Slučaj Vladika Artemije i SPC – mučenik ili grešnik, pravda i greh, oproštaj i praštanje
SPC i slučaj raskola vladike Artemija koji se sa delom monaha i monahinja odvojio od crkve i stvorio svoju crkvu. Ko kome treba da oprosti?
„Ni krv mučeništva ne može izbrisati taj greh raskola“ – Sveti Kiprijan Kartaginski
Da li je vladika Artemije u pravu ili ne?
U Srbiji vlada medju vernicima konfuzija oko lika i dela vladike Artemija. S jedne strane su oni koji ga osudjuju i smatraju jeretikom, s druge strane su oni koji mu veruju i koji smatraju da je vladika Artemije mučenik novog doba, borac za Kosovo i čistotu vere, koji je iz političkih i diplomatskih razloga uklonjen iz svoje eparhije i aktivnog crkvenog života od strane licemernih episkopa.
Običan vernik postavlja sebi pitanje da li je vladika Artemije u pravu, jer većinu stvari zbog kojih se sukobljavao sa drugim episkopima i Sinodom, možemo smatrati da idu u njegovu korist. Njegovi stavovi su naizgled principijelni i u kanonskom duhu. Mada, možemo slobodno reći njegovo lično osudjujuće ponašanje prema braći episkopima i revnosna tvrdoglavost u neposlušanju patrijarha i Sinoda mu ne idu u prilog.
Da li je vladika Artemije pravednik koji je stradao istine i Hrista radi ili pak jeretik koji je upao u prelast?
Sa naše strane sagledavajući stvari, bez pretenzija da dajemo konačan duhovni sud, jer i ne znamo sve detalje, vladika Artemije je generalno u pravu u skoro većini stvari, osim u suštini. Kako stvari stoje on je episkop pravednik koji ide u pakao zbog svojeglavosti. Njegov greh je kako kaže Sveti Kiprijan Kartaginski toliki da ga čak ni mučeništvo i krv ne mogu sprati, jer on se odvojio od Crkve.
.
Zašto je kriv vladika Artemije
Prosečan vernik će se zbuniti i postaviti logično pitanje: „Ako je vladika Artemije u svemu u pravu, i ako Crkva i drugi episkopi donose loše odluke i nisu ponekad u skladu sa crkvenim kanonima i zakonima, nisu pravedni po Jevandjelju i predanju, kako to da je on grešan a oni ispravni?“
I još će s pravom vernik postaviti pitanje: „U predanju i Poslanicama apostola je zapisano da ko se odvoji od zakona Božijih, da se odluči (odvoji) od Crkve“, pa ako su većina episkopa u nekanonskom ponašanju, a vladaju Crkvom, takva Crkva ne može biti dobra, ne drži se slova Zakona. Onda je u redu ići sa vladikom Artemijom i pohadjati njegove službe koje pak nisu priznate od Srpske Pravoslavne Crkve“.
Čak i da je sve to tako crno belo, a ipak nije, vladika Artemije nije mučenik nego grešnik. Njegova pravda je postala njegov greh. On se odvojio od Crkve i odvojio se od Hrista, odvojio se od punoće jedinstva i života crkvenog života. Njegova služba nema blagoslov patrijarha a ni same Crkve. A u Crkvi se ne radi ništa bez blagoslova, jer samo uz blagoslov duhovnika može sići blagodat. U crkvi je jasna duhovna hijerarhija jer je to osnovni zakon Božiji. Bez blagoslova nadležnog duhovnika, nema ničega duhovno vrednog, nema blagodeti, nema spasenja. To je razlog zašto su sve otpadničke i raskolničke pravoslavne crkve nestajale i nestaće, kao što je to političkom silom novoformirana Crnogorska crkva, jer u njoj ne prebiva blagodat Svetog Duha, u njoj nema punoće liturgijskog jedinstva, njom ne vlada vladika Isus Hrist. U takvim crkvama se odigrava i obavlja liturgija i službe, ali u njoj Gospod Isus Hrist ne boravi, jer nije dao blagoslov da ona postoji. To su duhovno prazne crkve i pusti obredi bez Duha Svetoga.
Ovo sve deluje malo komplikovano i apsurdno, mnogi će pomisliti i nelogično i licemerno, jer ako je nešto istinito i pravedno, onda je to apsolutno, i to ne može nikako voditi grehu. Medjutim, da bi to objasnili, moramo pravoslavnu crkvu posmatrati u vremenu, ne samo u prostoru, moramo je posmatrati kao duhovni a ne kao politički entitet, i moramo znati šta je Crkva. Takodje, moramo shvatiti da ljudi u Crkvi nisu niti oslobodjeni greha, niti savršena bića, niti vavek ustaljen karakter i misao. Svi se menjaju, menja se i Crkva, svi greše namerno ili nenamerno ali istina Svetog Duha u njoj ostaje večita. I blagoslov koji nad njom lebdi i u njoj boravi.
Blagoslov vladike Boga koji je apostolsku crkvu stvorio zbog nesavršenih ljudi, koju ti isti nesavršeni ljudi vode i njom upravljaju, i u kojoj nesavršeni i poneki savršen čovek boravi. A od nesavršenih ljudi se ne može očekivati savršen rezultat i ponašanje, jer žive u nesavršenom svetu punom iskušenja. Vladika Artemije to nije u potpunosti razumeo.
Sada ćemo da objasnimo u čemu je greh Vladike Artemija u odnosu na Gospoda i samu Crkvu.
.
U čemu je greh vladike Artemija
Prvo, Crkvu apostolsku, odnosno SPC i sve ostale pravoslavne crkve vodi sam Gospod Isus Hrist, on je glava Crkve, on je Put, Istina i Život koji se kroz crkvu objavljuje. Ljudi koji su u crkvi i oko crkve, rekosmo da nisu savršeni, oni su u stalnoj borbi da postanu savršeni. Oni se uzdižu i padaju, počev od vernika, djakona do vladike i patrijarha. Niko od njih nije bezgrešan. Gospod stražari nad svima njima i nama, kao blagi otac i blago i trpeljivo gleda na naše grehe, padove, prelasti i umišljanja. A toga, priznaćete, ima puno. I oduvek je toga bilo. Bilo je jeresi koje su zavladale crkvom i vladale pola veka, pa se ipak crkva toga spasila. Toga greha nisu poštedjeni ni episkopi. Gospod Isus Hrist kao glava crkve sve to gleda, prašta i kažnjava, ali ne na despotski način, već kroz naizgled neprimetne stvari koje se tek kroz decenije ili vekove kasnije sagledavaju.
U svim tim vekovima i tumbanjima, apostolska Crkva je opstala, iako je u crkvi bilo raznih episkopa i raznih patrijarha, bilo je modernista, zilota, reformista, unijanista, novotara, ali sve je njih istorija prebrisala i zaboravila a jedina Sveta Apostolska Crkva postoji i dan danas, i pamti samo one svete i uzvišene ljude koji su Crkvi davali nadahnuće i dobar primer. Uzeću za tu tvrdnju jedan bliskiji i nama razumniji primer: sveti Justin Ćelijski i sveti Nikolaj Velimirović. Sveti Justin Ćelijski je bio oštar i prema Evropi i prema nedostojnim članovima Srpske Pravoslavne Crkve, zbog toga je bio i skrajnut u crkvenoj hijerarhiji, ali je on na kraju postao svetitelj i njegova duhovna pouka je pobedila i ljude i vreme. Iako je video mnogo greha u samoj SPC nije mu padalo na pamet da se odvaja od Crkve, tela Hristovog.
Sličan slučaj je i sa vladikom Nikolajom, koji je doduše dostigao vladičinski čin, ali uz mnogo muke, spoticanja i ljubomore unutar samih crkvenih krugova SPC. I on je video šta sve ne valja u SPC i izabrao je da ono što ne valja u samoj crkvi ispravlja u samom narodu kroz bogomoljački pokret, kroz širenje vere i pravednog života, iako ni sama SPC nije uvek blagonaklono gledala na bogomoljce. Ni sveti Vladika Nikolaj se nije odvajao od svoje Crkve.
A vladika Artemije se odvaja od svoje Crkve, nespreman da oprosti i istrpi grehe svoje sabraće episkopa. On u dubini duše ne shvata da je Srpska Pravoslavna Crkva odraz srpskog naroda, kakav je narod takva je i crkva i obratno, kakva je crkva takav će biti i narod. Koliko se narod potrudi da bude bogobojažljiviji, to će mu bolji episkopi i patrijarsi biti na čelu, i koliko se same vladike potrude oko naroda, toliko će im i narod biti bolji. To se zove sabornost, svi smo jedno i u Jednom, svi smo pozvani da sami sebe i druge spasavamo. Episkop Artemije je pozvan da spasava svoju braću episkope, molitvom a ne porugom, zajedništvom a ne raskolom.
Svi koji znaju vladiku Artemija i koji su mu bliski govore o njemu sa pohvalom. Njegova istinitoljubivost i poštenje, požrtvovanost i upornost u borbi za verske i narodne ciljeve su za svaku pohvalu. Medjutim, njegova preterana revnost i tvrda principijelnost u stvarima koje nisu do njega samog i Božijih zakona, već su greh i trun u oku drugih, odvlače ga u greh. Samo pravednici i proroci Božiji kojima je Gospod direktno dao vlast i silu, kao što je to dao prororku Mojsiju ili Iliji, mogu da daju sebi pravo da sude i da kažnjavaju. Episkop Artemije nema silu Svetog Duha od Boga datog da to radi, iako mu je kao episkopu i nasledniku apostola na zemlji data duhovna vlast nad vernicima. Data mu je duhovna vlast ali nije mu data duhovna sila, nije ju je zaslužio. Jer da jeste, pomerao bi planine.
Tvrdoglavost i upornost sa kojom vladika Artemije istrajava sa svojim ciljevima i naporima je herojska, vredna divljenja i ponosa. Ali ponos prethodi padu, a episkop Artemije je zbog ponosa pravednika pao u bezdan, jer kako kaže poslovica put u pakao je popločan dobrim namerama. Osudio je svoju Srpsku Pravoslavnu Crkvu, osnovao je svoju sopstvenu crkvu nakon dve hiljade godina postojanja jedne i jedine svete apostolske crkve pravoslavne i Gospod će ga zbog toga osuditi. Jer Gospod mu nije dao silu i snagu koju daje pravednicima, prorocima pa i mučenicima da sprovede volju Božiju, već vladika Artemije sprovodi svoju volju.
I sada imamo apsurdnu situaciju da najpravedniji episkop od svih, vladika Artemije, postaje najveći grešnik od svih, nosilac greha koji se ni krvlju ne može oprati pred gnevom Božijim, jer je udario na Crkvu Hristovu, ne shvatajući jednu jednostavnu istinu: sveštenici i episkopi prolaze, Crkva traje. Proći će i biti zaboravljeni svi oni protiv kojih se on bori sada a proći će i on. Proći će novotarije i reforme u crkvi, proći će unijati, proći će nove službe i liturgije, proći će nova crkvena arhitektura, moderne vladike sklone dodvoravanju estradi i politici, proći će ekumenisti, proći će savremeni dogmatičari, proći će jeres. Iza svih sadašnjih grešnika episkopa i sveštenika će i posle svega ostati istinita Crkva Hristova a iza vladike Artemija će ostati raskol i greh.
.
Vladika Artemije i svetitelji, vernici i raskolnici
Srpska Pravoslavna Crkva nisu samo episkopi, sveštenici, monasi, djakoni, vernici. Mi živi telom smo samo deo celokupne crkve koja obitava na Nebu. Srpska Pravoslavna Crkva su Sveti Sava, Sveti Simeon, Sveti car Lazar, Sveti car Dušan, Sveta Petka, Sveti vladika Nikolaj, Sveti Avakum, Sveta Anastasija, Sveti Vasilije Ostroški, Sveti Gavrilo, Sveta Jelisaveta, Sveti Petar Cetinski, Sveti Milutin i mnogi drugi. Da li je Sveti Sava prešao iz Srpske Pravoslavne Crkve na nebu u Istinsku Srpsku Pravoslavnu Crkvu vladike Artemija na zemlji?
Srpska Pravoslavna Crkva su i živi a sveti monasi Svete Gore, monasi i monahinje iz srpskih manastira, blagodatni sveštenoslužitelji srpskih crkava, pravedni mirjani, od kojih mnogi imaju prozorljivije duhovne oči i veće pravo da sude i osudjuju nemoral i greh u krilu Crkve od vladike Artemija. Neki ćute, neki razobličavaju, ali niko crkvu ne napušta.
Da li je to licemerje?
Ne, i apsolutno ne. Ko ne razume hrišćansko učenje u srži, o djavolu i grehu, pokajanju i iskupljenju, ne može da razume ni ovu tvrdnju. Sva priča, napori i dela bilo kog vladike su prazno slovo i prazna dela pred molitvom i podvigom pravoslavnog starca, ave koji se moli u svojoj keliji. Njegova molba i molitva koju Bog usvoji su mnogo jača sila od deset hiljada bezbožnika koji kidišu na crkvu. Te svete osobe, duboko skrivene u krilu crkve, svete monahinje i monasi, oni molitvom čuvaju Srpsku Pravoslavnu Crkvu i isteruju greh na videlo. Njihova molitva poziva grešne na pokajanje a ne na raskol. Njihova molitva angažuje Gospoda, a bez Boga se ne može ništa činiti. S kim je Bog, on je nepobediv. Vladika Artemije je na to zaboravio, on borbu vodi sam, bez ibzira na pristalice koje ga okružuju.
Zaboravio je vladika Artemije da se Crkva može menjati samo unutar same Crkve, kada svojim autoritetom i životom svedočite to za šta se zalažete. To rade svi oni Bogom nadahnuti sveštenici, monahinje, monasi i vernici, koji svojim primerom i ljubavlju ispravljaju, popravljaju, upozoravaju. Pravoslavlje je religija ljubavi, trpljenja i blagosti. To je sila Svetoga Duha koja crkvu održava.
Gnev i ljutnja, osudjivanje i gorko prozivanje koju sebi dozvoljavaju otpali od crkve a povedeni njima i vernici raskolnici, zadojeni poluistinama, pa čak i da su isprovocirani i stvarnim gresima, nisu pravoslavlje, ne slave Boga i svoju Crkvu, nego prizivaju djavola, podele, sukobe. Gospod nam s razlogom šalje ponekad takva iskušenja da se ne gnevimo nego da se smirujemo, da ne mrzimo nego da volimo, da ne osudjujemo, nego da opraštamo.
.
Pokajanje i oproštaj vladike Artemija
Čudni su putevi Gospodnji, zaista. I iskušenja kojima smo svi mi izloženi. Vladika Artemije je izložen iskušenju nepravde koja ga je svuda pratila i izazivala, i Gospod ga je stalno pozivao da bude blag prema grehu drugih, da u svom duhu ojača trpeljivost i blagost, jer sam Bog je blagost a ne gnev, ali vladika Artemije se obuzeo pravedničkim gnevom i rešio da ide sam, da se odvoji od Crkve.
To mu je greh koji ni krvlju ne može sprati. I odličan je primer kako prefinjen i lukav način satana koristi da sablazni čoveka, episkopa, pravednika, i da ga ubaci u svoju mrežu i duhovni pad. Mnogo manje prefinjeni načini satanske prevare su ubedjivanje drugih episkopa da rade na ekumenskom udruživanju, na instrumentalizaciji politike za interese crkve, na približavanju centrima svetske moći, na modernizaciji drevne crkve da bi bila prihvatljivija svetu, jer sve su to jednostavne obmane, nadahnute sitnim strastima slavoljublja, romantičnog egoizma i želje za vlašću. Slabost vladike Artemija je gordost, a ona se najteže iskorenjuje iz karaktera.
Kada bi Gospod Bog pogledao vladiku Artemija i uklonio opsenu sa njegove duše da je on istiniti prorok i tumač istinite Crkve, pa da se vladika Artemije pokaje svestan svog greha osudjivanja i netrpeljivosti, pa da na kolenima ode kod Patrijarha Srpskog i zamoli za oproštaj. Da suzama izmoli oproštaj za svoja sagrešenja prema Crkvi Hristovoj. Da sve svoje pristalice koje ga u crkvenom raskolu prate, zamoli za oproštaj što ih je poveo pogrešnim putem. Da u smirenoumlju potraži oproštaj od velikog vladike Gospoda Isusa Hrista što je njegovu Crkvu napao i svoju crkvu stvorio bez blagoslova sa neba. Verujem da bi mu sami blagi Bog oprostio vodjen rečima Sina Božijeg Isusa Hrista: „Ako ti sagreši brat tvoj, nakaraj ga; pa ako se pokaje, oprosti mu. I ako ti sedam puta na dan sagreši, i sedam puta na dan dođe k tebi i reče: Kajem se, oprosti mu.“
A crkvena istorija bi zabeležila da je nekada živeo vladika Artemije koji je pao u greh raskola ali je svojim pokajanjem i svojom žrtvom odricanje sebe i sopstvenih strasti i misli, dosegao svetlost Istine, oprostio grehe sabraći, i osnažio crkvu svojim primerom pokajanja i prašatanja. To njegovo vraćanje u krilo Srpske Pravoslavne Crkve ne bi bila pobeda drugih episkopa, niti uniženje episkopa Artemija, to bi bila pobeda ideje pravoslavlja i praštanja. Tada bi vladika Artemije zaslužio venac mučeništva, jer je svoj nepobedivi karakter trpljenjem pobedio. Jer kako kaže ruska poslovica: „Za lečenje karaktera nema doktora.“ Osim Gospoda.
Oprosti vladiko Artemije svima pa i sebi.
„Jer ako opraštate ljudima grehe njihove, oprostiće i vama Otac vaš nebeski. Ako li ne opraštate ljudima grehe njihove, ni Otac vaš neće oprostiti vama grehe vaše.“
Š.V. (Ime autora poznato Redakciji)
Šta reći posle ovakvog sozercanja Božije nauke? Sestro u Hristu neka te Gospod sačuva i ukrepi na mnogaja ljeta, daće Svevišnji još ovakvih svetionika i istinskih ispovednika vere Svetih Otaca naših. Bratu u Hristu Nebojiši, veliki oproštaj ištem ukoliko ti je to stvarno ime, i mali prekor zašto se ne potpišeš punim imenom i prezimenom, čega se plašiš?
G.Slavko
Jeste zaista mije pravo ime,nema razloga da se krijem pogotovo sto nikoga ne napadam ili ne daj Boze osudjujem.Mogu i ime i prezime i mail ako zelite nema nikakvog razloga za strah,ja sve sto napisem nije nikog da vrijedja ili naziva pogrdnim imenima. Brate Slavko nema razloga da trazite opostaj,sve vam je oprosteno,ljudski je grijesiti,ljudski je pitati,i komentarisati,samo ne treba nikog vrijedjati,osudjivati,i sl.
Uz zelju da vam Bog podari zdravlje i svako dobro pozdravljam vas
Gospodine Slavko, upalo mi je u oči nešto čemu se uistinu čudim. Naime, ja imam rodbinu u Bačkoj, konkretno Žabalj. Nekako mi je nevjerojatno da katolički svećenici sudjeluju u vašoj liturgiji, iz više razloga. Prvo, jednom mjesečno katolički svećenik dođe služiti misu što je strašno, čini se kao da nema dosta katoličkih svećenika, tako sam čula, a s druge strane služe na liturgiju u pravoslavnoj crkvi. Meni je to za ne vjerovati. Govorite li Vi istinu jer ako govorite onda imam razloga pisati Nadbiskupskom stolu. Nisam nigdje čula da katolički svećenici sudjeluju na vašoj liturgiji, prvi glas, i bez obzira koliko poštivam Vašu vjeru, to mi dođe kao svetogrđe.Zna li uopće biskupija o tome? Pitam se kakvi su to katolički svećenici koji zanemaruju svoje i ostavljaju ih kao u pustinji bez bogoslužja a daju se drugamo. Zahvaljujem na odgovoru. Možete li napisati nešto određenije, gdje se to odvija ako Vas nije strah.
Moj prethodni komentar je nestao?
Zašto?
@ Š.V.
Izvinjavamo se Vama i još nekolicini komentatora čiji su komentari nestali sa sajta. Razlog za to su tehnički radovi na sajtu koji su se danas pre podne odigravali i zbog kojih je nekoliko komentara „nestalo u tranziciji“.
Na žalost, nismo u mogućnosti ni vaš a ni ostale nestale komentare da obnovimo, pa sve vas molimo da ponovo napišete komentar.
Desilo se, nije bilo neke namere.
Kad bolje razmislim bolje je da ne ostavljam ponovo isti komentar koji je nestao.
Podsetiću na pouku onog mudrog starog Jevreja iz Biblije koji je velikim jevrejdkim sveštenicima koji su gonili apostole rekao da ih ne gone, jer ako je njihova sila od ljudi propašće ionako i sami a ako je od Boga biće pobednici.
Tako i sa monahom Artemijem i njegovim sledbenicima, nek idu svojim putem u miru i po svojim okupljalištima, a vreme i Bog će pokazati ko je ko.
Užasna su slova, sitna, bilo je bolje prije, vratite staru verziju.
Pokušaćemo da vratimo stara slova, i ona su u tranziciji nestala :-)
Поштована редакцијо,
и моја реплика на потоњи коментар Ш.В. је такође нестао.
Пошто ја практикујем да све што изговорим или напишем ПОТПИШЕМ и стојим иза својих речи именом и презименом, тако сам сачувао мој потоњи коментар који Вам се сагубио, а у коме је наведено и неколико аутентичних цитата из његовог оригинала /који вам се сагубио/
.
Ево те моје реплике:
.
ДРАГИ ШВ;
да Те поодсетим (Твоје речи пишем Твојим писмом /латиницом/, па их зато не морам стављати под наводнике:
.
Š.V.
22. novembar 2013. u 12:17
Г.Ш.В. Ти каза:
Ono što je pogubno za sve ostrašćene ljude je neznanje i uporna tvrdoglavost. Jednostavno ne mogu da odgovorim na more pogrešnih stvari i interpretacija koje stižu od strane ekipe grešnog Miloja.
.
Драги ШВ,
Видим да си ми направио „ЕКИПУ“. Баш ме радује. Због тога Ти благодарим!
.
Кажеш:
Izmene u liturgiji. Te izmene su sve u duhu pravoslavlja
.
А ја се на твоје високоумље надовезујем: Сем што нису у складу са Служебником и Предањем.
Ваљда је и рушење гробља у Жичи и рушење иконостаса у Студеници и које куда Србијом… У ДУХУ ПРАВОСЛАВЉА
.
Кажеш:
Ko ne zna, ikonostas nije ni postojao prvih 400 godina
.
Браво геније! Дивим се Твом искуственом памћењу.А ја Те питам, не тражећи одговор него да Те суочим са Тобом самим, КО и КОЈЕ ГОДИНЕ ЈЕ ОСНОВАО НАШУ СВЕТУ ЦРКВУ? И да ли је наша Црква имала иконостас?
.
Кажеш:
Zajedničke liturgije i venčanja sa katolicima ne postoje kao praksa
.
А ја Те упућујем на море фотографија које ћеш наћи у књигама које је неко већ набројао (вероватно неко из мог „тима“- што би Ти рекао/ла)
.
Кажеш:
Ekumenizam o kome se priča je predimenzioniran jer je baziran na par stvari istrgnutih iz konteksta
.
А ја те упућујем на речи г. Иринеја Гавриловића изговорене у Бечу 2010 које су изричите, недвосмислене, гласне и јасне и гласе :“ЈА САМ ЕКУМЕНИСТА И ПАЦИФИСТА“
.
ДРАГИ ШВ; КРСТИ СЕ – ДОБИ ИМЕ ДА БИ ЧУВАО ДОСТОЈАНСТВО СВОГ ИМЕНА.
До тада можеш шамарати произвољности до бола.
А можда је то Твоја кампања у којој се кандидујеш за будућег портпарола Синода, јер су та саопштења богата инсинуацијама, произвољностима, етикетама услед недостатка аргумената, претњама… и врло наликују на Твој стил.
.
Имам пријатеља (није у „тиму“) који је песимиста и за Твоје претходне коментаре је говорио:
-“Ово је катастрофа, не може бити горе“
Ја сам био оптимиста, рекавши:
– Може.
Твој задњи коментар је доказао да је мој оптимизам победио: овај Ти је заиста најгори.
.
А сада бих сестри Горици Тркуљи упутио речи поштовања за њезин текст.
Надам се да је ШВ. неће оптужити да је и она у мојему тиму.
Камо среће.
Била би ми част и задовољство.
Но, мени није познато да имам тим.Осим мог радног тима у мојој фирми „КМН“ од 100-тинак људи и око 500 сеоских домаћинстава која су у неформалном али де факто живом „холдингу“ са мојом фирмом.
Али преокупација мојих тимова је аутохтона производња хране.
Уколико Ш.В. истиче као чињеницу да имам и неку духовну радионицу– ЈАДНЕ ЧИЊЕНИЦЕ. Али није лоша идеја. Пошто ћу ускоро у пензију, могао бих уз помоћ Ш.В. направити један такав тим.
.
Људи су писали „Беду филозофије“. ШВ би могао да напише Филозофију беде („Тим“ ми дошаптава: духа. и још мој „Тим“ каже: ШВ: би могао о језуитима одмах да пријави докторску дисертацију на факултету Буловић&Мидић. Тема би могла да гласи: „НА ЈЕЗУИТЕ СИШАО СВЕТИ ДУХ РАДИ СПАСЕЊА ПРАВОСЛАВЉА“)
.
у прилог аргумената сестре ГОРИЦЕ ТРКУЉЕ, навео бих неколико мисли Светог Игњатија из његовог „ГЛАСА ИЗ ВЕЧНОСТИ“ уз напомену да сам изнад цитата наслове ставио ја (или мој „Тим“, ако Ш.В. то више воли и устврди):
.
Говорећи да су мудри, полудеше
– ,,Науке има, Академија постоји, има кандидата, магистара, доктора теологије (заиста то је просто смешно); ти степени дају се људима. Упадне тај `теолог` у какво искушење и показује се да он, не само Богословља, него чак ни вере нема.”
.
Јерес је зловерје а јеретик умоболник
-,,Кажете: `Јеретици су такође хришћани`. Откуд вам то?… Многобројни зборови светих примили су венац мученички, сматрали за боље најжешће и најдуготрајније муке, тамницу, изгнанство, него да пристану да саучествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, далек од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, бешчашће, блиско идолопоклонству. Оци обично називају идолопоклонство неверјем, a јерес зловерјем. У идолопоклонству ђаво преузима на себе божанску част од заслепљених људи, а помоћу јереси он чини заслепеле људе саучесницима свог главног греха богохуљења”…
.
Ко то тамо наседа западним умоболницима
-,,Не играјте се вашим спасењем, не поигравајте се, иначе ћете вечно плакати. Бавите се читањем Новог завета и Светих Отаца Православне Цркве (никако не Тереза, не Фрања и осталих западних умоболника које њихова јеретичка црква издаје за свеце). Научите код Светих Отаца Православне Цркве како правилно разумевати Писмо, какав начин живота, какве мисли и осећања доликују хришћанину. Из Писма и живе вере изучите Христа и хришћанство. Пре но што дође страшни час у који ћете бити дужни да станете на суд пред Богом, стекните оправдање дато од Бога на дар свим људима посредством хришћанства”…
.
Западне наказе
-,,По плодовима њиховим познаћете их, рекао је Спаситељ. Свима је познато каквим су злочинима, каквим потоцима крви, каквим понашањем, сасвим противним хришћанству, западни фанатици изразили свој изопачени начин мишљења, своје наказно чувство срца”…
.
Умишљена мудрост плод палог разума
-,,Заиста, ученост у ствари није мудрост, већ само умишљање мудрости. Познање Истине, коју је Господ открио људима, која је доступна само вером, која је неприступачна за пали разум човечији, замењује се у учености нагађањима и претпоставкама. Мудрост овога света, у којој почасно место заузимају многи незнабошци и безбожници, отворено је супротстављена, по самим начелима својим, мудрости духовној, божанственој. Не можемо бити следбеници једне и друге истовремено; једне се неминовно морамо одрећи”…
.
Бешњење ума – грехопад
-,,Пали човек је `лажа`, и из умовања његовог створен је `лажно названи разум`, то јест начин мишљења, збир појмова и знања лажних, који имају само изглед разума, a у суштини својој јесу надимање, заношење, бешњење ума, пораженог смртном раном греха и пада. Ова болест ума нарочито се открива у учењима философским”…
.
Држимо се Предања – бежимо од екуменистичких отрова и лажи
-,,Истински хришћани свих времена са свим могућим старањем чували су се од смртоносног отрова јереси и других учења лажи. Они су се неодступно држали догматског и моралног предања Цркве. Не само да су веровали православно у Свету Тројицу, него су и живот свој, и подвиге своје, и обичаје управљали по предању Цркве”.
.
Пали ум води у самообману и пакао
-,,Особена црта свих Светих Отаца била је непоколебиво руковођење моралним предањем Цркве, и они су заповедали да се истинским сматра само онај духовни наставник који у свему следи учење Отаца Источне Цркве и њихове списе и посведочује и запечаћује своје учење. А ко мисли да руководи ближње по начелима премудрости земаљске и на основу палог разума, колико год он био блистав, тај се сам налази у самообмани, и следбенике своје води у самообману”…
.
Идимо путем Светих Отаца, бежимо од злих
-…,,Пређимо ка Богу уском стазом послушности Цркви и Светим Оцима. Не иде их много овом стазом? Шта нас се тиче! Рекао је Спаситељ: `Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам дадe Царство. Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе`“ (Лк. 12,32; Мт. 7,13 – 14)…
.
`Фала, ваше зловерје задржите за себе
-…,,Гонитељи су почели да захтевају од хришћана не одрицање од Христа, негo прихватање јереси, толико погубне за душу као и одрицање, то јест да исповедају не отворено безверје, него зловерје. Даље прогањање постало је још истанчаније: и веровање у Христа препуштено је слободној вољи, али је одбачено живљење по заповестима Христовим”…
.
Сопствено надахнуће је аршин за зле ,,судове”
-,,А ако се човек пре очишћења Истином буде руководио својим надахнућем, он тада неће исијавати за себе и за друге чисту светлост, него помешану, обмањиву, зато што у његовом срцу не лежи чисто добро, него добро помешано са злом”…
.
Маске су пале
-,,Таква је судбина свих који носе маске: па не може се стално бити под маском! Повремено се скида маска или спада, пред очима се појављује обнажено лице душе, и тешко њој, ако је оно безобразно и ако је само обмањивало лепотом маске”.1
.
Бежите браћо, изгибосмо
-,,Вуци обучени у одело овчије, долазе и познају се по делима и плодовима својим. Тешко је гледати коме су поверене или коме су доспеле у руке овце Христове, коме је препуштено њихово руковођење и спасење. Али то је допуштење Божје. Који буду у Јудеји нека беже у горе”.
.
Лажу и кад се Богу моле
-,,Ако они понекад и кажу истину, то је ради тога да би тиме сигурније нанели штету. Сада је главни њихов труд у томе да оборе све истините идеје о Богу и о свему Божанском и да величају идеје о човеку у његовој палој природи,(а најпалији од свих је папа–наша прим.) те да тиме приправе величање оног човека који се преузноси изнад Бога, према пророштву светог апостола Павла. To је она идеја која је погубила људе у рају, само што се она сада развија опсежно и многострано. Какав папизам! Какво мухамеданство! To је само маскирање, то су посебна дејства. Папа и Мухамед служе као предизображење антихриста”…
.
.
Био је ово ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ.
КО ИМА УШИ ДА ЧУЈЕ НЕКА ЧУЈЕ!
Господине/ђо Ш:В:
Поћићу од цитата Ваше мисли:
„Ono što je pogubno za sve ostrašćene ljude je neznanje i uporna tvrdoglavost. Jednostavno ne mogu da odgovorim na more pogrešnih stvari i interpretacija koje stižu od strane ekipe grešnog Miloja.“
.
Након ове Ваше мисли, желео бих Вам поставити неколико питања:
1.
Будући да су ми веома блиски ставови и аргументи које је изнео г. Милоје, а који су утемељени на светоотачком камену , за разлику од Ваших који су саграђени на песку и које ће однети први дажд или поветарац – да ли то значи да ћете и мене уврстити у „екипу грешног Милоја“?
Из неких документарних емисија знам да су комунисти пре 30 година људе који би се макар само поздравили са Милојем добијали етикету „Милојевац“ што је имало озбиљне последице по њихов статус.
Да ли Ви то сада реинкарнирате инквизиторски манир минулих времена?
Ако је Ваш одговор позитиван, моје потпитање гласи: Хоћете ли користити метод Стаљинових чистки или метод Томасових ломача?
2.
Да ли сте Ви г. Ш:В: мандатор истине?
Ко Вам је дао мандат да изговорите ову „спасоносну“ „човекољубиву и истинољубиву“ „свезнајућу“ и „снисходљиво-благородн умилност“ која гласи:
„Ono što je pogubno za sve ostrašćene ljude je neznanje i uporna tvrdoglavost“?
3.
Милојеви коментари су углавном ослоњени на интерпретацију и цитирање светих и богоносних отаца. Како је могуће да у њима видитe „more pogrešnih stvari“? То је просто немогуће, осим ако сте завршили екуменистичку школу БУЛОВИЋ&МИДИЋ.
4.
Заиста, зашто Ви кријете своје име?
а)
Да ли сте добили задатак да обавите прљав посао пљујући по Истини, па мислите да Вам се Ваша пљувачка неће вратити на Ваше лице?
Зар не знате да ко другоме јаму копа, сам у њу упада?
Пошто сам многолетан памтим кад је на железничким станицама, по кафанама и сл. јавним установама писало: „ЗАБРАЊЕНО ПЉУВАЊЕ ПО ПАТОСУ!“ И одмах испод таблице са натписом је стајала пљуваоница.
Дакле, у то време је било забрањено пљување по патосу.
А Ви после 6-7 деценија пљујете по људима!Без „таблице“ и у лице уместо у пљуваоницу.
Ако то чините по задатку, било би интересантно да нам дојавите који лек користите за спавање.
Имам документарни запис из кога се види како Јован Радосављевић пред 150-200 људи признаде да је своје „сведочанство“ о догађају у Душковцима изнео у званичном гласилу СПЦ „ПРАВОСЛАВЉЕ“ иако је у време догађаја био у Новом Саду а Душковци су код Пожеге ужичке (био је, дакле, далековид) – ЈЕР ГА ЈЕ (по његовим речима)“ЕПИСКОП БАЧКИ Иринеј ЗАМОЛИО ДА ТО КАО ИСКУСНИ АРХИМАНДРИТ И ВИШЕДЕЦЕНИЈСКИ ПРОФЕСОР БОГОСЛОВИЈЕ УЧИНИ“.
И он је наравно сведочио лажно из дужности послушањаТо што је отказао послушност заповести Бога Оца „НЕ СВЕДОЧИ ЛАЖНО“ – за овог екуменистичког потрчка је ирелевантно
б)
Или можда своје име кријете зато што Вас је срамота да станете иза свога „дела“?
Има један лек који Вам препоручујем: ПОКАЈАЊЕ.
А да би сте се покајали ваља Вам се исповедити.Али, авај, тада морате открити своје име.