Vreme i večnost. Ateista i život večni posle smrti. Šta nas čeka iza života

Kako razmišlja ateista o životu nakon smrti, odnosno o tome šta nas čeka nakon života na zemlji. Šta je naš izbor vreme ili večnost

 

Vrana i sova, zvono i sat

„Misao o tome da nakon smrti nema ničega pruža mi veliku utehu,“ ovako ili otprilike ovako pisao je u svojim memoarima markiz de Sad, po čijem imenu je nazvan jedan od poroka, koji spada u oblast seksopatologije. Ova rečenica bi u obrnutom vidu mogla da postane nemilosrdno razobličenje pojave, koja se naziva ateizmom i to: „Želim da nađem utehu u misli o tome da posle smrti ne postoji ništa, zbog toga tamo ništa i ne postoji.“

Po svoj prilici ova nada u buduće nepostojanje je jedina uteha, koju je de Sad pronašao na dnu greha i poroka. Ljudska savest ima svoj glas, koji neumoljivo svedoči o neminovnosti pravedne plate. Zbog toga čovek ne može da nađe sreću u grehu. Savest ne samo da ga podseća na paklene muke, ona mu daje da oseti buduće stanje tuge i mraka kao da ga dovodi do predvorja pakla. Čovek se bori sa svojom savešću kao s neprijateljem i na kraju nalazi žalosnu utehu u istoj ovoj misli: „Nakon smrti nema ničega.“

Svoju knjigu de Sad je poklonio Napoleonu Bonaparti – vernom slugi smrti. Međutim, imperator je doživevši ovakav poklon kao ličnu uvredu kao odgovor na to zatočio drskog markiza u tamnicu.

Čovekovom duhu je svojstveno izvesno osećanje večnosti, osećanje koje se ne može iskazati rečima. Duh je oko duše. Međutim, kao i telesne oči, on je veoma nežan i ranjiv. Grehovni život paralizuje sile duha i čovek praktično gubi osećaj za večnost. Ona za njega postaje apstrakcija i zagonetka, veliko „ne znam“, nepoznato, što on ne može da odgonetne. Međutim čak i nakon gubitka duhovnosti i njene zamene duševnošću razmišljanja o večnosti i smrti muče čoveka, koji živi po svojim strastima. Savest ga makar šapatom podseća na to da se u samom „ne znam“ sadrži „možda“ i čak nejasne slike večnosti ispunjavaju njegovu dušu brigom.

On se hvata za misao: „Posle smrti moja svest će se ugasiti, a telo istruliti kao leš psa u odnosu na kojeg u ovom smislu nemam nikakvu prednost. Uroniću u bezdanu prazninu, nestaću. Kakva je razlika u tome da li sam činio dobro ili zlo. Smrt izjednačava sve i svakoga. Zbog čega treba sebi da uskraćujem bilo šta? Život je mehur od sapunice, koji sija na suncu. Od njega će već u sledećem trenutku ostati samo mokra fleka, koja će se osušiti bez traga. Vera i moralnost su stare predrasude, okovi u koje ljudi sami sebe okivaju. Ako nema večnosti, sve mi je dozvoljeno, sve je moguće.“

Uverivši sebe u to da nema večnosti čovek istovremeno uporno odagnava misao o smrti kako ne bi sebi kvario raspoloženje. „Dajte mi da na miru popušim cigaretu, a onda neka bude šta bude,“ otvoreno mi je rekao jedan savremeni intelektualac, spreman da raspravlja o svemu na svetu: od etike Aristotela do Sartrovih paradoksa, od vavilonskih mitova do Kafkinih novela – o svemu izuzev pitanja o sopstvenoj smrti. Postoji običaj: u sobi u kojoj se nalazi sanduk s pokojnikom zastiru se ogledala kako se u njima ne bi odražavalo nekoliko sanduka. Čovek se plaši da će u ogledalu njegovog sećanja ostati slike smrti i zato se trudi da ispuni svoju svest bilo kakvim sadržajem: radom, umetnošću, naukom, novostima, političkim igrama, vinom i drogom, samo da zaboravi na neizbežan kraj, samo da se u duši ne pojavi, kao noćna utvara, slika sanduka u kojem leži pokojnik, koji mu je poznat – on lično, ušiljenog, žutog lica.

Teče reka vremena. Ona na svojim talasima, kao u zagrljaju nosi splav ukrašen različitim cvećem. To je naš život. Ljudi na splavu se dive pogledu na obalu, koja kao da im plovi u susret, razgovaraju, pričaju priče, izmišljotine… Smeju se, plaču i pevaju, ali niko od njih ne razmišlja o tome da iza svake krivine reke može da iskrsne vodopad i da će se njihov splav, kao putnik koji se survao s vrleti u bezdan razbiti o kamenje i da će uzavrela strmina reke postati njihov grob.

Hajne, koji se odlikovao ne samo svojim pesničkim talentom već i nevaspitanošću, drsko je napisao: „Neka mrtvi trunu u grobu, živome daj mi život do dna“ (tako ili otprilike tako) i sledeći sopstveni savet dobio je poznatu bolest, koja se u njegovom slučaju završila dugogodišnjom paralizom i slaboumljem. Još pre smrti on je kao leš u grobu ležao u svojoj sobi i kao u sanduku trulio je na svom krevetu. U cvetu svoje slave smejao se Bogu i smrti i ovaj demonski smeh učinio je izvorom svog književnog prihoda. Bio je zaljubljen u zemaljski život s njegovim trenutnim nasladama, ali mu se svet pored kojeg on ništa nije hteo ni da zna, ni da vidi, podsmehnuo. Njegova sudbina liči na alegoriju ili na priču sa zloslutnim krajem – o tome kako je čovek zavoleo zmiju, divio joj se, nosio je na svojim grudima, a ona ga je u zahvalnost za tu ljubav ujela za srce. Tako svet postupa s onima, koji mu se predaju zaboravivši na svoju dušu i nebo.

Ovde, na zemlji, na vreme i smrt podsećaju dva bića i dva predmeta: vrana i sova, zvono i sat. Usamljena vrana, koja sedi na grani s koje je opalo lišće liči na znak pitanja kao da se zamislila: šta se dešava u ovom svetu, gde je početak onog potoka, koji se naziva vreme i gde se završava? Ova ptica crnog perja nalik na crninu nepomično sedi na drvetu pod snegom kao kameni kip, kao da želi da izađe van vremena, izvan onoga što se menja i prolazi. Oblak od vrana, koje se okupljaju iznad leša – jeste vesnik smrti. Život vrane je strpljivo očekivanje nečije pogibelji: za vranu je trup hrana, znači, smrt je njen život. Samo promuklo graktanje vrane liči na udaranje suvih kostiju, na pucanje grana koje se seku, na buku kamenja, koje pada.

Sova voli osamljena mesta. Ona se nastanjuje daleko od bučnih gradova, u šumskim čestarima ili u pukotinama stena. Neki čovek je pričao kako je jednom prilikom posetio pustinjake, koji su živeli u planinama Svanetije. Put do tamo je bio dug i težak. On je sa svojim saputnicima čas prolazio kroz strmenite planinske reke, čas se pentrao po izbočinama stena, čas se peo na vrhove iza kojih se kao talas za talasom uzdizala druga planina, čas je silazio u klanac do ubogih staništa pustinjaka – nekoliko kućica napravljenih od brvana i premazanih glinom.

Pustinjaci su naročito voleli noćnu molitvu. Oni su noć delili na nekoliko delova i spavali su samo na trenutke. Ovaj čovek je upitao: „Imate li, kao što je to obično slučaj u manastirima, zvono ili drveno klepalo da biste se okupljali u dogovoreno vreme na molitvu?“

Oni su odgovorili: „Imamo noćno zvono. Čućeš ga.“

I evo, oko ponoći neki zvuk sličan plaču zaparao je noćno tihovanje kao da je sama tišina gora zajecala kao kristal od udarca. Zvuk se ponavljao u nekom otegnutom ritmu. Ovo je bio žalosni krik sove kao da je naricaljka nad grobom oplakivala mrtvaca.

Planine, koje se protežu istočno od Suhumija bile su za monahe omiljeno mesto u toku mnogih vekova. Tamo čovek nailazi na kamenje s krstovima, koji su na njima isečeni i ukazuju na mesto nečijeg groba ili na ljudske kosti u nekoj pećinici obrasloj šibljem. Činilo se da sova noću oplakuje one koji su ovde živeli i podseća na neizbežnost smrti.

Priča se da sova obično izbegava ljudska staništa, ali ipak zbog nečega voli da se nastanjuje oko monaških koliba. Sova se pojavljuje tamo gde dolaze monasi, kao njihova saputnica i oni noću čuju njen krik, koji poziva na pokajanje. Sova noću ne spava u potrazi za plenom i monah noću traži u molitvi svoje jedino blago – blagodat Duha Svetog, hranu i piće svoje duše.

Noću se u planinama može videti divan prizor. Vrhovi obasjani svetlošću meseca dobijaju tamno-plavu boju, kao da su se talasi podzemnog mora razlili iz nedara zemlje i zamrzli u letu. Drveće neprohodnih šuma stoji nepokretno kao statue. Klanci izgledaju kao crni bezdani, duboki kao samo nebo, neprobojni kao duhovna tajna. Zvezde izgledaju kao iskre od požara, koji bukti iza noćnog horizonta u iskrama hladnog ognja. U planinama vlada naročita tišina. Čovek ovu tišinu može da sluša s takvom nasladom kao što umorni putnik pije vodu iz planinskog potoka. A otegnuti krik sove još više ističe ovu duboku tišinu. Ovaj krik, koji se prolama noću, jeste pesma o smrti. Izgled planina koje se slivaju s noćnim nebom je pesma o večnosti.

Glas koji govori: „Vreme prolazi, žuri, ne poseduješ vreme, ono ti je dato na zajam,“ jeste kucanje sata. Ono podseća na to da je naš život umiranje. Kažemo:“Čovek je živeo trideset godina.“ Međutim, može se reći drugačije: „Čovek je umirao trideset godina.“

Umirao je od prvog dana svog rođenja. Sat je skala gubitaka i račun izgubljenog. Čime smo ispunili proteklo vreme, sa čim smo sjedinili prošli trenutak? Ponekad mi se čini da brojčanik časovnika liči na sliku kosmosa, a dvanaest cifara jesu dvanaest znakova nebeskog svoda, dvanaest njegovih mislenih delova. Centar brojčanika je naša Zemlja, a kazaljke su kretanje kosmosa. Ranije su postojali peščani ili vodeni satovi gde su jedno za drugim padala zrnca ili je kapljicu po kapljicu curila voda. Poslednje zrnce u satu je poslednji udah čoveka. Postojali su sunčani satovi, na kojima je senka pokazivala vreme.

Jutro je obraz detinjstva, podne – zrelosti, veče – starosti. A zatim sunce zalazi iza horizonta, senke gasnu, nastupa noć; ćuti sat, kao da umire samo vreme.

Glasom koji podseća na večnost i na smrt govori zvonjava zvona. Udarcima zvona završava se sahrana. U zvono se zvoni kad se pored hrama pokojnik nosi na groblje. Kaže se da su u minulim vekovima za vreme epidemija kuge ljudi obično neprekidno zvonili kako bi očistili vazduh od zaraze. Zvonjava zvona kao da krči put duši preminulog, odagnava od nje tamne duhove, koji je kao čopor grabljivaca opkoljavaju i progone. Sanduk se spušta u grob uz zvuke zvona kao da brod otplovljava od obale u beskrajne prostore okeana. Zvonjava zvona izaziva duboka razmišljanja o prolaznosti zemaljskog života. Ona takođe podseća na vaskrsenje mrtvih o kojem će svetu objaviti glas Arhanđela i zvuk trube.

Zvonjava zvona poziva na bogosluženje: „Tuđinci zemaljski, žurite u svoj dom gde prebiva vaš Nebeski Otac; taj dom je hram.“

Zvonjava zvona objavljuje Tajnu Svete Evharistije. Ona kao da kaže: „Hrišćanine, ma gde da se nalaziš, razmisli o večnosti.„

Kažu da su ranije na obali mora, na mestima gde su bili grebeni i podvodno kamenje, stavljana zvona na visoke stubove u noćima bez mesečine, naročito u nevreme, da bi zvonila kako mornari, koji su skrenuli s puta ne bi pretrpeli brodolom i poginuli. Za nas je strašna opasnost ako zaboravimo na smrt. I ovde zvono budi dušu iz dubokog sna.

Vrane se, osetivši plen, otkidaju s grana kao crni listovi i s promuklim kricima kruže nad šumom.

Zvonjava zvona objavljuje da je pokojnik unet na grobljansku kapiju, kroz koju se niko ne iznosi nazad. Škripa gvozdene kapije je kao škrgutanje zuba smrti.

…Nastupa noć u planinama i pustinja se oglašava otegnutim kricima sove. S prvim blescima svanuća sova zaćuti i pogružava se u san kao zbog toga da se ne bi videla truležna lepota ovog sveta i njegove ispraznosti. A noću će ponovo zvati pustinjake na molitvu.

 

Odlomak iz knjige: Umeće življenja ili tajna umiranja – Arhimandrit Rafail Karelin