископима и ревносна тврдоглавост у непослушању патријарха и Синода му не иду у прилог,“(2) захтева да јој се посвети одређена пажња.
Редовно пратим сва догађања везана за прогон владике Артемија. Много пута сам слушала његове беседе, његове пастирске поуке и очинске савете. Његова непоколебљива и истрајна борба за очување чистоте Православне вере изазива поштовање, подсећа све нас на то шта нам је дужност када је вера у опасности, опомиње, звони на узбуну, позива на одбрану светог предања… Његова вера је древна, апостолска буктиња која светли и разбија мрак лажног исповедања вере. То је вера која православне испуњава и греје особеном, јединственом милином и радошћу. Његова вера је бескрајна захвалност Господу Богу… То је чудесно и потпуно предавање Вољи Господњој и непрекидна молитва Господу да нас на тешком путу не остави без Своје помоћи. То је вера која својом снагом привлачи мноштво устрепталих душа и којој оне хрле да се испуне благодаћу којом Господ изобилно дарује страдалника и мученика рашко-призренског и косовско-метохијског. То је вера исповедника Православља .
Јер, владика Артемије је Пастир Добри који у свакој прилици сведочи Истину и поучава. И речима, а још више делом. Личним примером. Такве учитеље народ највише цени. За таквима смело корача.
Никада нисам уочила да владика осуђује било ког епископа. Владика Артемије осуђује непоштовање канона, нарушавање богослужбеног поретка, бори се за Истину, бори се за очување вере, али не осуђује никога… Он се више пита и чуди: како је могуће да епископи ћуте на сва безакоња која се спроводе, на новотарије, на екуменизам, на сву “силу и неправду“ која је зацарила светом и нашом Црквом.
Рекла бих, владику Артемија чуди то што су епископи СПЦ замукли, што се не чује ни најмањи знак протеста против гажења светоотачког предања, против нарушавања богослужбеног поретка,што не устану против екуменизма и унијаћења које не види само онај ко грчевито жмури … само онај који неће ни на тренутак да отвори очи.
Врхушка СПЦ је дебело загазила у екуменизам, рушећи последње вредности у друштву. Због тога губи утицај у верном народу.
А сада да појаснимо шта значи “Ревносна тврдоглавост у непослушању патријарха и Синода“(3). У чему се састоји “непослушање патријарха“?
Није ли предстојатељ СПЦ много пута исказао непоштовање канона, светих отаца, Светога Саве на чијем трону без страха и стида још седи? Није ли за себе рекао да је “екумениста и пацифиста“?
Ако св. Јустин Ћелијски за екуменизам има само једно име “свејерес“, шта треба да уради православни владика: да “послуша патријарха, и тако, и сам постане јеретик“, или да покаже “ревносну тврдоглавост у непослушању патријарха и Синода“?
Непознати аутор констатује: ‘’…владика Артемије је генерално у праву у скоро већини ствари, осим у суштини… он је епископ праведник који иде у пакао због својеглавости. Његов грех је…, јер он се одвојио од Цркве.’’
Зар нисмо у многим изјавама владике Артемија могли да чујемо и да прочитамо питање, које је најбољи одговор на ову тврдњу: “Где сам ја то отишао? Од чега сам одступио?“
Зар нас Символ вере не учи: “ верујем… у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“?
Ако великодостојници тврде да има много цркава, ако је за њих папа ‘’свети отац’’, ако му иду на поклоњење, примају од њега напрсни крст и друга “одликовања“, ако је СПЦ чланица Светског савета Цркава, верују ли они у “једну, свету, саборну и апостолску Цркву?“ Ова два не иду заједно, јер једно искључује оно друго. То је свакоме јасно.
Није се владика Артемије одвојио од Цркве којој је Христос глава… јер он је послушни ученик оца Јустина који неодступно следи свога Учитеља.
О. Јустин, неоспорно, ужива велики углед у православном свету који често цитира његов став да су три највећа пада у историји људског рода: Адамов пад у Едемском врту на Истоку, Јудино издајство Господа Христа и папин пад.
Морам да подсетим да је “руководство“ СПЦ, оца Јустина прибројало светима, али је са Богословског факултета у Београду његова Догматика избачена. Њу студенти богословије нису обавезни да уче?!
Није ли у питању лицемерје и формалност?
Тако постаје јасно да је све ово што нам се догађа врло озбиљно и судбоносно.
У времену свеопштег пада “официјелног православља“, у времену поплаве јеретичких пошасти, није лако сачувати верност Христу, верност Истини. А Он је “Пут, Истина и Живот.“ (Јов. 14,6). И другог, правог пута нема.
Кад неко одступа од Истине, зар не одступа од Христа?
Знамо да су дела без вере мртва и да вера без дела није права. Да су дела вере испуњења заповести Господњих, а не добра дела људска. Тек испуњењем Заповести Вера постаје жива.
Владика Артемије је све препустио Богу. Од тренутка када је, пре више од педесет година примио монашки завет, и када је отишао у Црну Реку, и када је хиротонисан за епископа рашко-призренског, и када су га, слушајући политичке моћнике и кршећи устав СПЦ и каноне, протерали са Косова и Метохије, и када је из Дубоког Потока, принуђен да крене у егзил… Као многи свети пре њега…
Владика Артемије не пристаје на богоодступничко понашање. У томе је сва његова “тврдоглавост“ и “непослушност“.
Вера коју владика носи, којој нас учи и којом је испуњена православна душа је драгуљ у мору обичног камења… На тој и таквој вери Господ је саградио своју “Цркву коју ни врата пакла не могу разрушити“.
“ По делима њиховим, познаћете их“ речено је. И по делима их и препознајемо…
Може се полемисати скоро са сваком реченицом наведеног текста. То нећемо чинити.
Издвојићемо још само неколико реченица чијом анализом ћемо настојати да покажемо нетачност изнете тврдње.
Аутор, између осталог, каже: “Он се одвојио од Цркве и одвојио се од Христа… Његова служба нема благослов патријарха … Сви се мењају, мења се и Црква, сви греше намерно или ненамерно, али истина Светог Духа у њој остаје вечита“.
Поставља се питање: Ко се, заправо, одвојио од Христа? Онај који и животом и страдањем исповеда “једну свету, саборну и апостолску цркву“ или онај ко учествује у међурелигијским, екуменским “исповедањима вере“? Одговор на ова питања је јасан и недвосмислен.
Православнима, али и свима који су упознали Православље, је познато да Православна Црква не сме да се мења. Ову истину прихватају чак и неправославни теолози. Православна црква има задатак и мисију да се труди да измени свет, да га поправља, усавршава. Да човека обожи, да га Господу приближи и Њему уподоби. Православна црква мора да се одупре свим захтевима чији је циљ да се она промени, да она одступи од светог предања. Православна Црква се не мења, јер само док се придржава предачких принципа, она је “црква потпуног освећења“, црква у којој човек налази прави пут ка Богу, црква у којој је христоликост циљ, најважнији задатак и смисао постојања. Православни знају да се Православна црква не сме мењати, јер је и Христос један исти и непроменљив. И од тога знања не одступају. То је вера која води “свеосвећењу свега“.
Зар може да постоји “истина Светог Духа “ у институцијама које себе називају црквама, а које су одступиле од светоотачког предања?
Зар се “снага, дубина, и лепота Православља“ не састоји управо у његовом потпуном очувању аутентичног хришћанства?
Још каже аутор наведеног текста: “ А владика Артемије се одваја од своје Цркве, неспреман да опрости и истрпи грехе своје сабраће епископа?“
Чиме анонимни аутор доказује ову своју трвдњу? Зар владика Артемије своје прогонство и прогонство свога бројног монаштва – “ грех сабраће епископа“ не трпи? И то достојанствено и непоколебљиво.
Š.V. још каже:
“… Епископ Артемије је позван да спасава своју браћу епископе молитвом, а не поругом, заједништвом, а не расколом…“
Безброј пута сам чула да се владика и сво монаштво његово моли за прогонитеље своје. И да се моле за све православне…
Никада нисам чула да се владика Артемије неком наругао. То чак ни у мноштву лажних оптужби нисам прочитала. Поготову не некоме од “сабраће епископа“. Али, сви смо чули неке од његове “сабраће епископа“ не само да му се ругају, већ да га проглашавају умоболним, да га најбезочније оптужују, да га проглашавају лоповом, да га осуђују, да га расчињавају…
Шта значи тврдња Š.V: “…његова претерана ревност и тврда принципијелност у стварима које нису до њега самог и Божијих закона, већ су грех и трун у оку других, одвлаче га у грех“?
Зар је ревност и принципијелност у исповедању вере и у борби за очување СРБских националних интереса грех?
Очигледно, по некима јесте. Њима се придружује и Š.V.И још каже:
“… епископ Артемије је због поноса пао у бездан,… осудио је своју Српску Православну Цркву, основао је своју сопствену цркву… јер је ударио на Цркву Христову“?!
На Цркву Христову нису ударили они који Истину замењују лажима, који оптужују без доказа, који суде без суда, већ – прогнани, оптужени, оклеватани, без суда осуђени… владика Артемије?!
Заиста, чудно запажање!!!
И опет, по ко зна који пут, ни једног доказа у силним, перфидним оптужбама!
Особа Š.V. која је писала овај текст се бори сама са собом. Није ни мало лако прихватити чињеницу да се урушава и последњи бастион, последња линија одбране вере и нације. То је ужасно болно и тешко сазнање. Зато је лакше бежати од Истине.
Али, да ли се тако исповеда вера у Христа? Је ли то пут којим су ишли србски светитељи и мученици? Да ли су они примали папине напрсне крстове и дичили се тиме? Да ли су они качили каноне мачку о реп или су са “претераном ревношћу и тврдом принципијелношћу“ остајали на тешком путу исповедања вере православне, по цену страдања, како то, следећи их, данас чини владика Артемије?
Је ли народ таквога поданичкога духа подигао све те велелепне задужбине у чије свете олтаре “сабраћа епископи“ уводе јеретике? Да ли је тај народ папу звао “свети отац“? Не рече ли Свети Сава: “Срби, народ мој, Христови су, а не папини!“?
Да ли је Свети Сава палио свеће у синагоги? ( Опрости, Свети Саво!)
Никада не могу да заборавим ужаснут и запрепашћен поглед једног младог човека који се случајно нашао у прилици да чује разговор о прогону владике Артемија и монаштва, о томе како је патријарх Иринеј палио свеће у синагоги и шта канони о таквом поступку кажу.
Он је, скоро очајно узвикнуо: “немогуће, они ТО не смеју да ураде!“ Рекли смо му да не мора нама да верује. Нека се он сам заинтересује, нека претражи на интернету ову тему, нека прати шта се догађа, и неће проћи много времена, а њему ће бити јасно…
Најлакше је оптужити владику Артемија… За то није потребна никаква храброст. То свако може да учини и да се слободно потпише пуним именом и презименом. За то “богоугодно дело“ може бити и знатно награђен од моћних владикиних прогонитеља. Наравно, то може само онај ко се Бога не боји, а људи не стиди…
Верујем да ће Š.V. из те тешке, унутрашње борбе изаћи духовно ојачан, да ће, ма како болно и тешко било, почети да се за веру Православну бори храбрим исповедањем, и по цену страдања …
Ученици и следбеници великих светитења знају и следе њихове поуке које препоручујем и анонимном аутору текста “Случај владике Артемија и СПЦ -мученик или грешник, правда, грех, опроштај и праштање.“
Ево пар душеполезних савета:
Св. Владика Николај:
“Народ не треба да следује својим слепим вођама кад га ови воде путевима лажним и удаљују од Бога и Божјег Закона“.
Св. Јустин Ћелијски:
,,Немојмо да се деси да тај још верујући народ Божји једнога часа дође до тога да данашње Епископе не признаје више за носиоце и чуваре апостолско-светоотачке вере, како је то знао чинити православни народ много пута у својој крстоносној историји.”
Свети Анатолије Оптински:
„Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи и, као што су предсказивали Свети Оци, тада на архијереским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и преластиће (обмануће) многе. Непријатељ рода људскога дејствоваће лукаво да би, ако је могуће, на јерес навео и изабране. Он неће почети да грубо одбацује догмате о Светој Тројици, о божанствености Исуса Христа, о Богородици, него ће неприметно почети да унакажава Предање Светих Отаца од Духа Светога – учење саме Цркве. Довијања непријатеља и његове „типике“ приметиће веома мали број њих, оних који су најискуснији у духовном животу. Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите и у незнању. Он је рекао: „По плодовима ћете их познати“. И ти по плодовима, то јест по деловању јеретика, настој да их разликујеш од правих пастира. Ти духовни лупежи, који разграбљују духовно стадо „не улазе на врата у тор овчији него прелазе на другом месту“, као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божије уставе. Господ их назива разбојницима.
Заиста, њихова права дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбљивати. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачкога Предања и Богом установљеног поретка знај да су се јеретици већ појавили, мада ће можда до одређеног времена скривати своје зловерје, или ће неприметно унакажавати божанствену веру, да би боље успели, о