Валентина Вања

Два кофера

 

И даље стојим

на истом месту.

Прозирна,

скоро невидљива.

Ни корак,

ни трептај.

Живот спакован

у два кофера

као два бремена.

Не могу да понесем.

Не могу да се окренем.

Не могу…

 

Стојим,

а журим.

Немам времена.

Враћају се слике уназад

поново

и поново.

Исте слике,

иста питања без одговора,

речи без смисла

и значења.

Враћају се

помешана осећања,

а ја и даље стојим

ту,

на истом месту,

уплакана,

са празном страницом

и два кофера спакована.