Zagadjena i otrovana hrana i životna sredina i bez GMO

Otac Tadej je još 2000-e upozoravao koliko je zagadjena i otrovana hrana i voda, koliko je zagadjena životna sredina. Sada stiže i GMO

Mnogi ljudi su spremni da olako promišljaju pouke prozorljivih staraca kao što je bio otac Tadej smatrajući da je to sve preterivanje i umišljanje. Ali mnogi od nas više od rutine svakodnevnog života ne primećuju da ne funkcionišu više normalno i zdravo, i da bez velikih doza stimulansa kao što su kafa, koka kola i energetska pića ne mogu da se reše umora i da budu radno sposobni.

Takodje, ogromna epidemija depresije, psihosomatskih bolesti i gneva medju ljudima nije samo posledica političkih i društvenih okolnosti, već i otrovanosti, telesne i duhovne. Mi smo konstantno i postepeno trovani od otrovane hrane, otrovane životne sredine i otrovnih vesti koje nam mediji serviraju. I zato smo sve bolesniji i umorniji.

Razmislite o sledećim rečima prepodobnog oca Tadeja.

Otac Tadej o zagadjenoj životnoj sredini

Kako naša zagađena životna sredina utiče na nas?

Eto sad kažu, baš je jadna naša Srbija, sasvim jadna. Kažu da je najviše zagađena radioaktivnim materijalom. Sad je najjača radijacija u Srbiji. Velika, neizdržljiva. Nismo bolesni ali nemamo svežine. Ne ide. Ne može da se ukloni misao. Teško ide. Ljudi zdravi, a ne znaju šta im fali. Piju lekove, još gore. A dokle imamo još malo čistog vazduha, treba iskoristiti, ali i to je zagaćeno, sve. Osobito kad se bavimo umnim radom, treba da se često duboko diše, jer mozak i srce ogromnu količinu kiseonika troše. Čim nema dovoljno kiseonika u mozgu, ne možemo da „ukopčavamo“. Nešto ne ide, pa se čudimo šta. Nema goriva dovoljno, nema kiseonika.

Sve smo zatrovali. Na pijaci nemaš šta da kupiš. Lepo je, ali ne smeš da kupiš. Krajem prošlog – XIX veka jedan starac je rekao: „Doći će vreme da će ljudi proizvoditi mnogo poljoprivrednih proizvoda, ali neće smeti da ih jedu.“ Eto, došlo je vreme. Pitaju kako? Pa, otrovana nam je hrana. Otrovana telesna, otrovana i duhovna. Zatrovana deca, zatrovani i stariji. Misle ljudi ovde će da vekuju. A ono, kratak život.

Za šta se god ljudi budu uhvatili biće sve otrovano.

Neprijatelj čovekov broj jedan su izduvni gasovi iz motornih vozila. A posle i sve drugo. Svaka fabrika izbacuje ogromne količine otrova. A i u poljoprivredi.

Ovakvim tempom te fabrike truju okolinu i neće moći dugo da se živi.

Hvala Bogu još ima ptica… Ali mnoge su vrste nestale… sve se više uništava i gasi život… Pre desetinu godina kad padne veliki sneg, kad je mesečina, skupi se puno zečeva, čitavi krugovi. Sneg veliki, oni natapkani, napravili krug, tu gde je čistina, gde nema drveća, jure se, gone jedan drugoga, prevrću se u snegu, igraju se. Raduju se. Radost života. Životinje imaju radost života. Mi ih poremetimo i mutimo. Oni imaju radost života, a mi imamo svega i svačega i nismo zadovoljni. One se ne brinu, ne spremaju ambare za žito, ništa, i opet ih Gospod hrani. Malo grickaju tamo, grančice, nađu negde zaštitu, spavaju. Blagodarni Bogu. A mi ne. Ptica stalno slavi Boga. Počela rano ujutru u tri sata da peva i do devet sati ne prestaje. U devet sati malo se utiša, tek onda ide da traži hranu, a i mlade mora da nahrani… Posle opet peva. Nju niko ne tera da peva. Da li je neko sluša, da li ne sluša ona peva… A mi namršteni, nos naduven. Nije nam do pevanja, ni do čega. Treba da se ugledamo na ptice. Uvek su vesele. A mi? Nama nešto smeta. A šta nam smeta? Ne smeta ništa. – Mi sami sebi smetamo.

Mnogo nam je otkriveno, ali sve smo zloupotrebili. Prosto vidimo da smo sami uslovili da je nemoguće više produženje života na zemlji. Zbog otrova.

Otrovali smo se …