Обавезна осмогодишња школа постала је најмасовнија општеобразовна институција, кроз коју је морала да прође свака генерација младих на узрасту од 7 до 15 година. Наравно, и остали ступњеви васпитно-образовног система, иако необавезни,  били су са таквим набојем и смерницама.

Честе промене у друштвено-политичкој и привредно-економској сфери рефлектовале су се на наш васпитно-образовни систем и целокупну сферу друштвене надградње. То се позитивно одражавало на подизање општег образовног нивоа становништва, посебно младих, на масован обухват бројних генерација у школама, искорењивање неписмености, повећање броја високообразованих кадрова и сл. У историјском ходу друге половине 20. века прелазили смо скоковито периоде етатистичког и самоуправног социјализма, упловљавајући постепено у демократске промене и вишепартијски систем, који нам је «донео» дуг транзициони период из кога је тешко изаћи. Све је то условљавало честе реформе васпитно-образовног система, мењање циљева, задатака и садржаја васпитно-образовног рада, стварање нових уџбеника и приручника за ученике и трагање за новим педагошко-психолошким и дидактичко-методичким решењима. Без обзира на добре и племените намере и истинске напоре «реформатора» у минулим деценијама, није се далеко одмакло у квалитету рада наших школа и стварном уношењу успешних педагошких идеја иновативног типа.

Пре двадесетак година, напуштајући систем социјалистичког васпитања и образовања, ушли смо у транзициони период промене друштвено-политичког, па и васпитно-образовног система. Очекивало се да ће системске промене у просветном законодавству и наставним плановима и програмима наших школа донети знатан бољитак у квалитету васпитно-образовног рада наставника и ученика и подизању нивоа општих знања, умења и навика наших васпитаника. Међутим, то се није догодило у пројектованој сфери и просветној политици земље, без обзира на изражен  техничко-технолошки развој бројних наука у читавом свету. Нарочито је потискивана и занемаривана васпитна компонента школа и других просветних институција, најчешће на рачун образовне, јер су све негативне стране транзиције избиле у први план.

Ако има бољитка у осавремењавању наставних програма и образовних садржаја, под утицајем научно-технолошких, информатичких и иновацијских открића, недостаје у основним и средњим школама (или је тога све мање) васпитних садржаја. Тиме је наша школа изгубила на педагошком плану, што се јасно рефлектује у сфери радног, моралног, социјалног, еколошког, естетског и културног понашања наших основношколаца и средњошколаца. На то је указивала стручна и академска јавност преко педагошких гласила и медијских кућа, јер је то видљиво у свакодневном (не)одговорном понашању ученика, извршавању личних и колективних задатака у породици, школи и друштву, као и у сфери пуног радног и етички одговорног понашања, какво од младих очекују родитељи, наставници и друштво у целини.

Ево разлога и повода – да стручни и компетентни, педагошки посвећени и друштвено одговорни појединци из наше науке и струке, приђу педагошком трагању и дубљем промишљању, нудећи свежа иновативна решења и трасирајући дидактичко-методичке путеве у остваривању постављених и друштвено прихватљивих циљева. Наравно, то чине с намером да помогну својим колегама у реализацији неких важних васпитно-образовних задатака који нису у «видљивој сфери» званичних програмских докумената.

Методички приручник, који је пред вама, настао је из стваралачких пера двоје дипломираних педагога (једног искусног и виспреног и другог – младог и радозналог), које је «приправништво» и «менторство» спојило у заједничком послу. Трагалачки текстови, педагошко-дидактички обојени и стручно-методички фундирани, настајали су постепено у процесу њихове сарадње и публиковани су на странама новопокренутог листа просветних радника југоисточне Србије «Четрдесет пет минута», али и у другим педагошким гласилима. У том настајању и «гомилању» текстова назирало се рађање (по обиму скромног, али по идејама значајног) приручника под називом «Методички путокази».

Структура овог дела, са четири тематске целине, у потпуности оправдава очекивања млађих и недовољно искусних просветних радника, посебно учитеља, наставника и професора српског језика, историје и других предета, којима је он превасходно намењен. Биће од користи и свим наставницима основне школе, разредним старешинама и стручним сарадницима, који «држе» до своје професије и настоје да повременим «самовредновањем побољшају квалитет наставе» и раде на подизању стручних компетенција у делу свог перманентног усавршавања. Зато га са посебним задовољством препоручујем свим професионалцима у нашој основној школи, педагошким радозналцима и ентузијастима, који воле позив за који су се определили и настоје да га обављају часно, професионално и педагошки надахнуто.

Жеља ми је да приручник «Методички путокази», дугогодишњег колеге Душана Ђорђевића и младе колегинице Јелене Стојиљковић, буде од користи онима којима је намењен, али и подстрек свим професионалцима за педагошко и методичко промишљање и «ново стварање». Сви они који имају шта да кажу и пренесу млађима, у процесу њиховог сталног усавршавања и унапређивања квалитета васпитно-образовног рада, нека то чине преко новопокренутог листа «45 минута», чије су стране отворене за нова сучељавања и размену педагошких ставова и методичких искустава.